Књига Трећа. Увод

Књига носи назив Макавејска иако њен садржај није у вези са Макавејима, као што je то садржај 1 и 2 Мак. Такав назив дат je 3 Мак. вероватно зато што je у старим кодексима Септуагинте (садржи је А=Александријски, V=Венецијански, затим 64, 236 и још неки други курзивни рукописи) долазила одмах после 1 и 2 Макавејске. Али то што је сличнога садржаја са 1 и 2 Мак. учинило je да буде стављена у рукописима иза њих. Но у неким рукописима и у Синопсису Светог Писма, приписаном Св. Атанасију Великом (PG 28, 430-3), названа je Πτολεμαϊκά, јер својим садржајем она и говори о Птоломејима.

Садржај 3 Мак. (у седам поглавља) је следећи: Цар јелинског Египатског царства Птоломеј IV Филопатор (221-204 г. пре Хр.), после победе над Селевкијским царем Антиохом III Великим (223-187 г. пре Хр.), код места Рафије (217 г.), обилазећи градове у Палестини дошао je и у Јерусалим и, поред протеста првосвештеника Симона и народа, хтео je да уђе у иначе неприступну (άβατον) саму Светињу Храма Божијег, но чудесно je у томе од Бога спречен. После тог понижења цар одлучи да се за тај неуспех освети над Јеврејима у Александрији и Египту, па нареди да приносе жртве идолима, a који не хтедну да их хапсе и пописују ради потпуног истребљења свих Јевреја и укидања њихове вере. Уништење Јевреја помоћу опијених слонова требало је бити на Хиподрому у Александрији, но Бог провиденцијално спасе Јевреје и сам цар Птоломеј се покаје и постане њихов патрон. Тим поводом је установљен и посебни празник.

Књига je апологетског карактера, има две библијског садржаја молитве двојице старих Јеврејских свештеника: једнога у Јерусалиму при првој невољи, другога у Александрии при другој, али 3 Мак. садржи и низ невероватних догађаја, који ипак нису без стварне историјске основе, као што ћемо даље видети.

Језички и делом садржајно 3 Мак. има сличности сa 1 и 2 Макавејском, сa познатим Писмом Аристејевим, са Књигом Јестире (у грчком превду LXX ca додацима), са неким делима Филона Александријског и делима Јосифа Флавија, а има и извесне језичке и стилске позајмице из дела Есхила, грчког трагичара (525-456 г. пре Христа).

Посебно треба истаћи, и језички и донекле тематски садржајно, сличност 3 Мак. са 2 Макавејском: чудесни догађај са Птоломејем у Јерусалимском Храму (3 Мак. 2, 21-24) врло je близак сличном догађају са Илиодором (2 Мак. 3,22-31); затим je сличност у обе књиге у насилном прогону Јевреја и присиљавању да служе култу Диониса; и наравно, сличност по Божанским интервенцијама (έπιφάνειαι), као и сличност по молитвама и по установљењу празника у спомен спасења Јевреја. У праву су извесни научници (в. код R. H. Charles, р. 158) кад 2 Мак., Писмо Аристејево и нашу 3 Мак. јаким разлозима везују за Александрију и за приближно исто време њиховог настанка (нешто пре 100 г. пре Хр.).

Сличност са Књигом Јестире, нарочито са додацима у њој на грчком језику (текст LXX), осим језичке, у томе je што у обе књиге невоље Јевреја почињу царском наредбом (Јест. 3,13a-g - 3 Мак. 3,12-19); што по престанку тог прогона цар баца кривицу на своје саветнике, а сам признаје величину Бога Јахвеа, те се посебно стара за своје поданике Јудејце (Јест. 8,12s-r - 3 Мак. 6, 28 - 7, 2); такође je у обе књиге слична освета над непријатељима и издајицама, као и установљење празника у спомен спасења Изабраног народа (Јест. 9, 6.15. 21-3 Мак. 7,14-15; 6, 31-40).

Сличност, језичку и још важније тематску, са извесним делима Јосифа Флавија и Филона Александријског, показаћемо кад буде речи о времену настанка ове књиге.

Писац 3 Мак. је један до данас непознати александријски Јеврејин, који je књигу написао на грчком језику, у духу постегзилске (послевавилонске) јеврејске апологетске литературе, која је најбројнија управо у Макавејско време (2. век пре Христа). Стил књиге, која спада у александријску литературу, прилично је усиљен, са доста ретких и песничких израза и неологизама (око 180 речи су ретке и не постоје у грчком преводу LXX, а 20 од њих су άπαξ (=једном речене) у читавој грчкој литератури). Књига, по оцени стручњака, спада у тзв. азијску грчку реторику или, по другима, у патетичну азијску јелинистичку историографију. Међутим, то je књига библијског језика и менталитета, јер поред оригиналног грчког она има и доста јевраизама, попут бројних других књига овог познобиблијског, јелинистичког периода, а по богатству грчког лексилогија може се упоредити са Премудростима Соломоновим и са 4 Макавејском.

Време писања 3 Мак. највероватније je, опште гледано, време Макавеја-Асмонеја, тј. друга половина 2 века пре Христа, али је могућ и каснији настанак. Гледано по историјском сижеу који садржи, 3 Мак. тешко да je настала у времену које описује: доба Птоломеја IV Филопатора: крај 3 в. пре Христа.

Међутим, у опису битке код Рафије (217 г.) и нарочито у опису превртљивог и неморалног карактера цара Филопатора наш писац се прилично слаже са историчарима Поливијем, Јустином и другима (који за тог цара кажу да је "одступио од свега доброг и окренуо се развратном живљењу"; да је проводио "noctes in sturpis, dies in conviviis consumit", и да je био "ου πάνυ φρενάρη"), а изгледа да je писац 3 Мак. користио и изгубљене мемоаре Птоломеја Мегалополитанског о скандалима цара Филопатора. Сасвим је могуће да je Филопатор, у свом тријумфалном походу после Рафије, посетио Храм у Јерусалиму: зна се да je волео архитектуру и да се интересовао религијом, па je можда и захтео да уђе у саму Светињу Храма Јахвеовог, но Јевреји су били изразито противни том гесту оскврњења, па се вероватно тада и десило неко чудо које je то светогрђе спречило. Други догађај који описује 3 Мак. јесте прогон Јевреја у Египту и Александрији и намера извршења погрома целе нације, с пијаним слоновима на александријском Хиподрому, од стране цара Филопатора. За такав догађај у време Филопатора нема неког историјског податка, а зна се за добар однос царева Птоломејаца уопште, па и Филопатора, према Јеврејима у Египту и Александрији. Зато извесни број паучника сматра да се опис у 3 Мак. намераваног уништења Јевреја у Александрији, не односи на доба Птоломеја IV Филопатора, него на сличан догађај који се десио касније, у време цара Птоломеја VIII Фискона (званога и Евергет II: 170-164 г. и 145-116 г. пре Хр.), a који описује Јосиф Флавије (Прот. Апиона, II, 49-55).

Наиме, по смрти Птоломеја VI Филомитора (145 г.), у династичким борбама за наслеђе, александријски Јевреји на челу са својим сународницима Оншом и Доситејем, генералима у војсци удове царице Клеопатре II, стали су на страну њену и малолетног joj сина Птоломеја VII а против брата њеног Птоломеја VIII Фискона. Како је Фискон победио, он одлучи да казни Јевреје, па их све са породицама изложи пред напијене слонове да их погазе; но слонови се окрену на Фисконове присталице и погазе многе од њих. Цару се у то време јавило неко "страшно виђење", које га je предупредило од сличне будуће неправде према Јеврејима. Тада царева љубавница Итака=Ирина посредује, те цар Фискон не само да не казни Јевреје, него им дозволи да у Александрији установе посебни празник у спомен спасења свог народа (очигледно слично празнику Пурим у Књизи о Јестири, чијим посредништвом су спашени Јевреји тада у Вавилону).

Kao што се види, има доста сличности између овога од Јосифа описаног догађаја и онога описанога у 3 Мак., укључујући и установљење посебног спомен-празника. Нема доказа да je Јосиф Флавије познавао или користио 3 Мак., али је врло могуће да je из истог извора, као и касније Јосиф, и писац 3 Мак. могао овај догађај знати и искористити у својој књизи антидатирајући га. Он је, дакле, у том случају спојио у својој књизи два различита догађаја из два времена: покушај Филопаторов (=Илиодоров из 2 Мак.) насилног уласка у Храм у Јерусалиму и покушај Погрома Јевреја с пијаним слоновима из времена Фискона, па je све то пренео у једно раније време, приписујући оба догађаја једном лабилног карактера и владања цару, као опомену властодршцима да не прогоне Божији народ Израиљ, a Израиљцима, својим читаоцима, апологетски доказ и пример: да се не боје у евентуалним новим гоњењима, јер Бог никада неће оставити Свој Храм и Свој народ.

У којем би онда времену могла настати 3 Макавејска? По самом садржају и тону књиге, она није писана у време неког гоњења (као што je обратно јасно за књигу Пророка Данила, посебно од 7. до 12. главе), него у доба просперитета нације у Египту. Можда je написана, како мисле извесни коментатори, у време кад је Књига Јестире (с додацима) преведена на грчки и донета у Александрију из Јерусалима: "четврте године царовања Птоломеја и Клеоиатре" (како стоји у Јест. 10, 31), тј. око 114 г. пре Хр. за време Птоломеја IX Латироса и Клеопатре IV или V (негде те године променио je супругу), или пак неку деценију касније кад je опет владао један царски пар Птоломеј-Клеопатра. Ово мишљење заступају они критичари који истичу блискост 3 Мак. са Књигом Јестире, као што смо напред навели. Било како било, сва она наведена мишљења сматрају да je 3 Мак. написана у време јелинског царства Птоломеја, дакле, пре римског периода.

Постоји, међутим, у новије време мишљење извесних научника о каснијем времену настанка 3 Макавејске, који појаву књиге везују за доба римске владавине, и конкретно у време цара Гаја Калигуле (37-41 г. после Христа), из времена чије владавине се два догађаја прилично поклапају са две кључне теме наше књиге: покушај оскрнављења Храма у Јерусалиму и гоњење Јевреја у Александрији. Посреди је овде напред поменута сличност 3 Мак. са делима Филимона Александријског: К Флакону, и Послање Гају као и са Јудејским ратом Јосифа Флавија. Наиме, римски цар Гај Калигула, ноторни ексцентрик и лудак, "толико је увредио своју судбину", како пише Ј. Флавије (Јуд. рат, II, X, 1-5, §§ 184-203; срп. превод Д. Глумца овде је непоуздан), "да je сам себе сматрао богом, и тражио да га и други тако и сматрају и зову ... па је своју безбожност продужио и на Јудеју. Jep je послао Петронија са војском у Јерусалим, наредивши да у Јерусалиму постави у Храму своје кипове, а ако Јудејци не прихвате, да оне који спречавају побије, а сав остали народ (έθνος - нацију) да прода као робље. Али, ове наредбе беху у власти Божијој" додаје Јосиф, тј. Бог их je спречио. Како? То Јосиф даље описује: отпором побожног народа у Јерусалиму, који je био готов рађе да сви умру него да такво светогрђе допусте; рађе "да сав народ са женама и децом буде принет на жртву", него да се царев кип постави у Храм Божији. Петроније, после свих неуспелих претњи Јеврејима, покушао je да од цара затражи измену одлуке, али je цар писмено одговорио претњом њему лично смрћу, но "случајно" царево писмо je стигло 27 дана после вести о Калигулином убиству. - Овај догађај je, дакле, могао послужити писцу 3 Мак. као историјска подлога за прву причу о покушају Птоломеја Филопатора, по карактеру ексцентрика као и Калигула, да оскрнави Свети Храм у Јерусалиму.

Други догађај - прогон Јевреја у Александрији - збио се, такође, у време Калигуле, 38 г. по Хр., и детаљан опис тог "првог антисемитског Погрома у Јеврејској историји" писац 3 Мак. могао je забележити, као што га је записао савременик догађаја Филон Александријски, у делу упућеном Авилију Флакону, Калигулином префекту Египта, који је подржао погром од стране Јелина извршен тада над Јеврејима, сатераним у гето у једну од пет четврти Александрије. Ево извода из тог описа Филоновог (Εις Φλάκον, 68): "Већ су и читаве породице, мужеве са женама, децу одојчад са родитељима, запалили они најнемилосрднији од свију (Јелини у Александрији)... И кад нису имали дрва за ватру, сабрали су грање и димом су их више него огњем погубили ... чија су тела полуспаљена лежала помешана, страшнога и најболнијег изгледа". И у другом делу Филоновом, Посланство Гају (кад је следеће 39/40 г. сам Филон ишао у Рим на челу јеврејске делегације да моли Калигулу за престанак гоњења), стоји (§ 124): "Истерали су Јевреје из њихових кућа из четири кварта и сабили их у врло тесан део једнога кварта... Сабравши толике десетине хиљада заједно људи и жена и деце, као стадо и стоку из целог града у мали део као у неки обор, смислили су да кроз мало дана нађу гомиле ненадано мртвих (услед мучења и глади) ... После насиља и бруталних избацивања ... били су (Јевреји) подмукло убијани, грубо вучени, гажени по улицама града, тучени камењем и моткама ... Читаве фамилије биле су спаљиване..." Додајмо овоме да и Филон такође спомиње отпор Јевреја у Јерусалиму намери Калигулиној да свој огромни кип постави у Храму Јерусалимском.

Сличности, дакле, између Јосифа Флавија и нарочито Филона, с једне стране, и 3 Макавејске, с друге стране, су очигледне: покушај оскврњења Храма и гоњење Јевреја од стране једнога цара, а да притом само Јевреји нису нелојални према власти, нити лично криви ни цару ни суседима; затим избијање на површину мржње јеврејских суседа, посебно Александринаца према Јудејском живљу, што оба писца истичу, тако да се Јевреји у Александрији осећају као "странци" (Филон, Флак. 54: "странци и дошљаци" = 3 Мак. 6,3: "туђинци у туђој земљи"); и на крају: вера обојице писаца у овим текстовима: да Бог увек и до краја стоји уз Свој народ и у задњи час га избавльа, па je разумљива препорука да треба до краја веровати у Његов Божансіси Промисао и не очајавати у невољама, нити клонути у гоњењима када она дођу.

Дакле, иако су у Филоновом опису и у 3 Мак. догађаји само донекле слични а ипак другачији, поменути научници сматрају да је писац 3 Мак. управо те догађаје описивао у својој књизи, користећи притом својеврсну литерарну мимикрију, те je, уместо отворене критике савременом му римском цару Калигули, нашао пример сличнога владара, не у римском него у јелинском царству, скоро 2 века раније, и описујући Птоломеја IV Филопатора и његово непријатељство према Јеврејском народу, имао je у ствари у виду - a његови су читаоци то лако могли разумети и дешифровати - самога Калигулу, за кога су савремени римски историчари Светоније и Дион Касиус оставили довољно црних речи о нечовечном карактеру и крвавој владавини. (Тирани су обично, одраније до данас, први препознавали себе у списима и делима писаца свога доба, па су тако и римски цареви, и њихови новији и данашњи следбеници, итекако прогањали своје критичаре, ненаручене биографе и савесне историчаре). Наш je писац, дакле, могао написати 3 Мак. негде око 40 г. после Христа, пре но што je Калигула убијен (41 г. после Христа, изгледа од неког Јудејца или прозелита Јелина).

Овакво мишљење о "прикривеном" или "мимикријском" начину писања, а тиме онда и о времену настанка наше 3 Мак. књиге, позива се још и на низ сличних примера из библијске постегзилне литературе, из које смо неке књиге већ споменули, као што су: књ. Јестире, па онда Јудите, па и књига Пророка Данила, и чак новозаветни Апокалипсис Светога Јована (где je "Вавилон" сами Рим, а "Антихрист" римски цар Домицијан).

У околностима у којима живимо, без могућности даљег проучавања, које у рату немамо, не можемо одлучити која је од изнетих претпоставки о времену писања 3 Мак. ближа тачном датирању ове библијске књиге. Већини научника, па и нама, ипак остаје ближа и прихватљивија процена: да je и 3 Мак. настала у временима Макавејским = Асмонејским, тј. у доба птоломејске владавине у Египту, мада нам је историја Јевреја под Птоломејима још увбк само фрагментарно позната. Иако спорадичне, но не мање стварне појаве антисемитизма у 3 и 2 веку пре Христа не могу се порицати, па je отуда и све чешћа појава књига апологетског карактера у јудејској постегзилној и интертестаментарној литератури, како у самој Палестини, тако и изван ње, у Дијаспори, а такве су књ. Јестире, књ. Јудите, Писмо Аристејево, па и наша 3 Макавејска, а за њом и са њом и 4 Макавејска. Према томе, настанак 3 Мак. ставља се у време пред крај 2 или на почетак 1 века пре Христа, но у сваком случају, најкасније пре разорења Јерусалимског Храма од стране Римљана (70 г. после Христа).

Иначе, као ни 1 и 2 Макавејска, ни 3 Мак. није обухваћена јеврејским масоретским каноном, али je зато ушла у круг девтероканонских књига Старог Завета Хришћанске Цркве на Истоку, тј. у грчку и словенску Библију, и такође у сиријску (превод Пешито са Лукијанове рецензије) и јерменску (превод настао око 400-600 г.), док је латинска Вулгата нема (мада у латинском Codex Claromontanus претпоставља се и 3 Мак., jep се спомшье 4 Макавејска), a немају je ни протестанти.

Што се тиче интегралности текста 3 Мак., неки научници сматрају да је постојао увод у књигу, који је изгубљен, јер књига овако почиње мало изненадно.

Трећу Макавејску спомиње 85 Апостолски канон, затим Јевсевије Кесаријски (у Хроници II, 122, под 17 годином владавине Птоломеја IV Филопатора), Синопсис Св. Писма приписан Св. Атанасију, Теодорит Антиохијски, Патријарх Никифор Цариградски.

Теологија 3 Мак. укратко се садржи у овоме: истиче се библијска вера Јевреја као Изабраног народа и верност Богу, Храму и Закону. У молитвама се обраћа директно Богу, Који, као и раније у свештеној историји (њен резиме у 2,2-20 и 7,2-15), директно интервенише у корист Свога народа, и Којему се придају многа својства, епитетима својственим Јудаизму јелинистичких времена. Такође се истиче појава Анђела од Бога, које je видео цар Птоломеј али не и Јевреји. У књизи je присутна јака вера у Божији Промисао и у моћ молитве Богу. Иако je настала у Александрији, 3 Мак. нема ни мало утицаја александријских грчких идеја, као што je то случај са Филоном Александријским, а у односу на 1 и 2 Мак. у овој књизи нема изразитих Месијанских нада, ни вере у васкрсење. Ипак, треба рећи да већ често и наглашено истицање идеје о "Изабраном Народу - Храму - Граду" (2,9 и 16), затим спомињање "семена Аврамовог... народа освећеног удела Божијег" (6, 3), као и завршни благослов целе књиге (7, 23) - знак је присуства месијанске идеје у овој књизи. Историјско-богословски циљ књиге исказан је укратко речима које њен писац ставља у уста цару Птоломеју: "Знајте: да ако против Јевреја подло смислимо неко зло или их уопште ожалостимо, тада ћемо не човека него самога Господара над сваком силом, Бога Свевишњега, имати заувек за противника" (7,9).