Књига Друга. Глава XII
Нова непријатељства. Грађани Јопе преваром потапају Јудејце; освета Јудина у Јопи и Јамнији. Поход Макавејца у Галадиту, пораз Тимотеја. Поход на Идумеју, пораз Горгије; оскврњење ратника и жтшва за мртве.

1. Када су, пак, склопљени ти договори, Лисије оде цару, a Јудејци се бављаху земљорадњом.
2. Међутим, војни заповедници по местима, Тимотеј и Аполоније, син Генејев, и још Јероним и Демофон, уз њих још и Никанор, Киприарх, нису их остављали безбедне и на миру.
3. А становници Јопе учинише једно велико нечашће (το δυσσέβημα = безбожно дело), замолише Јудеје који с њима живе да са женама и децом уђу у припремљене од њих лађе, (да покажу) да према њима не постоји никакво нерасположење.
4. Пошто je то била заједничка одлука (κοινόν   ψήφισμα) града, и пошто ови то прихватите, јер хтедоше да живе у миру и ништа сумњиво не имађаху, када се попеше (на лађе), они их потопите, њих не мање од две стотине.
5. А Јуда дознавши за то злодело учињено његовим сународницима, позва своје људе,
6. И призвавши праведног Судију Бога, пође против злих убица браће своје, и ноћу запали пристаниште и спали лађе, а оне који тамо беху побегли прободе (мачем).
7. А пошто град би затворен, он се врати, али с намером да ће опет доћи и искоренити сво грађанство Јопљана.
8. Дознавши пак да и грађани Јамније намеравају да поступе на исти начин с Јудејима који с њима живе,
9. Нападе ноћу и на Јамнијце, потпали пристаниште с бродовима, тако да се одбљесак пламенова видео у Јерусалиму, удаљеном двеста четрдесет стадија.
10. И кад одатле отидоше девет стадија, идући у поход против Тимотеја, нападоше га Арапи не мање њих од пет хиљада и коњаника петсто.
11. И би сурова битка; и кад они око Јуде, благодарећи помоћи од Бога, успеваху (у победи), номади (Арапи) тражаху да им Јуда пружи десницу (мира), обећавајући да ћe им дати стада, и пашу за стада, и да ћe им и у осталоме бити од користи.
12. А Јуда, схвативши да они заиста могу бити у многоме корисни, прихвати да склопи мир са њима; и они добивши десницу (мира) отидоше у своје шаторе.
13. А нападе (Јуда) и на неки град по имену Каспим, утврђен мостовима (=јендецима) и ограђен зидовима и настањен врло измешаним народима.
14. А они унутра, попадавши се на одбранбеност зидова и изобиље хране, дрско се понашаху према Јудиним људима вређајући их и joш хулећи и говорећи недопустиве речи.
15. Људи око Јуде, призвавши Великога Владара света, који je без овнова и (других) справа за опсаду срушио Јерихон у време Исуса (Навина), навалише зверски на зид (тврђаве).[1]
16. И заузевши град вољом Божијом, учинише неизбројиви покољ, тако да je суседно језеро, дугачко два стадија, изгледало пуно од истекле крви.
17. Оданде, пак, отишавши седамсто педесет стадија, дођоше у Харака ка Јудејцима званим Тувијани (= Товијани).
18. Али Тимотеја у тим местима не нађоше, јер беше без успеха отишао из тих места, а оставио у неком месту стражу врло утврђену.
19. Доситеј пак и Сосипатар, двојица од војсковођа Макавејевих, изишавши напред погубише остављене од Тимотеја у тврђави, њих више од десет хиљада људи.
20. Макавеј пак, распоредивши своју војску по четама, постави ову двојицу над четама, и нападе на Тимотеја, који имађаше око себе сто двадесет хиљада пешадије и хиљаду и пет стотина коњаника.
21. A Тимотеј када дознаде за напад Јудин, одасла жене и децу и осталу комору у место звано Карнион, јер то место беше тешкоопкољиво и неприступно због ускости (= кланаца) свих тих места.
22. Када се појави прва чета Јудина, наста бојазан међу непријатељима и страх нападе на њих од појаве Свевидећег (εκ: της τον τα πάντα έφορώντος επιφανείας = од јављања Онога Koju cве надглеоа), и они нагрнуше у бекство, бежећи сваки на другу страну, тако да биваху често од својих рањавани и оштрицама својих мачева осакаћивани.
23. A Јуда предузе снажније гоњење пробадајући зликовце, и поби их око тридесет хиљада људи.
24. Тимотеј пак, упавши (у руке) људима око Доситеја и Сосипатра, тражаше с великом лукавошћу да га пусте читавог, (говорећи) да он има под влашћу родитеље већине од ових, а од неких браћу, па ћe се (ако њега убију) њима десити поништење (άλογηθήνοίΐ = биће збрисани).
25. Пошто своје обећање потврди многим (речима) да ћe их вратити неповређене, отпустише га ради спасења браће.
26. А Јуда, изишавши против Карниона и против Атаргатиона, посече двадесет пет хиљада тела.
27. А после њиховог пораза и погибељи, Јуда завојшти на Ефрон, тврди град, у којем живљаше Лисије и мноштво разних народа, a младићи храбри беху стали испред зидина и бораху се јуначки, унутра пак беху велике залихе ратних справа и стрела.[2]
28. Призивајући Моћнога (τον δννάστην = Владара), Који моћно руши непријатељску одбрану, узеше (Јудејци) град у своје руке и оборише на земљу двадесет пет хиљада оних унутра.
29. И отишавши оданде нападоше на град Скита (=Скитопољ), удаљен од Јерусалима шесто стадија.
30. Но пошто Јудејци који тамо живљаху посведочише да су Скитопољци имали према њима наклоност и у временима несреће излазили су им пријатељски у сусрет,
31. Захваливши им се и замоливши их да и надаље буду наклоњени роду (Јудејском), дођоше у Јерусалим, а близу беше Празник седмина (= Педесетница).
32. А после именоване Педесетнице, нападоше на Горгију, војног заповедника Идумеје.
33. Он пак изиђе (на њих) са три хиљаде пешака и четиристо коњаника.
34. И кад се сукобише, деси се да паде нешто мало Јудеја.
35. Неки пак Доситеј, од Вакинорових, човек коњаник и јуначан, гоњаше Горгију и ухвативши за огртач вођаше га снажно и хтеде проклетника да зароби жива, кад неки од коњаника Тракијаца нападе овога (Доситеја) и одсече му раме, те Горгија побеже у Марису.
36. А кад се људи око Ездрина, дуго се борећи, уморише, призва Јуда Господа да се појави као саборац (σύμμαχον) и предводник (προοδηγόν) рата.
37. Започевши први језиком отаца поклич с песмама (= псалмима), и ударивши изненадно на Горгијину војску, натера их у бекство.
38. Потом Јуда узе војску и одведе у град Одолам; па пошто стиже и субота, очистивши се по обичају, тамо проведоше суботу.
39. Следећег пак дана дођоше Јудини људи, као што беше потреба (сахране), да пренесу тела претходно палих (ратника) и са сродницима да их положе у гробове отаца.
40. И нађоше код свакога од мртвих под одећом посвећене ствари (ίερώματά) од идола из Јамније, што Закон забрањује Јудејима, па свима постаде јасно да су због тога разлога погинули.[3]
41. Сви пак, благословивши суд Праведног Судије Господа, Који тајне ствари чини јавнима,
42. Обратише се на молитву молећи (Бога за њих) да учињени грех сасвим избрише. А племенити Јуда мољаше народ да чувају себе и буду без греха (άναμαρτήτους είναι) имајући пред очима оно што се десило због греха оних који су пре тога погинули.[4]
43. И учини сабирање новчаних прилога по (сваком) човеку, две хиљаде драхми, и посла у Јерусалим да се принесе жртва за грех, чинећи то веома добро и мудро, мислећи на васкрсење.
44. Јер кад не би очекивао да ћe и ови погинули васкрснути, било би сувишно и неразумно молити се за мртве.
45. Али сагледајући да je онима који с побожношћу премину (κοιμωμένοις), припремљена најбоља награда, беше (му) намисао света и побожна, зато и учини жртву умилостивљења за умрле да би се ослободили греха.[5]

2 Мак. 12,1-9: Прва два стиха су доказ да примирје није било искрено са стране Селевкијаца. Скоро да је сигурно да се склопљено примирје није допало околним "командантима корпуса" (као Алијиним у БиХ!) и околним паганима. То показује и 1 Мак. у 5. глави, а наша 2 Мак. у 12. глави. - Тимотеј овде (види у вези њега и 2 Мак. 10,14-38 и напомену) je вероватно онај из 1 Мак. 5,11-13, али сигурно није онај погинули у 2 Мак. 10, 37, него неки Тимотеј II, његов имењак или наследник. Тројица следећих: Аполоније, Јероним и Демофон, изгледа да су нови, непознати пре тога у 1. и 2. Мак., док Никанор није "начелник Кипра" (jep je то острво под Птоломејцима, а не Селевкијцима), него je био на челу Кипарских војника и плаћеника, и вероватно није исти са фамозним непријатељем Јевреја Никанором, о којем се говори даље опширно у 14. и 15. глави. - Безбоштво које су учинили Јеврејима становници Јопе (данашње Јафе, приморске луке у Израиљу), који су били велика већина у том граду и имали монопол над свим морским саобраћајем, тај злочин личи на усташке хрватско-муслиманске злочине над православним Србима у време геноцида '41-45. год., на пример: окупљање Срба крајем јула-почетком августа '41. год. у Вргин-мосту, Топуском и коначно у Глини, где су преварени и поклани у Цркви; па у Госпићу и Јадовну, па широм БиХ, кад су разноразним преварама Српски живаљ водили на погубљење (то такоће сведочи филм Лордана Зафрановића "Окупација у 26 слика" са оним аутобусом из Сплита пуним Срба које у аутобусу убијају маљевима), па одвоћење српских калуђера из Фрушкогорских манастира у Славонски Брод, итд., итд. - "Општа одлука - ψήφισμα - града" Јопе, којом je обмануто преко 200 невиних људи, жена и деце, потпуно личи на сличне обмане хрватских усташких власти у NDH и Хрватске римокатоличке цркве, кад су прекрштавањем Срба тобож гарантовали спасење живота Србима, а онда су их на многим местима мучки побили. - Барке или мање лађе биле су "посебно поређане и припремљене" - παρακατασταθέντα - само за Јудејце и вероватно су биле несолидне и старе. - Уследила је брза делимична освете Јуде Макавејца и његових бораца над Јопом (ст. 6), - (Јопу ћe коначно заузети тек Симон Макавејац, 142. год. пре Христа - 1 Мак. 13,11 и 14,5 - који ћe, по Јосифу Флавију - Стар. XIII, 215 - узети уједно: Газару, Јопу и Јамнију), - као и над становницима суседног, нешто јужнијег града Јамније, који je иначе удаљен од Јерусалима читавих 100 стадија више него што овде стоји (ст. 9).

2 Мак. 12,10-31: Види 1 Мак. 5,34-53, са нешто другачијим излагањем скоро истих догаћаја. - Девет стадија не значи од Јамније (јер их има далеко више), него од неког неозначеног места у пустињи Арапској, где су претходно били улогорени (такво писање је резултат наглог скраћивања нашег епитомиста). Сукоб у ст. 10-11, који се брзо претворио у помирење (ср. 1 Мак. 5,25), био је са Навутејцима, арапским номадима, негде око града Петре, неточно од Јордана, када је Јуда ишао против Тимотеја у земљи Галатиди, која обухвата висоравни у Трансјорданији: Галад, Хоран и Голан. - У ст. 13. израз "мостовима" (γεφύραιςγ ркпс, 55 и у Вулгати; γεφυροΰνγ Александр, кодексу и скоро свим осталим рукописима) оспоравају многи критичари текста. Позивајући се на Поливија (Ист. V 70). F.-M. Abel сматра да локалитет у Трансјорданији звани γεφροϋν означава град Ефрон, који се помиње мало ниже (ст. 27), па је неки преписивач ту нешто побркао (мада овај град има своје име Каспим, а не Ефрон). Иначе, град Каспим је Кисфин на Голанској висоравни, источно од Генисаретског језера. - Догађај у 17. ст. није тако близу да би се десио одмах иза претходног (750 стадија je око 130 км, ако не и више). - Товијанци, потичу од једне аристократске породице, познате од времена после Вавилонског ропства. У време Птоломеја II Филаделфа (284-247. год. пре Христа), египатског цара који je тада држао Палестину, њихов предак Товија држао је војну колонију у Трансјорданији. Потомци су му били такође утицајни, као Јосиф и син овога Хиркан (в. напред 3,11 и напомену). Главно боравиште Товијанаца у Прекојорданији било je негде у Сиро-Арапској пустињи према Босри, од које je око 20 км. удаљен град Харан, а где су се склонили Јудејци тих крајева који нису били поклани (в. 1 Мак. 5,13). Могуће је, мећутим, да je то град Датема (1 Мак. 5, 29), названа тако због палисадне ограде (χάραξ). Тимотеј je прогањао управо те Јудејце добегле у утврђења спасавајући се од уништења. У следећим стиховима описани су сукоби са деловима Тимотејеве војске, који је као стратег Трансјорданије имао велику војску, јер су му се придружили и околни Арапи и други незнабошци (1 Мак. 5, 37-39). - Карнион је тврђава са храмом богиње Астарте (в. 1 Мак. 5,43). Побожним ратницима Макавејцима помаже воља и моћ Великог и Свевидећег Владара Света (стт. 15-16. и 22.). - Војводе Јудине Доситеј и Сосипатар стезали су обруч око Тимотеја и ухватили га живог, али их je он преварио да га ослободе уцењујући их таоцима Јудејцима, за које је говорио да их држи код себе, тврдећи да су то родитељи и браћа њихова. (Српски генерал Ратко Младић, кад је септембра '93. ушао у ослобођено српско Трново под Трескавицом, ослободио је заробљеног муслиманског команданта, јер му овај није стрељао мајку кад je раније био продро ка Калиновику, па је Младић тада обећао да ћe, ако га ухвати, поклонити му живот). - Израз άλογοθήναι може значити: презрење, слућење, брисање из броја, уништење. Употребљен je наизглед благ израз, али с крајње ироничном алузијом на ликвидацију. - Сви набројани градови су западно од Јордана на висоравни Галатиди према Голану. Град Атаргатион имао je храм арамејско-сиријске богиње Атаргатије, која се звала и Дерсето и имала идол у виду човека са репом рибе. - Скитопољ je грчки назив града Ветсана на горњем Јордану (1 Мак. 5, 52). Његова удаљеност од Јерусалима је 600 стадија, што је преко 110 км. - Празник седам пута седам седмица после Пасхе јесте Педесетница, што и каже следећи 32. стих. (О том празнику види 3 Мојс. 32,15-16; Товија 2,1). A Јуда је журио да стигне у Јерусалим за тај велики Празник, водећи са собом и велики број покупљених Јевреја из Прекојорданије, којима је тамо претило уништење (као што се види у 1 Мак. 5,53-54). (Није их издао и "продао" непријатељима рода свога, као садашњи председник унесрећене Србије, који je Србе у Српским Крајинама преварио и издао, оставивши их на милост и немилост геноцидној новоусташкој НДХрватској Туђмана и Немаца. Јадни Срби бежали су бедно, и још бедније добегли у Србију, и сада тамо бедно се потуцају од немила до недрага, док се издајник Српства и Православља шепури својом богохулном и народноиздајничком надменошћу и огавно лицемерном пропагандом. Али, има Бога Живога, Праведнога и Моћнога!)

2 Мак. 12, 32-40: Горгија је био стратег приморских крајева Селевкијског царства (в. ниже 13, 24 и напомену). Идумеја се протезала јужно све до Египта. - Напад Јудејаца на Горгију био je, по свему судећи близу пораза, јер их je пало поприлично мртвих ("нешто мало", једва признаје наш писац, ст. 34), да им није Јуда Макавејац, призвавши Бога у помоћ, пристигао у задњи час у помоћ (ст. 36-37). - Доситеј je можда исти онај који je пре тога ухватио стратега Тимотеја (ст. 24), али није јасно зашто је овде речено за њега да je "од Вакинорових" (што неки сматрају да значи: од Товијанових), осим ако не да се разликује од претходног Доситеја. Тракијаца најамника, и то баш коњаника, било je доста у Селевкијској војсци, пошто je Тракија била позната по ловцима, бандама и герилцима. Горгија je успео побећи у тврђаву Марису, главки град доње Идумеје, западно од Хеврона. - Како je наступила субота, Јуда Макавеј je повукао своју војску у Одолам, град око 15 км. североисточно од Марисе, остављајући због суботе непокопане погинуле Јудејце ратнике. Кад су сутрадан дошли да их сахране, открили су да су се оскрнавили узимањем са собом идолских амулета (ίερώματά) из Јамније, што је Јеврејима било забрањено Законом (5 Mojс. 7,25-26; ср. и Ис. Нав. 7,1). - (Наш Српски народ, до појаве безбожних комуниста, партизанских комесара и вођа, којима ништа свето није било, никада није узимао ништа од туђих светиња, чак ништа ни са погинулог непријатељског војника, осим можда оружја и заставе као трофеја. У овом садашњем рату, нажалост, најпре су комунистички официри почели сваковрсне пљачке по Крајини, па и на Дубровачком и Мостарском ратишту, а онда су се на њих угледали и појединци из паравојних трупа и групица, који су покушали да укаљају лик честитих српских бораца и ратника, војсковођа и војника).

2 Мак. 12, 41-45: У овом одељку (за који извесни критичари текста, нарочито на основу латинског превода, ст. 43-45, сматрају да је претрпео корекције у време Лукијанове рецензије) наш писац описује дубоку веру побожних Јевреја, на челу са духовним и телесним витезом Јудом Макавејцем: да све што човек или народ ради, чини то пред лицем Свевидећег Бога - Праведног Судије, али и милостивог Спасиоца својих слугу и свога народа. У Изабраном народу Божијем, као и у Цркви Христа Бога, сви су међусобно повезани, "сви су криви за све" (Достојевски), али и сви се спасавају "са свима Светима" (Еф. 3, 18). Зато је често бивало да цела заједница страда због греха једног члана (Ис. Нав. 7,1; 2 Сам. 24,10-14) и опет, да цела заједница покајањем и молитвом и милостињом, дакле, учешћем у заједничком чину очишћења тог учињеног греха, спасава себе и дотичне сагрешивше чланове, па макар они били и умрли. Јер верни Јевреји верују у васкрсење из мртвих, како даље изричито показује наш писац (ст. 43-45). На то их подсећa и Јуда Макавеј, који овде скоро да има улогу првосвештеника (што ћe његова браћа Јонатан и Симон ускоро и постати). Јуда зато моли народ "да чувају себе без греха", јер и њихово даље морално владање може утицати на судбину сагрешивших. Јуда чини сабирање прилога по човеку (, κατ' άνδρολογίαν, или κατ' άνδρα λογίανкако стоји у неким рукописима; ср. 1 Кор. 16,1: λογία - сакупљена милостиња) да би привели жртву за општи, заједнички грех, сходно Закону (3 Mojс. 4, 1-5, 13). На основу ст. 42. може се слободно рећи да учињени грех не може бити за жртве (тј. за погинуле) неопростив, него, напротив, Бог га може "сасвим избрисати". Како је правилно приметно доминиканац Augustin Calmet (у свом Тумачењу на књ. Макавејске још 1722. год., цит. код Abel-a, стр. 444): "Јевреји нису сумњали да има таквог греха за које умрли не би могли добити опроштај у другом животу, поготово када су живи (верници) заинтересовани за њихово спасење и када за њих чине извесна дела задовољења" (тј. молитве, милостиње, жртве). Ово је заиста била вера правих Израиљаца и она је сведочила о вери у васкрсење из мртвих, како то наш писац посведочује у 7. глави, када говори о страдању Св. Седам Браће Мученика, a такође и овде у ст. 45, где се прве речи односе управо на пострадале Мученике: "онима који с побожношћу Премину припремљена je најбоља награда" (израз Преминули: κοιμωμένοις значи: они који су уснули, умрли су тако као да су заспали: 2 Сол. 4,13, очекују васкрсење као буђење из сна: 1 Кор. 15, 20). - Оваква je вера и хришћана православних, који верују у васкрсење мртвих, верујући истовремено да молитве, милостиње и Св. Литургија наше Цркве могу директно помоћи нашој преминулој и пострадалој браћи у ономе свету (не у неком чистилишту, као што верују римокатолици, јер чистилиште значи да мртви могу сами себи помоћи тамошњим патњама, док православни верују да то могу учинити само молитве све Цркве Божије, молитве свих Светих пред Богом (Еф. 3,18-19 и Откр. 8,3-4). - Јеврејски рабини, из ината према Христу и хришћанима, у својим тумачењима овог места 2 Мак., неће да признају оно што текст јасно каже, него само признају чин приношења жртве од стране Јуде Макавејца, а за коментар нашег писца кажу да не важи за Јевреје у Палестини, него само за Јасона Киринејца и неке Јевреје у Александрији и Египту, за период око 120. год. пре Христа (у време настанка 2 Мак.). Чак ни фарисеји, који су веровали у васкрсење мртвих (Д. Ап. 23, 6-8), неће да се позивају на ово сведочење 2 Мак. у корист вере у васкрсење мртвих, али, како je сам Христос показао, они се тиме противе и Мојсију и Пророцима и читавом Св. Писму Старога Завета. - Снажан пример вере у васкрсење из мртвих, осим оних Св. Мученика у 7. глави, показаће мало даље у овој књизи и праведни Разис (гл. 14, 37-38 и 46).

1. Ис. Нав. 6, 1-20
2. 1. Мак. 5, 46
3. 5. Мојс. 7, 25-26
4. Пс. 50, 3
5. 2. Сол. 4, 13; Кол. 1, 5