Књига Трећа. Глава VI
Молитва свештеника Елеазара. Бог шаље анђеле да казне гонитеље. Промена царевог расположења према Јеврејима, и опраштање. Народ Божији слави Бога и празнује празник избављења

1. А неки Елеазар, муж знаменит, од свештеника из унутрашњости земље, већ достигао у старачки узраст и украшен сваком врлином у животу, зауставивши старије око себе да призивају Светога Бога, помоли се овако:[1]
2. "Царе Великомоћни (Μεγαλοκράτωρ = Великодржни), Свевишњи, Сведржитељу Боже, Који сву твар управљаш милосрђем,[2]
3. Погледај на семе Аврамово, на децу освећенога Јакова, на народ освећенога удела Твога, туђинца у туђој земљи, неправедно погубљаваног, Оче![3]
4. Ти си фараона, ранијег господара овога Египта, који имађаше многа борна кола, који се погордио безаконом дрскошћу и великоречивим језиком, погубио са гордом војском потопивши га у море, пројавивши светлост милости роду Израиљевом.[4]
5. Ти си погорђенога безбројном војском Сенахерима, тиранског цара Асирског, који је копљем био већ подчинио сву земљу и погордио се против Светога Града Твога, говорећи надменошћу и дрскошћу тешке (хуле), Ти си га, Владико, скршио, јавно показавши многим незнабошцима Твоју моћ. [5]
6. Ти си три пријатеља (младића) у Вавилону, који су добровољно огњу предали свој живот (την ψυχήν) да не би служили испразним (идолима), оросивши ужарену пећ избавио неповређене чак и до косе, пославши пламен на све противнике.[6]
7. Ти си Данила, оклеветанога завишћу и баченога у ров лавовима за храну зверовима, извео на светлост неповређенога.[7]
8. И Јону,у утроби дубиноморскога кита немилосрдно топљенога, показао си неповређенога свима својима, Оче![8]
9. И сада, Ти који мрзиш гордост, Многомилостиви, Заштитниче свега (των όλων σκεπαστά)', брзо се појави (έπιφάνητι) овима од рода Израиљева, вређанима од мрских и безаконих незнабожаца.
10. И, ако je у одсељењу (τη ν αποικία ν = у расељењу ван отаџбине) безбоштвима био обузет живот наш, онда, избавивши нас из руке непријатеља, како изволиш, Владико, погуби нас Ти смрћу;[9]
11. Да се не би сујетномудри (људи) похвалили сујетним (идолима) за пропаст љубљених (των ήγαπομένων) Твојих, говорећи: Ни Бог њихов не избави их!
12. А Ти, Вечни, Који имаш сваку снагу и свецелу власт (δνναστείαν άπασαν) погледај сада: Помилуј нас, безумном увредом безаконика лишаване живота на начин злочинаца!
13. Нека се данас устраше незнабошци Твоје непобедиве силе, Пречасни (Έντιμε) Који имаш силу за спасење рода Јаковљева![10]
14. Моли Те усрдно сво мноштво мале деце и родителе њихових са сузама.
15. Нека се покаже свима незнабошцима да си са нама, Господе, и да ниси одвратио лице Твоје од нас, него, као што си рекао, да: кад су у земљи непријатеља њихових, нисам их презрео', тако и учини, Господе!"[11]
16. И кад Елеазар већ завршаваше молитву, цар са зверима и свом гордошћу војне силе стиже до Хиподрома.
17. И видећи то Јудејци повикаше веома јако према Небу, тако да и околне долине заједно одјекнуше,те изазваше неиздржив страх у читавој војсци.
18. Тада Великославни Сведржитељ и Истинити Бог јавивши (έπιφάνας) Своје Свето Лице, отвори нсбеске двери, из којих два славна, страшног изгледа анђела сиђоше, видљиви свима, осим Јудејцима;[12]
19. И стадоше насупрот војној сили непријатеља, и испунише је метежом и страхом, и свезаше је непокретним свезама.
20. И само царево тело би захваћено ужаснутошћу, и заборав обузе његову многогневљиву дрскост.
21. И звери се повратише назад на наоружане војне снаre ко je су их пратиле, и газише их и сатираше.
22. И измени се царев гњев на сажаљење и сузе, због онога што je сам раније намислио.
23. Јер чувши крик, и видећи све (Јудејце), пале ничице за погубљење, заплака (цар) и са гњевом запрети пријатељима, говорећи:
24. "Злоупотребљавате царство, и тиране превазиђосте свирепошћу, и мене самога, добротвора вашег, покушавате већ да лишите власти и духа (= живота), тајно смишљајући оно што je штетно царству.
25. Ко је тај ко ове, што верно држаше наша утврђења у земљи, одведе од куће свакога и безразложно окупи овде?
26. Ко је ове, који од почетка наклоношћу према нама по свему превазилазе све народе, и који више пута горе од (свих) људи доживете невоље, подвргнуо овако безаконим мукама?
27. Разрешите, раскините неправедне окове! Пошаљите их с миром својим кућама! Опозовите све што раније учинисте (против њих)!
28. Ослободите синове Сведржитеља Небеског, Бога Живога, Који од наших предака до сада са славом даје неометану постојаност нашим (државним) стварима."
29. Цар, дакле, ово изговори, а они (Јудејци), у кратком времену ослобођени, благосиљаху Светога Спаситеља, Бога свога, тога часа смрт избегнувши.[13]
30. Затим цар, вративши се у град, позва началника над приходима и нареди да вина и осталог потребног за гозбу даје Јудејцима у току седам дана, пресудивши да у оном месту у којем изгледаше да ћe доживети погибију, да на том истом месту у сваком весељу прославе спасење.[14]
31. Тада они, раније поругани и близу пакла, боље рећи већ у њега ушли, уместо горке и плачевне смрти, учинише гозбу спаситељну; па место спремљено за њихово затирање и гроб, пуни радости разделише на седалишта.
32. И окончавши свеплачну песму ридања, започеше песму отачку, хвалећи Спаситеља и Чудотворца (τεροίτοποιόν) Бога. Одбацивши сваку кукњаву и јадиковку, саставише хорове (= кола) - знак мирне радости.[15]
33. А тако исто и цар, сабравши тим поводом велику гозбу, стално се Небу велелепно захваљиваше за чудесно спасење које му се догодило.
34. Они пак који су њих (= Јудејце) раније сматрали одређенима за погибао и храну за птице грабљивице, и с радошћу их (за то) пописивали, (сада) застењаше, навукавши на себе срамоту и стидно угасише горућу дрскост.[16]
35. А Јудејци, као што напред рекосмо, саставивши већ поменути хор (= коло) слављаху са гозбом у радосним хвалама (Богу) и у псалмима.
36. И одредише заједнички о томе закон (θεσμόν = одлуку) за сваку њихову заједницу (παροικίαν = парокију) кроз нараштаје: уредише да празнују ове речене дане као радосне (= празничне), не ради пића и преједања, него због спасења које им je дошло од Бога.[17]
37. A дођоше и цару молећи да их отпусти својим кућама.
38. А пописиваху их од двадесет петог (дана) месеца Пахона (= април/мај) до четвртога (дана) месеца Епифа (= јун/јул), током четрдесет дана. А чинише њихову погибао од петог до седмог (дана) месеца Епифа, током три дана,
39. У којима и великословно пројави милост Своју Господар свију, избавивши их све, заједно неповређене.
40. И гошћаху се, снабдевени од цара свим потребним, до дана четрнаестога (месеца Епифа), у који дан и молбу учинише за своје отпуштање.
41. И цар, одобривши им, написа им нижепотписану посланицу (упућену) војним заповедницима по градовима, која великодушно имађаше препоруку (за њих).

3 Мак. 6,1-15: У овом поглављу описан је чудесни преокрет, којему претходи потресна молитва сеоског свештеника Елеазара (то име je често у књигама сродним са 3 Мак. : 2 Мак. 6, 18; Писмо Аристејево 1, 35). Могуће je да je као свештеник служио при јеврејском храму у Леонтополису, који је подигао пребегли из Јерусалима у Египат првосвештеник Онија IV (Јосиф Флавије, Стар. XII, 387-8). Његова молитва, као што смо већ рекли, слична je молитви Јерусалимског првосвештеника Симона на почетку књиге (в. 2,1-20 и напомену). И у њој, као и Симоновој, прозрачује дубока побожност (= жива веза са Богом Живим) правог Израиљца, за кога је свештена историја, дакле библијска историја Изабраног народа Божијег, свагда жива и присутна, а не прошла стварност, jep je у њој стално и активно присутан Бог Живи са верним народом Својим. - Оно што би требало и овде нагласити то су изрази у ст. 3: "семе Аврамово", "деца Јаковљева", "народ удела Божијег", што су све еклисиолошки и есхатолошки изрази, које и Црква Христова Православна има за себе, као и изрази "туђинци у туђој земљи" (ст. 3), "одсељење" (ст. 10: άποικίαν = одкућење, тј. одсуство од куће, из домовине), и такође израз на крају књиге "привремени боравак" (7, 19: παροικίαν = српска: парокија), који сведоче о правим Израиљцима и правим Новим Израиљцима (Хришћанима) као увек и истовремено: и патриотима и апатридима (ср. Посланицу Диогнету, 5-9), тј. као небоземним патриотима никада само земаљским, никада само небеским, него богочовечанским патриотима. "Ми пут свој знамо, пут Богочовека!", по правој речи нашег православног Херцеговачког песника и патриоте Алексе Шантића. - Интересантан je у ст. 8. израз "показао ... свима својима" за Пророка Јону, којега иначе нема у самој књизи Пр. Јоне (2, 1-10). Такође, треба нагласити израз у ст. 9: μισύβρις = Бог је мрзитељ гордости! о чему говоре Псалми и друге Мудросне књиге Старог и Новог Завета. Бог мрзи зло (Откр. 2, 6). Чак кротко Јагње Божије се гњеви на зло (Откр. 6,16) и "гази кацу вина љутога гњева Бога Сведржитеља" (Откр. 19, 15). Многи псевдохришћани, и неки назови православии, а поготову лицемерии западни псевдохришћани (они који су у овом рату тражили да се СПЦрква "искључи" и "прогна" у пустињу...), хтели би да од Живога библијскога Бога направе мртву мумију, таквога који "нема три чисте" да Злу каже да je зло, и да га с гњевом осуди, и строго а праведно казни. - Наш молитвеник Елеазар има "три чисте" да каже Богу "Мрзитељу гордости": "Како изволиш, Владико, Погуби нас Ти смрћу!" Kao што je говорио и његов и наш праотац Давид: "У тјескоби сам љутој, али нека западнемо Господу у руке, jep je милост Његова велика; a људима да не западнемо у руке" (2 Сам. 24,14). Тако и наш верујући Србин каже: "Суди ми Ти, Господе; и не предај ме суду људском!"

3 Мак. 6,18-21: Појава "Светог Лица" Божијег, тј. Теофанија у виду Ангелофаније, слична je овде као у 2 Мак. 3,26-29 (в. тамо напомену). - Било je и пре и после овог догађаја случајева да се слонови уплаше и ударе назад. Јосиф Флавије (Прот. Ап. II, 53-55) сведочи такав догађај при намери Птоломеја Фискона (146-116. год.) да слоновима погази Јевреје, а они се окрену на његове пратиоце и многе изгазе. Слонови се иначе доста лако успаниче, као што сведочи, за извесне случајеве у биткама, историчар Поливије (I, 40,13 и XV, 12, 2). Но наш писац то приписује Божијој интервенцији.

3 Мак. 6, 22-28: После царевог "сажаљења и суза" и каквог-таквог покајања, он се гњеви и баца кривицу на своје саветнике и сараднике: ηαραβασιλεύετε значи: злоупотребу царевања, буквално: вршити парацарску власт (као: паравојска) али, нажалост, то je манир многог властодршца и тирана да никада не призна своје кривице за оно што се око њега ради, од људи које je он изабрао и поставио и овластио (Птоломеј то чини и касније у својој Посланици, 7,3-6). Тако у 2 Мак. говори и цар Антиох IV Епифан (тако је говорио и тирании Тито Броз, а све чешће и његова слика и прилика, садашњи Председник Србије, који бескрупулозно оптужује и Србе са Косова и Србе из Крајине и Србе из Српске Босне - за све промашаје његове осионе политике и за све "издаје и продаје" које је једино он и извршио, jep je монополисао не само сву власт, него xoћe да монополише и за 21. век сву судбину свих Срба. Али! Жив je Бог у Израиљу!). - У ст. 27. текст није сасвим јасан. Ми смо у преводу дали највероватније значење, али би трећа реченица могла и овако да гласи: Одреците се онога (или чак: Тражите опроштај за оно...) што је раније учињено!" - У ст. 28. неочекивано крупне речи паганског цара за Јудејце: "синови Сведржитеља Небеског, Бога Живога"! Можда je то Птоломеј и изговорио, али само тада; већ у његовој посланици својим органима власти по Египту нема ничега сличнога (осим у 7, 6 и 9, што je разумљиво после онога што му се десило на Хиподрому).

3 Мак. 6, 29-40: Чудесном помоћу Божијом спашени Јудејци прослављају Бога за своје ослобођење и избављење. Сам цар им даје повода, и сноси трошкове, да организују седмодневну гозбу, не гозбу пировања, него "гозбу спаситељну", на истом оном Хиподрому где им је смрт висила над главом, или, сходно Макавејским књигама: сами пакао им је био пред ногама. Наш писац описује ове догађаје као неку мелодраму, у којој Јевреји играју и кола (ст. 32. и 35), нешто као у Његошевом Горском Вијенцу, али певајући свечано "песму отачку", што значи неки Псалам на јеврејском језику (како и каже ст. 35), врло вероватно баш Псалам 135/6, у којем се сваки стих завршава припевом: "jep je довека милост Његова!" - као што га је певао и Давид (1 Дн. 16,34.41) и Соломон (2 Дневн. 5,13) и као што га и до данас певамо и ми у нашој Цркви (као Полијелеј на Бденију). Ст. 36. говори о установљењу посебног спомен празника у знак захвалности Богу за избављење (овај празник није познат у каснијем Јудаизму), чиме наша књига показује сличност са Књ. Јестире (9, 15-17) и са 2 Мак. 15, 36, као и са Јосифом Флавијем (Прот. Ап. Ц 55), који говори о установљењу сличног празника поводом спасења Јевреја у Египту од већ споменутог гоњења цара Птоломеја Фискона. - У ст. 38-40. набрајају се дани пописа, дани ишчекивања погубљења и дани спаситељне гозбе, што пренето на наш календар значи: попис је био од 20. маја до 28. јуна, дани проведени на Хиподрому од 29. јуна до 1. јула, и дани гозбе од 2. до 8. јула.

1. 2. Мак. 6,18
2. 2. Мак. 1,24-27
3. 1. Мојс. 15, 4-6; 5. Mojс. 32,8-9
4. 2. Мојс. 14,26-28
5. 4. Цар. 18-19 гл.; 1. Мак. 7,41; 2 Мак. 12, 28
6. Дан. 3,20-27
7. Дан. 6, 16-24
8. Јона 2,1-10
9. Јов. 13, 3-5
10. 1. Мак. 4, 11
11. Пс. 26/27,9; 3. Мојс. 26,44
12. 2. Мак. 3,26-29; Дан. 9,15-19
13. 2. Мак. 8,27
14. Јестир. 2,18
15. 2. Мак. 15,21
16. 2. Мак. 9, 15
17. Јест. 9,15-17; 2. Мак. 15, 36