Књига Четврта. Глава VII
Похвала побожном, мудром и храбром Елеазару.

1. Јер, као изврсни управитељ, разум оца нашега Елеазара, крманећи лађом побожности на пучини страсти,
2. И шибан претњама тираниновим и исцрпљиван таласима мучења,
3. Ни на који начин не скрете вођице побожности, док не доплови до пристаништа бесмртне победе.
4. Није тако град, некад опседан многим и разноврсним опсадиим справама, издржао, као овај пресвети (πανάγιος). Опаљиван по свештеној души шибањима и мучењима, победно je опсађиваче, због разума побожности који га је штитио.
5. Јер, уздигавши отац Елеазар као стеновиту тврђаву (града) своју мисао (διάνοιαν = разум), разбијаше беснеће валове страсти.
6. О свештениче, достојни свештенства! Ниси оскврнио свештене зубе, нити си упрљао једењем поганштине стомак који је (сместио) богопоштовање и очишћење.
7. О сагласниче Закона и философе божанског живота!
8. Овакви треба да су они који стварају (δημιουργούντας јавно уређују) Закон сопственом крвљу, и јуначким знојем страд ања до смрти г а бране.
9. Ти, оче, наше (јеврејско) благозакоње трпљењима на славу потврдивши, и свету службу (την άγιαστίαν = службу освећења) чесним речима почаствовавши ниси погазио; делима си потврдио речи божанске философије твоје.
10. О силнији од мука Старче, и снажнији од огња Презвитере, и над страстима највећи царе Елеазаре!
11. Јер, као што је отац Арон, наоружан кадионицом, проходећи кроз народно мноштво, победно ангела палитеља,[1]
12. Тако Ароновић (ό Άαρωνίδης) Елеазар, растапан огњем, није променуо разумом.
13. И још, што je најдивније, будући старац, са већ ослабљеним снагама тела и опуштенога меса и онемоћалих мишића, младићски се понашаше (άνενέασεν = подмлађиваше се).
14. Духом кроз разум, и Исаковским разумом, многоглаво мучење је поништио.
15. О блажене старости и чесне седине и живота законитог, којега je верним печатом смрти завршио (έτελείωσεν = усавршио)
16. Ако је, дакле, човек старац презирао муке до смрти ради побожности, онда је очигледно да је побожни разум владар страсти.
17. А можда ће неко рећи: Не владају сви (људи) страстима, јер и немају сви разборит разум.
18. Но они који свим срцем промишљају о побожности, једино они могу владати телесним страстима,
19. Верујући да Богу не умиру, као што нису (умрли) ни патријарси наши Аврам и Исак и Јаков, него живе Богу.[2]
20. Ништа се, дакле, не противи да се неки виде како су овладани страстима због слабог разума.
21. Зар неко, философирајући по читавом правилу философије и верујући Богу,
22. И знајући да је блажено подносити ради врлине сваки бол, неће овладати страстима ради богопоштовања?
23. Јер једино мудар и храбар јесте господар страсти.

4 Мак. 7,19: Као и у 4 Мак. 13,17 и 16, 25 - овде извесни тумачи виде хришћански утицај на писца наше књиге (Мт. 22, 3; Мк. 12,26-27; Лк. 16,23). Јасно je у овој књизи 4 Мак. видна вера у бесмртност душе и вечну награду праведнима код Бога, али није јасно да то овде укључује и васкрсење мртвих. Међутим, мисао о васкрсењу мртвих садржана je у 4 Мак. 18,17-18 (в. и Увод у ову књигу).

4 Мак. 7, 21: Ово место показује, као и касније у Хришћанству, нарочито код Св. Григорија Богослова, да je у сусрету и дијалогу са Јелинизмом за библијске писце Права философија пре снега била: философско = праведно = богоугодно живљење, делање и понашање. Речено каснијим, али истога духа и садржаја, речима Св. Кирила Словенског (у његовом Житију), овакво схватање философије гласи: "Философија ... учи човека да живећи путем врлине, колико је то могуће, приближи се Богу, Који је створио човека по слици и прилици својој".

1. 4 Mojс. 16,46-48
2. 4. Мак. 16,25; Мк. 12,26-27