Књига Друга. Глава XIV
Нови цар Димитрије I и првосвештеник Алким, који Тражи напад на Макавеща. Пред Никаноров Поход на Јудеју народ и Јуда се моле. Никанор пријатељ с Јудом. Алким распаљује мржњу, Никанор прети Храму. Смрт праведног Разиса.

1. А после три године[1] дође вест људима око Јуде да je Димитрије (I Сотир), син (цара) Селевка (IV), упловио кроз луку Триполис са великим мноштвом војске и бродовља,[2]
2. И да је заузео земљу и убио Антиоха (V Евпатора) и његовог намесника Лисија.
3. Неки пак Алким, претходно првосвештеник, који беше добровољно оскрнављен у временима немешања (с јелинским идолослужењем), схвативши да му ни на који начин нема спасења, нити већ приступа светом Жртвенику,
4. Дође цару Димитрију (I), сто педесет прве године,[3] доносећи му златни венац и палмову грану, а уз то и неколико гранчица маслине што се носе (νομιζομένων= Прилажу као првине) у Храм; и тиме се тога дана задовољи.
5. Но (друти пут) нађе време за сарадника своје подлости, када га Димитрије позва на неко заседање (συνέδριον), и запитан (од њега): Каквога су расположена и намера Јудејци? - на то рече:
6. "Они Јудејци који се зову Асидеји, којих је вођа Јуда Макавеј, ратни су хушкачи (πολεμοτροφοϋσι) и бунџије, не остављајући царство на миру и спокоју.
7. Зато ja, лишен праотачке славе - мислим на чин првосвештеника - дошао сам сада овде,
8. Најпре зато што искрено мислим оно што доликује цару; а као друго: мислећи и на моје грађане; јер безумљем (τη. άλογιστια) напредпоменутих (људи) сав наш народ немало пати.
9. А када сваку од ових ствари дознаш (= проучиш), царе, постарај се и за земљу и за опседнути род наш, сходно твоме добросрдачном према свима човекољубљу.
10. Јер док Јуда остаје (у животу), немогуће je да ствари (државе) имају мира."
11. Пошто он то изговори, одмах остали пријатељи (цареви), који беху непријатељски расположени према Јуди, распалише (цара) Димитрија.
12. А он, дозвавши одмах Никанора, који беше постао командант ратних слонова, и поставивши га за војног заповедника Јудеје, посла га (тамо);
13. Давши му заповест да самог Јуду убије, а оне око њега да растера, а Алкима да постави за првосвештеника Hajвећега Храма.[4]
14. А незнабошци који због Јуде беху побегли из Јудеје, придружише се попут стада Никанору, сматрајући да ћe несреће и порази Јудејаца бити њима успех и благостање.
15. [А они око Јуде] чувши за наилазак Никаноров и за напад незнабожаца, посуше се пепелом и усрдно мољаху Онога Који je довека изабрао (άχρι αιώνος συστήσαντα = одредuo) Свој народ (Израиљ) и увек je с (чудесном) појавом (μετεπιφανείας) прихватао се (άντιλαμβανόμενον = штитио) својега удела.[5]
16. А када њихов вођа (Јуда) заповеди, кретоше оданде одмах и сукобише се с њима у селу Десау.
17. А Симеон, брат Јудин, беше се сукобио са Никанором, али услед изненадног доласка (велике војске) непријатеља, замало се уплашио.
18. Међутим, када Никанор чу како велико јунаштво (άνδραγαθίαν) имађаху људи око Јуде и срчаност у борбама за Отаџбину, побоја се да пресуду (= исход битке) учини крвљу.
19. Зато посла (Јудејцима) Посидонија и Теодота и Мататију да им пружи и да прихвати десницу (мира).
20. И пошто беше дуже разматрање о томе и вођа (Јуда) објави народу, те би исказано једногласно мишљење, пристадоше на договор.
21. Па одредише и дан у који ћe саме (војсковође) доћи на једно исто место. И дођоше (тога дана) са сваке стране ратна кола (δίφραξ), и поставише седишта (почасна).
22. Јуда (ипак) заповеди да наоружани људи буду спремни на погодним местима, да не би од непријатеља било изненадно злодело. И (војсковође) учинише одговарајући заједнички договор (κοινολογία).
23. И Никанор борављаше (од тада) у Јерусалиму, и ништа неумесно не учини; сакупљене пак попут стада масе (незнабожаца) распусти.
24. И имађаше Јуду свагда крај себе, и душевно беше томе мужу наклоњен.
25. Он га подстакну да се ожени и да има децу, те се овај ожени, устали се (εύστάθησεν) и уживаше заједно с другима живот (ε κοι νώνησε ν βίου) .
26. А Алким, Видећи међу њима наклоност и узевши склопљени договор, отиде код Димитрија (I Сотира), и рече (му) за Никанора да непријатељски мисли о (државним) стварима, јер непријатеља царства његовог Јуду назначи за наследника.[6]
27. На то се цар веома разгњеви, и раздражен клеветама свелукавог Алкима, написа писмо Никанору говорећи да јако негодује због договора, и заповеди му да Макавејца везаног пошаље брзо у Антиохију.
28. Када пак та вест дође Никанору, он се смути и би му врло тешко, ако би договорено прекршио а да му овај човек није никакву неправду учинио.
29. Но пошто се цару није могло супротставити, гледаше погодну прилику да то вештом замком изврши.
30. A Макавејац, видећи да се Никанор понаша према њему строжије, и да уобичајени сусрет би замењен грубљим односом, схвати да та строгост није од боље стране, па сабра немали број људи око себе и скриваше се од Никанора.[7]
31. Овај пак (Никанор), схвативши да га је онај муж витешки надмудрио, дође у највећи и свети Храм, када свештеници приношаху уобичајене жртве, и заповеди им да му предају тога човека.
32. А кад се они заклињаху и говораху да не знају где се тражени налази,
33. (Никанор) пружи десну руку према Храму и овако се закле: "Ако ми не предате Јуду свезаног, овај ћу Божији Дом сравнити са земљом и Жртвеник ћу разрушити и овде ћу подићи сјајни олтар Дионису!"
34. И толико рекавши, отиде. А свештеници, пруживши руке к небу, призиваху Свагдашњег Поборника (ύπέρμαχον) народа нашег, овако говорећи:
35. "Ти, Господе, Који немаш потребе ниодкога (των όλων = ниодчега), благоизволео си да међу нама буде Храм Твојег настањења (σκηνώ).[8]
36. И сада, Свети, Господе сваког освећења, сачувај довека неупрљаним овај недавно очишћени Дом."
37. А неки Разис, од Јерусалимских старешина, би оптужен Никанору, човек љубитељ грађана (својих), који имађаше глас веома добар међу њима, и по наклоности (свију) називан оцем Јудеја;
38. Он беше у претходним временима немешања (της άμειξίας = неучешћа у јелинском идолослужењу) оптужен за верност Јудаизму и како је готов да и тело и душу положи за Јудаизам са сваком искреношћу.
39. А Никанор, хотећи да јавно покаже непријатељство које имађаше према Јудејима, посла преко петсто војника да га ухвате.
40. Јер сматраше да ћe, ако ухвати [и смакне (άλογήση)] њега, нанети њима несрећу.
41. Но када мноштво војника хтеде да заузме кулу (у којој он беше), и наваљиваху на врата авлије и заповедише да се донесе ватра и запале врата, он будући опкољен, баци се на мач,
42. Хотећи рађе да племенито умре, него да проклетницима допадне руку и буде понижен на начин недостојан своје племенитости.
43. Но раном (од мача) не беше смртно погођен због журбе у том подвигу, а маса (већ) беше продрла унутар вратница, он храбро истрчавши на зид баци се смело пред масу.
44. Но пошто они нагло устукнуше, и створи се простор, он паде насред празнине.
45. И још дишући, распаљен љутом ревношћу, устаде иако му крв липташе потоцима и имађаше тешке ране, па протрча путем кроз масу и ставши на неку стрму стену,
46. Будући већ сасвим бескрван, зграби обема рукама своју испалу утробу и тресаше њоме према маси; и призвавши Господара живота и духа да му је опет поврати (у васкрсењу), на тај начин промени животом.

2 Мак. 14,1-14: Нови цар Димитрије I Сотир, син Селевка IV Филопатора, описан у 1 Мак. 7,1-4 (в. тамо напомене), искрцао се као цар у луку Триполис (северно од Бејрута) и њему се одмах придружио велики број војске и флоте. - Алким у ст. 3. je несрећни бивши, оскрнављени паганством првосвештеник јеврејски, намештеник и идолопоклоник цара гонитеља Антиоха IV (после свргнућа рођеног брата побожног Оније), а затим опет цара Евпатора и Лисија, после проклетника Менелаја. Он ђаволски методично приступа новом цару да би га поклонима придобио да га овај поново призна за првосвештенима, што je Димитрије I једва дочекао да би добио новац за своје царске ризнице. Каква је све злодела учинио оскврнитељ Алким своме Народу, Граду, Храму и Закону описано је раније у 4,7-14 и 18-19. - Израз άμ(ε)ιξία у ст. 3. значи немешање (непрљање) с јелинским паганским идолослужењем (в. ниже у ст. 38) из времена Антиоха IV "Епиманиса", кад је управо тај побожни став верних Јевреја био прогањан. У једном папирусу из 2. века пре Христа, дакле, из доба Макавеја, άμιξία је био назив који означава побуну, устанак против власти! (Заиста су времена пред долазак Христов била апокалиптичка, али и наша данас такође личе на апокалиптичка времена, ваљда пред Други Долазак Христов, jep ћe православии све више бити прогоњени, оптуживани за "побуну" ако се не буду придруживали "партнерству за мир" (читај: Новом тоталитарном поретку), и као познате "бунџије" пред Евроамериком, биће ратовима затирани). Супротан овоме je израз επιμιξία = синкретизам (буквално може значити и блуд и сваку мешавину зла са добром, против чега пише у ово време Прем. Сол. 14, 22-26). - Колико је Алким полтрон и улизица, види се по даровима цару. Доноси му као дарове свог народа: круну, палмову гранчицу и првине маслина намењених Храму, представљајући тако да новом цару жели: моћ, победу и мирно владање (в. 1 Мак. 10, 29; 13, 37; l Mojс. 8, И). Прељубочинац Божијег и народног Закона и Завета оптужује затим побожне Асидеје (1 Мак. 2, 42 и 7, 13) и нарочито верско-народног вођу Јуду Макавејца, кога проглашава за "ратног хушкача" (πολεμοτροφφοΰσι, буквално: потхрањује рат), "противника мира" итд. итсл. - (Тачно као клевете београдске камариле против своје распете браће у Српској БиХ! За тако што оптужен je, више пута с разних но сличних страна, и овај грешни преводилац). Скоро истим оптужбама клеветали су Јевреје и њихови непријатељи у Персији (данашњем Ирану) у време Јестире (3,13,4-5: LXX). - Царев συνέδριον = веће, савет (ст. 5) је повремено окупљање царевих пријатеља, саветодавног карактера. Ти цареви пријатељи, непријатељски расположени према Јеврејима, поготово према Јуди Макавејцу, једва су чекали да се сложе са тужитељем свог народа Алкимом. - Јуда je овде оптужен, уз сличне а опет разумљиво другачије аналогије, слично Радовану Караџићу: "ратни злочинац" који je на челу "једног народчића", који, без своје воље и свог права, припада "међународно признатом" Селевкијском царству у "јединственим границама" итд. итсл., па шта сад ту има тај "агресор" да тражи и ратује, кад je негде неко, и неки, одлучили да буде како они хоће! То je "распалило" цара Димитрија, и он, као Клинтон, наређује: рат Јеврејима-Србима, са Никанором командантом слонова (= авијација и ракете NATO-пакта). Треба ухватити и ликвидирати Јуду Макавејца (данас: послати га на "Хашки суд", што je горе, jep je лицемерније). За вођу народа поставити ("спроведеним изборима") полтрона и лакеја, издајицу и оскврнитеља Алкима! Њима се аутоматски (данас кроз циркус који се зове "Уједињене Нације") придружује "стадо незнабожаца" (читај: "мећународне снаге", све до крвника Немаца и муслиманског башибозлука из Турске и других муслиманских "несврстаних" земаља (у којима je све немуслиманско затрто), који су иначе "мирољубиви" окупатори православног Кипра, и још којекакве друге евроазијске булументе, који ћe "нашу несрећу и пораз" - сматрати "својим успехом и благостањем" (ст. 14). - Аналогије су заиста библијски изазовне и апокалиптички стравичне!

2 Мак. 14,15-25: Следи опис првог сукоба Јудиног брата Симона са Никанором и примирје овога са Јудом Макавејцем. У ст. 15. додали смо у [ ] речи: "А они око Јуде" из неколико млађих рукописа, као разумљив увод у нову реченицу. - Наш писац опет наглашава идеју о Божанској епифанији, чудесном јављању и интервенцији с Неба ради помоћи у спасењу народа Изабраног (σύστησαντα овде значи: Бог је одредио и поставио као Свој народ Израиљ, што опет значи: Изабрани Народ), који је "удео Божији" (в. напред 1, 26 и 5 Mojс. 32, 9; 3 Мак. 6, 3). То је библијско сазнање и осећање верујућег Јеврејског народа, и сваког правог Израиљца, и то није знак горђења над другима и презира према гојима (присутно, нажалост, касније код многих немесијанских Јевреја, којима је Закон био разлог самонадимања, а не "педагог за Христа" - Гал. 3, 21-24). - Први сукоб био je код села Десау, но то ћe бити место Адаса близу Јерусалима. (Према 1 Мак. 7,31 сукоб je био код оближњег места Хафарсалама, удаљеног 3 км. од Адасе, али je то могао бити и нови сукоб). - Текст у ст. 17. у извесним критичким издањима по старим рукописима (Rahlfs и др.) има две тешкоће: израз βρα­δέως (замењен je са βραχέως према лат. преводу modicum код неких других издавача па и овде у нашем преводу), и израз άφασίαν (замењен овде и код др. издавача са άφιξιν према лат. преводу adventim). Према Јосифу Флавију (Стар. XII, 402-405 по критички исправљеном тексту) Никанор се нашао у невољи и морао се повући у царску тврђаву Акра у Јерусалиму, па je он тај који je принућен да предложи мир и пријатељство (в. и 1 Мак. 7, 31-33, а и наш писац у ст. 18-19 указује на Никанорово одступање и уступање). - Посланици парламентарци Никанорови су очигледно пријатељи Алкимови, Јевреји јелинисти. Јуда и његов народ, после "дужег разматрања" прихватају мир (као и Српска Скупштина у БиХ, раније часно, a задњи пут принудно, jep je издаја извршена мимо Срба БиХ, те су стављени пред свршен чин). - Примирје je склопљено свечаним ратним сусретом двојице војсковођа на отвореном простору, који су дошли (не на ратни брод Римљана = Американаца, него равноправно) у војним колима двоседима (каруцама), па су сели на свечане столице (недавно су Клинтон и Јељцин тако седели у неком парку у Америци, само не насупрот, него паралелно, jep исти посао раде против Срба). По Јосифу Флавију (Стар. XII, 404-5) Никанор je хтео да ту преваром зароби Јуду, али је овај витешки одскочио уназад и притрчао својима. Али, по 1 Мак. 7, 29 и овде ст. 23, и поред напете ситуације при првом сусрету, договор о миру je склопљен (κοινολογία буквално значи: опште-словље, тј. заједнички договор, дакле, не диктат Дејтонског споразума, који као да је писао Гестапо у најцрњим данима Хитлерове чизме над нама). Никанор није задржао и увећao, него je распустио своје NATO-снаге, и Јуду Макавејца је макар официрски респектовао, вероватно због његове чистоте карактера и витештва, али изгледа и људски, душевно (ψυχι -κως) му je Никанор постао наклоњен (наш писац цени Никанора као што народна песма оцењује поштено чак и Мусу Кесеџију). - Писац 1 Мак. је строжији, или можда опрезнији, према јелинским (читај данас: америчким и европским) моћничким углађеностима и лицемерној фразеологији "пацифизма" и "хуманојуридизма" ("људска права" су устима Немаца и Американаца постала права претња свима који не играју онако како они свирају). Наш пак писац 2 Мак. овде износи низ финеса и људских осећајности, код обе стране, што је доказ не само друге, и можда боље, информисаности, него и другачије настројености (очигледно да нису оба писца, 1 и 2 Мак., гледали исту CNN-ову дириговану пропаганду, која, и кад је другачија све je себи сличнија и истија; на пример: приказ Српских избеглица из обе Крајине, а не приказују како их успут Хрвати бомбардују, или спаљују у високим пећима железаре у Сиску).

2 Мак. 14, 26-36: Склапању договора о примирју између Јуде и Никанора у Јерусалиму присуствовао је свелукави првосвештеник Алким. Зликовац и злобник, вероватно узима један примерак (копију) договора, и одлази цару Димитрију I у Антиохију да тужи обојицу, клевећући обојицу. (По 1 Мак. 7, 27 он одлази зато што није могао да поднесе пораст Јудиног ауторитета у народу и код царске власти). Клевета je била у томе што је, наводно, Никанор Јуду "означио за дијадоха" = наследника, са највероватнијим значењем: да буде први међу царевим најближим пријатељима, а мање је вероватно: за наследника Алкимовог и Никаноровог (иако неки рукописи имају ред речи у прилог значењу: за Никаноровог наследника). Даљи догађаји у тексту су јасни. Претња Никанорова je да свештеници предају Макавејца "Хашком суду". (Овде би се, по 1 Мак. 7,31, сместила нова битка Никанора са Јудом код Хафарсалема). Генерал ондашњег NATO-a Никанор прети Св. Храму Божијем и најављује да ћe га срушити и на његово место подићи олтар-идолиште Дионису-Бахусу! Горди Никанор се овде не понаша као раније у 8,36, кад je био поражен и признао да је Јеврејски Бог њихов Поборник (υπέρμαχος), него прети, надувава се све више и богохули, као што се види мало даље у 15,1-16. Пре тога, попут гонитеља антихриста Антиоха IV Епифана, он прогони праведног старца Разиса.

2 Мак. 14,37-46: Ова трагична епизода са страдањем праведног Разиса, које нема у 1 Мак, јединствена је ваљда у читавој библијској апокалипси. Догађај страдања овог праведног и дубоко верујућег Израиљца показује да онај опис мучеништва старца Елеазара и Седморо Браће претходно у 6. и 7. глави, није "литерарна фикција", ни "хагиографска легенда", него крвави реализам какав је записан на много места у Светој Божијој Књизи живог живота, што би рекао мученик и писац тог и таквог реализма Достојевски. - Име Разис је семитско име (имена многих арапско-персијских писаца је Алрази). Сва његова кривица и оптужба била je у томе: што je био оно што јесте и веровао и живео оно у шта je веровао и шта је доживљавао. Kao милион православних Срба у нацифашистичкој НДХрватској што су убијани само због свог имена и своје вере (а и у овом рату хоће тај двоједини идентитет да нам узму и тако нас униште). Даљи опис гоњења овог правог верника и патриоте, који je као Јуда Макавејац, био "свим телом и душом првоборац за своје грађане" (15, 30), сјајно доноси наш писац, са свом драматиком, без улепшавања. Случај челичног карактера Разиса разоткрива и разобличава безкарактерност Никанорову. Један прави човек више може раскринкати једног тиранина, него цела једна армија других. Зато je Стаљин говорио: "Никога се не бојим толико као савесног православног хришћанина!" - За άμ(ε)ιξίa видети напред 14,3 и напомену тамо. - У ст. 40. прихватили смо у [ ] израз άλογήση (=поништи, ликвидира), сличан оном у 12,24 засведочен малим бројем рукописа, а прихватили су га још неки тумачи, јер тај израз појачава смисао и драматику текста, а и својствен je нашем писцу. - Разисова смрт може се сматрати и добровољним мучеништвом и самоубиством. Наш писац га ипак не ставља у ред оних мученика из гл. 6. и 7. Ни ми, тј. православна Црква, није га унела у свој календар. Јеврејски верујући философ Филон Александријски (Legat, ad Gaium, 580) je говорио да je прихватљиво самоубиство пре него ли да се виде безбожие ствари које су горе од смрти, као што је уношење идола у Св. Храм Јахвеов. Случај масовног самоубиства јеврејских патриота имамо у чувеној Масади кад су је заузели Римљани 73. г. после Христа. - Оно што je најзначајније код нашег јунака Разиса, то је његова, драматична до трагичности, али препуна наде вера у васкрсење из мртвих. Зато је, ваљда, наш писац и унео у ову чудну и чудесну књигу 2 Макавејску.

1. 161 год. пpe Христа
2. 4. Цар. 19,35
3. 161 год. пре Христа
4. Јестира 9, 17,21,24,26
5. 1. Мак. 2,14; 10, 25; 1. Мак. 3,47; 5. Mojс. 32,9
6. 1. Мак. 7,25
7. 1. Мак. 7,30
8. 3. Мак.2,9; 2. Сам. 7,1; 5. Мојс. 12,11