Књига Четврта. Глава XIII
Побожна мисао Седморо Браће Показа их јунацима вере; њихово међусобно подстицање и братска љубав у страдању за Закон Божији.

1. Ако, дакле, болове до смрти презреше Седморица Браће, онда се одасвуд по себи признаје да je самовладар над страстима побожни разум.
2. Jep да су, поробивши се страстима, јели оскрнављено, рекли бисмо да су их оне (страсти) победиле.
3. Сада пак није тако, него хваљеним код Бога разумом победише страсти.
4. Код њих (Младића) није могуће превидети владавину мисли (την ηγεμονία ν της διανοίας), јер они надвладаше и страст и болове.
5. Како, дакле, није могуће признати владање над страстима од стране доброразумља (της εύλογιστίας παθοκρατορίαν = власт доброг мишљења над страстима), код њих који нису бежали од болова у огњу?
6. Jep као што истакнуте куле у пристаништима, сузбијајући нападе (морских) таласа, пружају мирно пристајање онима који упловљавају;
7. Тако и седмокулно (ή έπτάπυργος) доброразумље ових Младића, обезбедивши пристаниште побожности, победи разузданост страсти.
8. Jep они, саставивши свештени хор побожности, сокољаху један другога, говорећи:
9. "Братски умримо, Браћо, за Закон! Угледајмо се на она Три Младића у Асирији, који презреше истограђанску (της ίσοπολίτιδος) пећ (вавилонску).[1]
10. Не будимо плашљиви у показивању побожности!"
11. Један је говорио: "Храбро, Брате!" А други: "Племенито трпи!"
12. A трећи, присетивши се говораше: "Сетите се одакле сте; и којег оца руком да буде заклан ради побожности подношаше Исак.[2]
13. А сваки понаособ и сви заједно, међусобно се гледајући, расположени и веома смели, говораху: "Посветимо од свег срца себе Богу, Који нам je дао душе и употребимо наша тела за чување Закона!
14. Не бојмо се онога који je одлучио да убија.[3]
15. Јер велика борба души и опасност предстоји у вечној муци преступницима заповести Божије.
16. Наоружајмо се, зато, страстогосподарењем (παθοκρατείαν) божанственога разума.
17. Јер тако ћe нас, кад умремо, примити Аврам и Исак и Јаков [у наручје своје] и сви ћe нас оци похвалити."[4]
18. И свакоме појединачно одвајаноме од Браће његове, говораху они преостали: "Не постиди нас, Брате, нити слажи Браћу нашу претходно умрлу!"
19. Није вам пак непозната братска љубав, коју је Божански и Свемудри Промисао преко отаца рађанима доделио, и кроз мајчину утробу усадио.
20. У којој (утроби) су једнако време обитавала Браћа, и у исто време саздана, и од исте крви израсла, и истом душом усавршена;
21. И у истим временима порођени, и из истих извора млеко пили, од којих се наручја заједнички хране загрљене братољубиве душе;
22. И растући снажније кроз заједничко храњење и свакодневно дружење и остало васпитање и наше у Закону Божијем вежбање (ασκήσεως = подвизавање).
23. Пошто je, дакле, тако постало симпатично (= сасшрадално) братољубље, Седам Браће су имали симпатичнију (= састрадалнију) међусобну слогу (оџоуо1ау = једнодушност).
24. Јер одгојени (= васпитани) истим Законом, и исте извежбавши врлине, и саодгајивши се у праведном живљењу, већма су се међусобно волели.
25. Јер међусобно ревновање у савршеној врлини (ή όμοζηλία καλοκαγαθίας) повећавало је њихову међусобну наклоност и једнодушност.
26. Јер са побожношћу чињаху себи још жељеније братољубље.
27. Па ипак, мада им je и због природе и због дружења (της συνήθειας) и врлинских нарави заједно саузрастала љубав братства, подношаху ради побожности преостала Браћа да гледају Браћу мучену и злостављану до смрти.

1. Дан. 3, 12-20
2. 1. Mojс. 22,9-10
3. Мт. 10, 28
4. Лк. 16,23