О МАКАВЕЈИМА

И КЊИГАМА МАКАВЕЈСКИМ

Називом Књиге Макавејске означавају се четири књиге јеврејске библијске историје настале у доба Макавеја=Хасмонеја и у почетку доба Иродовог (168-35 г. пре Христа). Taj и такав назив изгледа да je дат у хришћанској средини: τα Макκαβαϊκά, највероватније са преводом 1 Макавејске на грчки (врло рано, јер већ око 200 г. настаје са овога латински превод). Хришћански писци их тако зову већ крајем 2 и почетком 3 века. Врло je вероватно, међутим, да je и скраћење (επιτομή) петотомног дела Јосифа Киринејца понело назив Макавејска књига, јер се 2 Мак., као епитом, ограничава само на Јуду Макавејца, док 1 Мак. описује и његову браћу.

Од ове четири књиге, у канону Православне Цркве на Истоку прве три се убрајају у тзв. девтероканонске или читане књиге (άναγινωσκόμενα βιβλία). Тако их наводи познати 85 Апостолски канон: Μακκαβαίων τρία. (Познати Синопсис Св. Писма, приписан Св. Атанасију Великом но нешто каснијег датума, помиње четири Макавејске: Μακκαβαϊκά δ' Πτολεμαϊκά PG 28, 432-ІЗ). Међутим, у најстаријим кодексима (=рукописима) грчког превода Седамдесеторице (LXX) Старозаветних књига налазе се четири књиге Макавејске: S=Синајском (4 век; садржи само 1 и 4 Мак.), А=Александријском (5 век) и V=Венецијанском (8 век) (једино кодекс В=Ватикански из 4 века не садржи ниједну), што значи да је древна Црква користила шири канон књига Св. Писма Старог Завета (са десет књига више него у касније ограниченом јеврејском, масоретском канону). Западна латинска Црква има у своме канону само прве две Макавејске, а Протестанти их све убрајају у апокрифне.

Међу хришћанским писцима и Оцима Цркве први Климент Александријски (око 195 г.) наводи 1 и 2 Мак. (Стром. I, 21,123 и V, 14, 97). Иполит Римски (око 202 г.) у своме тумачењу на Пророка Данила (/n Dan. IV, 44 и 46) и у делу О Антихристу (§ 49) цитира и делом тумачи одломке из 1 и 2 Мак. Многоучени теолог и библиста Ориген (254 г.) цитира више пута 1 и 2 Мак. у својим делима (Подстиц. Муч. 22-27; О Молитви, XI, 1; In Ep. ad Rom. VIII, 1; Прош. Целей, VIII, 46). Но најважнији код њега јесте сачувани јеврејски (или арамејски) назив 1 Макавејске дат на грчком: Σαρβηθ Σαρβαναι ελ (у коментару на 1 Псалам - PG 12, 1084 - сачуван код Јевсевија Кесаријског, Цркв. Ист. VI, 25, 2). Набројивши 22 Библијске књиге, с грчким и јеврејским називом, он каже "изван ових књига имају Макавејске које се зову Σαρβηθ Σαρβαναι ελ (SarbethSabanaiel). Назив би, по мишљењу неких стручњака, требао да значи: Sepher BethAsmonai = Књига синова Хасмонеја, али како саме књиге Макавејске нигде немају помена Асмонеја, онда други коментатори предлажу разна тумачења: "књига дома Саванеила", или "скиптар (или акта) првих синова Божијих", или "скиптар (или: бич) побуњеника (=бораца) Божијих". Сва предложена решења нису за многе библисте задовољавајућа, па се зато с правом подсећа да је проницљиви Ориген можда зато и оставио тај јеврејски назив непреведеним.

Осим Оригена, Макавејске књиге спомињу: Тертулијан, Св. Кипријан Картагински (1 и 2 Мак.), Јевсевије Кесаријски (више пута спомиње 1 и 2 Мак. и једном 4 Мак.), сиријски писац Афраат (око 340 г.) и такође, Теодорит Кирски (помиње 1 и 2 Мак.). Затим, на Западу, папа Дамас у свом декрету од 374 г. (и за њим папа Иконентије 405 г.) набраја 1 и 2 Мак.; такође, сабор у Хипону код Картагине, 393 г. у свом 36 канону наводи 1 и 2 Мак. (што потврђује и Тридентски концил 1546 г.), а како је овај канон помесног Хипонског (Картагинског) сабора потврђен Трулским Васељенским сабором, он важи и на Истоку, као што важи и 85 Апостолски канон, који набраја 1-3 Макавејску. Руфин Аквилејски (411 г.) помиње "Макавејске књиге" као "не канонске, но црквене", што одражава источну црквену традицију о "девтероканонским" или "читаним" црквеним књигама. После Оригена највише се Макавејским књигама бавио Блажени Јероним (347-420 г.), који их више пута спомиње и наводи. У својим делима (Prologus Galeatus etPrologus in libr. Solomon. Juxta LXX) он набраја: "Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Јудита, Товија, Пастир (Јермин) не налазе се у канону. Такође и Макавејска прва која je на јеврејском језику, и друга на грчком, како се види из њеног језика... Истина, књиге Јудите, Товије, Макавејске, Црква чита, но не укључује их у број канонских списа; њих (Макавеје) a такође и ове две књиге (Прем. Соломона и Сираха) чита ради изграђивања народа, а не за потврду ауторитета црквених догмата". (Приближно исти je и став Блаженог Августина, De doctrina Christiana, 2, 8,13; Contra Gaudent. I, 31, 38 PL 43, 729). У своме Тумачењу на Пр. Данила (гл. 8 и 11) Јероним врло често и широко упућује на књиге Макавејске (највише на 1 Мак.), које, по њему, показују да су се нека Данилова пророштва испунила у време Макавеја на Антиоху Епифану који je праобраз Антихриста, у чему Јероним следује Св. Иполиту.

Каснији Свети Оци на Истоку помињу Макавејске књиге у склопу набрајања Старозаветних књига, a спомињу их и византијски хроничари Јован Малалас и Кедринос. Посебно пак треба истаћи да су Св. Григорије Богослов (PG 35, 912-933), Св. Јован Златоуст (PG 50, 617-626 и 63, 523-530) и Блажени Августин (PL 38, 1376-85), одржали посебне беседе у част Светих Макавеја, али то су похвале оним Мученицима из доба Макавејаца (описаним у 2 и 4 Мак.), који се тако у хришћанској традицији називају (и у 4 Мак. само у наслову), али нису ни по имену ни по пореклу Макавејци, но им je под тим именем древна Црква Истока и Запада посветила посебни празник (1. августа).

Што се пак тиче самог назива Макавеји, оно je дошло од надимка датог Јуди, трећем сину свештеника Мататије: Ιούδας о καλούμενος Μακκαβαΐος = "Јуда звани Макавеј" (1 Мак. 2,4). Taj назив на јеврејском: maqqabi, maqqebei, највећи број тумача изводи из јевр. Maqqaba - чекић због Јудиног борбеног карактера (као што је Карло Мартел - чекић добио то име после победе над Сараценима 732 г.). Код Пророка Јеремије 23, 29: реч Божија je названа "чекићем (маљ - код Ђ. Даничића) који разбија стену", а у Јер. 50,23 Вавилон je назван "чекић (маљ) целе земље". Међутим, извесни библисти у новије време (Е-M. Abel, A. Χαστούπης и др.) претпостављају, на основу Ис. 62, 2, за maqqabi друго значење, јер се код Исаије каже: "И назваће те именом твојим новим (το όνομα σου το καινόν), које ће Господ назвати (=наименовати) га", где би maqquabyahu значило: "наименовање Јахвеово". Постоји, такође, и претпоставка да би то име било скраћеница, логогриф, од иницијала М-А-К-А-В-Е-Ј, из 2 Мак. 15, 11: "Micamocah ba'?lim Jaweh" = "Ko je као Tu међу силнима (εν θεοΐς LXX), Јахве? - па се каже да је Јуда Макавеј тих пет слова био ставио на своју заставу као ратни поклич (2 Мак. 8, 23 и 13, 15, има сличних ратних поклича).

По Јуди, дакле, Макавеју, трећем сину свештеника Мататије, добила je цела Мататијина фамилија и сво потомство (док су владали Јудејом у току 126 година) име Макавејци. Но то име нису им дали Јевреји, јер су их они звали "синови Хасмонеја" или "Хасмонејци": Bene (или Beth) Hasmonai, или Hasmonaim, a вероватно да то име потиче од топонима Хасмона (Ис. Нав. 15, 27). Но ни таквога назива нема у самим Макавејским књигама, него их тек Јосиф Флавије зове: οι Άσαμωναίον(αΰαриие, XI, 111) и: οι Άσαμωναίου παίδες (Јос. живот, 2), пошто je и он по мајци био пореклом од Асмонеја. Ево шта он о њима пише (Стар. XII, 265): "У то време (види 1 Мак. 2,1) беше неки човек који обитаваше у Модину, селу у Јудеји, по имену Мататија, син Јована (сина) Симеоновог (сина) Асмонејевог, свештеник из чреде Јоарива, Јерусалимљанин". Нешто пре тога (у Стар. XI, 111), говорећи за Јевреје после Вавилонског ропства, Јосиф пише: "...наставивши се у Јерусалиму имали су политију (=владавину) аристократску са олигархијом, jep су првосвештеници били на челу послова (=управе), док нису дошли да царују потомци Асмонејеви". И такође, говорећи (у Стар. XIV, 490) о Ироду који је убио задњег владара Асмонејца Антигона Мататију (од 40 до 37 г. пре Христа), Јосиф закључује: "Тако престаје власт рода Асмонејевог, после 126 година. То беше сјајна и славна кућа, због рода (=порекла) и свештеничке части и због онога што су учинили за народ (έθνος) његови (тј. Антигонови) преци". Јосиф Флавије овде рачуна године од очишћења и освећења Храма Јерусалимског под вођством Јуде Макавеја, 14 децембра 164, дакле, од 163. године па до 37 пре Христа.

Назив, дакле, Макавещи долази од Мататијиног сина Јуде Макавеја, а назив Асмонејци од Мататијиног прадеде Асмонеја, по коме je прозвана тако и породична династија, која je почела од обичног устанка свештеника Мататије и његових пет синова, године 167 пре Христа, и затим водила у борбама за ослобођење верни Израиљски народ, а онда и првосвештенико вала и царевала у Јерусалиму и проширеној Јудејској земљи, пуних 126 година. Наше књиге 1 и 2 Мак. описују само доба Мататије и његових синова, дакле, период од око 35 година (од 167-134 г. пре Хр.). Макавеји-Хасмонеји су били из Јерусалима, али после побуне против паганске тираније Антиоха IV Епифана наставили су се у Модину, селу западне Јудеје, на око 30 км од Јерусалима ка мору, а 12 км пре Лиде (=Лод код Тел-Авива). Асмонеји су војевали, управљали, служили као првосвештеници и царевали овим редом:

1) Свештеник Мататија (167-166 г. пре Хр.), почео устанак

2) Јуда Макавеј, син Мататијин (165-160), војсковођа народа

3) Јонатан, брат Јудин (160-142), војсковођа, а од 152 г. и првосвештеник

4) Симон, брат Јудин (142-135), првосвештеник и етнарх

5) Јован Хиркан I, син Симонов (134-104), првосвештеник и етнарх

6) Јуда Аристовул I, син Хирканов (104-103), првосвештеник и етнарх

7) Александар Јанај, брат Аристовулов (103-76), првосвештеник и цар

8) Салома-Александра, жена Јанајева (76-67), царица

9) Јован Хиркан II, син њен (67 и 63-40), првосвешт. и цар

10) Јуда Аристовул II, брат његов (67-63), првосвешт. и цар

11) Мататија Антигон, син Аристовула II (40-37), првосвештеник и цар.

После Антигона, убијеног од Ирода, на власт у Јудеји дошао je странац за цара, Ирод I Идумејац (37-4. г. пре Христа), који je само био ожењен Асмонејком Маријамном, a задњи првосвештеник од Асмонејаца био je још Јуда Аристовул III (брат Маријамнин, по јеврејски зван Јонатан, у 18. години поставлен за првосвештеника од зета му Ирода 35 г. и исте године од њега убијен). Но већ од 63 г. пре Христа у Јерусалим и Јудеју (и сами Храм) био je ушао с војском Римљанин Помпеј, чиме je јеврејска независност ослабљена и престала, а титуле су остале. Римска власт је почела постављати своје прокураторе у Јудеји и Галилеји, и такво стање затичемо у време Христово (као што описује Св. Апостол Лука: 1, 5; 2,1-3 и 3,1).

Мататија свештеник, први са којим 1 Мак. почиње своју хронику Макавејског устанка (1 Мак. 2,1), био je из седмичне чреде (=службе) свештеника Јоарива, познате као прве класе свештеника у седмичној служби у Храму (1 Дневн. 24, 7). Порекло, дакле, Мататијино није била првосвештеничка лоза, али су његови синови Јонатан и Симон постали првосвештеници. Када je, после успеха верско-националног устанка Јуде Макавејца и његове браће, Асмонејска династија владала свим војним, народним и верским пословима, дошло je до порицања и непризнавања њиховог првосвештеничког положаја и службе, и то од партије Фарисеја, који су произашли из трупе побожних Јудејаца, званих Асидеји ("ХАСИДИМ" = мудри, побожни, преподобни - 1 Мак. 2, 42; 2 Мак. 14, 6; Пс. 78, 2), који су се први успротивили Антиоховом наметању Јелинског паганизма Израиљском народу, али пасивним отпором, но убрзо су се придружили и борбеном отпору Јуде Макавејца и његове браће. Током устанка и касније Асидеји су задржавали своју посебност, и коначно су се одвојили од Хасмонејаца и тако, једна трупа од њих, постали Фарисеји ~ "одвојени". (Јосиф Флавије пише да je то било због тога што je Јован Хиркан пришао партији Садукеја и од фарисеја постао садукеј - Стар. XIII, 288-298). Друга група одвојила се и од свих осталих Јудејаца и отишла у пустињу код Мртвог мора да тамо живи у посебној аскетској заједници, и то су тзв. Есени (о којима сведоче новопронађени Кумрански рукописи.

Доба Макавејаца je несумњиво једна нова етапа постегзилног (=после вавилонског ропства) Јудаизма, и може се слободно рећи да су управо они оставили свој печат на оно што библисти називају Неојудаизмом. Иако Јосиф Флавије (37-100 г. после Христа) није увек поуздано мерило, интересантно je ипак шта он пише за Макавејско доба, од којег започиње своје писање Јудејског рата (писано 79 г.). "О старој историји Јудејаца, вели он, писали су многи јудејски писци пре мене и неки од Јелина... А тамо где су њихови (јелински) писци престали, а и наши Пророци (престали), одатле ћy ja започети своје писање", и притом он започиње од времена Антиоха IV Епифана и од оружане борбе Макавејаца против њега (Јуд. рат, предг. 6, 17-19 и 1,1, 3, 36). У своме пак делу Против Апиона (писаном 95 г.), говорећи о времену настанка 22 књиге Јеврејског канона Старог Завета, каже: "По смрти Мојсијевој (који je написао првих 5 књига) - до Артаксеркса персијског цара, који je наследио Ксеркса (-Артаксеркс I, постао цар 465 г. пpe Христа, тј. у време Јездре), они Пророци после Мојсија записали су догађаје из њиховог времена у 13 књига, a још остале 4 књиге садрже химне Богу и поуке за живот људима. А од Артаксеркса (=после 423 г.) до нашег доба написане су сваке књиге (έκαστα = за свако доба), али нису стекле веродостојност оних пре њих, зато што није било тачног наслеђа Пророка (την των προφητών ακριβή διαδοχήν)... Jep тако дуг век je прошао, а да се нико није усудио ни да дода нешто ни да одузме од њих, или да промени, jep je свима Јудејцима урођено већ од самога постанка да их сматрају за Божије одлуке (δόγματα), и њих да се држе, и за њих, ако треба, с радошћу да умиру. Jep су већ много пута многи између заробљених (Јевреја) виђени да у аренама подносе мучења и свакакве врсте смрти зато што нису прихватили ниједну реч против Закона и књига (Св. Писма) после њега" (Прот. Ап. I, 38-43).

Из ова два навода Јосифа Флавија јасно je да се задње његове речи односе свакако и на време Макавејско, конкретно на страдање побожних Хасидеја и нарочито старца Елеазара и Седморо Браће, изложено кратко у 1 и опширније у 2 Макавејској (и потврђено у књизи Пр. Данила 11,33). Друго што треба рећи то je да Јосиф доба Пророка, и богонадахнутих књига, ограничава најпре до почетка Макавејског устанка, а онда накнадно ту границу помера за два и по века уназад, тј. у доба Јестире и Јездре. Чињеница je да и 1 Макавејска често говори о престанку појаве "верног Пророка" (4, 46; 9, 27; 14, 41), но не одређују од којег je то времена започело. Што се тиче Јосифа Флавија, вероватно je код њега, у наводу из Против Апиона, посреди утицај рабинског, масоретског сабора, одржаног у међувремену 90 године у Јамнији, којим је број библијских књига ограничен само до времена Јездре. Такође и 2 Мак. 2,13-14 помиње од Немије сабрану збирку књига, која садржи (уз претпостављену Тору): књиге о Царевима, Пророке и Давидове квьиге, а одмах даље каже да је: "тако исто и Јуда Макавејац сабрао све књиге што беху растурене због рата". Ово показује да je до времена Макавеја већ био сабран канон Старозаветних књига, али се круг није затварао, jep je у то време завршена и Данилова књига, која je ипак ушла у канон, коначно ограничен тек од рабина-масорета око 100 г. пре Христа на сабору у Јамнији. То је вероватно и разлог што књиге Макавејске, поготову 1 Мак. написана на јеврејском и слична ранијим јудејским хроникама (дневницима), нису ушле у јеврејски канон Светих Књига, али то je судбина и свих 10 девтероканонских књига, које je Црква Хришћанска прихватила и Јеврејска синагога после Христа није.

Иако извесни библисти мисле да ни Фарисеји нису сматрали да je дух пророштва већ био угашен, чињеница je да су они били уплашени, можда и појавом многобројне апокалиптичке литературе, па су се углавном враћали Тори - Мојсијевом Закону (коју су Садукеји једино и признавали), а на књиге Пророка нису гледали као на даљи крупан корак у Божијој икономији спасења, него су их сматрали мање-више као коментаторе Закона. Карактеристично je, зато, да Христос говори да је време Пророка трајало све до Јована Крститеља (Мт. 11,13). Исто тако је карактеристично да Апостол Павле, раније учени фарисеј и дакле одличан познавалац јудејске традиције, у својој перспективи месијанског (=христолошког) виђења старозаветне свештене историје убраја у оне који "примише добро сведочанство" вером - он не каже "верношћу Закону", него верношћу Богу и пре и после Закона - личности из генерација далеко пре Аврама, па онда од Аврама до пре законодавства датог преко Мојсија, па онда оне у време Закона, и на крају убраја ту и пострадале у време Макавеја Мученике, који су έτνμπανίσθησαν (=мукама уморени) за верност Богу и Закону, о којим Мученицима говори 2 Мак. (Јевр. 11, 35 = 2 Мак. 6,19. 28, види и напомену тамо). Овим Апостол народа Павле јасно показује да се и верници Макавејских времена налазе у оној плејади верних слугу Божијих која траје непрекидно од Авеља до Аврама, од Аврама до Мојсија и од Мојсија до Макавеја и до Јована Крститеља (слично чини и Премудри Сирах у Химни Отаца 44-50 глава, где убраја и Симона Праведног, сина Онијоног, првосвештеника из времена око 120 година пре Макавеја, дакле далеко после Јездре и Немије).

Ово нас даље води ка нужној процени и оцени, свакако из новозаветног црквеног контекста, самих Макавејаца и Макавејских књига. Свој став о тим књигама Црква је већ рекла: није их изједначила са канонским књигама, али их је усвојила као црквене, корисне за читање народу Божијем. Што се тиче самих Макавеја као личности они су прихваћени онако као и њихове књиге, као уосталом и многе личности Старог Завета у свештеној историји Божанског домостроја спасења (Θεία οι­κονομία - Εφ. 1,10; 3, 9), али je, као и у књизи Пророка Данила, предност у Цркви дата светим и светлим личностима Макавејских Мученика. Ако бисмо то донекле поларизовали, онда бисмо рекли: Црква не издваја нити осуђује верско-патриотски устанак и активну борбу браће Макавејаца за Божији Закон, Храм, Град и Отаџбину, али у литургијско-есхатолошком искуству и пракси својој више истиче и слави мучеништво за веру Светих Мученика, из доба Макавејског отпора злу светогрђа и идолопоклонства. Наше уистину макавејско време, са овим страшним и вишеструким ратом Српског православног народа од 1945-1995 г., толико сличним са макавејским ратовањем, гура многе у већу поларизацију између Макавејаца бораца и Макавејских Мученика њиховог времена, али таква поларизација није својствена Православљу. Јер нису у саборно-католичанској Цркви само Мученици или само Монаси, него и Свети Ратници и побожни народни вођи, многи, боље рећи, сви грешници-покајници, јер других и нема у Цркви, нити ћe их бити у Царству Небеском. Црква Христова на Истоку имала je, истина, у вековима које је проживела у земаљској борби за Царство Небеско, таквих искушења (са разним "чистунцима": монтанистима, мелитијанцима, донатистима, катарима, богумилима и разним другим назови "елитистима", а уствари нечовечним лицемерима и фарисејима), но je то превазилазила својом јеванђелском и спасоносном ширином, својом саборном пуноћом, у којој литургијско-есхатолошка перспектива увек остаје ,,мета'' (=циљ) вишњега звања Божијег" (Фил. 3, 14) за свакога у Цркви светих по позиву а грешних по стању, као што остаје и стални подвиг борбе за крст и слободу Христову у историјском битовању и војевању у овом свету и веку, пре но што дође онај Последњи Дан, невечерњи и незалазни.

Још нешто треба рећи о Макавејима и Макавејским књигама, нарочито о 1 и 2 Макавејској. Наиме, оно што се десило у време Антиоха IV Епифана (167 г. пре Христа) са Храмом, Јерусалимом и читавом Јудејом и Јудејским народом - а то je наметање идолопоклонства - изазвало је велику, најозбиљнију кризу у Јудаизму, ако се под Јудаизмом разуме постегзилни Израиљ. Реакција на тај катаклизмички, апокалиптичких размера догађај, који je дубоко потресао и маркирао Неојудаизам, био је Макавејски устанак и борба на живот или смрт, бити или не бити Изабраном Народу Божијем, која борба je дуго трајала и наставила се и после очишћења и освећења Храма и ослобођења Јерусалима и Јудеје (14. децембра 164 г.). Ту Макавејску борбу и тај сеизмички потрес у бићу и животу Јудејског народа бележе наше Макавејске књиге, пре свега 1 Мак., а са њом и за њом, мада вероватније паралелно са њом, и 2 Макавејска.

Постоји у данашњој библијској науци мишљење, којем подлежу и извесни православии библисти, да 1 Мак., својим наглашеним истицањем фактора људске борбе храбрих Макавејаца, уз признање и додатне помоћи - епифаније - Божије, као да не потребује месијанску идеју, или je потискује у други план где она више није пресудна за библијски Израиљ. Постоје пак други теолози (један од њих je и православии Арапин Paul Tarazi), који мисле да је управо под Хасмонејима месијански сан требао бити испуњен, тако бар они ишчитавају из Макавејских књига. За 2 Макавејску, коју je писао један непалестински Јеврејин, ти библисти говоре да она, наводно, потискује улогу и значај Макавејаца (она уствари само говори о периоду Јуде Макавејца, дакле до 160 г. пре Христа) и у њој је прича о Јуди Макавејца само једна од многих других прича груписаних око васпостављања оскрнављеног Храма и обнове прекинутог култа, што 2 Мак. не сматра за дело једне фамилије, него за плод директне Божије интервенције.

По нашем мишљењу, све ово личи више на учена једнострана натезања и мудровања из глава нашега 20. века, а не из Макавејског доба. У сваком случају, није то права библијска теологија, која данас под тим именом хоће да своје наочаре стави сваком читаоцу Библијских књига да би се у Светој Божијој Књизи видело само оно што они из својих кабинета виде. Истина ћe бити та: да 1 Мак. нити пориче нити потискује Месијанску идеју, управо тиме што често подсећа на Пророка Вернога, којега у то време нема a чију појаву ишчекују (4,46; 9,27; 14, 41). Поготово што у то време пада завршетак пророчке Књиге Данилове, чија je перспектива истовремено и актуално историјска (Антиох Епифан је код Данила понегде описан јаче и рељефније неголи у Макавејским књигама) и месијанско-есхатолошка (нарочито 11 и 12 глава). Даље, Макавејска борба за веру отаца, за Закон-Храм-Град-Земљу (Отаџбину) Израиљеву није била ни нова ни новаторска, него борба каква је вођена од Исуса Навина и Судија до Давида и Пророка Илије, а после ропства у време Јездре и Немије. Рат Јуде Макавејца и његове браће био je "рат Израиљев" (1 Мак. 3, 2), какав je водио и "моћни у ратовима Исус Навин", по речима сина Сирахова (46,1), увек наравно уз помоћ Господа: "Јахвеа - Силнога у рату!" (Не. 23/24, 8). То се јасно види у свим молитвама Јуде Макавејца пред бојевима, у којима се подсећа на свештену историју борбених подвига библијских Отаца Израшьевих, а и у покличима у биткама, који се своде на два кључна: Божија помоћ! и Божија победа! Речи Макавејског оца свештеника Мататије својим синовима: "И сада, децо, ревнујте за Закон и дајте душе своје за Завет Отаца наших" (1 Мак. 2, 50), само су преведене на његово време речи великог Пророка Илије: "Ревношћу поревновах за Господа Бога над војскама, јер синови Израиљеви оставите Завет Твој, Твоје жртвенике развалише и Пророке Твоје побише мачем" (1 Цар. 19,10). Ове речи Илије, ревњивог и громовитог Пророка Старог Завета, нашле су, кроз Псаламску традицију, своју примену код самога родоначалника Новога Завета, Завета не рата него мира и љубави (али не млаке и сентименталне, него ревносне и суревњиве љубави кад je у питању "Једино на потребу"): то je било када je Христос бичем од узица изагнао трговце из Храма - "Дома Оца Мојега", па су се ученици Његови сетили да je написано: "Ревност за Дом Твој изједе ме" (Јн. 2,15-17; Пс. 68/69, 9). Наравно да je разлика између бича од узица и мача велика, као што je велика између Старог и Новог Завета, али је ревност за Господа и за Очев Дом ревност за Једног и истог Јахвеа, Јединог Живог и Истинитог Бога и Господа оба Завета.

Јуда Макавејац и његова браћа следили су Закон Божији и Завет Отаца Израиљевих и зато, у том контексту, били су борци за Царство Божије. Отуда у прве две Макавејске књиге има толико пророчке носталгије у којој je присутна и месијанска нада. (Ми Срби у нашој хришћанској, библијској историји имамо пример сличан Јуди Макавејцу: деспота Стефана Високог - названог Манасија због љубави према овом грешном но покајаном јудејском цару (па је зато Стефан и наручио превод Манасијине хронике) - који се у покосовско време, слично оном Макавејском, борио јуначки и витешки за тело и душу, за савест и светиње Народа свога Хришћанскога, а молио се Богу, служио му, плакао и кајао се кад је требало, и опет притом спевао ненадмашно Слово љубави (како је рат и реч љубави помирио у себи, то многи сентиментални пијетисти не могу себи објаснити, осим ако престану да све мере собом и по себи, како вели Апостол Павле: 2 Кор. 10,12).

Треба, међутим, додати још и ово. Макавејска борба, после ослобођења и очишћења и освећења Храма и светог Града и Народа од идолопоклонства, у наставку се постепено прометнула и у борбу за власт, и за Јудејско Асмонејско земаљско царство, за нову националну државу Јевреја. Тако је почела постепена секуларизација Јудаизма, мада верност Богу, Закону и Храму није ни под осталим Макавејцима=Асмонејима била доведена у питање, све до доласка на власт странца, крвавог Ирода Идумејца. Ова секуларизација, чак и код многих верних Јудејаца, пројављивала се и као извитоперење библијско-месијанске наде о Царству Давидовом као Царству Божијег Помазаника = Месије, у уско националне аспирације о земаљском царству Јевреја међу, или и над, околиим народима и царствима, па је тако у време Христово у народу лебдела двосмисленост идеје о царству: Да ли је већ дошло, или тек долази? Да ли ће "у ово време бити успостављено царство Израиљево" или треба чекати друго у друго време? (Мк. И, 10; Д. Ап. 1, 6).

Једно je јасно и сигурно, генерација Христовог времена, његови ученици и верни следбеници, били су као они Хасидим из времена Макавејаца, нарочито као они који су изабрали пут исповедника и мученика из Макавејских књига, дакле, наследници оних који су следили месијанску оријентацију из књиге Пророка Данила, док друга генерација Јевреја апостолских савременика, који су дигли побуну против Римске власти и доживали разорење Храма и Јерусалима и уништење Јудеје, свакако да такви нису били следбеници часних бораца Божијих Макавејаца, него пре извитоперење небоземног патриотизма Макавејаца у сасвим секуларизовани, антимесијански, голи, само телесно-крвни национализам, против којег је говорио, негде у то исто време, Апостол Павле. Макавејци су се борили с Богом и за Бога, за Закон и Храм Божији, за Народ Изабрани и Земљу Обећану, и зато je садржај Макавејских књига библијски и спада у свештену историју спасења Народа Божијег у Старом Завету, у предпраскозорје Новога Завета. (Апокрифна литература, тзв. интертестаментарна, временски блиска Макавејским књигама, с једне стране, као и дела нпр. Јосифа Флавија или Филона Александријског, с друге стране, нису никако оно што су књиге Макавејске, нарочито 1. и 2. књига).

О свему овоме читалац ће наћи више и јасније у самом тексту Макавејских књига, нарочито у молитвама Макавејских јунака и Мученика, а понешто и у нашим напоменама на поједина места тих књига (датим на крају ове књиге).

Да кажемо, на крају, и неколико речи о овом нашем преводу. Колико нам je познато, до сада није било превода на српски језик 1-4 Макавејске књиге. Нисмо, нажалост, могли проверите да ли постоји стари српски превод Макавеја, но сумњамо. На словенски су преведене 1-3 Мак. (4 Мак. није), но нисмо могли да наведемо када je словенски превод настао; претпостављамо тек касније у Русији, пред штампање прве Библије (Острогонске, 1581 г.). (У наша макавејска времена под комунизмом, за нас црквене људе било је теже набавити и унети у земљу једну потребну књигу из иностранства, него ли другима аутомобиле и оружје. На граници су вас комуњаре увек дочекивале као "државног непријатеља", поготову ако сте имали неку црквену, теолошку књигу, крстић, икону, тамјан...).

Наш je превод извршен са грчког оригинала (1 Мак. je првобитно написана на јеврејском, но оригинал је изгубљен, а сачуван одличан грчки превод, највероватније савремен осталим 2-4 Мак., које су писане директно на грчком). За предложак смо имали познато критичко издање Септуагинте Alfred-a Rahlfs-a, али смо га контролисали и понегде кориговали оним издањима, преводима и коментарима које смо имали при руци, a које наводимо у Литератури на крају (која je скромна, али шта да радимо кад ни из Београда, а камо ли од другде, нисмо могли добити неке потребне књиге, као нпр. важну књигу јеврејина E. Bickermann-a: "Бог Макавеја"). Поступак при преводу, који је, пре свега, по угледу на словенски, буквалан и веран, забележен је делимично и у нашим напоменама (на крају књиге).

Од стручних радова наведених у Литератури, истичемо овде: доста информација дугујемо F.M. Abel-y, H. Василијадису и другима које у уводима и напоменама спомињемо.

Додајмо, на крају, још и објашњење читаоцу: да све речи у облим заградама (писане правим или курзивним слогом) наш су додатак ради јасноће превода. Оне пак речи које су у тексту стављене у угласте заграде [...] налази се само у некима од грчких рукописа.

Захваљујемо Богу, Светим Мученицима Макавејским и свима који су били од помоћи у овом делу.