Књига Четврта. Глава I
Философски доказ да правомислећи-побожни разум влада над страстима. Koje су страсти и коje су врлине. Пример из историје страдања Седам Браће.

1. Намеравајући да покажем најмудрољубивију реч (φιλοσοφώτατον λόγον = најфилософскији говор): да ли je побожни разум (о ευσεβής λογισμός - побожна мисао) самовладар над страстима, с правом бих вам саветовао да усрдно обратите пажњу на ову философију (= мудрољубље).
2. Јер реч je (ова) неопходна за науку (έπιστήμην = познање) свакоме, и нарочито има похвалу највеће врлине, велим за разборитост (φρονήσεως).
3. Ако се, дакле, разум (λογισμός) показује да влада страстима које спречавају целомудерност, (а то су): угађање стомаку и похота (γαστριμαργίας τε καί επιθυμίας)',
4. Но показује се да он господари и страстима које спречавају праведност, као (што је): злоћудност (= злонаравост) и такође страстима које спречавају храброст (της ανδρείας = постојаност), (а то су): гњев, бол и страх.
5. А како, рећи ћe можда неки, ако разум влада (осталим) страстима, не господари над заборавом и незнањем?
6. Они покушавају да говоре смешну ствар. Јер разум не влада над својим страстима, него онима које су супротне праведности и храбрости и целомудрености и разборитости, а и њима (влада) не да би их уништио, него да им се не подаје.
7. Са много, дакле, страна и другим начином могу вам показати да je побожни разум самодржац над страстима.
8. A још ћу већма то доказати од добрих подвига (της άνδραγαθίας) оних који су умрли за врлину: Елеазара и Седам Браће и њихове Мајке.[1]
9. Јер сви они, презревши патње до саме смрти, показаше да разум надвладава страсти.
10. Зато ми је због врлина (њихових) дошло да похвалим ове Људине (άνδρας) са Majком, који су у ово време умрли за савршену врлину (υπέρ της καλοκαγαθίας = за Племенитост), а због почасти да их назовем блаженима.
11. Јер они, којима се дивише за храброст и трпљење не само сви људи него и (сами) мучитељи, постадоше узрочници да престане тиранија против народа (Јеврејског), јер победите тиранина трпљењем, тако да је кроз њих очишћена отаџбина.
12. Но о овоме je сад одмах потребно говорити како сам почео тему, као што навикох чинити, па ћу се онда окренути на реч о њима, одајући славу Свемудроме Богу.
13. Истражујемо, дакле, да ли je разум самовладатељ (αυτοκράτωρ) над страстима.
14. А да размотримо (најпре) шта je разум? И шта је страст? И колико je видова (ίδέαι = врста) страсти? И да ли над свима њима влада разум?
15. Разумност (λογισμός) je, дакле, ум са правилним разбором (νουςμετά ορθού λογού), који предпочитава живот мудрости (σοφίας βίο ν).
16. Мудрост (σοφία) пак јесте познање (γνώσις) божанских и човечанских ствари и њихових узрока.
17. А ово (познање) јесте васпитање у Закону (ή του νόμου παιδεία), којим божанске ствари честито (= с поштовањем), и људске ствари корисно учимо.
18. А видови (ίδέαι) мудрости јесу: разборитост и праведност и храброст и целомудреност (φρόνησις και δικαιοσύνη και ανδρεία και σωφροσύνη).
19. А главнија од свих je разборитост, из које управо разум влада над страстима.
20. А природе (φύσεις) страсти јесу две свеобухватне: задовољство (ηδονή = уживање) и бол (πόνος), а свака од њих и око тела и око душе бива (πέφυκεν = произраста).
21. А многе су последице страсти (= последичне страсти) и око задовољства и око бола.
22. А испред задовољства je жеља (επιθυμία), а после задовољства је радост (χαρά).
23. А пре бола je страх (φόβος), а после бола жалост (λύπη).
24. Гњев је заједничка страст задовољства и бола, ако неко схвати (= замисли) да je у њега упао.
25. А у задовољству се налази злоћудно (= злонаравно) расположена, које је најсложенија од свих страсти.
26. Са стране душе (то су): гордост и среброљубље (= грамзивост) и славољубље и свадљивост (φιλονεικίά), [неверје (απιστία)] и завист
27. А са стране тела: једење свега (παντοφαγίά) и угађање грлу (λαιμαργία = гурманство) и тајноједење (μονοφαγία = насамо угодноједење).
28. Kao да су тело и душа две саднице (дрвета): задовољства и бола, и на њима су многи властари (= младице) страсти,
29. Од којих сваки (тај властар) свеземљоделац разум (παγγέωργος λογισμός) очишћује и подкресава и учвршћује и залива и на сваки начин уређује и припитомљава материју (=садржај) врлина и страсти.
30. Јер разум је вођа (ήγεμών) врлина, а страсти je самодржац. Дакле, види се најпре кроз спречавајућа целомудреност дела, да je разум самовладар над страстима.
31. А целомудреност је владање (επικράτεια) над жељама (= похотама).
32. А од жеља једне су душевне, а друге телесне; а над обадвома види се да разум влада.
33. Тер откуд, покренути ка забрањеним јелима, одвраћамо се (ипак) од задовољстава која дол азе од њих? Није ли зато што разум може владати апетитима? Ja мислим да jeсте.
34. Исто тако, желећи (јести) животиње из воде, и птице, и четвороношце, и сваковрсна јела забрањена нам по Закону, уздржавамо се (ипак) због превладавања разума.
35. Јер страсти апетита, укроћаване од целомудреног ума, уздржавају се (ανέχεται); и сви покрети тела утишавају се (φιμοϋνται = зауздавају се) од стране разума.

4 Мак. 1,1: Писац ове књиге, настојећи да покаже Јелинима да је библијски Јудаизам права философија, a својим Јеврејима да je могућ и прихватљив јелински идеал врлине али само и једино кроз творење и испуњење Закона Мојсијевог = Божијег, користи језик грчке, пре свега стојичке философије. Основна му је мисао и теза кроз целу књигу: да je побожни разум - ό ευ­σεβής λογισμός - господар над страстима. Ова синтагма побожни разум je дупла, јеврејско-грчка синтеза два појма и две стварности: логисмос је класични грчки, рационални израз, и уз њега као таквог не би код Грка било места за израз евсевис = побожни. (Забележимо да побожан на јеврејском гласи: ХАСИДИМ - 1 Мак. 7,13). Али, писац је побожни Јеврејин грчке културе и језика, па je таква и она његова књига што je пред нама. Иначе λογισμός (кад не значи рачун) јесте мисао када се појави у уму као покрет ума ка нечему или о нечему (то je грчки: δια-voice, српски: раз-ум). - Ми смо овде при преводу током целе књиге прибегли следећем решењу: λογισμός преводимо углавном са разум, поготову кад je то ευσεβής λογισμός = побожни разум. (Али, постоји и υπερήφανος λογισμός = горди разум или мисао). Иста реч логисмос значи и: мисао, помисао (нарочито у множини: помисли, кад оне могу бити и при-страсне), раз-мишљање, резон(овање), разумност итд., па зато негде у преводу употребимо и неку од тих српских речи (у ком случају стављамо у загради и грчки оригинал). Међутим, ни сам наш писац није увек доследан - и хвала Богу! - па ћe уместо λογισμός употребити и реч διάνοια, νους, у ком случају опет остављамо (у загради) и грчку реч. Такође настојимо да често остављамо и грчке речи у загради за врлине и страсти (иначе, тих израза je препуна наша православна аскетско-подвижничка литература, почев од Светог Писма и Светих Отаца па до данас). - Да кажемо joш да израз αυτοκράτωρ, αύτοδεσπότης - који овде не значи владара - преводимо са: самодржац, само-владар.

4 Мак 1, 2-4 и 18: Наш писац наводи четири главне врлине: разборитосш (тако преводимо φρόνησις, а могло би и са: мудрост, али писац посебно говори о њој), праведност, храброст (тако смо превели ανδρεία, а могло би и са: издржљивост, или још боље: чојство, мужевност, витештво) и целомудреност. То набрајање врлина писац 4 Мак. узима од грчких философа стојика, који их преузимају од Платона. Но наш писац као Јеврејин даље наводи и друге врлине из живог библијског искуства. Такође наводи и главне страсти и њихову генеалогију, опет следујући углавном стојички речник. Ипак, учење нашег писца о страстима и врлинама није стојичко, он само користи као полазиште ту философску термонологију, а онда износи и различите схватање истих, као што ћемо даље видети. Српски читалац може о страстима и врлинама наћи дубоку и концизну анализу у Лествици Светог Јована Синаита (превод Д. Богдановића, изд. Св. Синода).

4 Мак. 1, 8: Као верујући Јеврејин писац брзо прелази са философске теорије на свештену историју. (Види ниже 3,19 и напомену тамо).

4 Мак. 1,11: Мисли се на престанак гоњења Јевреја од стране Антиоха IV Епифана, када је био очишћен Храм у Јерусалиму и сва отаџбина Јудејска од идолослужења, године 164. пре Христа. (Некад je и код Срба био идеал очишћење Отаџбине, као у време Немањића и после турског ропства при ослобађању, а данас под комунистима идеал је прљање не само Отаџбине, него и свега Светог и патриотског). - Интересантно je да писац Четврте Макавејске не приписује то очишћење борби Јуде Макавеја и његове браће, како стоји у 1 Мак. 1, 41-46 и 4, 36-57, као и у 2 Мак. 10,1-8, коју 2 Мак. наш писац понајвише користи, одакле узима и страдање Светих Мученика (описано у 2 Мак. 6. и 7. глава), о којима једино и говори. Гледано библијски провиденцијално то и јесте тако, jep je већи допринос спасењу народа и отаџбине страдање невиних, него јуначка борба ослободилаца. Али, за разлику од књиге Пророка Данила (11, 34), где се признаје да ћe народ ипак "добити малу помоћ" од борбеног отпора браће Макавеја, наш писац њих и не спомиње уопште. Као што смо навели и у Уводу у ову књигу, пишчеви хероји нису Макавеји, патриотски борци, него ови Мученици из макавејских времена. Можда je то и зато што писац није присталица Хасмонеја, као што то нису ни Фарисеји његовог времена, којима je он близак.

4 Мак. 1,15-17: Већ смо рекли да писац употребљава стојички и уопште језик грчке философије. Овде је израз ορθός λόγος - правилан, здрав разум, класичан израз грчке философије, и тим правилним резоном се стиче знање и мудрост - γνωσις и σοφία. (Овде дата дефиниција мудрости је стојичка; пише Плутарх: "Стојици рекоше да је мудрост: познање - επιστήμη - божанских и човечанских ствари"; скоро иста дефиниција мудрости позната je и пре и после стојика, па је користе и хришћани, посебно Св. Јован Дамаскин). Но већ у ст. 17. он спомиње закон - νόμος, који у грчком менталитету није философски него политички појам, а кад и јесте то je само у смислу општег универзалног закона у свемиру, као нпр. у астрономији. Међутим, за нашег писца као Јеврејина закон је богомдани преко Мојсија дар и правило живљења, делања и мишљења, и једино његово извршавање доноси мудрост и знање.

4 Мак. 1,20-23: Скоро исто набрајање страсти код стојика налази се код Стобија, Диогена Лаертија и др. Наш писац то користи намерно, али ћe у наставку показати надмоћ јеврејског библијског схватања страсти и врлина.

4 Мак. 1,26-27: Реч неверје додају овде само неки рукописи и само нека од издања Септуагинте. - Израз: једење свега - παν-τοφάγια - додао je као страст свакако наш писац подразумевајући ту и јеђење меса од забрањених Мојсијевим Законом животиња, а иначе тог израза нема ни раније код Јелина ни после код Светих Отаца Цркве. За монофагију = себично угодно јеђење насамо, види JOB 31,17: "Ако сам хлеб свој сам jeo и нисам дао и сироти"...

1. 2. Мак. 6,18 - 7,42