Увод

БИБЛИЈСКО-ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ

МАКАВЕЈА

Библијска историја Старог Завета je жива и драматична историја једног Народа - и сваког у њему сународника - с којим je сам Бог ступио у савез. Taj савез, или библијским језиком речено завет, био је обавезујући и ангажујући за обе стране, за оба савезника, па с обзиром на непостојаност и честу неверност људске стране, а неодступну верност Божанске стране, зато често и драматичан, чак и трагичан, у библијском значењу трагике крста.

Библијска историја у предвечерју Старог и у праскозорју Новог Завета провиденцијално се ширила на све Народе и све Људе, тако да су задњи векови историјског доба које зовемо пpe Христа (комунисти и други антихристи увели су назив "пре наше ере" или "пре нове ере", чиме опет нису могли избећи макар алузију на Христа), били су увод у историју наше савремене цивилизације, гордо назване "европском", а правилно би је требало звати јудеохришћанском. Тако je старозаветна историја била увод у новозаветну, а новозаветна продужење старозаветне свештене историје спасења, обе подједнако драматичне и не мање трагичне. Заједничко им je да су обе подједнако библијске, а то значи: драматичне и кризне, апокалиптичне и крстоносне, уистину богочовечанске, есхатолошки осветљене и усмерене. Но новозаветна историја још није завршена, а за многе ни старозаветна.

Основна карактеристика библијске историје у томе је што je присутна и запазива (бар за око соколово) у свим временима и свим генерацијама, у свим таласањима и догађањима, зато што je у њој активно присутан библијски Бог, Живи и Истинити Бог, али не како поједини мудраци, или назовимудраци овога века и света мисле да хришћани, верујући да je Бог присутан и делатан у историји, самим тим сматрају да je Бог и једини творац историје, те да људима и народима не преостаје ништа чинити, нити се борити, него само скрштених руку чекати своју "судбину" или примити историју као "кисмет".

Библијски Бог није мртви бог бездушних идола и философских принципа, погодних да, кад "идеја добије масу", људску "живу силу и технику", употреби се за "точак (или ваљак) историје", за "маљ цијеле земље", како су говорила два јеврејска антипода: псевдопророк Маркс и Пророк Божији Јеремија, сваки у своје време, и, наравно, са својим значењем.

Један од ретких библијских хришћана Европе, заборављен у томе на Западу, записом у постави свога капута подсећао je себе и друге да "Бог Аврама, Исака и Јакова", није "Бог философа" (Паскал). А Христос је још на почетку говорио ученим буквоједима Библије: "Варате се не знајући Писма ни силе Божије... Jep Бог није Бог мртвих, него живих" (Мт. 22, 29-32).

Библијска историја je истинска историја људска, али се не своди никад на хоризонталну историју Платона и Атине, Цезара и Рима, Декарта и Париза, Ајнштајна и Њујорка, него je увек историја Аврама и Мојсија, Макавеја и Јерусалима, живих Људи и живих Народа, пре свега оних из Источно-медитеранског базена, са неизбежним Балканом и његовим људима и народима. Јер, док она прва, секуларна историја тражи Природу ствари и света, да би је познали и тако владали светом, ова друга, библијска историја, разоткрива смисао историје, путеве и циљеве трагичне људске, богочовечанске драме, пресудне за сво човечанство и за природу свеколике творевине. У томе je разлика између света Библије и света светских библиотека и светских арсенала.

Библијска историја je драматични сусрет и животно рвање са собом, светом и пре свега Богом, до зоре свитања (1 Moje. 32, 24-30). То и значи библијско име Израиља, које je дато праоцу Јакову док се рвао с Богом, које име je од старозаветног Израиља наследило Источномедитеранско, Палестинско-балканско Хришћанство, именом и историјом с правом названо Новим Израиљем.

Библијска историја je слобода и избор између добра и зла, живота и смрти, благослова и проклетства: "Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, добро и зло, благослов и ироклетсшво" (5 Moje. 30,15. 19). То je историја и судбина "свероднога Адама" (παγγενής Αδάμ) и "свероднога греха" (παγγενής αμαρτία); историја Адамових синова Каина и Авеља; историја греха и покајања, пропасти и спасења; то је борба с адским силама Вавилонске куле и катаклизме, али и мир и тиховање Нојевог ковчега у заклону деснице Вишњега; то je позив изласка из земље Халдејске и доласка у земљу Ханан; егзодус из египатског ропства и прелаз преко Црвеног мора, али и педагогија лутања кроз пустињу на путу ка Земљи Обећаној; то je бура и грмљавина са Синаја и Кармила, али и тихи лахор поветарца пред сусрет са лицем Вечнога; јововско одстрадавање верности једино Верном, али и стрампутно клецање на једно или оба колена и срозавање до клањања "силама небеским" и Валу земаљском; то je побожна верност завету (=савезу) и браку љубави са Женихом суревњивим, али и безбожно вероломство и апостазија у блуд и прељубу са мртвим идолима многобожних псевдобогова овога века и света; то је сабирање у синагогу-цркву с Богом Живим или расејавање по збориштима сатанским...

То je, да не набрајамо даље, војевање храбрих Макавејаца за "педагог ка Христу" Закон, а против "мрзости запушћења" антихриста на Месту Светоме, које се војевање могло двојити, и стварно двојило, на мучеништво Седам Браће Макавејаца и на јелинско-римску паганизацију, која je водила и довела до Иродовог покоља Витлејемске деце... О тој и таквој историји реч je у нашим Књигама Макавејским, које се сада по први пут представљају читаоцима на српском библијском језику, преведене у наше ратно време, по драматичној и трагичној историји толико слично са оним Макавејским.

Приказ библијско-историјског контекста верско-националне борбе јеврејске браће Макавеја за ентитет и идентитет Јудеје и Израиља, укратко би изгледало овако.

Макавејско доба je 2. век пре Христа (конкретно, непуне две средње четврти тога века). Томе добу претходило је више од 3 века историје постегзилног (=После вавилонског ропства) Јудаизма, почев од времена Јездре и Немије, о чему најпре треба рећи неку реч, јер и наша Друга књига Макавејска почиње подсећањем на времена Немијина.

Гледајући на политичку историју света, било je то најпре доба Персијског царства: владавине династије Ахеменида (550-330. г. пре Христа) над Палестином, и затом доба Александра Македонског (рођ. 356, владао 336-323 г.) и владавине његових дијадоха-наследника: јелинистичких царстава Птоломејског у Египту и Селевкијског у Сирији, од којих прво влада Палестином од 320-200 г., а друго од 200-142. године, када Јудеја под Симоном Макавејцем постаје самостална, док je 63. г. пре Христа није окупирала Римска власт, која ће 70 г. после Христа порушити до темеља Храм и Јерусалим, дефинитивно укинути Јудејску државу и већим делом раселити Израиљце (докле, године 1947, после преживелог свенародног хитлеровског холокауста (ολοκαύτωμα = "жртве свеспаљенице" - 2 Mojс. 20, 24; 29, 25), након пуних 18 векова и 77 година, Енглези и Американци не васпоставе преко ОУН-а данашњу државу Израел).

Едиктом персијског цара Кира 538 г. пре Христа, о повратку Јевреја из Вавилона у Јудеју (Јездр. l, 2-4) окончано je педесетогодишње (по Пророку Јеремији 70-огодишње) робовање Јудејаца (започето 587 г. Навуходоносоровим рушењем Храма и Града Светог, одношењем светих сасуда и одвођењем Јудиног и Венијаминовог племена у ропство). Неку годину после Кировог едикта (536/5 г.) кренула је прва трупа повратника из ова два племена некадашњег Јудиног царства (по Јездр. 2, 64: 42 360 душа) под Сесвасаром (вавилонско име једног потомка јудејског цара Јојакина), кога je Кир поставио за управитеља Јудеје. Ускоро je кренула и друга група повратника, под Зоровавељем (унук цара Јојакина), првосвештеником Исусом Јоседековим и групом свсштеника, a трећи повратак био je сa Јездром и Немијом, неку деценију касније. Дошав у Јерусалим они су убрзо очистили Жртвеник и принели прве жртве, а затим су почели постављати темеље новога - Другога Храма, којим поводом Књига Јездрина (3, 12-13) бележи: "Старци који бијаху видели пређашњи Дом (Божији) плакаху иза гласа, гледајући овај Дом који се осниваше, а многи опет подвикиваху од радости, те народ не могаше разазнати вике радости од вике плачне у народу". Градња Храма почела je под Зоровавељом, који је постављен за епарха персијске Јудеје. Одмах je дошло до ометања градње Храма од суседних народа, посебно од Самарјана, који су чак и писали протест цару Артаксерксу I (464-424. г.), те овај обустави даљу градњу. Карактеристичан је тај антијудејски протест самарјански (Јездр. 4, 12. 15): "Да je на знање цару, да Јудејци, који од тебе дођоше к нама, дођоше у Јерусалим, и град одметнички и опаки зидају... Наћи ћеш (у историји) да je овај град одметнички и да je на штету царевима и земљама, и да су се у њему дизале буне од давнина, те зато би раскопан овај град"! (подвлачења наша, зато што текст много подсећа на аустријско-хрватско-евроамеричке дојучерашње и данашње клевете против Срба).

Пошто ћемо се још сретати са Самарјанима, да кажемо пеку реч о њима. Самарија je област Палестине северно од Јудеје и на њој je било Израиљско царство (од 10 племена, осим Јудиног и Венијаминовог), које су срушили Асирци 722/1 г. и Израиљско становништво највећим делом одвели у асирско ропство. Нешто преосталог становништва појачано је насељавањем војних колониста странаца. Из ропства се 10 Израиљских племена није никад вратило, а Асирци су из Вавилона у Самарију преселили народе Хамат и Хут, као што бележи 2 књ. Цар. (17,6. 24-34): "Потом доведе цар Асирски људе из Вавилона и из Хуте и из Аве и из Емата и из Сефарвима и насели их у градове Самарије уместо Израиљаца". Самарјани су тако постали мешавина национална и верска, а из заједничке мојсијевске традиције задржали су само Пендатевх=Тору, и почели су приносити жртве на гори Гаризину код Сихема. (Самарјана je до данас остало врло мало и живе око Наблуса=Сихема у данашњем Израелу). Народни и верски живот био им је прожет многим многобожачким обичајима, па су их Јездра и Немија, организатори верско-народног живота постегзилног Јудаизма, искључили из Јудејске заједнице, али смо малопре видели да су Самарјани већ и сами дали повода за такав став. Односи су се нарочито заоштрили кад је Јездра, видевши да су многи Јудејци повратници из ропства, па чак и свештеници, били ожењени женама туђинкама, енергично тражио да се такви бракови раскину и туђинке отпусте, јер од времена Соломона, жене странкиње са својим идолима биле су у Израиљу најчешћи узрок верског синкретизма и идолопоклонства. (Интересантно je мишљење, доста касније у Талмуду (Синхедрин 21b), изнео један јеврејски законоучитељ: да je Рим основан у онај дан кад je Соломон допустио својим наложницама идоле и подигао олтаре њиховим божанствима, што наравно историјски не стоји, јер je Рим основан 753 г., а Соломон живео 2 века пре тога).

Сукоб са Самарјанима око развода мешовитих бракова у време Јездре описао je и Јосиф Флавије, али je само погрешно пренео тај догађај у време Александра Македонског (док je исти кратко поменут већ у Књизи Немије 13,28). Јосиф, наиме, пише: да je по смрти првосвештеника Јована (=Јојада код Немије) наследие га Јадуа, чији je брат, свештеник Манасија, био ожењен ћерком Самарјанског сатрапа Санавалета (Хутејског рода), па кад су други свештеници тражили да се разведе, овај то одбије, те га његов таст узме себи у Самарију, "говорећи да ће тамо подићи Храм, сличан овом у Јерусалиму, на гори Гаризину" и да ће му цар Дарије то одобрити и дати првосвештенство Манасији Јудејске Старине, XI, 302-312). Ово је, дакле, почетак потпуног одвајања Самарјана и од заједничког култа са Јудејима. Касније, у време гоњења Јудеја од стране Антиоха IV Епифана (167 г. пре Хр.), Самарјани су опет иступили са тужбама против Јудејаца, одричући било какво крвно или верско сродство са њима (што опширно описује Јосиф Флавије, Старине XII, 257-261; текст у преводу доносимо у напомени на 2 Мак. 7,1-19, при крају књиге), а од Антиоха Епифана затражили су да њихов храм на Гаризину посвети Зевсу Ксенију. Толико о Самарјанима.

Друге године Даријеве владавине (522-486 г.), подстицајем и Пророка Агеја и Захарије, Зоровавељ и првосвештеник Исус настављају зидање Другог Храма (Јездр. 5,1-2), а сам цар Дарије дао је чак и помоћ у новцу, храни и потребама за жртве у новом Храму, рекавши притом: "И Бог који je онде (у Јерусалиму) настанио Име Своје, нека обори свакога цара и сваки народ који би дигао руку да промени ово и раскопа тај Дом Божији у Јерусалиму" (Јездр. 6,12). Ово указује на познату историјску чињеницу да су Персијски цареви заиста дали широке верске слободе Јудејцима и да је Јудаизам под Ахеменидима обновио скоро све оно што je Вавилонским ропством било прекинуто, осим, наравно, царства.

Зоровавељев Храм je освећен 515 г. пре Хр., када је свечано прослављена и Пасха: "И једоше Пасху синови Израиљеви који се вратише из ропства, и сви који се од нечистота народа земаљских (εθνών της γης) одвојише к њима да траже Господа Бога Израиљева" (Јездр. 6, 21). Ове речи законообновитеља Јездре, чија je улога била битна у обликовању постегзилног Неојудаизма, показују, с једне стране, обнову верности нове Јудеје и Јудејаца Јахвеу и Његовом Храму у Јерусалиму, а с друге стране, како примећују извесни библисти, почетак својеврсне "изолације" Јевреја у окружујућем их паганском свету.

Не бисмо се овде дуже задржавали на великом и значајном делу које су урадили свештеник и књижевник-законик Јездра, стварни реформатор, тј. обновитељ верског живота постегзилног Јудаизма, и од Персијанаца послани као епарх-управитељ Јудеје Немија, који je деловао као уредитељ грађанско-политичког живота. (Њихова делатност пада између 445-424 г., али je хронологија њиховог рада у библијској науци до данас неусаглашена. Најприхватљивију, по нама, хронологију предложио je H. Lusseau (Introduction a la Bible, Tournai 1959, о. 713-714), сматрајући да су се, због Немијиних чешћих долазака и повратака у Персију, он и Јездра смењивали а делом су и заједно радили у Јерусалиму).

Немија јe обновио зидове и утврђења око Јерусалима, при чему су Јудејце опет сметали Самарјани, тако да су ови морали да зидају са оружјем у рукама: "А који зидаху, сваки имаху мач припасан уз бедрицу, и тако зидаху... Сваки једном руком рађаше, а у другој држаше копље" (Нем. 4, 17-18). По завршетку ограђивања Јерусалима (за 52 дана!) Немија је окупио сав народ пред вратима Града, a књижевник Јездра прочитао је тада народу књигу Закона Мојсијевог. Народ је слушао Закон и плакао! (Нем. 8,1-9). Потом је празнован празник Сјеница, пуних 7 дана, а осмог дана био је завршни народни сабор, са свенародном молитвом и јавним покајањем, као и заклетвом народа да ће бити веран Закону Мојсијевом. По нашој 2 Макавејској (II Посланица на почетку кньиге: 1, 18 - 2, 14), Немија је заслужан и за обнову жртвоприношења у Храму и за сабирање Светих Књига, у чему се на њега угледао после и Јуда Макавеј, као што се угледао и на Јездру када je пред неке пресудне битке читао народу одломке из Светих Књига.

Са радом Јездре и Немије, иза којих је, и личности и дела, стајала званична Персијска власт, чијом царском вољом Мојсијева Тора постаје легални државни закон у Јудеји (в. Писмо Артаксеркса II које доноси Јездра: 7,12-16), васпостављен је и устаљен ентитет и идентитет нове Јудејске заједнице у Јерусалиму и Јудеји, који ће потом бранити и браћа Макавејци. У време Јездрино, како примећује познати јеврејски научник-историчар, Елијас Бикерман, суседни народи нису више смели да нападају Јевреје, јер то више није дозвољавала персијска власт. "Да Јерусалим, вели Бикерман, није био део Персијске империје, суседни номади би Јудејце бацили у море, или би целу Палестину попили, а стена Сионска била би темељ неког арапског храма, хиљаду година пре Омарове џамије".

Оно што је још потребно рећи, ради бољег разумевања Макавејског доба, јесте: да од времена Јездре и Немије Јудаизам показује пуно и свесно јединство свога верског и националног бића и живота. И такође - повећан наталитет.

Под персијским царевима Јудеја је била мала земља, углавном брдска облает око Јерусалима, без изласка на море и мимо трговачких караванских путева. Налазила се под теократском управом Првосвештеника, као што сведочи и Јосиф Флавије: "Имали су политију (πολιτείαν - владавину, уређење) аристократску са олигархијом, јер су првосвештеници били на челу послова" (Стар. XI, 111). Дакле, имали су доста велику унутрашњу самосталност и самоуправу, но свакако под пореским обавезама према врховној власти, коју je представљао један од Ахеменида постављани гувернер, потчињен начелнику сатрапије западно од Еуфрата. (Порез је могао прикупљати и неки овлашћени од цара Јеврејин, као што је био случај под Птоломејима: Јосиф Товијанин - Стар. XII, 180-186). Од Персијанаца су потом ово стање наследили и Јелини кад су завладали Истоком. Додајмо овоме и још један моменат врло битан за Неојудаизам: Персијанци, и поред недавно изведене код њих Заратустрине религијске реформе, нису настојали да Јудејце иранизују, па тако за њима ни Александар Македонски и његови први дијадоси пису желели да Јевреје верски јелинизују. Утицаја je, свакако било, и персијских (и пре тога вавилонских) и јелинских, али они нису за ово време битно утицали на основни народни и духовни идентитет Израиља.

Александар Велики дошао je у Палестину 332. г. и, по писању Јосифа Флавија (Старине, XI, 304-305. 317-319. 326-337), првосвештеник Јерусалимски Јадус у почетку, док je Александар још био у Тиру, одбио je, због дате заклетве Дарију, да му пошаље порез, али je ускоро, кад се Александар приближио Јерусалиму, изишао му у сусрет на једно узвишење изван Града, "са свештенством (у одеждама) и грађанством (του πολιτι­κού πλήθους), чинећи свештенољепни и од других народа другачији дочек" Александру. Народ Јудејски je Александра поздравио клицањем, а он, вели даље Јосиф, "поклонио се Првосвештенику", и заједно с њиме "узишао у Храм и принео жртву Богу", одајући тако част Јеврејском Јахвеу.

Са Јудејцима Александар Македонски није имао верских проблема, а имао их je са Самарјанима, али им je на крају дозволио подизање храма на гори Гаризину. Статус Јудеје, Града и Храма остао je под Македонском влашћу као и под Персијанцима, све до временаАнтиоха IV Епифана, који својом насилном јелинизацијом и паганизацијом проузрокује дубоку кризу Јудаизма и оружани Макавејски револт, који he бити прва позната у историји борба за верску независност.

Као и под Персијанцима, тако и под Грцима, Закон Мојсијев и нарочито Храм у Јерусалиму обезбеђивали су јединство Јудаизма и јединство Јеврејске Дијаспоре, о којој ћемо овде рећи неку реч, пошто су Друга, Трећа и Четврта књига Макавејска настале у Дијаспори.

Најбројнија, бар у почетку овог периода, била je Дијаспора у Вавилону, где je остао велики број Јевреја, који се никада нису вратили у отаџбину. Тамо је у ово време, до времена Макавејског, настала Књига о Јестири која показује бригу Јудаизма за судбину Израиљаца изван Палестине, као што и Трећа Макавејска сведочи о истој бризи за судбину истог народа Изабраног, у Египту. (Само комунистичка власт у несрећној Србији не брине, нити je икада озбиљно бринула, за судбину Срба изван домета њихове тиранске, богоборне и нечовечне власти).

Дијаспора у Египту настала je, најпре у време Асирског и Вавилонског поробљења Израиљског и Јудејског царства, као што сведочи о томе Пророк Јеремија и његови списи, а затим je повећана у Персијско и Јелинистичко време. Наводимо изводе из дела Јосифа Флавија и одломак из познатог Аристејевог Писма, који говоре о Египатској Дијаспори, у којој су написане наше Друга и Трећа Макавејска. Аутор Писма Аристејевог (§§ 12-13), насталог највероватније у Александрији у Макавејском (2. пре Христа) веку, пише: да je он са другим египатским Јеврејима молио Египатског пара Птоломеја II Филаделфа (283-247. г. пре Хр.) да "ослободи пресељене (=доведене) из Јудеје од оца твога (цара Птоломеја I), jep je он (Птоломеј Лаг), отишавши и заузевши Целесирију и Феникију, користећи своје храбре успехе, неке Јудеје (отуда) преселио, а неке је довео заробљене, потчињујући их све страхом. Он je преселио око десет миријада (=100 000) из Јудејске земље у Египат, од којих je око 3 миријаде (=30 000) изабраних људи наоружао и настанио у тврђавама у земљи. A већ je и раније био дошао (у Египат) приличан број са Персијанцима ... али не толики број колико их је Птоломеј, син Лагов, преселио".

Оно што, уз овај цитирани текст, треба рећи јесте, да je Персијски цар Камбиз, син цара Кира, кад je 525. г. освојио Египат, већ затекао поприлично јеврејско насеље на острву Елефантини, на горњем Нилу (близу данашњег Асуана), и такође тамо већ изграђен Јахвеов храм, који je он узпоштовао (а који je потом, 411. године, срушен од египатског свештенства).

Цар Птоломеј Филаделф, пише даље Аристеј (§§ 22-25), ослободио je све Египатске Јевреје (око 120 000), а затим je, као што je познато, постао мецена њиховог превода Светог Писма са јеврејског на грчки језик у Александрији, познатог у историји као превод Седамдесеторице (=Септуагинта) (LXX), чији провиденцијални значај за читаву Јудео-хришћанску цивилизацију можда још увек није довољно проучен ни оцењен. (Види у Литератури, на крају књиге, одлични зборник студија: La Bible Grecque des Septante). Овим грчким текстом свога Светог Писма служили су се Јевреји у читавој Дијаспори на обалама Нила и око Медитерана.

Исто тако и Јосиф Флавије говори о најмање два пресељења-миграције Јевреја из Јудеје у Египат. Прво je оно већ споменуто у Писму Аристејевом, чији опис Јосиф позајмљује од Хекатеја из Абдере (писца историје Египта у којој говори и о Јеврејима), а то је пресељење учињено од Птоломеја I Лага.

Јосиф о томе пише: "После битке код Газе (и победе, 312 г. пре Хр.), Птоломеј je постао господар Сирије; и многи људи, упознавши његову благост и човечност, захтедоше да са Птоломејем пођу за Египат и да заједно с њиме деле судбину. Од којих је један био Језекија, архијереј Јудејски, човек стар 66 година, а по достојанству (=чину) код својих сународника велики и по души разборит и притом способан у говорништву и искуснији од других у пословима" (Против Апиона I, 186-7). Јосиф још пре тога бележи у истом делу (1,35 и 42): како je сам Александар Велики оснивајући Александрију (331 г.), окупио тамо и Јудеје и доделио им место живљења у новом граду (североисточна четврт Александрије). Можда је ово о Александру само накнадно Јосифово објашњење за велико присуство Јевреја у Александрии, али је сигурно да их je у том египатском медитеранском граду било, у 3 и 2 веку пре Христа, врло много. Александрија je у Јелинистичко доба била други по величини центар Јудаизма. У њој су Јевреји живели неизоловани, али у посебној заједници, која се јуридички звала πολιτεία, имала посебан верски карактер, повезан, наравно, са националним, и уживала приличну аутономију. Јевреји у Александрии су убрзо прешли на грчки језик, добро су упознали грчку културу и философију, па су били и либералнији од оних у Палестини, али је утицај Јерусалима на њих задуго још остао пресудан.

Друго групно десељење Јевреја у Египат, по Јосифу, било je у време ратовања Антиоха IV Епифана против Птоломеја IV Филомитора (181-145, са међувладом Птоломеја VIII Фископа: 170-164 г.), када је, како стоји у Јудејском рату "међу водећим" (τοις δυνατοΐς) Јудејима у Јерусалиму "избила борба за власт" - а уствари борба између присталица Птоломејаца и присталица Селевкијаца - па je победно проегипатски настројени првосвештеник Онија (III), али како је цар Антиох "провалио у Јудеју ... заузео Град, и велико мноштво Птоломејевих присталица побио ... опљачкао Храм (итд.) ... тада велики свештеник Онија побеже Птоломеју (у Египат) и доби од њега место у области Леонтопоља, где сазида град сличан Јерусалиму, а и Храм сличан Јерусалимском" (Јуд. рат, 1,1, 31-33). На крају истог Јудејског рата (VII, 7, 2-3, 420-432) Јосиф Флавије, говорећи о разорењу овог Онијиног храма у Јеврејској Дијаспори у Леонтопољу (североисточно од Мемфиса, где почиње делта Нила) од стране Римљана (70 г. после Хр.), враћа се на повод и време његовог настанка, па каже: "Онија, Симонов син, један од првосвештеника у Јерусалиму, био је побегао испред Антиоха (IV), цара Сирије, који је ратовао против Јудејаца, и дошао у Александрију, где га је пријатељски примио Птоломеј због његовог непријатељства са Антиохом, па му je због тога Онија обећао да ће сав Јудејски народ учинити његовим саборцима" - ако му Птоломеј подигне Храм у Египту, па ако овим буду задовољени "Јудејци ће се још више борити против Антиоха, који је опленио Храм у Јерусалиму, а према Птоломеју ће бити још више расположени, и да ћe се многи, због слободног вероисповедаља (έπ'αδεία της ευσέβει­ας), преселити к њему". Додајући у наставку да je Птоломеј Филомитор одобрио градњу Храма, Јосиф тврди да je Онија подигао "храм несличан (οϋχ δμοιον) ономе у Јерусалиму, него више сличан некој кули". На крају, Јосиф још додаје карактеристично: "Но Онија није то чинио из чистих намера (ουμην εξ ύγιοΰς γνώμης), него као супротстављање (φιλονεικίά) Јудејцима у Јерусалиму, јер са гњевом се сећаше свога бекства, и сматраше да ћe градњом овога храма овамо привући од њих мноштво народа".

III У наведена два Јосифова текста, осим што je видна противречност о (не)сличности храма у Леонтопољу са оним у Јерусалиму, нетачан je податак да je то био Онша, син Симонов, који je у време Антиоховог напада на Свети Град и Храм (између 170-167 г., било који напад да je у питању) био Првосвештеник, jep, по 2 Макавејској (3,1 и 4,3-4.33-34), побожни Онија III није отишао у Египат него у Антиохију код цара Селевка IV (187-175 г.), где га je затекло и ступање на Селевкијски престо Антиоха IV Епифана и убрзо je неправедно убијен, а нови цар Антиох IV je за Првосвештеника у Јерусалиму поставио Онијиног брата Јасона (2 Мак. 4, 7; Јасон је своје јеврејско име Исус јелинизовао, пошто je то већ био учинио и са душом). Остао је, међутим, синчић Оније III - који се у историји назива Онша IV - о којем јасно говори на другом месту и сам Јосиф Флавије (Старине, XII, 237-9 и 387-8), који Онија IV je, по сведочењу истог Јосифа, пребегао у Египат тек кад je за Првосвештеника постављен Алким (после Јасона и Менелаја) "који није био од рода (=из породице) архијереја". Ако се зна (из 2 Мак.) да је Јасону првосвештенство преотео Менелај, негде пред сам Антиохов напад на Јерусалим, када je Јасон и погинуо, и такође, да је Менелај остао првосвештеник 10 година (Стар. XII, 385), онда би према горњем тексту Јосифовом, значило да je бекство Оније IV у Египат било тек негде око 162-160 г., а самим тим и градња храма тек после тог датума. Јосиф Флавије се још једном враћа на ову тему (у Стар. XIII, 62-73), опширно говорећи о Онији (IV) добеглом цару Птоломеју Филомитору у Египат, како je он, "видећи Јудеју злостављану од Македонаца и њихових царева, a хотећи себи учинити спомен и славу вечну", написао писмо цару Филомитору и његовој сестри-супрузи Клеопатри говорећи: "многе сам и велике службе вама (=царевима) учинио у делима током рата с помоћу Божијом", па зато тражи да му дозволе да подигне "Храм Највећем Богу, сличан (καθ' όμοίωσιν) ономе у Јерусалиму ... да имају Јудеји који живе у Египту где да се заједнички окупљају", и тако цару буду на служби. Цареви су његову молбу испунили, a Онија je, вели Јосиф, "нашао и неке Јудеје сличне њему, и свештенике и левите, који су тамо религијски служили (θρησκεύσοντας - вршили обреде)".

Из задњег наведеног текста да се закључити (а то претпостављају и критички издавачи Јосифових дела), да је Онша IV као млађи био претходно у војсци Птоломеја VI и Клеопатре, можда баш, са још неким Доситејем, као στρατηγοί = генерали Птоломејске војске (коју двојицу са тим именима Јосиф спомиње у Прот. Ап. II, 49), и то мање у рату са Антиохом IV а више у грађанском рату против царевог брата Птоломеја Фискона (170-164 и 145-116 г. - види Увод у 3 Мак.), у ком случају би храм у Леонтопољу био изграђен при другој владавини Филомитора (претпоставља се негде око 154/2. г.).

Овде се треба сетити опет Друге Макавејске (II Посланица на почетку: 1,10), где Јерусалимски Јудеји поздрављају своју браћу у Египту и "Аристовула, учитеља цара Птоломеја, који je од рода помазаних свештеника", што може значити само првосвештеника (jep се за свештенике тако не говори). Како у потпису ове Посланице стоји и име Јуде Макавеја, a Јерусалимљани ту говоре да су они "од велике опасности Богом спасени ... пошто против цара ратујемо", па препоручују Јудејима у Египту да празнују "Празник Обновљења (=Хануку)", јасно се да закључити да je ова Посланица писана крајем 164 г. (или почетком 163 г.), кад је Јуде Макавеј ослободио и обновио Храм (а "рат са царем" наставио). Међутим, Посланица не помиње Храм у Леонтопољу, а помиње Аристовула као Првосвештеника, највероватније зато што законитог Првосвештеника у Јерусалиму у то време нема (него све сами јелински и јелинизовани царски полтрони и намештеници). Надаље у Посланици (2 Мак. 1,18 и 2,16) Јерусалимски Јевреји препоручују браћи у Египатској Дијаспори да празнују празник Обновљења, установлен у Храму Јерусалимском после Макавејског ослобођења истога, те тиме индиректно игноришу и потискују сваки други храм који би овоме био паралелан или супротстављен. Интересантно је запазити да све ово наглашава наша Друга књига Макавејска, која је управо написана у Египатској Дијаспори, али која очигледно заступа идеју о средишњем Светом Месту и Најсветијем Храму свег Израшьа у Јерусалиму, ка којем су увек тежили сви правоверии Јевреји из Дијаспоре.

Овим подужим задржавањем на питањима Египатске Дијаспоре хтели смо да покажемо да je уз Тору-Закон Мојсијев, Храм у Јерусалиму, као једини свети центар служења Јахвеу, обезбеђивао јединство Јудаизма у Отаџбини и у Расејању. То нам посведочава и Трећа књига Макавејска, која је и настала и садржајем je повезана с Јеврејима у Египатској Дијаспори, који су увек испољавали своју дубоку приврженост Јерусалиму и тамошњем Храму и живели с јаком носталгијом (несумњиво месијанског карактера и садржаја) за повратак из Расејања у Отаџбину.

Птоломејска владавина Палестином, без обзира на поменута насилна или добровољна пресељавања Јевреја у Египат, остала je у доброј успомени код Израиљаца у Јудеји. Али, није мање у доброј успомени остала и владавина првог Селевкијског цара, када се, по књизи Пророка Данила (11,10-17), сукобе "цареви јужни и северни", па северно царство смени јужно царство у владању Палестином. Историјски гледано реч је најпре о IV Сиријском рату (219-217 г.) између Селевкијског цара Антиоха III Великог (223-187 г.) и Египатског цара Птоломеја IV Филопатора (221-204 г.). У битци код Рафије, на граници Палестине и Египта (лето 217 г.), победио је Птоломејски цар Филопатор, и ту битку и победу, и даље догађаје у Јерусалиму и Египту, описује наша Трећа књига Макавејска. После овога за непуну деценију (212-205 г.) Антиох III je извео свој чувени "Άνάβασιζ^ у "Горње земље", тријумфални војни поход у земље на Иранској висоравни, када je повратио све источне сатрапије, по чему je и добио име Велики, jep je васпоставио Александрово царство источно од Еуфрата и Тигра па све до Инда. Крајем друге деценије своје владавине, у V Сиријском рату (202-198 г.), негде у пролеће 200 г. Антиох III је победио Птоломејског војсковођу Скопу код Панија (= Кесарија Филипова, код извора Јордана, на Голанској висоравни) и те године постао господар целокупне сатрапије Целесирије, па дакле и Јудеје са Јерусалимом. Од тада се Палестина са Јудејом и Јерусалимом налази под Селевкијском влашћу, све до 142 г. када под Симоном Макавејцем проширена Јудеја постаје самостална.

Историчар јелинистичког доба Поливије Мегалополитис (из Аркадије на Пелопонезу, око 202 - до После 118 г. пpe Хр.), пише: да је Птоломејев војсковођа Скопа "током зиме брутално и поразно покорио (κατεστρέψατό) Јудејски народ", те да су, после Антиохове победе над њим, "убрзо се њему потчинили сви Јудеји који живе око Храма званог Јерусалим, о којем бисмо и више имали говорити и нарочито о појави (επιφανείας) која се збила око тог Храма" (Истор. XI књ., фрагм. сачуван код Ј. Флавија, Старине, XII, 135-136). Јудеји су се, пише тим поводом Јосиф Флавије, (Стар. XII, 133), Антиоху "добровољно придружили и у Град га примили, и свој његовој војсци и слоновима дали обилну храну, и још заједно са њима опседали преосталу у тврђави Града посаду Скопине војске". Антиох Велики je за ту приврженост Јерусалимљана и свих Јудејаца у Палестини, а вероватно и задивљен лепотом Храма Јахвеовог (можда чак и неком чудесном "појавом" Божанском-επιφανεία, коју наговештава чак и Поливије), и наградио их издавањем своје познате Повеље о неприкосновеним правима Јудејског народа, коју је Елиас Бикерман назвао "Селевкијском Хартом о Јерусалиму". То су, по угледу на Персијске Цареве, царска писма упућена његовим стратезима (=војним командантима области) и пријатељима (=високим функционерима царства). Те текстове нам je сачувао Јосиф Флавије и доносимо их овде у целини, без нашег коментара.

Први текст je писмо Антиоха III своме гувернеру Целесирије и Феникије Птоломеју:

"Цар Антиох Птолемеју - да се радује! Пошто су Јудеји, одмах кад смо наступили на њихову земљу, показали према нама частољубивост, и кад смо дошли у њихов Град (Јерусалим) сјајно су нас дочекали и са Герусијом сусрели, и изобилну храну пружили војницима и слоновима, и заједно са нама изагнали и ону у Тврђави (Јерусалимској) стражу Египатску, тражимо да и ми њих наградимо и да Град Њихов подигнемо, порушен од затечених од рата невоља, и да настанимо оне који су били расејани па се опет сакупили у њега. Kao прво одлучили смо да им за њихову религију (βία την εύσέβειαν= побожност) дамо, ради приношења жртава, стоке и другог што je за жртве, и вина и уља и тамјана: сребра у цени 20 000 (драхми?), и семидала (=брашна) свештеног артаба (=мерица?), сходно њиховом месном закону, и 1460 медимни (=врећа?) пшенице, и 375 медимни (=прегршти?) соли. Хоћу да им се све то изврши како написах, и да се посао око Храма заврши и тремови и шта још треба изгради. Нека се сви из тог народа (слободно) политички владају (πολιτειέσθωσαν) по отачким (својим) законима, и нека се ослободе Герусија и свештеници и књижевници и јеропсалте (=појци) Храма од пореза главарине и пореза крунског и за точила соли. Нека се Град што пре насели; и дајем садашњим становницима и онима који ће доћи до Иперверетија месеца (=октобра) да су безпорезни за три године. Ослобађам и надаље трећине пореза, да би тако поправили штету. И оне који су из Града одведени као робље, њих и њихову децу пуштамо слободно, и заповедамо да им се поврати имовина" (Стар. XII, 138-144).

Други декрет Антиоха III односио се на сам Храм у Јерусалиму (Ј. Флавије вели: "Поштујући Храм издао је прокламацију - πρόγραμμα - по читавом царству"), и доносимо га у целини:

"Не дозвољава се ниједном иноплеменику (=странцу) да улази у двориште Храма које je забрањено код Јудејаца, осим само очишћенима којима je то обичај по отачком Закону. Нити да се у Град уноси коњско месо, нити од мула, ни од дивљих магараца или питомих, ни од леопарда и лисице, и уопште свих животиња забрањених Јудејцима, нити да уносе коже (од тих животиња), нити пак да raje нешто од тога у Граду. Него je само дозвољено употребљавати праотачке жртве, којима треба Бога умилостивљавати. А ко нешто од тога прекрши, да свештеницима плати 3 000 драхми" (Стар. XII, 145-46).

Kao што се из наведенога јасно види, Антиох Велики дао је Јудејском народу у Палестини и Светом Храму у Јерусалиму оно што су им Персијски цареви давали, уз неке нове детаље. "Следујући традицију установљену од Артаксеркса I, године 457, Антиох III придаје Закону Мојсијевом у Јудеји статус царскога Закона" (E. Bickerman, Jews in Greek Age, 125). Оно што у ова два текста треба подвући то je, да не спомиње нигде Јеврејског Првосвештеника као народног начелника, али зато спомиње Герусију (познате у Библији као "Старешине Израиљеве"). Герусију (=претечу Синедриона), као и порезе о којима je овде реч, сусретаћемо више пута у нашим Макавејским књигама (видети и наша објашњења у напоменама на крају књиге). Још да приметимо да Антиох III даје Јудејцима ова и оваква ослобођења од пореза пре његовог пораза од све присутнијег на Истоку Рима и понижујућег уговора у Апамеји, о чему ћемо сад рећи неколико речи.

Крајем 3. века и почетном 2. века пре Хр. Рим је постизао све веће успехе у борби са Картагеном (пресудна победа 202 г. Над Ханибалом код Заме) и са Македонским и осталим грчким царствима на Балкану. Још и пре тога, а нарочито сада, увећао je Рим свој утицај на Истоку. Када je Антиох III победно Птоломејско царство код Панија, дошла му je са Родоса (самостално острво, штићеник Рима) вишечлана делегација Римског Сената, формално да га измири са младим Птоломејем V у Египту, кога je Рим такође штитио, а уствари је циљ посете био да задрже Антиоха неутралним у рату Рима са Филипом V Македонским, с којим je Антиох био склопио савез. Пар година касније, јуна 197, римска војска под Титом Фламинијем победи Филипа код Кинос-Кефале (јужно од Тесалије) и покори више слободних грчких градова у Јелади, чиме су римске претензије још више порасле. Антиох III се спремао да се супротстави Риму и ослободи и уједини грчка царства у Европи и М. Азији. У лето 197. г. заузео је Ликију у M. Азији, затим стиже у Јонију и заузима Ефес и Троаду, па онда прелази и у Тракију. Скоро да je победио Пергамског цара Атала, који затражи хитно посредовање Рима, а Антиох, који je такође послао изасланике у Рим, измири се са Аталом, али задржи добар део освојених територија. Антиох се, такође, измири и склопи савез са Птоломејем V у Египту и да му своју кћер Клеопатру за супругу, обећавши притом да ће уз кћер Клеопатру дати и Целесирију и Феникију, што никад није испунио. Другу своју кћер удао je за Кападокијског владара Аријарата, па je склопио савез и са Галатима (у Понту), а како му je и избегли из Картагене Ханибал дошао у Ефес (негде 195 г.), и са њим је накратко склопио савез, све у намери да заустави даљи продор Рима на Исток. Антиох je од Рима тражио да му се призна Азија, али je Римски Сенат вешто то избегавао. Када je Антиох прешао и у Тракију (Европу), посланик Римског Сената Левкије Корнилије Лентије, и други са њим, срели су моћног Селевкијског цара у Лисимахији (на европској страни Дарданела, октобра 196 г.) и тражили да све заузете градове у Азији врати Птоломеју, као и све градове узете од Филипа (јер они припадају победницима над Филипом Римљанима!), а аутономне градове у Азији да не сме да дира. У ствари, главни циљ, а можда и страх, Римљана, исказао је Лентије речима упућеним Антиоху Великом, које je забележио Поливије: "Уопште je чудно зашто je Антиох са толиком пешадијом и толиком морнарицом прешао у Европу, осим ако није намеран да нападне Римљане" (Истор. XVIII, 50,8-9). Поливије је пре тога, када je Рим победио Картагену, карактеристично запазио да су од тада Римљани "сматрали да је њима главни и највећи део (=посао) да друге поткопавају, па су се тада и осмелили да на друге пружају руке и тамо с војском прелазе, као што су и учинили у Јелади и у Азијским местима".

Антиох je, на горње захтеве Римског посланика Корнилија Лентија, одговорио енергично: да Рим не треба уопште да се меша у ствари Азије, као што се ни он не меша у ствари Италије (Поливије, XVIII, 51,2-8). Затим је рекао да он није дошао ту да нанесе неправду интересима Рима. За аутономне градове у М. Азији рекао je да они не треба да буду слободни због заповести Рима, него по његовој доброј вољи (ib. 51, 9). Одбио je да пред Римљанима расправља са представницима тих градова, него пред њиховим представницима са Родоса. Са Египатским царем младим Птоломејем V сам ћe се договорити, дајући му своју кћер Клеопатру за жену. На крају je Антиох III рекао да ипак "остаје у пријатељству са Римом".

Нешто млађи савременик Антиохов историчар Поливије (чија je Историја у 40 томова, осим првих 5, сачувана у фрагментима) каже за Великог Селевкијца који je био близу да обнови Александрово царство, следеће горке речи: "Цар Антиох je изгледао у почетку човек великих планова и смео и енергичан у остваривању онога што је намерио; но током узраста показао се много нижи од себе и од очекивања других" (ib. XV, 37,1-2). И заиста Антиох III je дошао затим са војском и у средишњу Јеладу, где je дочекан као ослободилац грчких градова, али je и поред подршке Етолаца изгубио битку с Римском војском код Термопила (априла 191 г.), па је морао да се повуче и врати у Азију. Пишући о томе Поливије каже, да je Антиох "био узео на себе два највећа дела: ослобођење Јелина и рат против Римљана", али je у својој 50 години постао "винопија и пијаница" (ib. XX, 8, 1) и није могао испунити очекивања тадашњег јелинског света наспрам лукавог и моћног Рима, него је срљао из пораза у пораз: 191 г. изгубио је поморску битку од Родоса потпомогнутог Римом, а онда je 190 г. претрпео велики војни пораз код Магнезије у М. Азији (позадина Смирне) од пристигле у Азију римске војске на челу са Левкијем Корнилијем Сципионом, потпомогнутим савезницима, од којих је најзначајнији био Пергамски цар Евменије. Примирјем у Сардима (јануар 189) браћа Сципиони, конзули Рима, наметнули су такве услове Антиоху да je морао одрећи се свих територија у Европи и Малој Азији, све до Тавроса у Киликији. Услове диктиране од Сципиона потврдио je Римски Сенат и коначно je потписан (читај: издиктиран, као у Дејтону) уговор у Апамеји (град у Фригији), у лето 188 г., који спомиње и наша 1 књига Макавејска, као што спомиње и друге догађаје из времена Антиоха III Великог. Пре него што их изнесемо, да кажемо још неку реч о "источној политици" Рима.

Описујући однос Антиоха III и Рима, Поливије тим поводом каже: "Ако, као што се каже, било ко дође у крајњу невољу, онда прибегавају Римљанима и њима поверавају себе и свој град" (ib. ХVЩ 49,1). Мало даље, говорећи у истом контексту о Етолцима у Јелади, који су после пораза код Термопила, као савезници Антиохови, остали на милост и немилост Риму, па су поверили себе "на веру" Римљанима, Поливије каже: "Са Римљанима je исто: поверити им себе на веру или предати победнику власт над собом" (ib. XX, 9,12). Они, пак, који би изневерили фамозну римску "веру" били би бескрупулозно кажњавани. Тако je, од времена победе Рима над Ханибалом и Картагеном, дошло време "мирне коегзистенције" са Римом, а та "коегзистенција" била је могућа само ако се призна imperium maiestatemque populi Romani (=власт u надмоћ народа Римског)" (Ιστορία Έλλην. έθνους, т. Е, 25). Колико je Рим био моћан и надмоћан, утицајан и пре свега лукав у односима са својим суседима, "савезницима и пријатељима" (како се каже у 1 Мак. 8, 1. 20), види се по томе што, после Апамејског уговора, Рим који није имао поседе у М. Азији наметао је свој "мирни савез" владарима читаве М. Азије: Мале Јерменије, Понта, Кападокије, Витиније и Пергама и чак Крима, крајње области јелинистичког света, тако што су обе уговарачке стране дале под заклетвом гаранције "да услови уговора важе само ако друга страна очува пријатељство са Римљанима и да неће предузети ништа против Рима" (како стоји у једном грчком натпису из Понта, из године 187; цит. Ранович, Ελληνιστική Εποχή, стр. 128).

Уговором у Апамеји je од источних царстава иаизглед највише добио Пергамски цар Евменије (в. 1 Мак. 8, 8), али је тиме сам изгубио независност и постао обично оруђе Рима, као и владар Родоса. Он и сви други владари М. Азије пожурили су у Рим, јер су, по речима Поливијевим (XXI, 18, 2), "сви тада све своје наде на будућност полагали у Сенат (Римски)". Велике успехе Рима Поливије приписује њиховој политији: "То што су завладали целим тадашњим светом у васељени (κεκρατηκότες των όλων ... έπικρατηθέντα σχεδόν πάντα τα κατά την οίκουμένην), највише им je допринело својство њиховог режима владања (ή του πολιτεύματος ίδιότης)" (ib. VI, 1-3). Писац наше Прве књиге Макавејске с одушевљењем хвали Рим и римску "политију", jep je у то време (око 160 г.) Јуда Макавеј склопио савез са Римљанима (1 Мак. гл. 8; в. и наше напомене), а то je била вешта политика Рима да мале државице на Истоку подржава као своје "савезнике" против тада још увек моћног Селевкијског царства, иако доста ослабљеног Апамејским уговором. "Divide et impera" није узалуд остало као пословица за стару политику Рима (а и за данашњу политику Американаца, који најпре потпале ратове, па онда долазе као миротворни окупатори, и све то у име "људских права" и "цивилизацијских стандарда").

Последице Апамејског уговора, које су утицале на понашање синова-наследника Антиоха III (који је убијен јуна 187 г., при покушају да опљачка храм у Елимаиди, чију смрт описује 2 Мак. 1, 13-16), спомињу и наше 1 и 2 Макавејска. Садржај тог уговора (текст - διάταξις - у целини сачуван код Поливија, Историја XXI, 42, 1-27) у главном је следећи: "Антиоху и Римљанима нека буде пријатељство на сва времена, чинећи (он) по уговору. Нека цар Антиох и њему потчињени не пређу у рат преко своје земље против Римљана и савезника, нити да он даје (непријатељима) ишта; такође ни Римљани и савезници (да не крену) против Антиоха и њему потчињених. Да Антиох не ратује на становнике острва нити против оних у Европи; и нека напусти градове и земље и села и тврђаве са ове (западне) стране Тавроса (планине у Киликији) као и до реке Алиса (у Кападокији) и све између долине Тавроса и планинског ланца који силази у Ликаонију." Даље се Антиоху забрањује одношење било каквог плена из заузетих територија; захтева се да врати све заробљенике и све добегле њему дезертере од Римљана (и нарочито, ако му je то могуће, да им преда "Ханибала Амилку Картагињанина") или пак добегле од Евменија Пергамског, док добегли Римљанима или Пергаму Антиохови људи могу остати ако то хоће. Антиох je обавезан да Римљанима "преда све своје ратне слонове које је имао у Апамеји, и да их убудуће не сме имати! Такође, да преда и све дугачке (ратне) бродове и оружје и опрему са њих, и да их убудуће не поседује, осим 10 незаштићених лађа" (άφρακτα а не κατάφρακτα, по исправци E. WILL, Hist. ... Hellenistique, II, 224), нити пак да плови западно од ушћа киликијске реке Каликадна и обале Сарпидона у Киликији, нити да наплаћује порез или узима таоце. Такође, није смео да најмљује војску из Риму потчињених земаља, нити да прима отуда бегунце. Да поврати Родосу и савезницима све што je био одузео, и дугове ако је дуговао, а да не убира трговачке таксе на робу која иде према Родосу. Да врати заузете градове, не смејући притом да их да неком другом, нити да у њима остави своје страже; такође не сме примати ниједан град ако би хтео њему да приђе. Морао је дати велике количине пшенице за Римску и Пергамску војску, а као ратну одштету да плати Римљанима 15000 таланата сребра, с тим што je 500 већ био дао у Сардима, а 2500 одмах, док осталих 12000 да отплаћује сваке године по 1000, a Евменију Пергамском да да 350 таланата, по 70 за 5 година. Тако исто je Антиох морао одмах дати 20 таоца, старих између 18 и 45 година, који су могли бити замењивани сваке 3 године. (Међу овим таоцима, који су већ кроз неколико дана отпловили за Рим, био je царев млађи син Антиох, потоњи Антиох IV Епифан, што спомиње и наша 1 Мак, 1, 10). Ако неки од градова или народа буду заратили против Антиоха, он може водити само одбрамбени рат, али их не сме потчињавати, нити склапати с њима савезништво! Апамејски уговор завршава се речима: "Ако пак усхтедну обе стране да нешто уговореноме додају или одузму, нека то учине заједничком одлуком (κοινώ δόγματί)" (Поливије, Ист. 42,1-27), што је врло слично завршетку уговора о пријатељству између Јуде Макавејца и Рима (1 Мак. 8, 30).

Треба посебно нагласити чињеницу да су уговор у Апамеји, толико понижујући за Селевкијско царство, склапали само Римљани (као у Дејтону: само Американци), без савезника Пергама и Родоса, као и без Птоломејског цара, који овде није пи поменут, и мада је највише био оштећен није ништа добио. Добили су само савезници Рима: Пергамски Евменије добио je скоро све територије M. Азије одузете од Антиоха III (и то спомиње и наша 1 Мак. 8, 6-8), а Родос je добио приобалну област Ликију и део Карије до реке Меандра. Апамејским уговором је Селевкијско царство сведено само на азијско царство, што оно до тада није било, јер му je сада Рим пресекао све претензије у правцу Запада (E. WILL, II, 223). Можда и у овоме треба тражити неко "оправдање" за настојање Антиоха IV Епифана, ускоро, да јелинизује Исток, jep je он, и поред свег настојања да с Римом буде у добрим односима, ипак био више Јелин него Римљанин. И још нешто, оба сина и наследника Антиоха III, Селевк IV и Антиох IV, о којима ћемо сада рећи неку реч јер владају у доба Макавејаца, могу наћи неко објашњење, мада не и оправдање, за пљачкање новца и драгоцености из Јерусалимског Храма jep су били оптерећени великим дуговањима Риму, што често спомињу наша 1 и 2 Макавејска.

Антиоха III je наследио његов син Селевк IV Филопатор (187-175 г.) и њега спомиње 2 Мак. 3,2-3: како је "давао од својих прихода" помоћ Храму у Јерусалиму. Али, одмах затим писац 2 Макавејске (3, 4-35) опширно прича како je, на оптужбе настојатеља Храма у Јерусалиму и άγοράνομος-a Симона, цар Селевк послао свог првог министра Илиодора да покупи "велики новац и много благо" из Светог Храма, a који je тамо доживео праву казну Божију (можда je то та еиифаниа за коју je чуо и коју спомиње Поливије, XVI, 39, 5). Селевк IV Филопатор je ово свакако учинио jep je дуговао очев дуг Риму, и како га није отплатио за 12 година своје владавине (како je било одређено Апамејским уговором), Илиодор је, највероватније на подстицај Рима, убио Селевка, а на престо се попео млађи брат његов Антиох IV, који je узео име Епифанис (владао од 175-164 г. пре Хр.), а кога је неку годину пре тога као таоца у Риму заменио Селевков син Димитрије.

Време је већ да проговоримо нешто више о самом Антиоху IV Епифану, човеку због кога је дигнут Макавејски устанак у Јудеји и написане наше 1,2 и 4 књига Макавејска (а и 3 Мак. питање je да ли би настала да није било сукоба Епифана и Макавејаца). Одмах да кажемо да je у једном оваквом Уводу немогуће изнети сву историју Антиоха IV Епифана. Књиге Макавејске су ту далеко боља и незаменљива историја о њему и његовим делима и неделима. Али, рећи ћемо и ми нешто, jep доста велик број новијих и савремених нам историчара настоје по сваку цену да "историјску слику" Антиоха IV "очисте и убеле" наспрам оне апокалиптички тамне, каква је остала у Макавејским књигама. Нешто од тога ми смо већ рекли у напоменама на дотична места 1 и 2 Макавејске (на крају књиге), па се нећемо овде задржавати на детаљима те слике Епифана "Антихриста", библијски одсликане у књигама Макавејским и, нарочито, у Књизи Пророка Данила.

Из опште светске историје несумњиво произлази да Антиох IV, у своме непријатељском ставу према Јудаизму: Мојсијевој вери и Закону, Храму, Граду Јерусалиму и верујућим Јудејцима у читавој Јудеји, није измишљен, нити je његов брутални прогон Израиљске вере и верујућих Јудејаца само "литерарна фикција" писаца 1 и 2 Макавејске. Слика коју о њему оставља његов савременик Поливије, затим Диодор и други стари историчари, није нимало ружичаста. "Невероватно је, вели Поливије, да у једном таквом човеку могу да коегзистирају таква храброст и таква поквареност" (цит. Ранович, Ελλ. Εποχή, стр. 129, али тај фрагмент нисмо успели да идентификујемо, јер указано место XXXI, 4, 9 не одговара). Стари историчар Тит Ливије (у својој Историји Рима, XII, 20) каже да "Поливије назива Антиоха Епиманом (Έπιμανή = Манијаком) а не Епифаном, због његових дела". Taj сачувани фрагмент Поливијев (Истор. XXVI, 1, 1) гласи дословно: "Антиох, именован Епифан, од дела (својих) назван је Епиман". Ако то каже световни историчар (и савременик) Поливије, шта ћe тек рећи библијски писци за његово манијаштво. У наставку истог текста Поливије износи његове ексцентричне поступке и дружења, и како је, између осталога, био непредвидив у свему, па и у даривањима, па затим додаје карактеристично: "А и у приношењу жртава по градовима и одавању части боговима, све цареве је надмашао, а то се може посведочити по храму Зевса Олимпијског у Атини и по киповима око олтара на острву Дилосу" (ib. 10-11).

Последње речи Поливијеве показују религиозност Антиоха Епифана, па није схватљиво како му неки модерни историчари приписују малтене религиозну индиферентност, само да би га оправдали да није био прогонитељ Јеврејске вере и Закона Мојсијевог. Тако, нпр. Eduard Will (Histoire ... Hellenistigue, 1982, т. II, 338) пише: "Оно што објашњава прогањања Јудаизма јесте царски едикт (Антиохов) од децембра 167 г. који je претендовао да натера Јевреје да напусте Закон - у најширем значењу: вере, традиције, обичаја - и на прихватање грчких обичаја. Свакако, то je био верски прогон, али чији религиозни карактер није био циљ. Насупрот тумачењима која потичу из античког доба, Антиох IV није деловао из фанатизма - јер епикурејизам који je он исповедао требао je искључивати сваки фанатизам, него у жељи да промовише (=унапреди) јелинистичке култове, да унифицира своје царство у вери у Зевса Олимпијског, да појача своју власт, он је тражио да сломи jeдан локални отпор (=Јудејски, Макавејски) покретан од круте религиозне искључивости". Није место у овом Уводу да улазимо у полемике, али наведени француски професор историје јелинистичког доба (који иначе детаљно полемише са бројном литературом, која се не слаже с његовим тезама) дугује многа објашњења пре свега историјским фактима о Антиоху IV и његовој религиозности и "верској политици". Ако сам не разуме шта значи Данилов и Макавејски библијски израз мрзост оиустошења (βδέλυγμα έρημώσεως= "abomination de la desolation - qui ne veut rien dire!" - вели WILL, стр. 339) и то још "на Месту Светом", а притом Макавејски отпор назива "устанком традиционалиста" и "верским и националним иредентизмом" (!), и жали што je "само ортодоксни Јудаизам био апсолутно побуњенички (rebelle) против такве компромизације" и синкретизма, какав је спроводио Антиох Епифан, онда је управо такав став г. професора фамозно демократске Француске најбољи пример "научног фанатизма" и тоталитаризма модерне европске цивилизације, чији су корени у јелинистичко-римском тоталитарном менталитету. Како је говорио велики пророк нашег времена, Солжењицин, садашња евроамеричка цивилизација je управо по томе тоталитарна што не допушта крај себе ниједну другу и другачију цивилизацију! И ниједно друго и другачије тумачење света и историје осим свога. А друга и другачија цивилизација била je, и остала, управо библијска, Јудео-Хришћанска цивилизација, о којој сведоче и наше Макавејске књиге. Може се овако "правдати" и Антиох Епифан, али онда то више није историја него идеологија. A садашња европска цивилизација je пре свега једна идеологија, и зато je тоталитарна.

Једно je сигурно: Антиох IV Епифан, мешавина персијске и грчке крви, образовања јелинског и римског, религије политеизма и синкретизма, у којој je ипак предомонацију сам цар давао култу Зевсу Олимпијском (поистовећеним у Сирији са Баалом-Шамём-ом), чија je инкарнација сам Антиох као Император, вођен je и ношен, или прогоњен, идејом и идеологијом једног "империјалног Хенотеизма" (=царског једнобоштва: henoteisme imperial, како je то окарактерисао F.M. Abel), пa je зато себе званично називао Βασιλεύς Ά ντίοχος Θεός Επιφανής Νικηφόρος! = "Цар Антиох Бог Славни Победоносни\" (при чему je назив Победоносни - Νικηφόρος било име Зевса Олимпијског). Наглашено и систематско развијање и ширење, тачније речено наметање религиозног култа цара признају Антиоху IV и они савремени историчари (Емануил Макројанакис: Ιστορία Έλλην. "Εθνους, т. Е', 146; C. Saulnier, Les Maccabees, Le Monde de la Bible, 42, 25) који нису склони да га виде као гонитеља Јеврејске вере и претечу антихриста, како га je видео писац Књиге Пророка Данила и наши писци Макавејских књига, као и хришћанска традиција после њих. Мегаломанска опсесија видна je код Антиоха IV и у његовој наредби - прогласу свима у царству: "Да сви буду један народ, и да сваки напусти своје обичаје" (1 Мак. l, 41-50), као и да сви с религиозним култом славе његов рођендан сваког 25-ог у месецу (1 Мак. 1, 54).

О његовом личном учешћу у прогону верујућих Јудејаца, чак и распињањем жена са малом децом на грудима, сведочи не само наша 2 Макавејска, него и стари историчар Диодор Сицилијански (Βιβλιοθήκη, XXXIV, 1, 3-5). Његову страшну смрт описују и 2 Макавејска, а независно од њих историчар Поливије бележи (Истор. XXXI, 9, 4) да је "напустио овај живот демонизиравши се (δαιμονήσας = опседнут демоном), како неки говоре, зато што je било неко знаменије (έπισημασίας) демона(=полубожанства) у време безаконог поступка око поменутог храма", тј. покушаја пљачке Артемидиног храма у Елимаиди у Персији, о којем покушају говоре и 1 Мак. 6,1-4 и 2 Мак. 9,1-2, сматрајући његову болест (=галопирајућа гангрена?) као казну Бога Истинога због пљачке Светог Храма Јахвеовог и прогона верујућих Израиљаца.

Да je Антиох IV Епифан стварно опљачкао и оскрнавио (=обесветио) Храм Божији у Јерусалиму и издао едикт о прогону Јеврејске Вере и Закона, укидању богослужења Јахвеовог и завођењу паганског жртвоприношења идолу Зевсовом и стварног идолопоклонства у Јерусалиму и по свој Јудеји, о томе постоји више историјских сведочанстава. Наводимо овде један одломак из Јосифа Флавија (Старине, XII, 4,248-56), где се укратко описује Антиохово пљачкање и оскврњење Храма у Јерусалиму и гоњење верних Јудејаца због њихове верности Мојсијевом Закону:

"После две године, 145 године (Селевкијске, тј. 168 г. пре Хр.), двадесет петог дана месеца званог по нашем Хаселев, а по македонски Апелеос (=децембар), 153 Олимпијаде, узишао je са великом војном силом у Јерусалим и, претварајући се да жели мир, преваром је заузео Град. А тада није поштедео ни оне који су га (лепо) примили; него je, због богатства Храма, видећи много злато у Храму и скупоцене украсе многих даровнина, па да би све то опљачкао, из среброљубља је прекршио дата им обећања. Оголио je, дакле, Храм тако што је узео и сасуде Божије, златне светилнике и златни жртвеник и трпезу (хлебова) и жртвенике (кадионе), а ни завесе није оставио, које су биле начињене од свиле и порфире; и испразнио je и скривене ризнице Храма, тако да ништа није оставио, чиме је Јудејце бацио у велики плач. Још je и свакодневне жртве, које они по Закону приношаху Богу, забранио да се приносе. И разграбио је (=опљачкао) цео Град: једне je побио, друге заједно са женама и децом заробио, тако да је заробљених било мноштво, око 10000. Спалио је најлепше делове Града, срушио зидове, и Тврђаву у Доњем Граду изградио, била је висока, виша од Храма; и њу je обзидао и утврдио високим зидовима и кулама, и поставио Македонску војну посаду. А у Тврђави су боравили и многи безбожни људи покварене нарави, од којих су грађани (Јерусалима) многе невоље претрпели. Цар је подигао на Жртвенику олтар, и свиње на њему клао, приносећи тако жртву, не закониту нити отачку по Јудејској вери. А нагонио их je да оставе веру у свога Бога и да поштују оне које je он сматрао за богове. Подигли су у сваком граду и селу храмове (идолске) њихове и поставили олтаре, и заповедио да се на њима свакодневно приносе жртве. Заповедио је још да ћe казнити ако се нађе да неко и преко тога ипак тако поступа (тј. држи се Јудаизма). И многи од Јудејаца, неки добровољно, а неки из страха због најављене казне, следовали су за царевим наредбама; док они опробанији (у вери) и племените душе нису обраћали пажњу на њега, него су више пазили на отачке обичаје него на казну којом им je претио ако се не покоре. Зато су сваког дана мучени, и подносећи горке муке, умираху (за своју веру). Јер су били тучени и по телима сакаћени, и још живећи и дишући, били су распињани (όνεσταυροϋντο), а жене и децу њихову, коју су и поред царевог наређења обрезивали, вешали су о вратове својих распињаних родитеља. А уништавана je и свака Света Књига и Закон (Мојсијев), која би се нашла, и они код којих би се нашла и они би били зло погубљивани."

Ово Јосифово сведочење ослања се очигледно на 1 књигу Макавејску, али и на друге изворе, од којих један наводимо у напомени на 2 Мак. 5,15-16 (на крају књиге) и други у напомени на 2 Мак. 7,1-19 (такође на крају књиге). Први документ je писмо-апел Самарјана "Цару Антиоху Богу Епифану" из 167/6. г. пре Христа - управо у време највећег гоњења Јудејаца и Јудаизма - да не прогања и њих заједно са Јудејцима, а други докуменат је нешто каснији (из 135/4. г. пре Хр.) : сведочење Посидонија Апамејског, које доноси Диодор Сицилијански (XXXIV, fragm. 1). Уосталом, нико ни од модерних историчара не оспорава Антиохов прогон Јевреја, као ни конкретан декрет о забрани Јудаизма, мада текст тог декрета није сачуван, него само препричан у 1 Мак. 1, 41-50 и у 2 Мак. 6,1-8. Извесни историчари само настоје да Антиоха IV "извину" и разним објашњењима "оправдају", као што ћe то чинити и касније са Римским императорима, кад стану прогонити Хришћане (тачно као што и данас диригована масмедија и не мање "дириговани" интелектуалци Европе а богами и приличан број њих из Београда, настоје да "оправдају" америчког Клинтона и немачког Геншера за све оно што NATO-снаге и њихови сарадници, зло туђе и зло домаће, чине Србима у БиХ и Крајини, Грцима на Кипру, Курдима у Турској, Туцима и Хутима у Руанди - зависно од тога на чијој je страни Рим! - итд. итсл.). Увек су моћници овога света и века имали своје адвокате и апологете, па ћемо вероватно ускоро читати и "извињења" неких од историчара за Хитлера и Павелића, Стаљина и Броза, Клинтона и Кинкела, док неки нови, њима слични тирани, буду изнова, само мало другачије, чинили иста или још гора антихристовска, богоборна и човекоубиствена злодела.

Постоји, међутим, додатно "објашњење" за повод Антиоховог гоњења Јудаизма и Јудејаца, а то је унутрашња подела и међусобно трвење самих Јевреја у време предмакавејско и Макавејско, што свакако није још и оправдање за тиранинову одлуку да укине једну изузетно другачију Веру и Закон живота и понашања, међу свим тадашњим религијама и обичајима, и да збрише један посебан и сасвим различит Народ међу свим другим народима у тадашњој васељени. Јер, без обзира на све мане и грехове Израиљског народа, "народа тврдовратог" и "срца необрезаног" jep je "сав дом Израиљев свадљив и жестокосрдан" (2 Mojс. 32, 9; 33, 3; З.Мојс. 26, 41; 5 Moje. 9,16.13; Jeзек. 3,7; Мт. 19,8; Д. Ап. 7,51), ипак je то био богоизабрани Народ, који je и у време Макавеја, и пре и после њих, био познат у окружењу многих народа по своме тесном односу са Богом. Јевреји су били једини Народ у тадашњем свету чији су живот и понашање, верско-национално биће и битовање, сви обичаји, молитве и чак јела, били регулисани и одређивани живим односом са Богом Живим, кроз од Њега дати Закон Мојсијев. Јеврејски библијски Народ био je чудо историје, и то Антиох Епифан није могао да схвати ни да прихвати. То нису могли да прихвате ни околни народи, ближњи и даљни суседи Јевреја, чији разлог непријатељства према Израиљцима није био у њиховој "изолованости", него у њиховој посебности, у њиховој изабраности, а та особеност и изабраност састојала се и манифестовала у томе што je то био једини народ којега je одређивао његов веран однос са Богом и то у скоро свим областима личног и народног живота. Када читамо књиге Макавејске, нпр. Молитве Јуде Макавејца (у 1. књизи), или ламент писца 2. Макавејске (5, 17-20) после Антиохове "казнене експедиције" над Светим Храмом, Градом и Народом; или, такође, молитве Елеазара и осталих Седам Мученика (2 Мак. 6-7 гл.); или, опет, молитве првосвештеника Симона и свештеника Елеазара у 3. Макавејској (гл. 2,1-20 и 6,1-15), онда сваком непредубеђеном читаоцу постаје јасно да Јеврејски "διάστασις περί των προσκννήσεων και τροφών" (="издвајање у клањању Богу и у јелима" - 3 Мак. 3,4-7) није било израз себичности, искључивости, човекомржње (такви изрази у књигама Макавејским излазе само из уста клеветника Израиљевих, међу које не знам како је доспео и један библиста из православие средине: С. Агуридис, Историја Религије Израиља, стр. 332), него израз верности Богу Израиљевом, Богу отаца: Аврама, Исака и Јакова, Богу Живом и Истинитом, а то у практичном животу побожних (=хасидим - 1 Мак. 2, 42 и 7, 17) Израиљца значи израз немешања (άμιξία) добра и зла и неучешћа у паганском идолослужењу (в. 2 Мак. 14,3 и 38 и напомене тамо), о чему негде у исто ово Макавејско време пише књига Премудрости Соломонових (14, 22-27).

Антиох Епифан и његови царски службеници и полтронске слуге нагонили су верне Јудејце управо на мешање (επιμι­ξία = синкретизам, духовни блуд, према Библији: 4 Mojс. 25,1-11, и Св. Григорију Богослову, в. Похвалу Макавещима, § 9, у Прилогу ове књиге). А за немешање (άμιξία) у идолопоклонство, тј. за одбијање да се клања и служи лажним Епифановим идоло-боговима и човеко-божанствима оптуживани су Јевреји као за "устанак и побуну иротив власти" (како стоји у једном папирусу из овога доба: 2. век пре Христа; цит. F.M. Abel, Livres Maccabees, р. 457). (Читај данас: "народни неиријатељ" код комуниста, или ратни хушкач против "новог светског поретка" код Американаца). То је тај тоталитаризам пагански, који ћe се ускоро пројавити као римски, а Антиох je био и остао римски ученик и следбеник у методама, свеједно што je од Римљана био највише и понижен, а за то његово понижење платно je побожни народ Израиљски. (Колико сличности са садашњим тиранином у Србији, који je веран подражавалац управо оних западника који га највише понижују, али све то плаћа јадни Српски народ, с обе стране Дрине!).

Да бисмо читаоцима донекле помогли, изложићемо у најкраћим цртама хронологију догађаја самог Макавејског доба: збивања пред Антиохово гоњење, затим почетак самог гоњења и почетак Макавејског устанка, ослобођење и очишћење Храма од стране Јуде Макавејца и његових сабораца, и васпостављања култа Јахвеовог у Јерусалиму. Нећемо то излагати детаљно. Читаоце ћемо препустити поштењу и објективности писаца ових библијских кнъига, нарочито 1 и 2 Макавејске, које су заиста праве библијске Хронике = књиге Дневника Израиљевих.

Обе књиге, и 1 и 2 Макавејска, почињу са изношењем раздора међу самим Јудејцима, који раздор није, наравно, новина у историји Израиља. Још у време одвођења у ропство, делили су се Јевреји у Палестини на оне који су за Вавилон и оне који су за Египат, како сведочи Пророк Јеремија. Оваква подела обновљена je у јелинистичко време, нарочито, када je Палестина постала јабука раздора између Египатског-Птоломејског и Сиријског-Селевкијског царства. Откако је Антиох III Велики 200 г. преузео од Лагида власт над Палестином, у Јерусалиму су се међу свештенством и аристократијом Јудејци делили на присталице Птоломејаца и присталице Селевкијаца. Паралелно са овом поделом, али не по истој линији раздвајања, ишла je и подела на присталице и противнике Јелинизма, која je библијским пророчким духом и језиком означавана као "остављање и безбожност према Светом Завету" или као "познање Бога и верност Завету Светом" (Књ. Пр. Данила, 11, 30-35). Обадве књиге Макавејске започињу тим библијским, пророчким и апокалиптичким резом кроз раздељено биће, живљење и понашање свога народа, без улепшавања и сажаљевања. То je најпре унутрашњи, духовни, а онда и спољашњи расцеп, схизофренија у бићу Изабраног Народа између "синова безакоња" и "доборовољаца Закона". Предњачили су у тој шизми водећи главари народни: свештеници-најамници, аристократи богатства а не душе, трговци прометне робе и још прометљивије савести. Прва књига Макавејска их не спомиње одмах, док их 2 Макавејска прозива именом и презименом.

Тако је почела у Израиљу постепена јелинизација=паганизација, каквих скретања на пагубне странпутице je било раниje и у време слободних царстава Јудиног и Израиљевог, пре асиро-вавилонског ропства. Бивала су, али и пролазила та клецања и посртања на једно или обадва колена Израиљева, али je увек опстајао "остатак Израиљев", који je одржавао Завет са Јахвеом и представљао за сав Израиљ залог спасења у месијанско време. Зло расцепа и његове коловође у непосредно предмакавејско време дали су само повода за веће и страшније зло у време зацарења над Палестином трећег Селевкијца - "цара севернога", кад он зарати на "цара јужнога" (Дан. 11, 21-31).

Био je то Антиох Епифан, по Данилу: "човек незнатан (ευκαταφρόνητος, miscrable), коме није намењена част царска", који ће "доћи мирно и освојиће царство ласкањем"; "кад безаконици наврше меру своју, настаће цар бестидан и лукав" (8, 23 и 11, 21).

Kao што je из историје познато, Антиох је био таоц у Риму од 188 до негде 176 г. пре Христа, кад га је као таоца заменио синовац и престолонаследник Димитрије, син Селевка IV Фиопатора. Антиох je отишао у Атину, где је боравио око годину дана (одатле његова тешња везаност за Зевса Олимпијског и потом довођење једног "Атињанина": "да принуђује Јудејце да прелазе на Јелинство" - 2 Мак. 6,1). У јесен 175 (3 септембра) Илиодор убија Селевкија IV, највероватније на подстицај Рима. Антиох нестаје из Атине и већ октобра исте 175 г., уз личну помоћ и бродом Евменија Пергамског, пријатеља и скоро вазала Римског, искрцава се у Селевкијско пристаниште, као цар са круном добијеном од Евменија. Око 170 г. убија свог синовца Антиоха, дечака преосталог од Селевка IV, који je можда одмах по смрти очевој и био проглашен за цара. У Риму, како сведочи Поливије, Димитрије, старији Селевком син, тражио je упорно од Сената да му се да законито царство, јер припада њему а не стрицу Антиоху, али je Сенат нашао за боље да Антиох IV остане цар, а Димитрије да задрже као резерву за сваки случај (ако Антиох не буде слушао!).

Промене, затим, на Египатском престолу дале су повода Антиоху IV да покрене рат против Египта, такозвани, VI Сиријски рат, (179-168 г.) између Селевкијаца и Лагида. (Књига Данилова пише о томе: 11, 25-27). У пролеће 169 г. војске су кренуле у рат и среле се на египатском тлу, између Пелусије и брда Касија, на источном краку делте Нила. Антиох је лако победно младог Птоломеја VI Филомитора (181-170 г.), свога сестрића (од Клеопатре I), продро до Мемфиса, где је одлучио "да се зацари и над земљом Египатском" (1 Мак. 1,16), те учини своје крунисање у стилу фараона египатског (као тобож штитећи интересе младог сестрића Птоломеја), од када почина називати себе "Бог Епифанис Никифорос"! У јесен исте 169 г. крене из Мемфиса за престоницу Египта Александрију, под изговором да тамо устоличи младог цара, али брат и сестра-супруга Филомиторова: Птоломеј Фискон и Клеопатра II, више овога не признају за цара, него се сами зацаре и хитно пошаљу изасланике у Рим ради интервенције. Рим у то време ратује у Јелади са Персејем Македонским, али пошаље Попилија Ленаса са још двојицом за Египат, који некако успут касне да стигну. И Антиох је био послао своје изасланике у Рим, правдајући се да je нападнут а не нападач. Затим се нешто предомислио и прекинуо опсаду Александрије и вратио се с војском у Сирију, оставивши један гарнизон војске у Пелусији. При овом повратку, године 169, Антиох Епифан сврати у Јерусалим и брутално са војском опљачка Свети Храм (Дан. 11, 28; 1 Мак. 1, 21; по 2 Мак. 4, 21-22 изгледа да је овоме претходила једна мирна Антиохова посета Јерусалиму). У међувремену се троје Египетских царева измире и почну да владају тамо заједно. Чувши за то, Антиох креће у нови, други Поход на Египат, у пролеће 168 године (Дан. 11,29; 2 Мак. 5,1: када у Јерусалиму "небом свеци вргоше прилику" предсказујући долазеhe страхоте: 2 Мак. 5, 2-4). Претходно je с новонабављеном морнарицом (забрањеном Селевкијцима уговором у Апамеји) заузео од Птоломеја Кипар. Брзо и лако је стигао до Мемфиса, па одатле с војском дође до Елевсине, предграђа Александрије (6 км од града). Ту га сусретне пристигли изасланик Римског Сената Попилије Ленас, испред кога је већ стигла вест о победи Римљана над Персејем код Пидне испод Олимпа (22. јуна 168 г.), што je Антиоху био лош предзнак, а Ленасу повод за ароганцију и невиђену дрскост. Поливије описује ??? (XXIX, 27,1- војно окупира Јудеју и зато je послао свог бруталног Мисарха Аполонија, којега постави за меридарха провинције Јудеје-Самарије, са помоћним намесницима по местима (1 Мак. 1, 29-30 ид.; 2 Мак. 5,22-24 ид.). Тада je дошло до крвавог затирања свега живог у Јерусалиму, и то у дан суботњи кад су Јевреји празновали, па je пало на десетине хиљада невиних жртава. Исте године, у јесен 167, Антиох Епифан издао је свој царски едикт о забрани Јудејске вере, богослужења, Закона и обичаја, којим су Јудејци присилно нагоњени на идолопоклонство и прихватање паганског Јелинизма. У Граду Јерусалиму изграђена je грчко-сиријска тврђава Акра, у коју je смештена војна посада и у коју су се стицали сви "људи безакоња" и "синови погибли", све сам издајица и преверица, којима Јевреји (као ни Срби) никад нису оскудевали. Крајем исте 167 године, "15 дана месеца Кислева (=8 децембра) би подигнута гнусоба опустошења над Жртвеником" Јахвеовим у Јерусалиму (1 Мак. 1, 54) и укинуто законско и законито Мојсијево жртвоприношење, а отпочело идоложртвовање кипу Зевса Олимпијског, постављеном на Месту Светом (по Св. Јерониму: у Храм Јахвеов постављена je и статуа самог цара Епифана!), где су вршене и блудне оргије и свако безбоштво и безакоње, што је даљим насиљем пренето и на сву Јудеју (2 Мак. 6,1-8).

Досадашње страдање и изгинуће многих Јудејаца било je у војном нападу на Јерусалим и по Јудеји, и то су биле жртве инвазије, међусобних борби и војне освете Цареве и његових команданата, а сада je почело званично, службено гоњење побожних Асидеја - верних "добровољаца Закона" (тј. праве вере, јер су и Срби до Вука Караџића своју хришћанску веру звали законом: "Срби сва три закона" који сада сва три пливају у крви овог рата наших макавејских времена").

Тада су се јавили Свети Мученици, названи касније од сличних им правих (=православних) Хришћана: Макавејци - "часни и поштени поборници Истине, већи од времена Антиохових", како каже Св. Григорије Богослов (в. Прилог овој књизи). О њима говори и Књига Пророка Данила (11, 32-35) и 1 Макавејска (1, 60-63), а 2 Макавејска доста опширније (гл. 6 и 7). Био je то мученички, не "пасивни", "пијетистички", него есхатолошки отпор, страдалнички крсноваскрсни Подвиг синова Божијих, који je увек непобедив и неодољив.

Борбени пак отпор Антиоховој тиранији наметања паганског и идолопоклоничког Јелинизма започео је ватрени старац, побожни свештеник Мататија, и његових пет синова (стари Југ Богдан и девет Југовића!), међу којима je, по очевој на самрти препоруци, вођство преузео трећи (средњи) син Јуда Макавеј. Његову трогодишњу оружану борбу, од 166-164 године, описују обе књиге Макавејске, као и његово богомдано успешно ослобођење, очишћење и обновљење=освећење (=Ханука) Светог Храма Бога Живог и Истинитог у Јерусалиму: тачно три године после обесвећења и оскврњења: 25 дана месеца Кислева = 14 децембра 164 године пре Христа.

"И наста спасење велико Израиљу у онај дан!" (1 Мак. 4, 25. 36-56). Јер им je Господ са сваком благонаклоношћу био милостив" (2 Мак. 2, 22).

Даљи ток догађаја читалац ће наћи у нашим Макавејским књигама...

На крају 2 књиге Макавејске (15, 34) писац каже: "И cви благословише на Небу Господа Епифана, говорећи: "Благословен Онај Kojи je сачувао Cвoje Свето Место неупрљаним и неоскврњеним". На основу овога може се с правом закључити да, ако је циљ обе књиге, 1 и 2 Макавејске (а самим тим и 4), био да изложи и покаже неуспех богохулне и антихристовске паганске тираније Антиоха IV Селевка (=Селевкијског), самозвано названог Епифан (тобож: "славно јављени бог"!), онда је богомданом успешношћу Макавејске борбе, и библијским описом и записом исте у књигама Макавејским, показано и доказано: да истински Επιφανής = Славнојављени и Прославлени Бог јесте само Живи и Истинити Бог и Господ Небески, а не смртни и још за живота црвљиви и смрдљиви Антиох.

+ Епископ Захумско-херцеговачки и приморски
Г. АТАНАСИЈЕ