Књига Четврта. Увод

Књига 4 Макавејска, написана грчким језиком, налази се иза прве три Макавејске у најстаријим рукописима: S (=Синајски, из 4-5 века), A (=Александријски, 5 в.) и V (=Венецијански, из 8 в.), са насловом Μακκαβαίων δ'. (Нема je у кодексу В = Ватикански, из 4 в.). У науци се сматра да је овај наслов псевдепиграф, јер књига je, као што ћемо даље видети, уствари једна философско-морална беседа у похвалу Мученицима из доба Макавејаца, описаних у 2 Макавејској, на коју се ова књига понајвише и ослања. Иначе, 4 Макавејска, како ћемо je и ми по традицији звати, била је раније приписивана Јосифу Флавију (37-100 г. после Христа) и налазила се међу његовим делима под насловом Περί αυτοκράτορας λογισμού (=О самовладару разуму), и као дело Јосифово са тим називом помињу je Јевсевије Кесаријски и Блажени Јероним. (У неким издањима Јосифа Флавија носи наслов Περί σώφρονος λόγου). Касније се појавила и са насловом: Ίωσίππου εις τους Μακκαβαίους βιβλίον - или λόγος), тј. "Јосифова књига (или: реч) о Макавејима".

Четврта Макавејска није унета ни у девтероканонске књиге Старога Завета Источне Православне Цркве, али je, као што рекосмо, садрже стари рукописи Септуагинте, а Синопсис Св. Писма, приписан Св. Атанасију Великом (PG 28, 430-433), ставља je, уз остале Макавејске три књиге, као αντί -λεγόμενα (али не и απόκρυφα). У црквеним издањима Старог Завета у Грчкој Цркви, 4 Мак. обично стоји сасвим на крају, са оваквом напоменом испод текста: "Мада се ова достојна проучавања књига не броји међу канонске књиге Старог Завета, ништа мање међутим она се налази у неким од старих рукописа грчког Старог Завета, и то у A, S u V, и обухваћена je u од неких његових издавача, a постоји и у одобреним од нашег Светог Синода атинским издањима 1844 и 1892." Четврта Макавејска je врло рано преведена на сиријски језик. У латинској Вулгати je нема (спомиње je само Catal. Claromontanus као: Maccabeorum lib. quatros), а на латински језик преводи је делимично Еразмо Ротердамски (поч. 16 в.) у полемици са Лутером. Словенски ни руски превод, колико знамо, не постоји. Од Јевреја користио ју је, колико се зна, тек Јосиф бен Гурион, звани Јосипон, у Средњем веку (9-10 в.), када je писао историју Јеврејског народа на библијском јеврејском. Постоје савремени новогрчки и енглески преводи које смо користили (видети у Литератури на крају књиге).

Садржај књиге: У уводу писац, боље рећи говорник, износи философски доказ да je побожни разум владар над страстима, наводећи, углавном по стојичкој и платонској философији, које су то страсти и врлине. За доказ тога, осим философског дискурса, сличнога стојичкој философији, писац наводи примере праведника из Старог Завета, но највећи ћe му доказ бити страдање Седам Браће из доба Макавеја, претпостављено као познато слушаоцима-читаоцима. Пре описа самог страдања, писац укратко износи историју гоњеља побожних Јевреја од цара Антиоха IV Епифана; затим износи страдање старца Елеазара и своју беседничку похвалу истоме; даље следи приближно исти књижевно-беседнички поступак и са Седам Браће, чије страдање прилично реторски описује и још речитије их похваљује. При свакој згодној прилици он својим слушаоцима-читаоцима понавља свој доказ-закључак: да побожни ум влада над страстима, и телесним и душевним. Ово нарочито истиче кад описује материнске и душевне патње јуначке Мајке витешких Синова, којој плете највеће венце похвала, све до краја књиге, коју завршава прослављањем Јеврејских Мученика, који су својим страдањем за веру, народ и отаџбину прослављени од Бога на Небу.

Као што рекосмо, књига је једна јеврејска философско-богословска расправа, тачније дискурс, говор, врло вероватно једна учена синагогална беседа, но како ова књига није у јеврејском канону, поставља се питање тога, пошто се у синагогама читају обично само канонске књиге. Међутим, видећемо даље, да више проучавалаца сматрају да je ова књига Панегирик Мученицима, одржан у синагоги, у Александрии или можда пре у Антиохији.

Писац 4 Мак. je несумњиво један верујући, ортодоксни (што нема везе с фанатизмом, како многи дилетанти или циници данас мисле), библијски Јеврејин, патриота, али и философ, који добро познаје и користи грчку философију, понајвише стојичку, али joj не подлеже, него je напротив исправља (о чему видети у напоменама) и надилази је библијском номологијом и свештеном историјом. Остаје, наравно, за нас хришћане питање, које je поставио велики јеврејски верник Савле, али тек после сусрета са Распетим и Васкрслим Христом: Како се без благодати Божије може извршавати Закон, свеједно што je Мојсијев и Божији? (Види драматичан опис трагичне ситуације унутар самог Закона дат у 7 гл. Посл. Римљанима, да би у следећој 8 гл. Преобраћени Павле спевао ненадмашну химну "закону Духа живота у Христу, који нас ослободи од закона греха и смрти" - Рим. 8.2, и даље дао величанствену химну "љубави Божијој у Христу Исусу" - Рим. 8, 35-39). Истина, наш писац као најјачи доказ своје тезе: о владању побожног разума (дакле: ума вернога Закону Божијем) над свима страстима, наводи страдање наших тако у Хришћанској Цркви називаних Макавејских Мученика (он их нигде не назива Макавејима, као уосталом ни 2 Мак. у 6-7 гл., одакле 4 Мак. црпи своје информације), али ови старозаветни духовни исполини својим страдањем већ припадају месијанском добу, и зато их je новозаветна Црква усвојила као своје Мученике. (Ово je разлог што смо и ми, у овом нашем првом преводу на српски свих Макавејских књига, додали иза 4 Макавејске, још и Беседу-Похвалу Макавејима Св. Григорија Богослова, јер она овој не само да је слична и да је продужује, него je и осмишљава).

Писац 4 Мак., иако је ово дело, без много основа, приписивано Јосифу Флавију, има далеко више сличности са Филоном Александријским, по својој грчкој култури и јеврејским ентузијазмом за своју веру. Без обзира што је Јевсевије Кесаријски написао, или од некога преписао, да je то дело Јосифа Флавија (у Црквеној историји III, 10 Јевсевије каже: "Taj муж je написао и друго не безначајно дело О самовладару разуму, које су неки назвали Макавејским, које садржи подвиге оних Јевреја који су се у такозваним Макавејским књигама витешки борили зарад побожности према Богу"), Јосиф Флавије сигурно није писац ове књиге, јер Јосифов идеал није мучеништво за Јеврејску веру, него je он за сарадњу са Римском влашћу, а и његова дела немају нимало сродности са једном оваквом књигом. Највероватније да je писац 4 Мак. један александријски Јеврејин (који се можда звао Јосиф, па je тако дошло до забуне), јер и 2 Мак. је александријска књига, из које наш писац узима фабулу, с могућом напоменом да je можда у петотомном делу Јасона Киринејца било више материјала о страдању ових Седам Мученика, него што је унео епитомист 2 Макавејске, па можда писац 4 Мак. проширује опис мучеништва из предања (или директно из књига Јасонових), но, наравно, он то чини понајвише из своје инвенције (као што се то исто види и код Григорија Богослова, који очигледно користи 4 Мак. као свој извор, али својом инвенцијом, не толико у опису мучења колико у говорима Мученика, врло често далеко је превазилази). Међутим, трезвеност писца 2 Мак. у једноставном опису страдања чесних Мученика: старца Елеазара, Седам Браће и њихове Мајке, стоји по нашем мишљењу изнад истанчане грчке реторике писца 4 Мак. и његовог одличног познавања грчког језика, пуног обрта, идиоматизама и неологизама (његови хапакси су: έθνόπληθος, έπταμήτωρ, παθοκρατεΐσθαινίΎ'ίί,.).

Место и време писања 4 Мак. није у науци јединствено установлено и прихваћено. Што се тиче Александрије као места писања, ту је слагање паучника далеко веће. Постоје и они који се рађе опредељују за Антиохију, и то у новије време све више научника. Тако, мишљење J. D. Danielou-a, које смо навели у наpомени уз 4 Мак. 6,29 и 17,22 : да је књига написана у Антиохији у време Св. Игњатија, тј. поч. 2 века после Хр., није сасвим усамљено, jep je сличног мишљења и С. Saulnier (Histoire d'Israel, стр. 449): "Написана je у једној јеврејској азијској заједници и датира из доба Иродовог (37-4 г. пре Хр.) или из 1 века после Христа". Међутим, иста историчарка, стручњак за грчко-римско доба, три године раније (у Cahiers Evangile: La crise Maccabeene, 42, 1982, p. 8) написала je: "Ова књига је највероватније једна синагогална хомилија, која потиче из 1 в. пре Христа и сведочи о јако јелинизованој мисли јеврејске средине у Александрии". Проф. Р. М. Bogaert из Лувена не може се определити: "Књига je написана на грчком, у Александриjи или пре у Антиохији, наизглед у 1 веку хришћанске ере, али нема прецизнијих индиција" (Le monde de la Bible, № 42,1986, p. 33).

Време писања књиге, како с разлогом сматрају извесни научници (код R. H. Charles, стр. 653), пада у доба Римске владавине и књига je највероватније настала као реакција на деификацију Римских императора. Како то обоготворење није било толико под Августом и Тиберијем, него тек под Калигулом (37-41 г. после Хр.), који je за Јевреје био други Епиманис, тј. гонитељ Бога и вере јеврејске, онда је Калигулино време највероватније време писања 4 Мак. Међутим, из 4 Мак. 14, 9 произлази јасно да писац и средина којој се обраћа нису доживели гоњење Јевреја, што упућује на време настанка књиге пре Калигулиног гоњења (38 г. после Христа, о чему смо говорили опширније у Уводу у 3 Макавејску). С друге стране, у 4 Мак. има извесних утицаја Хришћанства (4 Мак. 7,19; 13,17; 16, 25), тако да не треба много бежати од хришћанског доба, но Хришћанство je цветало читаву деценују пре Калигуле, па није неопходно помицати време писања књиге ни за много касније.

Интересантно мишљење износи Jean Starcky (Le monde de la Bible, 42/86, 35), ослањајући се на Јосифа Флавија (Јуд. рат, VII, 43-44) и у понечему на сиријског хроничара из Антиохије Малаласа (5-6 век после Христа; види о њему нашу напомену уз 2 Мак. 7,1-19) : "Крајем 1 века или почетком 2 (после Христа), постоји већ култ девет Мученика (из доба Макавеја), који се претпоставља у панегирику (=4 Мак.), изговореном, чини се, пред њиховим гробом од једног јеврејског философа... Аутор предлаже (4 Мак. 17, 8) да се 'на самом гробу' испише један епитаф за спомен. Знамо од Јосифа Флавија да су Јевреји били бројни у Антиохији и да ''ако је Антиох IV звани Епифан разорио Јерусалим и опљачкао Храм, његови су наследници (по Малаласу: Димитрије I) вратили Јеврејима у Антиохији све посвећене објекте од бронзе, поклањајући их њиховој тамошњој синагоги''. Малалас (PG 97,321) износи исте догађаје, али додаје и то да су (Јевреји у Антиохији) ... добили реликвије (=мошти) својих Мученика које су похрањене у предграђу Кератион (у Антиохији), где има јеврејска синагога." Тако пише Starcky (који je иначе био сарадник F.M. Abel-a, a овај опширно износи и коментарише податке Малаласа о култу Макавејских Мученика у Антиохији - Les llvres des Maccabees, стр. 381-3).

Наведено место из Јосифа Флавија, у ширем контексту рата Тита и Веспазијана против Јевреја, 70 г. после Христа (Јуд. рат, VII, 41-62), говори не само о бројности Јевреја у Антиохији и њиховој синагоги, него и о тада "распламсалој мржњи на Јудејце" када je дошло и до бруталног прогона и убиства приличног броја Јевреја у Антиохији, у чему је предњачио неки Антиох, угледни Јеврејин но отпадник од вере, који, "да би доказао (паганима) да је омрзао Јудејске (верске) обичаје, сам je принес жртву (идолима) по обичају Јелина, и тражио да се и остали (Јевреји) присиле да то исто учине, а ко не буде хтео тај ћe се показати да је завереник. Када су Антиохијци (Јелини) то заиста покушали, само неколицина Јудејаца пристаде, а они који нису хтели бише побијени. Антиох је затим узео војнике од римског заповедника и врло je мучио своје суграђане, забранио им je да празнују суботу, и присиљавао их да баш у тај дан раде све послове радних дана. И тако je снажно чинио притисак да није само у Антиохији престало празновање суботе, него, по примеру одатле, и по другим градовима за кратко време." Даље Јосиф Флавије наводи и нове претње Јеврејима у Антиохији, тако да су једва спашени од одмазде за пожар, за који су у ствари били лажно оклеветани (прев. Д. Глумца, стр. 483-5).

Из свега наведенога би се могло закључити да би ово гоњење Јевреја у Антиохији под Римљанима, године 70 по Христу, пред само рушење Храма у Јерусалиму, могло бити повод настанка 4 Макавејске, али, као што смо већ рекли, писац-говорник у 4 Мак. 14, 9 не сматра своје време временем гоњења Јевреја, него као мирно време: "Сада ми, чујући за невоље (την θλΐψιν) ових Младића, потресамо се..." Остаје нека могућност да je наш писац своју беседу говорио неку деценију касније, можда баш у Антиохији, али се то не може поузданије доказати, а и није много уверљиво, јер, сматрамо, да би се у том случају писац 4 Мак. на неки начин осврнуо на разорење Храма и Јерусалима, и вероватно не би спомињао "очишћење Отаџбине" (17, 21) и то да је "Нација - Јеврејска - стекла мир" (18, 4).

Остаје, зато, као највероватнији датум настанка 4 Мак. период од почетка Римске власти на Истоку до гоњења Јевреја у Александрии под Калигулом, тј. између 63 г. пре Христа и 38 г. после Христа. Дакле, негде између две генерације пре Христа и једне генерације после Христа. Место писања је највероватније александријска колонија Јевреја, која је била велика, и с грчким језиком и културом потпуно саживљена, али верна своме Јудаизму, тако да се наш писац-беседник обраћа Александријским слушаоцима, али као Јеврејин Јеврејима.

Што се теолошког значаја 4 Мак. тиче најпре ћемо навести мишљење једног ученог Енглеза, Maldwin Hughes-a: "Главни циљ књиге je да стимулише верност Закону, и да покаже да грчки идеал врлине може бити остварен само од Јудаизма. Пишчеви хероји нису Макавејски патриоти, на које се он и не осврће, него мученици Макавејских времена. Прећуткивање пишчево о њима (=Макавејима) значајно je и показује да писац нема симпатија за политичке идеале које су они испољили у активном отпору незнабожачким снагама, него он више воли пијетистички метод одбране Закона његовим пуним и апсолутним испуњавањем, било колико то мучно и скупо. Појава политичког идеала резултирала је секуларизацијом Јудаизма." Цитирајући овога, један други енглески теолог (код R. H. Charles, стр. 664), пре тога (ibid. 662) износи своју оцену богословља 4 Мак. и сматра да њен писац, насупрот двема највећим партијама међу Јеврејима у Палестини: Фарисејима, који су веровали у васкрсење мртвих и у анђеле; и Садукејима, који у то нису веровали, заступа у Александрии један трећи облик веровања: "Постоји бесмртност душе и награде праведнима и казне грешнима ... Постоје и анђели ... Изгледа, међутим, да нема васкрсења тела ... Тако Александријска школа (Јеврејска) прихвата учење о бесмртности душе, али не и о васкрсењу тела, jep je под утицајем философије Платона и Неопитагорејаца."

Навели смо ова два мишљења само зато да покажемо да ниједно од њих не одговара стварном садржају 4 Макавејске, него су плод учених предубеђења западних библиста, који у Библији виде углавном оно што им je у глави и из ње ишчитавају оно што им je на срцу. Јер, није потребно много проницљивости да се схвати зашто писац 4 Мак. не спомиње Макавеје: њихово време je поодавно прошло, чиме је њихова актуалност умањена (поготову ако je у међувремену дошло до нових, неуспешних, јеврејских устанака, што у књизи не личи), а философско-теолошка беседа има други циљ: да покаже надмоћ Торе (=библијског Закона Божијег) над грчком философијом (а не надмоћ јеврејских бораца над грчким царством); и још: да управо држање и извршавање Торе сагласно je сa разумом. Дело је, дакле, апологетског карактера, али je то теолошко-морална апологија, не уско национална. Међутим, ни у погледу националног 4 Мак. није безбојна и незаинтересована, него je патриотска, али једним другим патриотизмом. Погрешна je оцена о тзв. "политичким идеалима" Макавеја, поготову ако се има у виду да 4 Мак. следује не Прву него Другу Макавејску, којој се још мање може порећи патриотизам, али се ни она не може лако свести на "политичке" идеје и идеале. Писац 4 Мак. има јако библијско осећање идеје "Деце Аврамове" и "Народа Божијег" (6,17. 22. 28-29; 12,18; 17,6. 22; 18,1. 23), и када цитира примере, тј. наводи конкретне личности из свештене историје, он je патриота попут Прем. Соломонових и Исуса сина Сираховог. Он воли своју Отаџбину, радује се њеном "очишћењу крвљу Побожних", говори о "искупљењу греха Нације" (17,22) и сведочи да је мучеништвом "деце Израиљћана, потомака Аврамовог семена" тим, дакле, начином "Нација стекла мир, обнови се доброзакоње у Отаџбини, побеђени бише непријатељи" (18, 1 и 4). За све то су се управо и борили Браћа Макавејци и наш писац то нити пориче нити истиче, али не зато што "нема симпатија" или што више воли "пијетистички метод" (типично западна рационалистичко-моралистичка терминологија!), него што сматра, дубље библијски и месијански, као књига Пр. Данила (11,32-34), да је жртва мучеништва већа од сваке друге и надилази историјску раван залазећи у Царство Божије: "они не умиру, него ~ са Аврамом, Исаком и Јаковом -живе Богу", "предстоје Божанском Престолу, живе Блажени Век" (4. Мак. 7,19; 13,17; 16,25; 17,18).

Ови задњи цитати из 4 Мак. уједно су одговор и на оно друго наведено мишљење: о тобожњем неверовању у васкрсење мртвих. (Поједини западни библисти и теолози, а и К. G. Jung, сматрају да ни праведни Многострадални Јов "не верује у бесмртност душе" а онда још мање и у "васкрсење тела", али то je оно што рекосмо: уношење у Библију онога што се већ има у глави, и, сходно Хегелу, уколико се то не слаже с мојом логиком, утолико горе по њега!). Истина, лако се може констатовати да 4 Мак. нема тако јасно изражену веру у васкрсење тела из мртвих, као што то има 2 Мак., али од тога до порицања те вере још је веома далеко. У малопре наведеним местима исти западни библисти виде извесни хришћански утицај у 4 Макавејској, што je сасвим могуће, али je онда хришћански "утицај" могуће открити и у добром делу Старог Завета, управо у оним местима која наш писац ставља у уста Аврамовској Мајци Аврамовске Деце: кад она говори како je ту Децу њихов отац учио да Соломон каже: "Дрво је живота свима који чине вољу Божију" (што треба повезати са Дрветом Живота у Рају - 1 Mojс. 2, 9; 3,22 ~ и есхатолошким Дрветом Живота у Царству Божијем - Откр. 2, 7; 22, 1-2). Мало затим (4 Мак. 18, 18) цитира Мојсија: како Бог говори "Ја убијам и оживљавам" (5 Mojс. 32,39), a та Божија реч не може не значити васкрсење из мртвих, што потврђује и непосредно пред тим спомињање класичног места Пророка Језекиља: о васкрсењу мртвих костију (4 Мак. 18,17 = Јез. 37, 3-6).

Пошто je наш писац-беседник говорио философима философским језиком, а није као Савле-Павле на атинском Ареопагу међу философима намерно говорио библијски и "безумљем крста" сведочио о васкрсењу (Д. Ап. 17, 31-32), онда је разумљиво да je ипак библијским језиком, стављеним у уста Мајке, а не "александријским идејама", писац 4. Макавејске засведочио и библијску веру у васкрсење мртвих. Уосталом, о мучеништву и Мученицима се и не може говорити у другом контексту осим у контексту васкрсења, као што се то види у 2 Мак. и код Светих Отаца Цркве, на чије беседе о Мученицима je 4 Мак. свакако оставила свој утицај, што се јасно види код Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоуста.