Књига Четврта. Глава XV
Продужетак Похвале херојској Мајци.

1. О разуме, владаоче над страстима (Мајке) о деци! И побожности жељенија Мајци од деце!
2. Мајка, када (joj) je предстојало двоје: побожност или привремено спасење Седам Синова по обећању тиранина,
3. Она је већма заволела побожност, која спасава за вечни живот по Богу.
4. О, како бих морално окарактерисао (ήθικολογήσαιμι = етикологизирао) детољубиве страсти родитеља! Сличност и душе и лика (μορφής) упечаћујемо дивно у црте лика малог детета. И мајке, због страсти према рођеној деци, више од отаца бивају састрадалније.
5. Јер колико су мекодушниje и вишедетније мајке, утолико су више детољубивије.
6. А од свих мајки постаде детољубивија Мајка Седморо Деце, која je кроз седам зачећа (и трудноћа) имала усађивану детољубивост према њима,
7. И због многих, при свакоме од њих, порођајних мука, принуђена je била да према њима има састрадалност;
8. (Па ипак), ради страха Божијег презрела je привремено спасење Деце.
9. Не само то, него и због савршене врлине (καλοκαγαθίαν = леподоброте) Синова, и послушности њихове према Закону, већу je према њима имала детољубивост.
10. Јер беху праведни, и мудри (σώφρονες = чедни), и јуначни, и великодушии, и братољубиви, и заиста мајкољубиви, тако да су je послушали да ћe до смрти чувати Закон (τα νόμιμα).
11. Па ипак, мада је толико ствари односно детољубивости привлачило Мајку ка састрадавању, ни у једној од њих нису успел e разноврсне муке да joj промене разум;
12. Него je и свако Дете (понаособ) и све њих заједно Мајка подстицала на смрт за побожност.
13. О природе свештена! и љубави родитељска! и рођење испуњено јаке љубави! и неукротиве страсти мајки!
14. Гледајући Мајка сваког појединачно мученога и спаљиванога (Сина), не мењаше се у след побожности!
15. Гледаше тела Деце сагоревана на огњу, и прете ногу и руку расејаване по земљи, и коже са глава и брада где висе као маске!
16. О Мајко, која си сада искусила теже болове од оних при њиховом рађању.
17. О једина Жено, која си целовиту (όλόκληρον) побожност родила.
18. Није те преокренуо Првенац син издишући, нити Други гледајући у мукама у тебе са сажаљењем, нити Трећи испуштајући душу!
19. Ниси плакала видећи очи свакога од њих како у мукама исколачено гледају своје мучење, и ноздрве које већ означаваху њихову смрт!
20. Гледајући преко меса (већ пострадале) Деце, месо (следеће) Деце како гори; и преко руку, (друге) руке отсечене; и преко глава, (следеће) главе скалпиране и отсецане; и како на већ мртве (синове), падају (нови) мртви; и гледајући хор Деце своје како кроз мучења постаје гробље (πολυάνδριον) - ниси засузила!
21. Не привлаче тако слушаоце песме сирена (= вила), ни пријатни за слушање лабудови гласови, као што привлаче гласови Деце која из мука призивају Мајку.
22. Коликим ли се, по величини и по броју, мукама мучаше тада Мајка, кад joj Синови беху мучени толиким чекрцима и казанима?
23. Али је побожни разум њену утробу (та σπλάγχνα = срце) у самим страдањима осоколио, и појачао je да презре привремену детољубивост.
24. Мада је гледала погибију Седморо Деце и разноврсну многост мучења, племенита Мајка je све то превазишла због вере у Бога.
25. Тер, као да je у саветовалишту своје душе гледала страшне саветнике: природу, и рођење, и детољубивост, и мучење деце.
26. А као Мајка имала je за Децу два гласа (на располагању): смртоносни и спасоносни.
27. (Ипак), није гласала за спасење које за кратко време спасава Седам Синова,
28. Него се сетила ова Кћи Аврамова његове богопобожне издржљивости.[1]
29. О Мајко Нације! Браниоче Закона, и Заштитниче побожности, и Страстотерпче борбе у (материнској) утроби!
30. О племенитија од мушкараца у издржљивости, и од мужева мужевнија у трпљењу!
31. Јер, као што је Нојев ковчег у потопу, који потапаше свет, носећи свет у себи, јуначки издржао бурне валове;[2]
32. Тако си ти, Чуварко Закона, одасвуд обливана потопом страдања, и ударана јаким ветровима, синовским мукама, племенито подносила све буре ради побожности!

4 Мак. 15,4: Интересантну мисао износи овде писац: да родитељи остављају у наслеђе деци и сличност телесну и сличност душевну. О томе су и други у античко доба говорили. Стојици и међу њима Плутарх писали су о сличностима - ομοιότητας - које родитељи упечаћују својој деци. Хришћански писац из 5. века Немесије Емески (О Природи човека, 32) цитира философа Клеанта да "не само да постајемо слични родитељима по телу, него и по души, по страстима, по врлинама, по расположењима".

4 Мак. 15, 26-28: Причао ми је један Србин Личанин, емигрант (избегао од усташа и комуниста): У лето 1941. год. у време усташког геноцида над православним Србима у Лици, ухвате усташе два сина једне мајке Српкиње, и довевши их пред њу, кажу joj: "Једнога ћемо ти убити, a једнога оставити, али ти да кажеш којег!" Мајка je само бризнула у плач. Они су, наравно, убили обојицу.

4 Мак. 15, 29 и 16,20: Каква част за Мајку ове Деце да се назове истим именом са праоцем патријархом Исаком! Она Maјкa Нације! као он Отац Нације! - Имали смо и ми Срби такве очеве и мајке.

1. 1. Мојс. 22,1-18
2. 1. Мојс. 7,13-23