Књига Друга. Глава XV
Никанор се горди и богохули; Јуда Макавеј се с војском моли Богу: појава с неба првосвештеника Оније и Пророка Јеремије. Бој Јуде с Никанором, пораз и смрт Никанорова. Епилог књиге.

1. А Никанор кад дознаде да се Јудини људи налазе у местима Самарјанским, намераваше да у дан одмора (= суботу) са сваком сигурношћу нападне на њих.
2. Они пак Јудејци, који беху насилно мобилисани с њим, говораху (му): "Нипошто немој да их тако дивље и варварски побијеш, него одај славу дану који је са светошћу изабрао Свевидећи".
3. А триклетник запита: "Да ли постоји на небу Моћни (δυνάστης = Владар) који је наредио да се празнује (αγειν) дан суботњи?"[1]
4. А кад они одговорише: "Постоји Господ Живи, Који je на небу Владар, Који je заповедио да се поштује (άσκειν) седмина".[2]
5. А он рече: "И ja сам, вели, владар на земљи који заповедам да се узме оружје и извршавају службе царства". Ипак није успео да оствари своју грозну намеру.
6. И Никанор са сваком надменошћу уздизаше врат (= горђаше се) и замисли да подигне општи споменик (κοινόν... τρόπαιον) победе над Јудом и његовима.
7. А Макавеј беше непрестано уверен са сваком надом да ће добити заштиту од Господа,
8. И подстицаше оне с њиме да се не плаше наиласка непријатеља, имајући на уму раније им бивале помоћи с Неба, и сада да очекују с надом помоћ и победу која ћe им доћи од Сведржитеља.
9. И утешавајући их из Закона и Пророка, подсетивши их и на подвиге које су извршили, учини их joш расположенијима (за борбу).
10. И када их ревношћу подиже, даде им наредбе, показавши истовремено неверодостојност многобожаца и (њихов) прекршај заклетве.
11. Свакога пак од њих наоружаваше не толико сигурношћу штитова и копаља, колико храбрењем добрим речима. И уз то им исприча сан веродостојан, виђење неко, које их све обрадова.
12. А беше његова визија оваква:
    (Виде) Онију, бившег првосвештеника, човека благог и доброг, достојног поштовања при сусрету, кротког у понашању, и у говору наступајућег долично, који je од младости научно све што је својствено врлини; њега (виде), како са испруженим (к небу) рукама моли за сву заједницу (σνστήματι = сабор) Јудеја.[3]
13. Потом се, такође, појави човек, који се одликоваше седином и славом, а око њега беше нека чудесна и величанствена превасходност.
14. И говораше Онија и рече: "Овај братољубац, који се много моли за народ и за Свети Град, јесте Јеремија, Божији Пророк".
15. Тада Јеремија испружи десницу да дадне Јуди златни двосекли мач, и дајући му, обрати му се овако:
16. "Узми свети мач, дар од Бога, којим ћеш разбити противнике!"
17. И охрабривши се Јудиним речима, врло добрим и способним да покрену на врлину и да душе младих омужа, (έπανδρώσαι = ојуначи), закључише да не остају у војном логору, него да храбро нападају, и са сваким јунаштвом баце се у борбу и пресуде ствар (борбе), зато што су и Град и Светиње и Храм у опасности.
18. Јер беше им у мањој мери предстојећа [борба] за жене и децу и још за браћу и сроднике, a највећи и први страх беше им за освећени Храм.
19. А и онима остављенима у Граду беше не мала агонија, јер беху узнемирени нападом на отвореном простору.
20. И када сви већ очекиваху суд (= исход) који ће бити, и већ се беху окупили непријатељи и војска распоредила и борбени слонови размештени на погодна места и коњица распоређена на бокове,
21. Сагледавши Јуда присуство великог мноштва војске и разноврсну опрему оружја и дивљину зверова (= слонова), испруживши руке према Небу призва Чудотворца Господа (τον τερατοποιόν Κύριον), [Свевидећега (τον κατόπτην)], знајући да победа није помоћу оружја, него онако како Он пресуди, тако и доноси победу достојнима.[4]
22. И призивајући Га говораше овако: "Ти, Владару, послао си анђела Свога Јудејима у време цара Језекије те поби из војске Сенахеримове сто осамдесет пет хиљада људи.[5]
23. И сада, Господару Небеса, пошаљи анђела доброга пред нама ради бојазни и, страха (непријатељима).[6]
24. Величином мишице Твоје нека се устраше они који са хуљењем дођоше против светог народа Твога!"
    И тако он тиме заврши молитву.
25. А они око Никанора са трубама и ратним песмама кренуше у напад.
26. Ови пак око Јуде са призивом (Бога) и молитвама сударише се са непријатељима.
27. И рукама борећи се, а срцима молећи се Богу, оборише не мање од тридесет пет хиљада људи, обрадовани веома Божијом појавом (επιφάνεια).
28. А када завршише ту битку и враћаху се с радошћу, препознаше Никанора да је пао мртав са свеоружјем.[7]
29. Тада наста вриска и метеж (од весеља), благосиљаху Моћнога Господара (τον δυνάστην) језиком отаца.
30. И заповеди (Јуда), онај који се свим телом и душом први борио за грађане, који je цвет младости своје сачувао (и дао) за своје сународнике, да Никанору одсеку главу и руку заједно с раменом, и да донесу у Јерусалим.[8]
31. Дошавши пак тамо и сазвавши сународнике и поставивши свештенике испред Жртвеника, посла те позваше оне (Сиријце) који беху у тврђави (Јерусалимској).
32. И показаше (им) главу проклетника Никанора и руку богохулника коју је био пружио на Свети Дом Сведржитељев високо се хвалећи.
33. И одсекавши језик безбожнога Никанора, рече (Јуда) да га на парчиће дају птицама, а плату за безумље (= одсечену главу и руку) да обесе на спрам Храма.[9]
34. И сви благословите на Небу Господа Епифана (τον Επιφανή Κύριον = Јављенога и Славнога Госиода), говорећи: "Благословен Онај Који je сачувао Место Своје неупрљаним!"
35. Главу пак Никанорову обеси на тврђаву (της Ακρας) Града, да буде свима јавни и Видљиви знак помоћи Господње.[10]
36. И сви одлучише заједничким гласањем да нипошто не оставе необележен овај дан, него да имају за празновање тринаести дан дванаестога месеца - који се сиријским језиком зове Адар - један дан пре Мардохејевог дана (празника Пурима).[11]
37. То су, дакле, догађаји који су се збили око Никанора, и од оних времена заузетога и држанога од Јевреја Града. И ја ћу овде завршити реч.
38. Ако јe добро и тачно по саставу - то сам и сам хтео; а ако je сиромашно и скромно толико ми je било могуће.
39. Јер као што је непријатно пити само вино, и тако исто опет само воду; него на који начин вино помешано с водом бива пријатно и пружа угодно задовољство, тако и умешни склон писања прија ушима оних који читају овај састав.
    А овде је свршетак.

2 Мак. 15,1-16: Пред завршни обрачун Јуде са генералом јелинског Селевкијског царства Никанором, чиме се завршава 2. књига Макавејска, наш писац описује, с једне стране, надменост Никанорову, а с друге, веру, наду и смерност Јудину, чиме показује да je то писац изузетно продуховљен и библијски човечан. - Јуда се био повукао у Самарију, у облает Гафне, као што сведочи и Јосиф Флавије (Јуд. рат. I, 45). Никанор триклети (израз као у 8,34) спремао се да у суботу нападне Јевреје. Одвраћали су га чак и Јевреји насилно мобилисани од њега у војску, указујући на светост Суботе, коју је први сам Бог Творац, Господ Живи на Небу, празновао. - Име Божије je Бог Живи: "Живим ja и Живи (ζων) je Име моје" (4 Moje. 14,21: LXX; види и напред 7, 33: "Господ Живи"), то име Истинитога Бога стоји насупрот свим лажним и мртвим боговима. Библијска и хришћанска характеристика Бога није безличии "апсолут", него Живи и Иситинити Бог (Јн. 5, 24; 17, 3; Мт. 16, 16 итд.). - Beћ скоро мртви и ускоро црвоточиви Никанор све се више надима гордошћу, па xoћe чак да подигне и општи споменик, као трофеј, у знак скоре победе над Јудом (вероватно у виду статуе или тимулуса), каквих је "трофеја" у виду споменика било подигнуто више у то време. Јуда пак Макавеј испуњује се смиреном надом и читањем Св. Писма, живе речи Бога Живога. Зато се њему јавља од Бога, с Неба, чесна старина и слуга Божији првосвештеник Онија, који се и по смрти (4, 33) стара о свом народу, а за њим се јавља, у будном виђењу Јудином, највећи и најпоштованији међу Пророцима - Јеремија, тужнорадосни Братољубац, који с Неба наоружава Јуду "светим мачем победе". - У ст. 11. текст има разночтенија: уместо υπέρ τι = већма од ичега, неколико важних рукописа имају ϋπαρ τι - виђење неко (ΰπαρ значи: на јави, у будном стању, као што је у Хомеровој Одисеји XIX, 547: "То није сан (δναρ), него права видљива збиља (ΰπαρ εσθλον) што ћe ce десити"). Иначе, у textus receptus стоји само ово: "веродостојан сан, који их cве више од свега обрадова". Да je по среди стварно виђење показује и израз у следећем ст. 12: θεωρία = визија очима. Тако je, овде као и другде у живој свештеној историји, забележеној у Књизи Божијој, Небо повезано са земљом и учествује у земаљској драми Народа Божијег. Нарочито у невољама, борбама и ратовању, као што је случај овде. Тако је било и код нас Срба, од крштења до Светога Саве, и од њега до Косова, и после у време ропства и ослобађања донедавно. Верни Срби, као и верни Јевреји: Земљом ходе, а Неба се држе! Они су небески народ, маколико се неки полуверни и безверни, безбожни и безчовечни ненародници и непатриоте данас подсмевали с тим изразом. Али, бити небески човек или небески народ значи: борити се у борби између живота и смрти, између добра и зла, између Бога и Сатане, између Христа и Антихриста.

2 Мак. 15,17-24: Као прави, небоземни патриота Јуда Макавеј ставља на прво место Свети Храм Божији, па онда Град, па онда Народ, тј. жене и децу (што није у супротности, мислимо, са оним реченим у 2 Мак. 5,19-20, јер се народ Израиљски, окупљен око Макавејаца, сада покајао, па их je Господ благословио слободом, обновом и пуним освећењем - καθηγιασμένον - Храма). Већ je било одлучено од раније да се недавање отпора у суботу не држи (1 Мак. 2, 41), па су сви спремни на борбу, а народни витез Јуда, као да je народни свештеник, опет се, пред силном царском војском и ратним слоновима, моли с уздигнутим рукама свагда Чудотворећем Господу, као што је некада чинио Мојсије у више наврата у пресудним моментима бити или не бити за Израиљ Божији (2 Mojс. 14,15-19; 18, 9-12). Он као и Мојсије (животописац Светога Саве опширно упоређује Св. Саву са Мојсијем), као и сваки прави борац Божији, зна да победа није у снази оружја, него у руци Господњој (в. 1 Мак. 3, 19). - Текст у ст. 17. уместо έπανδρώσαι = омужати, достићи до зрелог човека, у Лукијановој рецензији ("textus receptus") има έπανορθώσαι = исправити, усправити. Исто тако израз Светиње: на грчком: τα άγια, у неким рукописима придодат je као епитет Храму: "свети Храм", а у неким као епитет Граду: "свети Град". У ст. 18. израз: άγων - борба, издавачи изостављају, јер га нема у Александријском и Венецијанском кодексу, и још некима (али га textus receptus уноси), а ми га дајемо у [ ]. Сасвим исти је случај и са изразом τον Κατόπτην = Свевидећега, у ст. 21.

2 Мак. 15, 25-37: Овај завршни сукоб Јуде и Никанора, победу Макавејаца и смрт Никанорову описује и 1 Мак. 7,39-50. Догађај се збио 160. год. пре Христа. Наш писац и овде опет открива не само верско-народни јудео-библијски карактер Јуде Макавејца, него и свој сличан карактер кад наглашава, кратким речима а многим садржајем: Јуда и његови "рукама борећи се, а срцем Богу молећи се"! Верујемо да су се тако борили Кнез Лазар и Српски витези на Косову, па иако су физичку битку изгубили, добили су битку духовну. Зато их ускоро Патријарх Данило и монах Раванички прослављају као победнике. - Стих 30. je кратка но велика похвала Јуди Макавејцу. Ево још једног доказа да писац 2 Мак. не само да није против Макавејца и његове патриотско-верске борбе, него je, напротив, сав за њега, али не партијски и партизански, него патриотски, трезвено и човечно. - Случај одсецања главе знаменитом непријатељу, као овде Никанору, познат je од пре у Библији и изван ње: књ. Судија 7, 25; 1 Сам. 17, 51; Јудит. 13, 8, као и вешање главе: l Сам. 17, 54; 31, 8-9. (Наша историја у време турског ропства препуна је таквих примера, са обе стране. Године 1941. у рану јесен Шиптари са Косова и муслимани из Санџака многе су посечене главе Новопазарских Срба набили на коље и оставили их тако око манастира Сопоћана). Страшна је, међутим, Јудина освета над језиком богохулника Никанора (ст. 33)! - Јуда je овом победом и смрћу Никаноровом одлучио да је ослобођен и Свети Храм и Свети Град Јерусалим, те je зато претходно позвао и понизио, а онда и протерао селевкијску војну посаду из градске тврђаве Акра. Јуда Макавеј је тај славни догађај ослобођења Јерусалима и победе над Никанором, који је био оличење свих злих војних команданата, богохулника и егзекутора (као код нас Унпрофора - Натоа-Ајфора) против Божијег народа, обележио установљавање посебног празника: "Никаноров дан", одређен да се празнује уочи празника Пурима, који је установљен поводом Јестириног и Мардохејевог тријумфа над непријатељима Јевреја у Персији (Јестира 9,17-28), тако да je и овај празник Јуда Макавеј установио по угледу на празник Пурим, у спомен спасења свога народа. Овај се од Макавејаца установљени празник није до данас одржао међу Јеврејима, а неки каснији писци сведоче да су постојала и "Врата Никанорова" у Јерусалиму. Јерусалимски Талмуд (чин празника Та'анит II 12) овако коментарише тај празник: "13. Адара je спомендан (пораза) Никанора. А ево порекла његовог: један стратег који је представљао власт грчку (= Селевкијску), на путу за Александрију, прође кроз Јерусалим и учини хуљења, вређања и ружења Храма, говорећи: "Кад се ја вратим у миру, срушићу ову грађевину". На њега нападе један члан породице Макавеја који, разбивши страну војску, дође до кола Никанорових, одсече му главу и руку и прикује их на један стуб, написавши изнад: "Уста која су ружно говорила о Богу и рука која се гордо испружила против Јерусалима овако ћe висити о клину." (види и 1 Мак. 7, 49 и напомену тамо). - У 2 Мак. 15, 34, наш писац каже, и тиме богословски завршава и запечаћује своју књигу: "Cвu благословите на Небу ГОСПОДА ЕПИФАНА, говорећи: Благословен Онај Који је сачувао Своје (Свето) Место неупрљаним и неоскврњеним!" Ако je и цела 2 књ. Макавејска написана да покаже неуспех богохулне дрскости цара Антиоха IV, самозваног Епифана (тобоже "Славнојављенога"): да упрља и оскрнави Свети Храм Бога Живога, онда je писац овим и оваквим завршетком, и језички и литерарно и фактички, на делу то доказао и свој циљ писања књиге испунио. Истински Επιφανής = Јављени и Славни = Славнојављени јесте Бог и Господ Небески, а не смртни и црвљиви Антиох и његов генерал Никанор. Тиме као да je наш писац хтео да каже устима Апостола Павла: "Не варајте се, Бог се не да ружити"! (Гал. 6, 8; Јов 13, 9; 1 Мак. 7, 34. 37. 38).

1. 1. Mojс. 2,3; 2. Mojс. 20,11
2. 4. Мојс. 14,21
3. 2. Мак. 3,1; Пр.Сир. 50,1
4. 1. Мак. 3,19
5. 2. Цар.19,35; 1. Мак. 7,41
6. 2. Мак. 11,6
7. 1. Мак. 7,43
8. 1.Сам. 17,51-54; Јудит. 13,8
9. Јудит. 14,1
10. l. Мак. 7,47
11. Јестир. 9,17,21,24,26