Књига Четврта. Глава II
Целомудрени разум господари над страстима тела и душе. Пример Јосифа и Мојсија из Закона Божијег.

1. И шта je чудно - ако жеље (= похоте) душе, према учешћу (μετουσία = заједничарењу) у лепоти, бивају поништене (άκνροϋνταϊ)!
2. Јер тиме се целомудрени Јосиф похваљује што je мишљу (διάνοια = умом) савладао сладострашће.[1]
3. Јер будући млад и пун снаге за општење (σινουσιασμόν = парење) поништио je разумом бодило (= убод, надражај) страсти.
4. Не само да се разум показујe да надвладава бодило сладострашћа, него и сваке похоте (έπιτυμίας = жеље).
5. Јер Закон говори: "Не пожели жене ближњега свога, нити ишта што је ближљега твога".[2]
6. Дакле, када je Закон рекао да не зажелимо, далеко пре ћу вас уверити да разум може владати над жељама. Kao и над страстима које спречавају праведност.
7. Иначе, на који се начин неко ко је монофагос (= који насамо једе) по нарави, и стомакоугађач, или још пијаница, преваспитава, ако није јасно да je разум господар над страстима?
8. Дакле, управо владајући се по Закону, макар неко и био среброљубив, присиљава своју нарав (τρόπον) да невољницима позајмљује без камате, и после неколико седмина (опраштања) губи зајам.[3]
9. И ако je неко шкрт, држан je од Закона због разума те не убира плодове жетве, нити сабира (постотке) грожђа од винограда. И на другим (стварима) могуће је познати то: да разум влада над страстима.
10. Jep Закон влада и над благонаклоношћу према родитељима, не чинећи издају врлине због њих.
11. И над љубављу према супрузи он влада, изобличујући ову због преступа Закона.
12. Он господари и над љубављу према деци, кажњавајући их због порока.
13. И господари над дружењем с пријатељима, критикујући их за зло.
14. И немојте мислити да je то чудно, кад разум може и непријатељство савладати ради Закона: Не секући питомо дрвеће противницима, него га спасавајући непријатељима од оних који их уништавају и подижући пало дрвеће.
15. А и над оним насртљивијим (= виолентнијим) страстима види се да влада разум: над властољубљем и сујетношћу и гордошћу и велехвалисавошћу и завистљивошћу.
16. Jep све те злоћудне страсти целомудрени ум (о σώφρων νους) потискује, као и гњев, јер и њиме господари.
17. Jep када се гневљаше Мојсије на Датана и Авирона, није гњевом учинио нешто против њих, него je разумом гњев укротио.[4]
18. Jep je моћан целомудрен ум, као што рекох, да добро победи (άριστεϋσαι) против страсти: да неке од њих промени, а неке и укине.
19. Иначе, зашто свемудри отац наш Јаков окривљује оне око Симеона и Левија, што су неразумно Сихимићане (= у Сихему) свенародно поклали, говорећи: Проклет гњев њихов?[5]
20. Јер кад не би разум могао владати гњевом, не би рекао тако.
21. Јер када je Бог створио човека, засадио je (περιεφύτευσεν) његове страсти и врлине (τα ήθη),
22. Тада je над свима устоличио на престо свештенога владара - ум кроз чула;
23. A њему (уму) дао je Закон, по коме владајући се, цароваће царство целомудрено и праведно и добро и храбро (= чојствено).
24. Али како, рећи ћe неко, ако je разум господар над страстима, не влада над заборавом и незнањем?

4 Мак. 2, 21-23: Насупрот стојичком схватању да страсти и врлине нису усађене у човеку, наш писац следује библијску антропологију: да je Бог Творац човека и свих сила и могућности у његовом психофизичком бићу, па тако и страсти као животних сила и покрета (афеката). Над њима је поставио ум као свештеног владара који влада помоћу осетила (δια των αίσθητηρίων), што је опет слично стојицима, али већ у следећем ст. 23. писац се враћа Библији (l Mojс. l, 26-28; 2,7-8 и 15), по којој je Бог поставио човека за цара да царује у царству све творевине, почевши од свога сопственог бића (зато израз самодржац и самовладар значи пре свега владар собом и над собом). Разум je, каже се мало ниже, у 3, 5 и раније у 1, 6 и 1, 30, вођа врлина и самодржац страсти, не као њихов искоренитељ, него као њихов противоборац и владатељ над њима. - Треба се присетити православних исихаста, пре свега Св. Григорија Паламе (у Тријадама "о свештеним исихастима"), који је побијао стојичку идеју о апатији као "потпуном умртвљењу страсти" и заступао библијску истину живог искуства Светих: о очишћењу од греха и преображењу, сублимном благодатном преношењу телесних и душевних богомданих сила и способности у жртву, не мртву него живу жртву, тј. службу Богу (Рим. 12,1), тачно како су то учинили Седам Браће Мученика. - Сећамо се овде и једног догађаја из доба комунизма, у Београду: сазвали партијци комунисти српске уметнике и траже да сликају, певају, пишу, мисле у духу "соцреализма", a један сликар им одговори: "Ви хоћете да нас умртвите, да нам уништите наше уметничке страсти, наше животне сокове"... Taj "сирови" одговор био је библијски одговор на комунистички нечовечни "пуританизам".

1. l. Mojс. 39,7-13
2. 2. Мојс. 20,17
3. 5 Mojс. 15, 9-10
4. 4. Мојс. 16, 1-5
5. 1. Мојс. 34,25-26.30