Књига Четврта. Глава III
Здрав побожни разум побеђује моћ других страсти. Пример цара Давида. Цар Селевк и Јевреји.

1. A јесте та реч (њихова) сасвим смешна, јер се види (јасно) да разум влада не својим страстима, него телесним.
2. Тако, неко од нас жељу (= похоту) не може одсећи, али му разум може помоћи да се не пороби похоти.
3. Неко од вас не може одсећи гњев из душе, али му разум може помоћи против гњева.
4. Злоћудност неко од нас не може искоренити, али разум може помоћи да се не потчини злоћудности.
5. Јер разум није искоренитељ страсти, него противуборац (ανταγωνιστής).
6. То се да јасније закључити поводом жеђи цара Давида.
7. Јер кад Давид током целог дана ратоваше против иноплемепика, многе од њих уби уз помоћ војника народа (свога);[1]
8. Тада, кад настаде вече, ознојен и врло уморан, дође до царског шатора код којег се била улогорила сва војска предака (наших).
9. Сви пак други беху за вечером.
10. А цар, будући много жедан, иако је имао (своје) изобилие изворе, не могаше њима угасити жеђ;
11. Но нека неразумна жеља, нагонећи га ка води код непријатеља, палила га je, и топећи сагоревала га je.
12. Због тога што се телесни пратиоци (његови) узнемираваху због Цареве жеље, двојица младих снажних војника, поштујући цареву жељу, наоружаше се свеоружјем, и узевши крчаг прескочише непријатељске ровове,
13. И прошавши непримећени покрај стражара на капији, пређоше преко читавог војног логора непријатеља тражећи воду.
14. И нашавши извор, из њега смело донесоше цару пиће.
15. А он, мада је горео од жеђи, размишљајући да je највећа опасност души сматрати да je пиће (= вода) равно крви,
16. Зато, супротставивши жељи разум, проли воду као жртву Богу.
17. Јер је моћан целомудрени ум да победи нужности страсти и да угаси запаљивост бодила (= жалаца),
18. И болове тела прекомерно велике (разум) може победити, и савршеном врлином (καλοκαγαθία = племенитошћу) разума потиснути све превласти страсти.
19. Но већ и време нас позива на доказ историје целомудреног разума.
20. Пошто оци наши имађаху дубоки, мир благодарећи благозакоњу (εύνομίαν = добром држању Закона) и чињаху добро, тако да je и цар Азије Селевк (IV Филопатор) Никанор одвојио њима и новаца за свештенослужење и прихватио њихов начин живљења (την πολιτείαν = начин владања),[2]
21. Тада неки, новачећи у односу на општу слогу (Јевреја), изазваше разноразне несреће.

4 Мак. 3,19-20: Наш писац овде, као и у најави напред у 1,18, одмах прелази на излагање не више теорије о владању ума над страстима, него на доказе из свештене историје. За разлику од античких Јелина и свих уопште философа, сви библијски писци и кад почну да излажу мудрост људску и божанску, врло брзо прелазе на историју, на живу стварност догађања, на опипљива и потресна дела Бога и људи као личности. Библијски Јеврејин je пре свега историчар, и кад je у философији и кад je у етици, он се враћа историји и историјом то доказује и потврђује. Најбољи пример тога су Псалми и књиге Премудрости Соломонове и Сирахове, a још више од њих Апостол Јован Богослов: он почиње своје Јеванђеље о вечном Божанском Логосу - логосологију - као теологију и философију Бога, света и човека, па одједном благовести конкретну историју: "Логос постаде тело " (1,14), што je за Грке заиста "безумље" (1 Кор. 1, 23-24). - Овде поменути цар Селевк није Никанор, него потомак Селевка Никанора (оснивача Селевкијске династије, владао 302-282. год. пре Христа) и звао се Селевк Филопатор. Цар Селевк IV Филопатор (187-175. год. пре Христа) био je сип Антиоха III Великог, а брат Антиоха IV Епифана, који га je наследио на престолу и који је почео брутални прогон Јевреја привржених Закону (види ниже 4,15). Како сведочи и 2 Мак. 3,1-3, Селевк IV Филопатор је давао извесну помоћ Храму и свештенству у Јерусалиму и јеврејским светилиштима изван Палестине и признао је јеврејски начин живота и режим управљања, јеврејску πολιτείαν, под јеврејским Првосвештеником, како je установлено joш од Персијских царева после повратка Јевреја из Вавилонског ропства. Али, мало даље, иста 2 Мак. (3, 7-14) говори да је исти цар Селевк IV послао Илиодора да опљачка Храм Јерусалимски.

1. 2. Сам. 23,15-17
2. 2. Мак. 3,1-3