Књига Друга. Увод

О називу ове књиге као Макавејске већ смо рекли у уводу о Макавејцима, а овде подсећамо да je Климент Александријски (Сtром. V, 14,97) споменуо писца 2 Мак. овако: о συνταξά-μενος την των Μακκαβαϊκών επιτομην = "састављач скраћене (историје) Макавејаца", што и сам писац каже у 2 Мак. 2, 23: "Све што je описао Јасон Киринејац у пет књига, покушаћемо да скратимо у један састав (=зборник)" - Λ' ενός συντάγμα­τος έπιτεμεΐν. Зато извесни научници с разлогом претпостављају да овај епитом (данас би рекли: дајџест), који је касније (у старим рукописима LXX: А и V, који садрже и 2 Мак.) назван "Макавејска 2", и првобитно је носио назив Макавеја, јер описује дела само Јуде Макавејца (а не и његове браће), тако да би првобитни назив могао бити отприлике: "Епитом дела Јуде Макавеја". У сваком случају, сам писац наше данашње 2 Мак. опширно говори (у 2, 19-32) о начину настанка своје књиге, признајући одакле je и како саставио своје дело.

Библијска наука не оспорава тачност тога исказа, иначе непознатог нам састављача епитома из опширнијег, у 5 томова (= ролни, свезака) написаног историјског дела Јасона Киринејца. У вези пак сa Јасоном из Кирине, града на Средоземном мору, западно од Александрије (данас Ел-Беида у Либији), у области Киринаици, која je спадала у Птоломејско царство, више је питања у науци него ли одговора. Ипак се може закључити да je то био Јудеј из јеврејске Дијаспоре у Египту, врло добро образован у грчкој култури и језику, добар познавалац светске историје и државне администрације Селевкијског царства, о којем понајвише говори. Kao очигледно дубоко верујући Јудејин, он добро познаје Палестину и нарочито Јерусалим и Храм, као и Мојсијев Закон и јеврејске верско-моралне обичаје и обреде. Не знамо који су били извори његових информација о догађајима у Јерусалиму и Јудеји у време Макавејаца, али су сигурно били добри извори, jep по мишљењу многих научника претпостављају усмена обавештења очевидаца. Дело Јасоново je, по мишљењу стручњака, било писано у стилу патетичне историографије, која настоји да изазове саосећање код читаоца. Извесни његови морални закључци, етичке поуке после неког догађаја, проистичу спонтано, али најчешће су плод доброг познавања Библије и личне верско-моралне ангажованости самога писца.

Што се тиче епитомиста (скраћивача), тј. писца данашњег текста 2 Мак., о њему, такође, не знамо нешто поближе, осим што се насигурно претпоставља да je и он Јеврејин из Дијаспоре, највероватније из Александрије. Он се показује као одличан зналац правила оновремене јелинске историографије и јелинистичког стила, правила писања и скраћивања (о чему говори у 2, 24-32; види тамо и нашу напомену), а у свом тексту као да понекад оставља могућност читаоцу да и сам потражи и прочита опширније дело Јасона Киринејца (које je до данас остало непознато). Ово скраћивање се заиста може лако видети нпр. у 2 Мак. 13,19-26, а да се и закључити по извесним празнинама, пропустима, прескакањима, изненадним почињањем нове теме (8,1), што je све резултат наглог скраћивања једног ширег и конзистентнијег казивања. Да у пишчевој изјави о коришћењу опширнијег дела и његовом скраћивању није по среди литерарна фикција, може се видети нпр. у 6,12-17 и 15,37-39. Такође, своју најаву да скраћује Јасоново дело "o Јуди Макавеју u његовој браћи и о очишћењу Храма и обнови Жртвеника" (2,19), писац 2 Мак. није испунио, јер о Јудиној браћи нема речи у 2 Мак., пошто се она зауставља на Јудиној победи над Никанором, тако да ни саму смрт Јуде Макавејца не доноси. Но све ово не значи да данашња 2 Мак. није целосно и компактно, оригинално дело. "Ово дело је један сажетак (abridgement), но у исто време и далеко више од сажетка" (R. H. CHARLES, р. 125).

Садржај 2 Мак. је доста сложен, иако књига (у 15 глава) садржи само 15 година историје (176-160 г. пре Хр.), за разлику од 1 Мак. која обухвата период од преко 35 година (167-134 г.). Но треба нагласити да 2 Мак. започиње своју историју са догађајима за неколико година ранијим (негде одмах иза 180 г. пре Хр.), пре почетка Макавејског отпора, а онда се ограничава само на подвиге Јуде Макавејца.

Иначе, садржај се може поделити на увод, три дела и епилог:

Увод (гл. 1-2): садржи две Посланице Јерусалимских Јудеја Јеврејима у Египту (1,1-9 и l, 10 до 2,18) и Предговор самога писца (2,19-32).

1) Први део: Догађаји пре Макавејског устанка (гл. 3-7): Сукоб неког Симона са архијерејем Оншом; долазак Илиодора у Јерусалим да опљачка Храм, узбуна у граду и казна с Неба (гл. 3). Даље се описује мешање цара Антиоха IV Епифана у поменути сукоб у Јерусалиму и његово постављање Јасона за првосвештеника у Јерусалиму, који уводи јелински паганизам. Потом се говори о Менелајевом преотимању архијерејства од Јасона и његовим злоделима док није убио праведног Онију. Услед сукоба првосвештеника у Јерусалиму, цар Епифан се, по повратку из Египта, умеша и почне брутално гоњење побожних Јевреја. У гл. 6 описује се оскврњење Храма постављањем Зевсовог идола, прогон јеврејске вере и насилно увођење паганског култа у Јерусалиму и по Јудеји, чега je последица мученичко страдање побожног свештеника Елеазара (6,18-31). Цела пак 7 гл. посвећена je мученичком страдању за побожност Седморо Браће и њихове Мајке.

2) Други део започиње са борбом Јуде Макавејца и његовим првим победама над царском војском и непријатељским суседима (8,1-31). Затим се описује пут цара Епифана у Персију, чудна болеет која га тамо сналази, писмо његовог извињења Јудејцима и његова смрт, после које Макавеј и његови сарадници ослободе и очисте оскрнављени Храм и установе празник Ханука = О6новљење (9-10, 9).

3) Завршни трећи део (10,10 - 15,36) описује победничке бојеве Јуде Макавејца, све до склапања првог мира од стране цара Евпатора с Јудејцима, о чему се наводе и четири писма. Следе нови бојеви и поновно склапање мира, потом опис односа Јуде с новим царем Димитријем I и његовим војсковођом Никанором, потресна смрт старца Разиса, и нови бојеви све до пораза и смрти Никанорове, којим се поводом установљује нови празник. - На крају je кратак Епилог писца.

У односу на историју грчкосиријског Селевкијског царства, 2 Мак. описује стање Јудеја под Антиохом IV Епифаном (175-164 г. пре Хр.) (5, l - 10, 9); под Антиохом V Евпатором (163-162 г.) (10,10 - 13, 26) и под Димитријем I Сотиром (162-150 г.) (14,1 - 15, 39).

Друга Макавејска није наставак Прве Макавејске, ни њена допуна, него је потпуно самостална, добрим делом паралелна, али нова књига о драматичном Макавејском добу свештене историје Изабраног народа Божијег. Паралеле са 1 Мак. су следеће (следујући тачнију хронологију 1 Мак.):

• Зацарење Антиоха Епифана: 1 Мак. 1,10 = 2, Мак. 4, 7
• Јелински паганизам у Јерусалиму: 1 Мак. 1,11-15 = 2 Мак. 4,11-17
• Антиох Епифан у Египту: 1 Мак. 1,16-19 = 2 Мак. 5,1
• Пљачка Храма и покољ верних: 1 Мак. 1, 20-28 = 2 Мак. 5,11-23
• Војна окупација Јерусалима: 1 Мак. 1, 29-40 = 2 Мак. 5,24-26
• Збег верних у пустињу: 1 Мак. 2, 28 = 2 Мак. 5,27
• Антиохово гоњење верних: 1 Мак. 1,41-46 = 2 Мак. 6,1-11
• Неуспео први напад Лисијев: 1 Мак. 4,26-35 = 2 Мак. 11,1-12
• Очишћење и освећење Храма: 1 Мак. 4, 36-61 = 2 Мак. 10,1-9
• Јуда у Идумеји и Галаду: 1 М. 5,1-3.9-54 = 2 М. 10,14-38 +12,10.31
• Смрт Антиоха IV Епифана: 1 Мак. 6,1-16 = 2 Мак. 9,1-29
• Зацарење Антиоха V Евпатора: 1 М. 6,17 + 3,33 = 2 М. 10,10 итд.
• Други поход Лисијев: 1 Мак. 6, 28-63 = 2 Мак. 13,1-2. 9-26
• Цар Димитрије I и првосвешт. Алким: 1 М. 7,1-7 = 2 М. 14,1-11
• Јуда побеђује Никанора: 1 М. 7,26-50 = 2 М. 14,12-26 + 15,17-36

Као што се види из ове таблице (могућа је још детаљнија, али сувише опширна таблица), у 2 Мак. су поједини догађаји хронолошки пребачени за касније време, а неки су и у самом контексту 2 Мак. испремештани (о чему говоримо у напоменама на одговарајућем месту). Но, као што само 1 Мак. има свој увод о Александру Великом, па своју историју Мататије, оца Макавејаца, затим опис неколико Јудиних битака више, и Јудино склапање савеза са Римом, тако само 2 Мак. има свој увод, и то не само две Посланице, него и опис уласка Илиодора у Јерусалимски Храм, онда доста опширну a прљаву историју првосвештеника Јасона и Менелаја, па јединствен опис страдања 9 Мученика, као и епизоду страдања Разиса, и такође само у њој су дата 4 званична писма. Све ово чини 2 Мак. оригиналним делом, писаним сигурно без познавања и додира са 1 Мак., али опет делом блиским овој, не само зато што обе књиге описују исто време, људе и догађаје, него и што су обе заиста библијске књиге. Но истовремено je 2 Мак. различита од 1 Мак. по концепцији и по духовно-моралном, теолошком приступу. Религиозна визија у њој често надилази историјску, не укида je него је есхатологизује.

Место писања 2 Мак. je сигурно Александрија, а и намењена je читаоцима у јеврејској Дијаспори. Има јаких разлога да се 2 Мак., као и 3 Мак., и Аристејево писмо, везује за Александрију, a међу њима има доста везе, локалне, временске и језичке (R. H. Charles, р. 158). Додајмо овоме да je и 4 Мак. у тесној вези са 2 Мак., jep je и она александријска књига. - Написана je 2 Мак. на добром грчком језику (као и дело Јасона Киринејца) и језички спада у грчку уметничку прозу, дакле није само обична историографија (мада je стара историографија итекако занимљиво прозно и уметничко штиво, за разлику од нама савремене катедарске историје: суве, безличие, мртве, наводно "објективне", писане из главе и других књига, често по наруџбини, у којој као да нема живих људи и њихових људских карактера, ни личних драма, него све неке "идеје", "класе", "покрети", "односи снага", "интересне сфере"... Нека ми нико од тих историчара не каже, после неку деценију, да баш несрећни, ригидни карактер садашњег председника унесрећене Србије није, током ове наше даниловско-макавејске седмице година, собом трагично маркирао српску историју...) - Ако по библијској простоти и једноставности казивања 1 Мак. надилази 2 Мак., ова пак њу превазилази по језику и стилу. Интересантно мишљење о томе даје један од тумача 85 Апостолског канона (где се споминьу 1-3 Мак.): "Прва књига има карактер (стил) по старинском својству Божанскога Писма, а друга je у виду посланице и јелинскији стил по својству израза показује".

Време писања 2 Мак. могуће je утврдити према оне две Посланице на почетку (за које je сигурно да су преведене са арамејског или јеврејског језика, и за које неки научници сматрају да их je додао други редактор, који je 2 Мак. коначно и завршио). Друга Посланица написана је одмах по очишћењу Храма (14 децембра 164 г. пре Христа) и по смрти Антиоха IV Епифана (крајем 164 или нечетком 163 г., коју смрт 2 Мак. ставља пре, а 1 Мак. после очишћења Храма). Прва пак Посланица писана je 124 г. пре Христа (о чему видети више у напоменама), што значи да 2 Мак. у садашњем облику није настала пре ове године, али, по мишљењу доброг броја научника, она je могла бити написана и неколико година раније (а још раније од ње дело Јасона Киринејца), па су joj 1 и 2 Посланица само придодате 124 г. пре Христа. Књига се није појавила ни много година касније после 124 г., и у том смислу се узима да 2 Мак. временски претходи 1 Мак. (која опет нигде не показује да joj je позната 2 Макавејска).

Друга Макавејска je по богословском садржају несумњиво, библијска књига, распонима од Земље до Неба, сва центрирана на Храм и Народ Божији, али и сва окренута васкрсењу и животу будућега века. Kao ретко која књига постегзилног Јудаизма, осим можда Премудрости Соломонове и Сирахове, она најбоље сведочи о вери и побожности правог Израиља у предвечерје Новога Завета. Ево како атински професор Старог Завета Атанасије Хаступис (Εισαγωγή, σ. 446) резимира богословље 2 Мак.: "У 2 Мак. није основна само идеја о очувању Храма ради спасења Народа (5,19 и даље). Основне су и у честим варијантама појављујуће су идеје о награди (на оном свету), о искупитељном страдању, и о нади у живот после смрти; казна аналогна кривици (5,10; 9, 6. 28; 13, 8); страдање као казна за избављење (7,18. 32); страдање као знак благодати Божије (6,12-16); мучеништво у ишчекивању васкрсења из мртвих (7, И; 14,46); молитва и жртва за васкрсење из мртвих (12, 43-45); посредништво умрлих за живе (15,12-16). У 2 Мак. 7,28 по први пут у израиљској литератури садржи се јасно сведочанство о идеји Божијег стварања света из ничега (εξ οίκ όντων)"

Ми смо у напоменама код свих ових места рекли нешто више о свакој од тих важних богословских тема, али да се још мало задржимо на њима. Пре тога да кажемо и следеће. Постоји јако изражено мишљење међу библистима и коментаторима да je писац 2 Мак. један од верних Асидеја (из којих су произашли Фарисеји и Есени), чији су интереси више религиозни, а мање политички, и зато, наводно, он није наклоњен Макавејима-Асмонејима. Његов интерес се задржава још само на Јуди, али кад овај ослободи Храм и избери верску слободу, наводно га даље ни он не интересује. Овакво мишљење, по нама, не стоји, мада је тачно да писац 2 Мак. није ишао даље од Јуде. (Интересантно је, међутим, да ни његову смрт није унео у свој епитом, а може се претпоставити да je дело Јасона Киринејца, описујући дела браће Јудине, садржавало и опис смрти Јудине). Исто тако je тачно да писац 2 Мак., не умањујући значај херојетва Јудиног и његових бораца, наглашеније истиче Божије појаве и интервенције - епифаније, па и јављања Анђела и Светих умрлих људи из славне прошлости, који се појављују с Неба да помогну Јуди, нарочито Јеремија Пророк, у (15,14-16), који "светим мачем, даром од Бога" лично наоружава Јуду. Како је, онда, Јуда подцењен, ако га подржава и наоружава највећи и најпоштованији у постегзилном Израиљу Пророк Божији?! Исто тако, треба нагласити да, макар колико писац 2 Мак. строго жигоше пагане и јудејске отпаднике, и то језиком пророчки реским и немилосрдним, он ништа мање не скрива ни грехе свога народа и нарочито својих првосвештеника, које заједно сматра кривцима за казне Божије које сналазе Народ и Место Свето. (У наше макавејско време, у овом подмуклом и прљавом рату под паганизмом комунизма, и ми српски духовници - а пророка ни ми немамо као ни Макавејци - склони смо да грехе Српског народа, и грехе својих политичких, војних и црквених вођа, превиђамо или умањујемо, а нарочито да замукнемо пре издајама и апостазијом наших србокомуниста, као некада јудеојелиниста, што није ни библијски, ни православно, ни српски, јер у старим нашим књигама, почев од записа и натписа по манастирима па до дела Николајевих и Јустинових, итекако се осуђују греси народа Српског и још више греси "великаша, проклете им душе").

Друга Макавејска има узвишену теологију о Богу, Чије Име из побожности не прећуткује нити замењује, него га богато слави називима: "Сведржитељ", "Превелики Бог", "Вечни", "Вишњи", "Творац света из небића", "Саздатељ свега", "Господар духова и сваке власти", "Спаситељ", "Добротвор", "Милостиви", "Праведни Судија", "Чудотворац", "Моћни Владар Неба" (1,24-25; 3,22. 24. 30. 36; 5,20; 7,28. 35; 8,27; 10,38; 11, 9; 12, 41; 13,14; 15, 8. 21. 23). Такође је јако наглашена библијска истина о Божијем избрању Израиљског Народа, и ради Народа - Светога Места и Храма (1,26; 6,14; 14,15; 15,24).

Пишчево схватање историје je библијско, пророчко, есхатолошко, као код Пророка Данила. Кад смо говорили о 1 Мак. рекли смо да и она не прећуткује мучеништво (1 Мак. 62-63), али у процени мучеништва заостаје за књигом Пророка Данила. Сада можемо рећи да у томе 2 Мак. понегде надилази и самога Данила - мада о васкрсењу говори и Дан. 12, 2-3 - јер тако јасно говори о Мучеништву повезујући га директно са Васкрсењем мртвих, јер Свети Мученици и јесу највећи сведоци Васкрсења, чиме се 2 Мак. веома приближава новозаветном времену, времену страдања Хришћанских Мученика од Римске власти. (Однос и везу Макавеја са Римом и Римљанима 2 Мак. једва спомиње). Отуда није чудо што 2 Макавејску хришћански мартирологији, истина често посредством 4. Мак., толико следују и то како најранији писани мартиријуми тако и теолози-мученикослови: Ориген, Григорије Богослов, Златоуст.

У напоменама за 6 и 7 главу 2 Мак. говоримо опширније о Мученицима, које писац у овој књизи пажљиво и с љубављу описује (без реторике својствене после Четвртој Макавејској), али ћемо овде подсетити да Мученике наше Друге Макавејске има у виду Св. Апостол Павле када, у познатој 11 гл. Посланице Јеврејима, набраја ону духовну лозу Сведока вере (грчки израз μάρτυς значи, пре свега, сведок, али сведок до смрти, дакле: мученик): пре и после аврамовске, пре и после мојсијевске, пре и после егзилне, у коју плејаду онда убраја и наше Макавејске Мученике, који έτυμπανίσθησαν = у мукама уморени бише (Јевр. 11, 35 = 2 Мак. 6, 19. 28: τύμπανον). Дакле, и они вером мученички пострадаше за Закон, или боље и тачније речено: за Законодавца Христа, јер "Закон je педагог ка Христу", али не спасава он, jep се само "вером оправдавамо (=спасавамо)" и "вером у Христа Исуса синови Божији постајемо" (Гал. 3,24-26), као што су постали наши Мученици из 2 Мак., слављени зато у Новозаветно] Цркви Божијој (о чему видети у Прилогу овој књизи: Похвалу Макавејима Св. Григорија Богослова).

Ево, на крају, кратког Пролошког мартирологија (μαρτνρολόγιον) њиховог, како га садржи "Синаксар Цариградске Цркве" (из 10. века, изд. H. Delehave, Вшхеіез 1902; то исто доста опширније испричано код о. Јустина Поповића, Жишија Светих за август, Бгд. 1976):

"Месеца Августа 1: Страдање ("Αθλησις) Светих Мученика Макавеја: Елеазара, Соломоније (Σολομωνίδος), и седморо Деце њене: Авива, Антонина, Гурија, Елеазара, Евсевона, Самона и Маркела.

"Они, кад је Антиох, син Селевков, истерао сав народ Jeврејски и као робље водно и нагонио да се одрекну отачких обичаја и једу свињско месо, одбише да се покоре тиранину, држећи се отачких Закона. И то: старац Елеазар, учитељ и тумач Закона, и Седам Младића, његових ученика. И Старац, руку везаних позади, буде јако тучен и у ноздрве му сипаху љуте и смрдљиве течности, па будући бачен у огањ, и помоливши се да његова крв и смрт буде примљена као откуп за сав народ (έθνος - нацију), издахну. А племенити и јуначни Дечаци, пошто сваки по реду свог животног узраста бише доведени, и свакога појединачно од њих тиранин кажњаваше (-мучаше) ченгелима и точковима и чекрцима и огњем, подвизаваху се, и у мукама умревши [и показавши свој разум као господара и самовладара над страстима (=из 4 Мак.)], задобише (бесмртне) венце трпљења. Са њима и Мајка њихова Соломонија, пошто њих виде скончавше, [не подносећи додир људских руку, баци се у распаљену ватру (=из 4 Мак.)], тако предаде дух Богу. - Свршава се њихов сабор у њиховом Мартирију (εν τω μαρτυρείω αυτών), који je у предворју Домниновом и преко у Елеји (-Маслињаку)".

Но молимо вас, Свети Мученици Mакавejи, са мајком вашом Соломонијом, и мудрим свештеником Елеазаром: када предстанете пред Христа бога, за Кога сте пострадали, да плодове мука својих од Њега примите: усрдну молитву учините за човечанство (υπέρ της ανθρωπότητας - человјечество), Jep Он чини све што хоће, и испуњава вољу вас који Га се бојите.

(Служба Св. Мученицима Макавејима, 1. августа, Слава на Стиховње Козме монаха Мајумског)