Књига Трећа. Глава I
Египатски цар Птоломеј IV Филопатор побеђује Антиоха III Селевкијског код Рафије (217 гod. пpe Хрista); потом покушава да уђе у Храм у Јерусалиму, што Јудејци не дају.

1. А Филопатор (Птоломеј IV, цар Египатски), дознавши од оних који се вратише (из Палестине), одузимање од Антиоха (III Великог, цара Сиријског) оних места којима сам владаше, нареди (покрет) свима својим снагама пешадијским и коњичким и, узевши са собом и сестру Арсиноју, крете; и стиже (у Палестину) до места код Рафије, где беше утаборен Антиох с његовима.
2. А неки Теодот (из војске Антиохове), намисливши да изврши смшшьену заверу, узе најбоље оружнике птоломејце, који му од раније беху под влашћу, и отиде ноћу до Птоломејовог шатора да га сам убије и тиме заврши рат.
3. Но овога (Птоломеја) одвед e (из шатора) Доситеј, звани Дримилов - родом Јудејац, који je потом променио (= преверио) Закон и отуђио се од отачких предања (δογμάτων) - а неког другог незнатног стави да лежи у шатору, који и прими на се казну онога.
4. А када наста велика битка и ствари нагињаху већма Антиоху, Арсиноја дуго трчаше тамо-амо молећи војску, са расплетеним косама и преклињањима и сузама, да храбро помогну себи и деци и женама, обећавајући да he, ако победе, свакоме дати по две мине злата.
5. И тако се догоди да противници бише у сукобима погубљени, а многи бише ухваћени и заробљени.
6. Победивши пак (непријатеља) у нападу, одлучи (Филопатор) да посети околне градове и окуражи их.
7. И учинивши то, и поделивши храмовима дарове, своје потчињене орасположи.
8. А када Јудејци послаше од герусије (= савета стараца) и старешина оне који he га по здравити и дати му дарове до бродошлице и честитати му на догађајима (победе), деси се да овај већма би готов да сам брзо дође до њих.
9. Када пак дође у Јерусалим и принесе жртву Богу Превеликом (τφ Μεγίστω) и захвали My, и остало учинивши што приличи Месту; и управо дошавши у Место и запањен будући важношћу (σπουδαιότηп = марљивошћу) и лепотом,
10. Задиви се и лепом поретку у Светилишту, па му дође на ум и захтеде да уђе у Храм.
11. А када му ови рекоше да тако нешто није дозвољено (Законом), јер никоме из (Јудејског) народа није дозвољен улазак, ни свима свештеницима, него само првоме испред свих - Првосвештенику, и њему само једном годишње, он (Филопатор) никако не хтеде пристати.[1]
12. А кад и Закон (о томе) би прочитан, он никако не одустајаше истичући да њему треба ући, говорећи:"Ако се они и лишавају те части, ja не бих требао".
13. И питаше из ког разлога, кад он улажаше у сваки (други) храм, нико га од присутних не спречаваше.
14. А неки (Јудеј) неразмишљено рече да je било зло (учињено) то чиме се (он) хвали.
15. А он рече: "Пошто се ово (улаз у Светилиште) десило из неког разлога, зар не треба свакако ући (у сами Храм), хтели то они или не?"
16. А када свештеници у свим одеждама падоше испред (Храма) и молише Превеликога Бога да помогне у садашњој невољи и да насртај зло наметанога промени, и вапајима са сузама испунише Светилиште,[2]
17. Они преостали у Граду уплашивши се искочише (напоље) сматрајући да се збива нешто неизвесно (άδηλον).
18. И затворене у одајама девојке заједно са мајкама појурише напоље и, посувши се по коси пепелом, испуњаваху тргове лелецима и кукњавом.[3]
19. А и недавно доведене невесте, напустивши спремљене за брачни сусрет одаје и приличан им стид, неуредну трку кроз град чињаху.[4]
20. А и новорођену децу њихове мајке и дојиље остављаху овде и онде, неке по кућама а неке по улицама, и не враћајући се окупљаху се у најузвишеније Светилиште.[5]
21. А и молитва (Богу) сабраних у Место би разноврсна, због онога што овај безбожно наваљиваше да учини.
22. Уз ово joш, они смелији од грађана никако не допуштаху да се његово наваљивање и смишљена намера испуни.
23. Они повикаше да се посегне за оружјем и да храбро скончају за отачки Закон, па створише велику узбуну у Месту (светом); и једва беху одвраћени од стараца и старешина, те и они заузеше исти став молитве.[6]
24. А мноштво (народа), бавећи се као и претходно тиме, мољаше се.
25. Док старешине (Јудејске) око цара покушаваху на много начина да његов горди ум одустане од замишљене намере.
26. Али он, поставши још дрскији и одбацивши све (молбе), већ крете да приступи, решен да стави крај на оно што је раније рекао.
27. Видећи то и они око њега, окренуше се да са нашима призивају Онога Који има сву моћ (το παν κράτος έχοντα) да присутне заштити и не превиди ово безаконо и осионо дело.
28. А од сталне (πυκνοτάщд = пуне набоја) и болне вике маса, дизаше се неко неописиво јечање.
29. Јер чињаше се да не само људи, него и зидови и све тло одјекиваше, јер заиста све и сва тада претпостављаше смрт пре неголи оскврњење Места (светог).

3 Мак. 1,1-7: Почетак књиге као да недостаје, можда је испао при неком раном преписивању. У сваком случају сви тумачи се слажу да је овакав почетак: "А Филопатор..." изненадан, претпоставља нешто што се пре овога А подразумева. - "Јужни цар", (по књизи Даниловој 11,11-12), из Египатског Птоломејског царства, Птоломеј IV Филопатор, владао je од 221-204. год. пре Христа, и ратовао са "царем северним", Селевкијског Сиријског царства, Антиохом III Великим (223-187. год. пре Христа). Овде описани сукоб збио се у пролеће 217. год. код места Рафије, око 6 км. јужно од Газе, на граници с Египтом. Разлог je био тај што је Антиох III освојио град Птоломејског царства Селевкију, у приморју Феникијском, и целу Целесирију, којој je припадала и Палестина. По историчару Поливију (Ист. V, 34-40; 79-86), који описује ову битку, две војске су се сусреле у ходу, а цар Птоломеј Филопатор и његова тада млада сестра, касније (по Птоломејском обичају) и супруга, Арсиноја, храбрили су војску пpe битке, у којој јe Антиох стварно имао почетни успех на десном крилу, али je током дана почео да губи и коначно je битку он изгубио, а добио Птоломеј. (Касније, око 200. год., Антиох III ћe победити Птоломеја V и одузети Палестину и сву Целесирију од царства Птоломеја). Филопатор je, по Поливију, овом победом повратио под своју власт Целесирију и онда је заиста посећивао градове ове области, како каже наша књига, али Поливије, за разлику од 3 Мак. 1, 6-7, каже да није он давао него je примао поклоне. - Теодот у ст. 2, којега спомиње и Поливије, пребегао je нешто раније Антиоху од Птоломеја, коме je верно служио до пре 2 године, а са собом je превео и известан број добрих Птоломејевих војника. Пошто га Птоломеј није раније ничим наградио, он je сад хтео да му се освети и спремао да га потајно у шатору убије. Уместо цара, вели Поливије, убио је царевог лекара Андреаса. - Атичка златна мина (у Лк. 19,13: "кеса") чинила je 104 златне драхме = 4 златне лире (4 дуката). Зна се да је Птоломеј Филаделф давао златни новац својој војсци.

3 Мак. 1, 8-29: Пред цара Филопатора послала je и Јудејска герусија (претеча Синедриона) своје изасланике да му изразе честитања и дају дарове, а цар је изразио жељу да сам дође у Место (израз чест у Макавејским књигама за Храм), jep je познато да je волео архитектуру и да се интересовао религијом. - Израз "Превелики (Μέγιστος) Бог" (ст. 9) често се cpeћe у 3 Мак. (1, 9.16; 3,11; 4,16; 5, 25; 7, 22), а има га и 2 Мак. 3, 36 и у Писму Аристејевом (§ 19). - Израз у ст. 13: "у сваки храм", ако се joш дода члан, као што неки тумачи чине: εις πάν το τέμενος, може значити: "у cваки храм", тј. у сваки део храма, што je цар већ био учинио, тј. посетио све делове Храма, па је још хтео да уђе и у Светињу над Светињама, што је Мојсијевим Законом било забрањено (2 Mojс. 3,10; 3 Mojс. 16,2.11-12.15.34). Смисао царевог захтева у ст. 15. je, дакле, у томе: Ако је већ ушао у остале делове Храма, ући ћe и у Светињу, хтели то Јевреји или не! Међутим, управо његов противник, Антиох III Велики, кад je 200. год. као победник ушао у Јерусалим и био од Јерусалимљана срдачно дочекан, издао je царски декрет (у науци тзв. "Селевкијска повеља о Јерусалиму" - види je у Уводу) којим je законски потврдио јеврејски обичај о забрани уласка незнабожаца у Храм (Јосиф Флавије, Старине, XII, 145-6. Уп. оптужбу против Ап. Павла у Дан. 21, 28-29). - Догађаји у ст. 16-21 слични су са онима око Илиодора у 2 Мак. 3, 15-22, као и даље 3 Мак. 2, 21-23 са 2 Мак. 3, 23-29 (о сличности овде Филопаторовог и тамо Илиодоровог покушаја уласка у Храм говорили смо у Уводу у 3 Мак.). - Потресан je у ст. 17-20 опис свенародног трчања да спасу Божији и свој "Најузвшенији Храм" (сличан назив и у 2 Мак. 14,13). Јевреји су у ондашњем свету били познати по својој верности Богу Јахвеу, Закону Мојсијевом и Храму Јерусалимском. Они су то и показивали драстично, и то доказују све 4 наше Макавејске књиге, и наравно не само оне. Овде то наш писац јасно показује. Панорамна слика ове у Јерусалимском Храму свеопште вапајне народне молитве и њеног одјека, дата на почетку књиге (ст. 28-29), понавља се на свој начин и на крају књиге на Александријском Хиподрому (6,17), као што су сличне и молитве Јерусалимског првосвештеника Симона (2, 1-20) и сеоског Јудеоегипатског свештеника Елеазара (6, 1-15). - Писац такоће подвлачи да су неки темпераментнији Јудејци хтели да посегну за оружјем (ст. 23), макар да je у питању био и моћни цар Египатски! За цареву тврдоглаву упорност Н. Василијадис (стр. 554) умесно цитира Приче мудрог Соломона: "Безумник нема потребе у мудрости, jep je већма вођен лудошћу. Кад безбожник дође у дубину зла, он све презире, и зато му долази руг и срамота" (18, 2-3).

1. 2. Мојс. 30,10; 3. Mojс. 16, 2.34; Јевр. 9,7.25
2. 2. Мак. 3, 15
3. 2. Мак. 3,18-19
4. 1. Мак. 1,27
5. 2. Мак. 3, 19
6. 1. Мак. 3,21; 2. Мак. 8,21