Књига Четврта. Глава IV
Клевете издајника Симона и гоњење Јевреја. Аполоније долази у Храм и казна Божија. Цар Антиох IV Епифан прогања веру побожних Јудејаца.

1. Јер неки Симон, противно се владајући према Онију, који је тада имао првосвештенство на цео живот, човеку добром и дивном, па пошто, клевећући свакојако, није успео назлобити му пред народом (υπέρ του έθνους = наводно ради народа), побеже да би издао отаџбину.
2. И тако дошавши Аполонију, војном заповеднику Сирије и Феникије и Киликије, говораше:[1]
3. "Будући наклоњен стварима царевим, дођох да јавим да је уризничено у ризницама Јерусалима много миријада приватних новаца који не припадају свештеницима, и исти припадају цару Селевку.
4. Дознавши све то Аполоније, похвали Симона због старања за цара, и узишавши код цара Селевка објави му за ризницу новаца.
5. И добивши (од цара) власт на те новце, дође брзо у отаџбину нашу са проклетим Симоном и многом војском,
6. Говорећи да je дошао по царевим заповестима да би узео приватне новце из ризнице.
7. А народ негодоваше на ту реч и противљаше се, сматрајући да је општа опасност ако се лише ев oj их залога они који су их поверили Свештеној ризници, и колико могаше спречаваше то.
8. A Аполоније са претњама отиде у Светилиште (= Храм).[2]
9. Када пак свештеници са женама и децом у Светилишту мољаху Бога да заштити презирано Свето Место,
10. A Аполоније узлажаше са наоружаном војском да би зграбио новце, појавише се пред њима с Неба Анђели на коњима, с блештећим оружјем и задајући им многи страх и трепет.
11. Паднувши пак полумртав Аполоније у свенародни (το πάμφυλον) врт Светилишта, и испруживши руке к Небу са сузама мољаше Јевреје да се за њега помоле и благонаклоном учине Небеску Војску.
12. Јер говораше да је сагрешио и да је достојан да умре, а ако се спасе свима ће људима хвалити блаженство Светога Места.
13. Повинујући се тим речима, Онија првосвештеник, пошто се побоја да цар Селевк иначе не помисли да је људском преварношћу а не Божанском Правдом погубљен Аполоније, помоли се за њега.
14. И овај, чудесно спасавши се, отиде да јави цару оно што му се догодило.
15. А када сконча Селевк цар, власт наследи његов син Антиох (IV) Епифан, човек горд и опак,
16. Који свргну Онију са првосвештенства и постави Јасона, брата његовог, за првосвештеника,[3]
17. Који обећа да ћe, ако му се дозволи та власт, давати годишње три хиљаде шесто шездесет таланата.
18. А он му дозволи и да буде првосвештеник и да буде вођа народу (Јеврејском).
19. И овај промени обичаје народу (свом) и изокрену му начин живљења на свако преступање Закона (έξεπολίτευσεν επί πάσα ν παρανομία ν),
20. Тако да je не само на самој тврђави (= акропољу) Отаџбине наше (у Јерусалиму) начинио гимнасион (= вежбалиште, стадион), него је укинуо и старање о Светилишту.[4]
21. На то, разгњевивши се Божанска Правда, учини да сам Антиох ратује против њих.
22. Јер када ратоваше против Птоломеја (IV Филопатора) у Египту, и чу да је раширен глас да je он (Антиох) умро, па се Јерусалимљани колико беше могуће радоваху, он се поврати брзо на њих.[5]
23. И када их победи (и опљачка), донесе догму (=одлуку): ако се покаже да неки одњих (Јевреја) живе по отачком закону, да (такви) умру.[6]
24. Па пошто нинакоји начин није успео да својим одлукама уништи доброзакоње (εύνομίαν = добро поштовање Закона) народа, него виде да све његове претње и казне пропадају,
25. Тако да и жене, зато што обрезиваху децу, биваху са децом бацане низ стене, мада су предвиделе да ћe то претрпети.
26. Пошто, дакле, одлуке његове беху презиране од народа, он мучењима сваког појединца из народа принуђиваше да једењем нечистих јела одрекне се Јудаизма.

4 Мак. 4, 8.10.11.13: У 2 Мак. 3,13-14 уместо овде споменутог Аполонија то је Илиодор који скрнави Храм.

4 Мак. 4,15: Kao што рекосмо малочас, Антиох IV Епифан није син (како стоји овде) него млађи брат Селевка IV Филопатора. Брутални гонитељ вере и Закона Јеврејског народа, назван од старих историчара и Епиман = Манијак, владао je од 175-164. год. пре Христа. Био је мешавина персијске и грчке крви, образовања јелинско-римског и кад je, по смрти брата му Селевка (убијеног од Илиодора овде спомињаног), дошао на престо пожурио je да систематски, па и насилно, намеће Истоку идолопоклонички Јелинизам и да уздиже и намеће култ цара са религиозним садржајем. Тражећи да сви буду по његовој "мери" у веровању, живљењу, понашању, чак и да једу сва она јела од идолских жртава која се по целом царству сервирају на његов рођендан, тако је постао гонитељ правоверних Јевреја, антихристовски прототип свих гонитеља хришћана. (Опширније о њему види у Уводу и у 1 Мак. 1,10 и 16 и напомене тамо).

4 Мак. 4, 22-23: Реч je о ратовању Антиоха IV против цара Птоломеја VI Филомитора (181-170. год. и 164-145. год. пре Христа) и његових ренегата, када је заузео скоро цео Египат и дошао до Александрије, али му је послати од Сената римски конзул Попилије Ленас, понижавајући га, наредио да се врати назад. Тада je, према 2 Мак. 5,5, пронет глас да je Антиох IV умро, па je он, вративши се понижен из Египта, дошао у Јерусалим и спровео тиранско гоњење побожних Јудеја, о чему говори овде ст. 23.

1. 2. Мак. 3,5-6
2. 2. Мак. 3,13-14
3. 2. Мак. 4,7
4. 2. Мак. 4,12
5. 2. Мак. 5,5
6. 2. Мак. 5,11; 6,1