Књига Трећа. Глава III
Однос египатских незнабожаца и Јевреја међу собом. Цар Птоломеј оптужује Јудејце и издаје посланицу о хватању и привођењу свих Јудејаца у царству.

1. Дознавши за то безбожии (цар) толико се наједио, да се гњевио не само на (Јевреје) Александријце, него је већма непријатељевао према онима у унутрашњости земље, и заповедио да брзо сакупе све њих на једно место и да их најгором смрћу лише живота.
2. А када се то спровођаше, рђав се глас рашири против рода (Јудејског), међу људима готовима на злодела, дајући им повода за расположение (на зло), као да су од тога (само) законима (досад) били спречавани.
3. Јудејци пак држаху непромењену према цару наклоност и поверење.
4. Но поштујући Бога и владајући се (πολιτευόμενοι) по Његовом Закону, издвајаху се (од других) односно јела, због чега се некима чшьаху мрски.
5. И украшавајући свој однос (према другима) добродетељношћу праведних дела, посташе пријатни (ευδόκιμοι = цењени) свима људима.
6. Но ту добродетељност у свему (εν πάσιν ... εύπραξίαν), о којој се причаше, иноплеменици нимало не уважаваху,
7. Него много причаху о њиховој различитости (διάστασιν = издвајању) у клањању и у јелима, говорећи да ти људи нису послушни ни цару ни снагама (царевим), него су противни и јако се супротстављају стварима (државе); и тако им наношаху не малу клевету.
8. А Јелини у граду (Александрији) ничим не повређени (од Јудеја), видећи неочекивани метеж (ταραχήν) око ових људи и неометане нападе (на њих), да помогну нису могли, јер стање беше тиранско, али их утешаваху и негодоваху, и сматраху да he се то (стање брзо) променити.
9. Јер (говораху) да неће тако бити презрен толико велики народ (τηλικοϋτο σύστεμά), који није ништа скривио.
10. А већ и неки суседи и пријатељи и сарадници у трговини, узимајући тајно насамо неке од Јудејаца, обећаваху да he их помагати и све могуће пружати као помоћ.
11. Онај пак (цар), надимајући се садашњим благостањем, и не сагледавајући моћ Превеликога Бога, и сматрајући да ћe заувек остати при истој одлуци (βουλή), написа против њих (Јевреја) овакву посланицу:
12. "Цар Птоломеј Филопатор свима у Египту, и по местима војним заповедницима и војницима - да се радују и буду здрави!
13. А здрав сам и ja сам и наше (државне) ствари.
14. Када беше наш војни поход у Азију, као што и ви знате, који неометаном помоћју богова [и нашом снагом] би доведен по жељи до [најбољег] свршетка,
15. Сматрали смо да не насиљем копља, него снисходљивошћу и многим човекољубљем придобисмо народе који живе у Целесирији и Феникији, и добровольно им чинисмо добро.
16. И светилиштима по градовима давши многе дарове, дођосмо и у Јерусалим, и узиђосмо да одамо част Светилишту проклетника (Јудеја), ко-ји никад не престају са безумљем.
17. А они речју прихватише наш долазак, а на делу лажно. Када ми зажелесмо да уђемо у Храм њихов и почаствујемо (га) лепим и прекрасним даровима,[1]
18. Надувени својом старом гордошћу, спречише нам улазак, лишавајући себе наше силе, због које имамо човекољубље према свима људима.[2]
19. И јавно пројавивши своје према нама непријатељство, као једини (μονώτατοι) из међу народа који над царевима и својим добротворима уздижу вратове, не хотећи ништа право (γνήσιον) чинити.[3]
20. Ми пак, саодносећи се сходно њиховом безумљу, и са победом вративши се у Египат сусрећући човекољубиво све народе, учинисмо како je требало.
21. И у томе, свима обзнанујући незлопамтљивост према њиховим сународницима (у Египту), и због њихове (раније) сарадње у борби и због мноштва ствари које смо им издавна с простотом поверили, осмелили смо се да променимо (стање), те да их удостојимо грађанства Александринаца и учинимо удеоницима доживотних свештеника (= жречева Дионизијских мистерија).
22. Но они то супротно примите, и (својом) урођеном поквареношћу одбацивши добро, и непрестано нагињући злу,
23. Не само да одбише драгоцено грађанство (александријско), него се и гласно и ћутке гнушају оних својих малобројних (сународника) који су према нама искрено расположени; и са ев oj им срамним начином живљења сваки час очекујући да ћемо ми брзо уништити (државне) ствари.[4]
24. Зато и ми, добро уверени доказима да нам ови (Јудејци) у свему мисле зло, и промишљајући да се не деси да касније изненада наиђе на нас метеж, те да ове безбожнике и с леђа издајнике и варваре не будемо имали као непријатеље;
25. Заповедисмо да одмах, чим (вам) стигне ова посланица, истога часа пошаљете нам са женама и децом ове напред наведене са понижењима и мучењима, одасвуд везане гвозденим оковима, ради страшне и срамне смрти, каква одговара непријатељима (δυσμενέσΐ).
26. Јер када они буду скупа кажњени, закључујемо да ћe нам у даљем времену ствари (државне) бити сасвим у стабилности и најбољем стању.[5]
27. Ако ли неко сакрије неког од Јудејаца, од старца до малог детета и одојчета, биће са целим домом најстрашније усмрћен (άποτυμπανισθήσεται = мучен до смрти).
28. Онај пак који хтедне да дојави (некога од њих), тај ћe за то добити имовину окривљенога и од царског новца две хиљаде драхми и добиће слободу и почасни венац.
29. А свако место, где уопште буде ухваћен скривени Јудејин, нека буде пусто и oгњем спаљено и свакој смртној природи у свему неупотребљиво на вечна времена."[6]
30. Таква је, дакле, била садржина (τύπος) те посланице (цареве).

3 Мак. 3,1-10: Изгледа као да је Птоломеј Филаделф одлучио прогон само Јевреја из унутрашњости Египта (зато неки критичари сматрају да je гоњење у његово време било не Јевреја у Александрији, него само оних у Фајуму, јужно и западно од делте Нила), али се и овде и нарочито даље у 4, 12-14 види да су гоњењем захваћени сви Јудејци у Птоломејском царству. Почела je организована кампања клеветања Јеврејског народа као таквога (тачно као што је Аустрија чинила у I Светском рату, а сада евроамеричка и од муслимана плаћена масмедија у свету на Србе као такве, као појединце, народ, Цркву). - Појава и пројава антијеврејског расположења у 3. и 2. веку пре Христа бивало je, мада не тако често, a вођена је чак и књижевно-полемичка борба против Јудаизма; у одговор на то дошла је јеврејска апологетска литература, каква je и наша књига 3 Мак., у којој се доказује неоснованост тих оптужби и клевета, јер су Јевреји лојални према властима и државном поретку и са својим суседима су чесни и врлински људи и у добрим односима. Сличну тему има и Књига Јестире и Писмо Аристејево, а и 2 и 4 Макавејска. У општем историјском Уводу рекли смо да je основни разлог непријатељства околних многобожачких народа према Израиљском народу била њихова посебност, изабраност, тј. то што је био једини народ у историји којега je одређивао његов тесан однос с Богом, који однос је даље богомданим Законом регулисао све области њиховог личног и народног живљења, делања и понашања, све до начина молитве и јела. - Ст. 3-5 подсећају на став и однос Хришћана у свету, како то описује ранохришћанско апологетско дело Посланица Диогенету (§§ 5-9). - Интересантно je дубоко психолошко запажање нашег писца у ст. 2. и даље 4,1: код људи "готових на злодела" и са "укорењеном мржњом у срцу" потребан je само спољашњи повод и формално ослобађајућа околност па да испоље своју пригушену и потиснуту злурадост и злоћудност против својих дојучерашњих суседа, као што су овде пројавили неки многобошци према Јудејцима. (Одавно сам се питао, кад сам слушао, и после писао, о геноциду над Србима од стране Хрвата, па и сад у овом рату : Шта je то изазвало толику мржњу и откуда толика пројава зла код приличног броја Хрвата католика према својим суседима православним Србима? (О муслиманима нисам имао ни пре илузија). Нису то били само појединци, има много доказа о масовном одобравању и учешћу хрватске масе у убијању Срба: Славонски Брод, Мостар и Чапљина, село Чаваш у Попову Пољу, Глина, Госпић итд. Само су такве појаве паклене масовне мржње према Србима виђене недавно на Косову и Метохији од Шиптара, и сада код не малобројних муслимана у џамахирији Алијиној, који "што год више говори о мултиетничкој, мултикултурној и мултирелигиозној БиХ, све више мисли на унитарну и униформну, фундаменталистичку исламску државу"). Било како и колико да су били криви Јевреји, и пре пола века и данас Срби, ипак се не може Јеврео(србо)фобијом објаснити све оно учињено зло, сва она инфернална мржња, о којој говори наша 3 Мак., затим искази Срба избеглица из NDH и садашњих преживелих Срба логораша из хрватско-муслиманских затвора у БиХ. Нису Јевреји, још мање Срби, били "цвећке", али је њихово страдање свакако библијско, провиденцијално, богопромисаоно (једини који то данас тако схвата и тумачи јесте Митрополит Цетињски Амфилохије и брађа Грци са Свете Горе и Кипра). - Богу хвала, увек je било, и данас има, појединих људи и трупа, као овде извесних Јелина у Александрии (ст. 8-10) који су своје суседе штитили и помагали, макар тајно. (Српских злодела у овом рату има, било их je, више него раније, али je највећи број тих случајева комунистички рецидив, а комунистички идеолози и официри први су и започели та зла и у Крајини и у БиХ. Има, међутим, доста примера српског не само јунаштва, него управо чојства у овом најпрљавијем од свих ратова).

3 Мак. 3,12-30: Царева Посланица о хапшењу и довођењу Јевреја у Александрију преставља, по оцени неких тумача, "добар текст способног редактора царске канцеларије", али је мање убедљива од његове наведене наредбе (2, 28-30). По томе што употребљава титулу Филопатор (добијену после победе код Рафије) и поздраве на почетку "радујте се и будите здрави", а што је Птоломејска канцеларија усвојила тек око 100. год. пре Христа, претпоставка je на основу овога да je 3 Мак. тек тада и настала. - Царево самохвалисање у Посланици није потребно коментарисати. Израз φιλανθρωπία = човекољубивост (у ст. 15. 18. 20) истицана je у јелинистичко (и после у византијско) време као највећа врлина владара (о њој говори и Писмо Аристејево, §§ 36, 208, 265, 290). - У ст. 14. изразе у [ ] унели смо из усвојеног текста LXX, jep га имају извесни рукописи и словенски превод. - У ст. 21. и даље у 6, 25-26 говори се да су Јевреји у Египту одавно настањени, што историчари потврћују, а доказују то и пронаћени папируси у Елефантини, из 5. века пре Христа, где су на острву Елефантини у горњем Нилу (близу данашњег Асуана) Јевреји тада живели под Персијанцима, а после су многи од њих били и у војној служби Птоломејаца и заиста су доста допринели томе царству. О довођењу пак, а и добровољном доласку, Јевреја у већем броју у Египат у време Птоломеја I Лага (305-283. год. пре Христа) опширно говори Аристејево писмо (12-27), а и Јосиф Флавије (Стар. XII, 1-12) (в. и у Уводу). - У овој Посланици Филопаторовој бескрупулозно се оптужују и клеветају Јевреји, тачно као у време Хитлера, а у малтретирању, мучењу и затирању Јевреја, које je овде потресно описано, Хитлер и Европа су ипак превазишли све класичне тиране и мучитеље. Ако је човечанство цивилизацијски напредовало, напредовало је и у злочинима. Зато je с правом рекао један Херцеговац: "Није Балкан и Исток пронашао гасне коморе, него културна Europa". - Претња Јеврејима односи се, опет као у време Хитлера, и на оне који би их скривали, који ћe у том случају бити кажњени πανοικί(α) = са целим домом, и то самртничким мучењима: άηοτνμπανισθήσεται (израз сличан код Ап. Павла у Јевр. 11, 35 и у 2 Мак. 6,19 и 28, в. тамо напомену). Достављачу пак и денунцијанту, било да je то Јудејац или Египћанин домородац, обећава се имање ухапшенога, новчана награда и јавна признања! (Kao у нацифашистичка, усташка и комунистичка времена!). Завршна претња у ст. 29. слична је оној у књизи Јестире (8,12 LXX).

1. 2. Мак. 9,16
2. Јестир. 8,12 б
3. Јестир.3,13 е
4. 2. Мак. 14,8
5. 2. Мак. 14,6-10
6. Јестир.8,12 x