Књига Трећа. Глава IV
Ухваћени Јевреји из унутрашњости доведени на Хиподром у Александрију, а тако исто и они из града. Попис Јудејаца чудесно спречен.

1. И свуда где је стигла ова наредба (цара Птоломеја), организоване су незнабошцима јавним трошком гозбе са вриском и весељем, као да je, издавна у њима укорењена мржња у срцу (κατά διάνοιαν) (према Јеврејима), сада се (заједно) са слободом испољавала.
2. A међу Јудејцима беше неутешна жалост и свеплачни са сузама вапај, јер им срце беше одасвуд распаљено узди-сајима, и ридаху због изненада донете против њих неочекиване пресуде уништења.[1]
3. Koja област, или који град, или које уопште насељено место, или ко]и путеви не беху испуњени њиховом кукњавом и лелецима?
4. Јер су тако са грубошћу немилосрдне душе групно одашиљани (цару) од месних војних заповедника, да су, због необичних мучења, и неки од непријатеља, гледајући на опште људско сажаљење и помишљајући на неизвесну превратност (људског) живота, оплакивали њихово злонесрећно одашиљање (у прогонство).
5. Јер одвођено би мноштво стараца украшених седином, који због спорости ногу у след старости и погрбљености, бише (од војника) без икаквог стида присиљавани да се брзо крећу, те падаху (по путу).[2]
6. А и младе жене, које су недавно ради заједнице брака тек уведене у брачну одају, уместо у радости узеше удела у плачу, и коса им, мирисима намазана, би улепљена прашином, и бише вођене гологлаве, те уместо свадбених песама све имађаху плач, растрзаване мукама од туђинаца.
7. И везане беху јавно и насилно вучене до укрцавања у лађу.
8. Њихови пак супрузи, у пуном младалачком узрасту, конопцима уместо младеначким венцима везани око вратова, уместо гозби и младалачке безбрижности, провођаху остале дане брака у плачу, гледајући пакао где им већ лежи крај ногу.
9. И бише одведени (у лађе) на начин зверова, вучени у тешким гвозденим оковима, а (у лађама) неки бише везани вратовима за клупе лађа, а неки опет ногу везаних нераскидивим оковима.
10. И још (уз то), изнад њих би постављен густ ред дасака, да би им одасвуд очи биле у мраку, имајући (тако) за цело време пловљења (до Александрије) третман злочинаца.
11. А када бише доведени до места званог Схедија и пловидба би окончана, као што je цар био одредио, заповеди да их окупе у Хиподром испред града (Александрије), који имађаше високо оградно окружење - и беше веома погодан за пример поруге свима који улазе у град и онима који из града одлажаху у унутрашњост земље - да не би (Јудеји) општили ни са његовим војницима, нити уопште били удостојени крова.
12. А када то би, чу (цар) да њихови сународници тајно одлазе из града да изблиза (виде и) оплакују несрећну судбину своје браће;
13. Па се разгњеви и нареди да и њима заједно на исти начин строго у чине као онима, те да нинакоји начин не избегну њихову казну.
14. А да се све племе (το φϋλον, Јудејско) попише по имену, да их, не као кроз некада раније познате ропске радове, него телесно да их унаказе кроз наређена мучења и на крају униште за један дан.[3]
15. Тако биваше њихов попис са грубом журбом и ревносним утркивањем, од истока сунчевог до запада, у току четрдесет дана, имајући неуспешан крај.
16. А цар навелико све време испуњаван задовољством, чињаше симпозијуме (= гоз6е) код свих идолишта, хвалећи заблуделим далеко од истине разумом и прљавим устима глуве идоле,који им не могу говорити ни помагати, а против Превеликога Бога говораше неприличне ствари.[4]
17. А после напредреченога временског периода, известите писари цара да више не могу вршити попис Јудејаца услед њиховог неизбројивог мноштва.
18. Јер их у унутрашњости земље има још врло много, од којих неки беху још окупљени по кућама, а други по местима (расејани), тако да је (пописивање) било немогуће свим војним заповедницима по Египту.
19. А када им (цар) строжије запрети, као да су били подмићени да измисле избегавање (полиса), деси се да се и он јасно убеди у то.
20. Јер му са доказом говораху (писари): да им је нестало и хартије и писарских пера којима су се служили.
21. А ово беше дело (ενέργεια) непобедивог Промисла Онога Који с неба помагаше Јудејцима.

3 Мак. 4,1-5: Царев позив на рацију и прогон Јевреја изазвао je праву "културну револуцију" мећу паганима, чак су почели да о државном трошку праве гозбе у част мука несрећника верних Богу Истиноме. Адска мржња паганизма против свега светог и светлог прорадила је, чим je за то добила "зелено светло" властодршца (в. и напред 3, 2 и напомену). - Насупрот овом пировању зла стоји општи "свеплачни са сузама вапај" свих Израиљаца, као у времена Јестире у Вавилону (Јестир. 4, 3). У опису сцена хватања, вучења и мучења Јевреја од стране пагана, без разлике на пол и узраст, наш писац показује свој књижевни дар у изношењу опште људске нecpeћe. - Ст. 5. нас подсећа на усташке прогоне, мучења и затирања православних Срба 1941. год., нарочито српских калуђера из Срема и мећу њи ма старца Рафаила Момчиловића, игумана и иконописца манастира Шишатовца. Ево једног сведочења очевидаца из тога доба злочиначке НДХрватске: "25. августа '41. год. долази у манастир Шишатовац полициски пристав др Бунтак Никола, хапси игумана Рафаила и остале калуђере и спроводи их у Сремску Митровицу у казниону, а одатле у Славонску Пожегу. Путем их злостављају, чупају браде и туку. Кад су стигли у Сл. Пожегу, на станици (возној) доводе усташе из срезова Босански Брод и Дервента око 400 Срба сељака, међу којима око 20 њих са разлупаним главама, који су одмах на камионима, са ашовима и будацима, отерани и поубијани (тј. ових 20). Сви остали Срби (Сремци и Босанци) поређани су у редове у поворку, на челу са игуманом Рафаилом и осталим калуђерима, и кроз град вођени, праћени усташама, тучени кундацима; морали су још појати "Свјати Боже" и четничке песме, све до логора... Успут су им пришле две Хрватице и једно дете у усташкој униформи, те су их били вичући: "Бизанти, смрдљиви цигани"!... На том путу старац игуман Рафаило, већ сасвим измрцварен и испребијан пада, а осталима је заповеђено да га газе трчећим кораком путем до бараке. Овако изгажен игуман Рафаило се није ни дигао више. Пренесен je у бараку без свести, затим у логорску болницу; имао je пет поломљених ребара, и тако умире, а сутрадан су сви ови сељаци из Босне побијени из митраљеза. Један усташа се хвали и вели: шта мислите, мајку им њихову, митраљез пуца, а они вичу "Живела Велика Србија"! Сутрадан их сахрањују, па и оне који, рањени, живи остадоше, а сахрањују и Србе из Погановаца и Будимоваца, срез Нашице..." (в. наш рад о Игуману Рафаилу, у Зборник о ман. Шишатовцу).

3 Мак. 4,1-16 и 5, 31: У овим стиховима приметне су језичке позајмице нашег писца из дела грчких трагичара Еврипида и Есхила (М. Копидакис, стр. 35-41).

3 Мак. 4,11-14: Место Схедиа, што значи Сплав, било je место искрцавања, удаљено око 5 км. изван Александрије. - Хиподром, високо ограђен, налазио се изван источних врата града, која су звана Канопска врата, где је некад био стари град Каноп, на ушћу Хераклеотског или Канопског рукавца Нила у море. - У ст. 14. израз "ранији ропски радови", по нашем мишљењу, не означава само оно ропско стање описано у 2,28, него наш писац, као Израиљац са дугим историјским, заиста библијским памћењем (а данас извесни београдски интелектуалци, и поготову политичари на власти, и још неки туђинопоклоници, хоће да Српски народ избрише своје историјско памћење и изједначи се са Еуропљанима, који су колико до јуче имали своје Вартоломејске ноћи, ломаче за вештице и гасне коморе, или пак са Американцима, који су још почетком 20. века убијали у лову своје Индијанце и Абориџине, а данас, без имало људског и хришћанског стида, трубе нам лицемерно о "људским правима" и "цивилизацијским стандардима"); наш, дакле, писац памти да су, у време израиљског ропства у том истом Египту, његови претци нагоњени на тешке ропске радове око изградње пирамида, што описује 2 Moje. l, 11-14 (ср. и напред 3 Мак. 3, 24, где je, по нама, алузија на 2 Mojс. l, 10). (И Јосип Броз, идеал донедавно Запада, и још увек наших неокомуниста, градећи своје фараонске дворове на Брионима, у којима данас живи Туђман, док у другима живе други слични му следбеници и "дијадоси", јер je тих фараонских дворова имао око 60! - чинио je то грађење рукама српских робијаша, па се још хвастао: да су "све велике дворове и грађевине у историји градили робови"!).

3 Мак. 4,16-20: Овде писац истиче контраст два света: раскалашне паганске гозбе и служење глувим и мртвим идолима, и израиљско мукотрпно и часно служење Живом и Истинитом, Превеликом Богу, на кога хули безумни цар и његове слуге. Иначе, ово место слично je многим местима у Библији, која смо навели на маргинама тих стихова. - Случај око пописа Јевреја и нестанка папира (интересантан је израз χαρτηρία, који je άπαξ у грчком језику), могуће да се десио, али делују као преувеличавање, но наш писац то приписује Божијем Промислу (ст. 21). - У ст. 17. се каже да је Јудејаца у Египту било "неизбројиво мноштво", док нам Писмо Аристејево (12-13 и 19) наводи, истина за период бар пола века раније, број од 100 до 120 хиљада Јевреја у Египту, а Филон Александријски (Флак. 6), за нешто касније време (доба Христово), говори да их je у Египту било један милион! Неки прорачуни износе да je у време разорења Храма од Римљана, око 70. год. после Христа, Јевреја у свету било око 7 милиона, а од тога једва нешто више од трећине живело je у Палестини, док су остали живели у Дијаспори (који размер Јевреја у свету и Израелу приближно je и данас). Чињеница је, међутим, и то бележе многи научници, да су Јевреји у постегзилно време, а нарочито у време Макавејско, имали праву демографску експлозији, дакле, висок наталитет и у Палестини и у Дијасопори.

1. Јeстир.4,3
2. 2. Мак. 6,23
3. 2. Мојс. 1,11-14; Јестир. 3,6-7
4. Рм.1,28; Дан.11,36