Књига Трећа. Глава VII
Писмо-наредба цара Птоломеја у корист Јудејаца. Они кажњавају своје издајнике. Повратак народа у своја места и захвалност Богу.

1. "Цар Птоломеј Филoпaтор, војним заповедницима у Египту и свима постављенима над стварима (државним) - да се радују и буду здрави![1]
2. Здрави смо и ми и деца наша, пошто Велики Бог управља стварима (државним) као што желимо.
3. Неки од пријатеља, злонаравошћу (својом) чешће нам долазећи, убедише нас да Јудејци који су под нашим царством буду сабрани у једну скупину (σύστημα) и буду мучени страшним казнама одступника (= издајника);[2]
4. Говорећи као да никад неће наше (државне) ствари бити у благостању, због непријатељства које ови (Јудејци) имају према свима народима, докле се то не учини.
5. Они их и доведоше свезане, уз мучења, као робље, боље рећи као издајнике, и без икаквог саслушања и испитивања настојаху да их убију, испуњени свирепошћу дивљачкијом од обичаја Скита.[3]
6. Ми пак, запретивши о томе строжије, по благости коју имамо према свима људима, једва таквима ЖИВОТ опростисмо; и знајући да Небески Бог поуздано штити Јудејце, као Отац што се за синове свагда бори (συμμαχοϋντα),
7. А узимајући у обзир сигурно пријатељство које имају према нама и наклоност према претцима нашим, с правом их ослободисмо од сваке на било који начин кривице.
8. И заповедисмо свакоме: да се сви врате својим кућама, да им ни у једном месту нико уопште не чини штету, нити да их вређа због онога што се бесмислено догодило.
9. Јер знате: да ако против њих подло снујемо неко зло, или их уопште ожалостимо, тада ћемо не човека, него Господара над сваком силом, Бога Свевишњега, имати по свему неизбежно и заувек као свога противника ради освете тих ствари. Будите здрави!"[4]
10. Примивши ту посланицу, (Јудејци) не пожурише одмах са одласком, него још замолише цара (за дозволу), да они од рода Јудејскога, који су Светога Бога и Божији Закон, самовольно преступили, буду од њих дужно кажњени.
11. Говораху цару: да они кош су због стомака преступили божанске заповести, никада неће бити наклоњени ни стварима царевим.[5]
12. А он, прихвативши да говоре истину и сагласивши се, даде им дозволу за све: да преступнике Божијег Закона погубе по свим местима под његовим царством, слободно без икакве (накнадне) Цареве власти или надзора.
13. Онда, похваливши га веома као што доликоваше, њихови свештеници и све мноштво (народа) узвикну: Алилуја! - па са радошћу отидоше.[6]
14. Тада свакога истонародника (свога) од оних оскврњеника (= престуиника), којега сретоше на путу, кажњаваху и, с показивањем за пример (другима), убиваху.
15. И онога дана убише преко триста људи.И провођаху празновање с радошћу, убијајући опогањене.[7]
16. Сами пак они који се до смрти држаху Бога, добивши уживање потпуног спасења, отидоше из града овенчани сваким миомирним цвећем, са весељем и клицањима, похвалним и свемелодичним химнама благодарећи Богу отаца својих, вечном Спаситељу Израиља.
17. И стигавши у Птолемаиду, која се због својствености места називаше Родофорос (= Ружоносна), где их сходно њиховој заједничкој жељи, очекиваху бродови, седам дана,
18. Тамо учинише гозбу спаситељну, пошто им je цар добродушно дао свакоме све што треба док не стигне до своје куће.
19. А када стигоше у миру с одговарајућим похвалама (Богу), и тамо такође одредише да те дане празнују као радосне (= празничне) за све време њиховог привременог боравка (παροικίας у туђини);[8]
20. Koje и посветише (и записаше) на стубу, и на месту гозбе установише место молитве, па отидоше неповређени, слободни, прерадосни, земљом и морем и реком, заштићивани царевом наредбом, сваки у свој дом.
21. И већу него раније међу непријатељима власт добише, са славом и страхом (= са слављењем и страхопоштовањем од њих), више ниоткога не бише узнемиравани у својим поседима.
22. И сви добише све своје (имање) по полису, тако да они (суседи) који имађаху нешто њихово, враћаху им то са великим страхом: Јер Превелики Бог учини савршено велика дела ради спасења њиховог.
23. Благословен Избавитељ Израиљев у вечна времена!
24. Амин.

3 Мак. 7,1-9: Ово поглавље доноси најпре цареву Посланицу у корист Јевреја у Египту, упућену његовим органима војних и цивилних власти по свему царству. Неки тумачи примећују да писац 3 Мак. као да не зна да цар Филопатор у описано време нема деце (имао je само једног сина, рођеног десетак година после битке код Рафије), али се под "децом нашом" (ст. 2) могу подразумевати и чланови "царског двора". - Цар ни у Посланици не признаје своју кривицу, него је стура на своје "пријатеље" који су, они а не он, "мучили као робове и издајнике" невине Јудејце, и то "без суда", испуњени (έμπεπορπημένοι = огрнути, обучени) свирепошћу "дивљачкијом од Скита" (за значење овога о Скитима в. 2 Мак. 7, 4 и напомену).

3 Мак. 7,10-15: Јеврејска освета над својим издајницима, како смо видели и у 1 и 2 Макавејској, прописана је Мојсијевим Законом (5 Mojс. 13, 6-18). Интересантно je, међутим, објашњење тог чина које су Јевреји дали цару: да они који су "продали веру за вечеру", тј. издали су веру и образ за стомак (пример за то имали су Јевреји такође у Библији: l Mojс. 25, 31), такви не могу бити ни цару поуздани (ст. 11). - И, пошто им цар дозволи и они отпеваше: Алилуја! - отидоше, и првога дана побише преко 300 својих сународника, оскврњених издајника. Страшно, али тако стоји написано (ст. 15).

3 Мак. 7,16-23: Птолемаида овде није онај познати град близу града Тебе у Горњем Египту, него "Птолемаида у пристаништу", око 20 км. западно од Каира. Звање града Ружоносни, које се име једино овде спомиње, очигледно je било дато због рашћења, а можда и гајења, тамо многих ружа. (Треба ли и Газиместан назвати: Божурник!). Пре но што су ушли у лађе (στόλος = бродовље) које су их ту чекале, Јудејци су и ту одржали "спаситељну гозбу", и ту понова потврдили своју одлуку да празнују спомен празник свог избављења, кроз све генерације, докле год су у Дијаспори (израз της παροικίας значи оно нашта указује, сваком православном Србину иначе позната реч парокија = привремени боравак у овом свету Цркве Божијег народа на његовом путу ка Царству Небеском). - У ст. 20. текст није сасвим јасан, због жеље писца да буде кратак: да ли су Јудејци ту на месту гозбе установили (= изградили) неку богомољу, неки дом молитве, или само обележили место молитве! У сваком случају, на том месту су оставили запис на једном стубу о спасоносном догађају и празнику (слично, рецимо, каменом ступу Деспота Стефана Српског на Косову). - Израз "и морем" (ст. 20) или je само узречица, уобичајено преувеличавање нашег писца, јер у унутрашњости Египта, где су Јудејци кренули, нема мора, осим ако писац не подразумева језеро Мирада, познато у старом Египту, које се налази у оази Фајум, недалеко од града Арсиноје, које језеро је некада давно ископао фараон Мирис, познат као Аменемхат III из 12. династије, да би у њега скупљао воде Нила кад се излије.

- Књига 3 Мак. завршава се онако као и свака књига библијске свештене историје: спомињући још једном "τα μεγαλεία(= велика дела) Превеликога Бога (5 Mojс. 11, 2; Товит. 11,15) за спасење народа Својега. Завршна доксологија у ст. 23. са Амин на крају изгледа да указује да je 3 Мак. спадала у неку врсту "Мегилота", тј. пет свитака извесних изабраних књига јеврејског Старог Завета, које су читане, сваки свитак понаособ, на велике Јудејске празнике: 1) у 8. дан Пасхе: Песма над Песмама; 2) на Педесетницу: Књига о Рути; 3) Плач Јеремијин: у 9. дан петог месеца Ава (= јул/август) кад je Навуходоносор, и после Тит, разорио Јерусалим; 4) на празник Сјеница: Књига Проповедника; и 5) на празник Пурим: Књига Јестире. Тако je могуће да je тако и 3 Мак. читана на споменути новоустановљени празник (Moses Hadas, The Third and Fourth Books of Maccabees, New York 1953, изд. енгл. превод и коментари, али, на жалост, нисмо ту књигу имали у рукама; цит. код Н. Василијадиса, стр. 616). - Израз Избавитељ (ρύστης) Израиљев несумњиво има месијанско, христолошко значење, што јасно показује навођење тог израза из Старог Завета код Јеврејина Ап. Павла у Новом Завету: Ис. 59,20 (и Пс. 14,7) = Рим. 11, 26-27.

1. 2. Мак. 9,18-19
2. 2. Мак. 12,27
3. 2. Мак. 4,47
4. 2. Мак. 3,38
5. Рм.16,18; Фил. 3, 19
6. 2. Мак. 1,23
7. Јестир.9,15
8. 1. Мак. 13, 52