Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

ЈЕРОМОНАХ (ЕПИСКОП) АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

 

 

Прилог 5:

ЗЛОЧИНИ АРБАНАСА ИЗВРШЕНИ НАД СРБИМА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ОВОМ РАТУ (1941-45.г.)

Искази избеглица пред Комесаријатом за избеглице и Синодском комисијом Београд,1945.[1]

 

 


 

 

УВОД

 

У приложеном излагању описано је укратко, од среза до среза, страдање Српског народа, а нарочито српских насељеника, од стране албанских власти и албанске гомиле, у областима Метохије и Косова, за време овог рата, а поглавито првих година. Подаци су изнесени на основу исказа које су давале избеглице, из тих крајева у облику записничких саслушања пред српским властима (под окупацијом). Записнике су прикупљали Комесаријат за Избеглице у Београду и, мањим делом, Патријаршија Српске Православне Цркве. Добра страна тих саслушања лежи у томе да сведоци махом казују ствари из своје непосредне околине, донекле као очевидци. А слаба им је страна, прво, у томе што се нису прикупили из свих дотичних срезова у релативно једнаком броју, као што их је и највећи број из прве године рата, а много мање доцнијих, те тако има празнина; друго, у томе што сведоци нису имали никакву слободу кретања ван свог села, често ни ван своје куће и нису могли видети довољно ствари, или боље проверити оно што чују; а трећа је слабост у томе што су сведоци давали своје исказе у једној окупираној и терорисаној земљи, па су се многи и устезали да доста ствари казују, или су избегавали да сведоче уопште, бојећи се да их од тога не стигне какво ново зло. Ми, дакле, унапред указујемо на непотпуности као и на могуће местимичне погрешке сведока у сећању. Чак се ни овај извод није смео радити јавно, са потребним проверавањем и распитивањем. Једно нам ипак изгледа сигурно: да су непотпуности овде веће од нетачности; другим речима: да је, у целини, страдање било далеко веће него што је овде приказано. Писац ових редака држао се строго исказа којима је располагао и давао је реч самим сведоцима колико год је то могао, избегавајући ма какво улепшавање и дотеривање текста. Пред нама су само суви документи, који су тим краћи и реалнији чим више потичу од простих људи, нарочито сеоских домаћина.

Страдања и насиља описана у овој књизи потичу како рекосмо највише из године 1941., а релативно делом из 1942. и 1943. Једно с тога што је највећи део избеглица протеран већ прве године рата. А друго и стога што су доцнија страдања српског заосталог становништва била донекле у вези са народноослободилачком борбом, у облику репресалија због четничких и партизанских акција или превентивних мера против њих, а ми овде нисмо улазили у то. Ми смо желели изложити албанска насиља која су учињена без икаква повода, напросто по плану да се Косово и Метохија очисте од Срба под окриљем окупатора, док је Србима било немогуће да се отворено бране.

У Косову и Метохији било је по државној статистици од 1931. године 136.537 православних становника - то су скоро све сами Срби. Кроз десет година, у почетку рата, тај број би се природно попео на више од 160.000. - Он се попео знатно више услед јаке колонизације Срба 30их година. Године 1936. - само дотле имамо при руци званичне податке - било је у срезовима тих двеју области 10.829 насељеничких домова, што с обзиром на јачину фамилија, какву видимо из исказа, износи између 180.000 душа. Што се тиче ових насељеника, може се рећи да су они практично протерани сви. Већи део отишао је у Црну Гору, јер је отуда највише и био родом, а мањи део, из свих покрајина, у Србију. Поред њих избачено је доста и Срба староседелаца, нарочито из неких крајева Метохије. Један део српског становништва бежао је у градове или у неколика највећа, чисто српска села, и ту се, у правим збеговима, задржавао извесно време; али су Арнаути затим ликвидирали и те збегове по селима, као што су насељеници морали бежати после и из градова, особито после италијанске капитулације. Староседеоце су донекле задржавали њихови пређашњи феудални господари, муслиманске аге и бегови, од којих их је била ослободила аграрна реформа проведена првих година иза стварања Југославије, а који су сада наново наметнули своја стара феудална права.

Највећи прогони Срба и најмасовније исељавање одиграли су се одмах првих недеља иза слома Југославије. Све се тако неповољно окренуло по Србе да су они били беспомоћни. Југословенска власт извршила је велику мобилизацију у Метохији 10. и 11. марта (1941), на Косову 28. марта и 2. априла. Али је то погодило углавном Србе, док је од Арнаута мобилисан само мали проценат, око 2%. Кад су се ти Срби враћали кућама из разбијене југословенске војске, они су дочекивани од Арнаута, које није нико ни разоружавао и који су се још више наоружали из обијених војних магацина. Тако су Срби војници пљачкани и убијани путем, из заседе; а уколико су успевали доћи до својих села, они су обично налазили своја кућишта већ пуста, исељена, попаљена, обрушена. Све је ишло по плану, невероватном брзином. На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних дела раније били избегли у Албанију и сад су нагрнули натраг.

Немачка војска избила је на Косово већ 9. априла (1941); у Пећ, главно место и већ граничну варош Метохије, стигла је 17-ога, месеца (априла 1941).

Она је после предала те крајеве Италији, осим три северна среза на Косову (Кос. Митровица, Вучитрн, Подујево). Италијанска војска ушла је у срезове Метохијске почев од 20. априла, а у косовске првих дана маја. Немци су били сасвим равнодушни према избацивању Срба, видело се да су и споразумни с тим, и једино су осигуравали релативни ред у варошима и на главним друмовима. Италијани су показивали много више симпатије. Они су испочетка понегде наређивали да се исељавање обустави, чак су звали избеглице натраг. Али је албански покрет био тако јак и тако организован да је по селима слабо марио за италијанске наредбе. Доцније, услед неповољног по њих тока рата, Италијани су постајали све мекши. Интернирали су нарочито 1942., велик број Срба. Положај српског становништва отежавао се све више и услед чешћих акција из шуме, особито од 1943. Арнаути су оптуживали окупатору многе и многе недужне домаћине као помагаче четника или партизана. Почетком 1943. Италијани су покупили и последње остатке оружја од Срба; у априлу те године, они су провели и мобилизацију Срба, годишта 1927 (ваљда: 1917?) до 21, у свему преко 1.500 људи, и одвели их у Албанију. То су се већ звала албанска одељења италијанске војске и имала су албански знак, извезену косу на капи (један део више се није вратио). У лето, затим (тј. 1943), Италијани већ почињу предавати сву цивилну власт Арнаутима, спремајући се за своју капитулацију, која је следовала 8. септембра. Иза тога, Срби су потпуно препуштени беснилу Арбанаса. Немци, и сами у тешком војничком положају, преузимајући окупацију од Италијана, били су далеко од тога да се замерају Арбанасима. И тако је од јесени 1943. пошао нов талас насиља против Срба, особито на Косову, где је било заостало још доста Срба колониста. Један део Метохије, срезови Пећ, Ђаковица, Исток и Ораховац формално су, одмах 1941, анектирани Албанији, а тиме и империји италијанској. После слома Италије, Албанци су, по споразуму с Немцима, сматрали и остатак Метохије и све Косово "Новом Албанијом", чак нису признавали ни отцепљење трију споменутих северних срезова Косовских. У тим северним, Србији додељеним срезовима постојао је нечувен парадокс да је Србија морала плаћати жандармерију и друге управне органе арбанашке, који су мучили Србе. Арбанаси из Метохије и Косова ишли су у заједнички албански парламент и заједничку владу у Тирани. Остварена је била "Велика Албанија".

Ко би данас (=1945) прошао кроз Косово и Метохију нашао би једну тужну слику. Нашао би хиљаде погорелих и обрушених потпуно пустих кућишта, нашао би порушене неке цркве и манастире, нашао би цела села потпуно опустела. По мишљењу Гаврила Ковијанића, професора из Пећи, било је већ 1941. уништено 65% српских насељеничких кућа у срезу пећком и 95% у другим и Метохији, тако да су остала само згаришта. Воћњаци су исечени, орања изгажена, па и гробља делом порушена. И запрепастио би се гледалац не мало кад би видео да се још ни данас, после општег ослобођења земље и изгона окупаторске војске, Срби насељеници не могу да враћају на своја са толико зноја и труда саграђена огњишта. Не могу зато што се боје, као и зато што им сама (нова) југословенска власт још увек не дозвољава да се враћају очигледно из политичких разлога да се не би прерано замерила Арбанасима.[2] Ни говора нема још о судској истрази и кажњавању оних који су се тако страшно огрешили о сва правила човештва и права. Напротив, на званичним актима КосовскоМетохијске области, која је сада добила своју аутономију, албански језик стоји на првом месту, ачиновништво и жандармерија и даље су претежно у албанским рукама, чак у рукама неких који су служили и под окупатором.

Зверства Албанаца, надасве муслиманских Арнаута, како ће се видети из следећих описа, превазишла су све што људи памте чак и у тим крајевима, од старина на злу гласу и дивљини.

Пљачка свега и свачега, тако да су избеглице одлазиле у највише случајева голе душе, срећни да спасу главу; или су нешто понели, па им то други Арбанаси одузели путем.

Уцене најбезобзирније, махом у албанским наполеонима, које су Срби морали плаћати, било да остану живи, било за тобожње чуваре које је општинска власт препоручивала појединим селима, било самој службеној жандармерији, било да се откупи уграбљено и у шуму одведено дете које би иначе после датог рока било заклано, и тако даље.

Туче немилосрдне, сурове, до бесвести, које су, како ћете даље читати, у више случајева доводиле до смрти.

Убијања на кућном прагу, убијања кроз прозор док човек седи за вечером; убијања бомбом убаченом у кућу из мрака; убијања из заседе на сваком путу; убијања у самим званичним просторијама општине или среза од стране службених органа; убијања у великим фронталним нападима огромне руље од више хиљада људи на ово или оно српско село; масовно убијање у демонстрацији усред вароши Пећи, и усред Урошевца. И да су их бар једноставно убијали!

Хоћете ли да видите дивљачка мучења на која су они побеснели нељуди метали своје жртве? Погледајте шта прича, на пример, један озбиљни 60-годишњи домаћин из села Појатишта у срезу неродимском о неколико људи спаљених, исечених, раскинутих. Или како су исекли на комаде Душана Вуковића усред општинске зграде бабушке. Или чујте шта вам прича свештеник Радивоје Пимић, парох те општине, како је разбојник Амет, Бог зна зашто, уграбио из једне куће једно невино дете, дечка од 12 година, одвео га на брдо и ту наредио своме некаквом синовцу да га убије, па овај невешто опалио и само тешко ранио дечка. И оставио је дечка да се мучи и тек после два дана дозволио зликовац да се оде по њега на брег и да се сахрани.

Можда има нешто страшније и од смрти, и од самог убијања мучењем. То је нешто што је у нашим земљама могуће само међу Албанцима: насилно одвођење српских женскиња, особито врло младих девојака и њихово присилно узимање за жену, да и не говоримо о обичном (код њих) силовању. Тих случајева наводе сведоци на све стране, и сигурно у породицама тих несрећница много је теже мислити на доживотно тихо умирање те њихове деце у кући друге вере и скроз друкчијих обичаја - него да су их виделе мртве.

Насиља су била тако општа, раширена свуда у исто време, да су Срби потпуно напуштени од власти, и још разоружани, морали мало по мало да се откидају (=беже), обузети паником. Арнаути су и хтели панику. Њима није био главни циљ убијање, него чишћење, изгон Срба. Ко зна колико је истине било у причању да се за Ђурђев дан 1941. спрема општи покољ Срба и да су га спречили Италијани?

Колико је било случајева убијања, мучења, одвођења? Колико се иселило колониста, а колико староседелаца? Ми то не знамо. То није могуће проценити по исказима којим располажемо и код којих је, како рекосмо, видик узан. Неки говоре о две хиљаде убијених, и тај број пре ће бити премален него превелик. Циљ ових редака није, нити у данашњим приликама још уопште, без истраге на терену, може бити, давање укупних листа, него нам је циљ само показати начин на који су вршена арбанашка зверства. Тај начин је страшан, толико суров да нам се чини да читамо ратну хронику афричких дивљака. Што се тиче укупног резултата, довољно је да кажемо само ово: уништени су у крви и мучењу сви резултати српске ослободилачке акције из ратова 1912. до 1918, и више него то: српски живаљ на Косову и у Метохији нашао се у часу престанка рата слабији но што је био уочи ослобођења 1912. Онда је имао бар нешто духовне слободе, имао своје школе, своју писану реч, своје културне раднике, свој полет економски и духовни.

Натура се питање: Зашто су Арнаути поступили према Србима тако немилосрдно? Је ли то освета за оно што су дочекивали откако је тамо дошла српска и југословенска власт?

Није. У Србији, и после у Југославији, Арбанаси су имали своја грађанска права и права као народна мањина. Имали су чак и специјалну средњу школу мањинску у Скопљу заједно с Турцима (чије је држање уосталом показало се сто по сто друкчије, управо обрнуто од њиховог). Арбанашки људи суделовали су у југословенској цивилној и војној служби и у законодавним телима. Јавна безбедност је била потпуна, равноправност пред судом без приговора. Али ту долазимо на осетљиву тачку, коју и један од сведока спомиње. Већ у Турској царевини примитивни арбанашки елеменат није волео државни ред и стегу, хтео је да живи на своју руку. Јавна безбедност није била тамо никаква. Срби су са ослобођењем донели јавну безбедност, онемогућили занат друмских одметника, качака, и режим свемоћних локалних породица и бегова. Револт Арбанаса у овом рату није само национални, то је револт примитивца против државног поретка. Била је то, даље, борба старог беговата, феудалне класе, против демократске сиротиње. Јер су Арнауте водили бегови. А српски насељеници били су сиротиња, далеко сиромашнији од просечних арбанашких домаћина, својих суседа у селу и у општини.

Да ли је било мржње на колонисте? Бесумње, било је, као што се нигде досељеници не дочекају раширених руку. Српска и после југословенска влада помагале су и водиле покрет колонизације на Косову и у Метохији из три основна разлога: прво, зато да се убацивањем једног поузданог елемента осигура јавна безбедност у тим крајевима, осигурају саобраћајне артерије и онемогуће помагачи качака. То је постигнуто у пуној мери. Качаци су избегли у Албанију. Други мотив колонизације потекао је из опште државне политике да се из крајева неплодних и пренасељених вишак становништва пребаци у крајеве родније и слабије насељене - једна појава нормалне унутрашње колонизације која се врши у свим земљама. Трећи мотив је био сентименталне природе: велики део колониста желео је доћи баш у те крајеве, јер су они, иако не баш најужа постојбина српског народа и српске државе, а оно пак крајеви највише опевани у народној поезији, толико живи у народној свести да су напросто легендарни. Тамо су престонице српских владара, као Призрен у Метохији, Пауни на Косову; у Пећи је вековно седиште Српске Патријаршије; Дечани код Ђаковице највећи су царски манастир, а Грачаница на Косову нај лепши; Косовско бојиште, са ратним споменицима, за Србе је место поклоништва. У Косову и Метохији некад је било густо насељено и богато језгро српске средњевековне државе. После двобоја од једног и по столећа измећу Срба и Турака, Срби су били присиљени да одступају на север и запад. Бежали су, слично као у овом рату, напросто од сабље, да спасу своју главу. Потискивали су их Турци и (затим) исламизирани Арнаути, који су заузимали, све даље и даље, њихова насеља. То одступање Срба и наступање Арнаута ишло је све до јуче, до ослобођења. Косово и Метохија добили су током раног присилног процеса тога непрестаног терора и безвлашћа, јаку арбанашку већину. А кад је дошло ослобођење од Турске власти, Срби су се, природним нагоном, стали враћати у земљу својих прадедова, на "стара огњишта" на која их је народна традиција стално подсећала.

Та нова колонизација није имала ничега од присилног метода, какве су показали тоталитарни режими. Сами су појединци ишли и куповали имања потпуно слободном нагодбом од Турака међу којима се појавио покрет,да и сами иду за турском власти у Турску, а једним мањим делом куповали су земљу и од Арбанаса. У много већој мери колонизацију је проводила држава. Она је то чинила експроприсањем сувишних необрађених утрина и шума. На тако издељене парцеле слала је држава сиромашне и жилаве колонисте који су сами крчили шуму, орали ледину, и већим делом дизали своје куће. Само делимично држава је подизала и куће. Нешто земље добило се и аграрном реформом, тј. одузимањем велепоседа преко извесног максимума од бегова, али тога је у овим крајевима било мало. Последње две године, почело се овдеонде у малој мери, одузимати по нешто земље и од поседа средње величине. Осим тих изузетака, онај главни део земље добивен од утрина и шума, био је слабијег квалитета, и управо зато ненасељен од стране Арнаута, који су раније сами бирали најбољу земљу да се населе и држали најбоље крајеве. Насељеничка имања створена су, дакле, с муком и великим дугогодишњим напором на слабијој земљи. Међусобни однос између Арбанаса и југословенских насељеника био је толико коректан, да уопште није долазило нигде до сукоба иако су негде живели у истим селима. Уосталом, Албанци су једнако ревносно терали и оне који су земљу уредно и слободно преко суда купили и платили, као и оне које је довела држава, а гонили су и доста староседеоца.

Није се дакле овај пут радило о некој освети против Срба, због каквог пређашњег терора, као ни због колонизације. Радило се о једном давно спремљеном плану, да се ти крајеви очисте од Срба, особито колониста, а припоје Албанији; радило се о Хитлеровом методу драконског чишћења. Нема никакве сумње да је већ уочи рата у томе смислу радила пропаганда Хитлерове и Мусолинијеве владе, а нарочито мора да су Немци имали својих веза. О њиховим се агентима говорило уочи рата увелико.

Они су припремили подземни арнаутски покрет и дали му после своју трајну помоћ. Да су хтели, они су могли да једним потезом спрече избацивање и злостављање Срба. Али, они су хтели управо противно од тога: уништавање Срба свуда и у свим покрајинама. Они су први и главни зачетници зла.

Цео низ наших сведока спомиње тзв. "Косовски Комитет" као унутрашње вођство целог албанског покрета у Југославији, које је изгледа тајно постојало већ пре рата. Седиште му је, кажу, било у овом рату најпре у Косовској Митровици, а после у Приштини. Тешко је знати је ли тај "комитет" био и формално организован и где је граница између њихових формалних чланова и његових блиских помагача, односно између уже, извршне секције и ширег одбора. По мишљењу Бошка Раце, општинског деловође у Бабушу, комитет је после у сваком селу имао по једног до четворице чланова који би долазили на већања у Приштину; то би, дакле, била неке врсте врло широка народна скупштина. Не улазећи у питање да ли је и то још увек био "комитет", ми ћемо се овде ограничити на то да истакнемо главне личности тога вођства.

Да наведемо неколико вођа. Као председника "комитета" сведоци спомињу Ферат Бега Драгу, великог поседника из Косовске Митровице и бившег народног посланика у југословенској Народној Скупштини - Џафер Дева, трговац и председник општине у Косовској Митровици (неки га зову окружним начелником); имао је толико угледа да су га звали "старешином од девет срезова" КосовскоМетохијских. Он је после био министар унутрашњих дела у албанској влади. По капитулацији Италије организовао је нову албанску полицију чије су припаднике звали "балистима". Каква је то била полиција може се наслућивати по случају призренског кавеџије Стевана Бачитовића, кога су извукли из куће, искасапили и бацили на градско ђубриште 9. децембра 1943, као и по учесталом силовању девојака. Кад је Џафер Дева дошао из Албаније, стање Срба веома се погоршало. - Сефегин бег Махмудбеговић, бивши југословенски сенатор у странци Ј.Р.З. и министар у пензији, из Пећи, сад за време рата председник општине у Пећи. Он је као шеф полиције изјавио, кажу, на примедбу о зулумима: "Ако се српске власти опет некад и успоставе у Пећи, мене тамо неће наћи, и зато ћу чинити што хоћу. Сви Срби, насељени после 1912., морају ићи". "После мене потоп". Злогласни је остао у Пећи и рођак горњега, Џевад бег Махмудбеговић, срески начелник у Пећи, а после албански народни посланик у скупштини у Тирани. Џевадбегов брат Рифат бег, бивши краљевски сенатор, такође се истицао у злу. - У Ђаковици је жарио и палио дугогодишњи председник општине Сулејман бег Црноглавић, који је одмах издао формално наређење општинама да се избаце сви Срби, и да неће бити заштите за оне који остану. Ту је даље Иљаз Агушевић, рентијер у Приштини (или Призрену?), бивши народни посланик југословенски у странци Ј.Р.З., после шеф нове албанске власти у месту. Његов помоћник био је Исмаил Мањуш, хотелијер у месту, организатор "црне руке". Ту је даље Исмаил Горанин, председник општине у Штимљу, па префект (срески начелник) у Урошевцу, који је постао најзад народни посланик у Тирани. Ту је и Јусуф Градица из Дренице, такођер један од извршних чланова "комитета" и брат му Мехмед, члан комитета, иначе председник општине у Ђукатову; па Мехмед ага Папагић, председник општине бецке у срезу ђаковичком. У Пећи је био врло активан бивши југословенски учитељ Павле Љумез, један од шефова тзв. "фашистичке управе", затим народни посланик у Тирани. Па онда Адем Мармулаковић, бивши народни посланик, родом из села Кушевића, среза источког; и браћа му Суљо и Реџеп; па неки Бануш, дугогодишњи председник општине горњодреничке, у срезу грачаничком. У срезу дреничком истичу сведоци Мула Браима, хоџу из Пољаница, Садика Љутана, Реџепа Војводића из Лауше, (бившег) председника општине у Србици, као и Рецепа Отића, и хоцу Мула Иљаза из Броћна. У срезу источком и ђаковичком још нарочито истичу некога Ганибега, да он издаје директиве. У срезу подримском наводе Мустафу Дургутовића, бив. народног посланика, родом из општине белоцркванске, и Мурсеља Алијевића, председника општине у Великој Круши. У срезу Сува Река Сајдина Арслана "барјактара", председника општине у том месту, и неког Садика из Печана, као и Бећира Сејфуловића, бив. народног посланика из Суве Реке. У Гњиланима су руководили акцијом Рануш Османовић, председник општине и Сејдо Салијевић, обојица бивши народни посланици за овај срез и носиоци више југословенских одликовања. Разуме се да је и других духовних руководилаца било врло важних, осим ових које горе наведосмо.

Поред "Косовског Комитета", и поред извршних органа редовне управне власти, нпр. "градске страже" у Пећи, спомиње се у исказима више пута "Црна рука", као извршни орган "комитета". И она је, кажу сведоци, имала своје чланове по свим местима. Она је проводила у дело убијање и ликвидирање Срба. Други сведоци кажу да је "Црна рука", или, како је неки зову "Црна Сквадра", била незванични орган "фашистичке албанске управе". Преузимала је одговорност где би било незгодно да је преузме званична власт. Као један од вођа спомиње се Зејнел "барјактар" из Пећи, који је после пренео своје седиште у Приштину, након што је завршено чишћење у Метохији и преостало да се доврши чишћење Косова. На челу саме "фашистичке управе" у Пећи били су Бајрам Гаш из среза источког и Павле Љумез, бивши учитељ из Пећи. Свега је било у тој управи у Пећи око 100 људи, са неколико Италијана фашиста. Служили су се фашистичким методама, нпр. присилним давањем рицинуса, мучењем и самим убијањем у затвору. Изгледа да су и међу Италијанима биле две методе: једна много боља, код обичне војске, и друга, много гора код фашистичке полиције.

Насиља извршена над потпуно недужним српским становништвом на Косову и Метохији вапију за правдом. Жртве тога насиља, одрасли људи, жене и деца, растурени данас свуда по Србији, Црној Гори и Војводини, упропаштени материјално до краја, чекају да им ослобођење државе донесе најзад и повратак на своје огњиште, те да им држава помогне материјално давањем помоћи, и помогне морално, позивајући кривце на одговорност. Ово је једно питање од опште важности. Јер се будући мирни и плодни поредак може основати само на задовољењу правде.

 

(Злочини Арнаута по срезовима):

 

ИСТОК

Први Арнаутски нападаји

 

Чим је избио рат, у априлу месецу 1941. Арнаути су почели систематско чишћење среза (источког) од свих Срба насељеника, а протерани су и многи староседеоци. По статистици од 1931. било је Срба православних свега 9.600 душа, према 14.836 муслимана. Међу Србима, број насељеника стално је растао, тако да је 1936. износио 1.027 домова.

Исељавање је вршено свуда на сличан начин. На место југословенске власти успоставила се сама од себе власт Арнаута по селима, општинама и срезовима. Срески начелник југословенски, Сава Аксић, био је установио 10 оружаних стража од по 1 Србина и 1 Арнаутина да иду по селима и чувају ред. Али нереди из суседних срезова брзо се преносе и у источки. По ноћи се пале куће, све више чује пуцњава, почињу и убиства. Убрзо по свим селима организоване су гомиле Арнаута, наоружаних оружјем својим или узетим из државног магацина у Истоку. Оне (банде) иду од куће до куће Срба насељеника и најпре врше преметачину да покупе оружје, ако га има, а онда одмах претњама, застрашивањем, терором, пљачком, паљевином, и самим убиствима гоне Србе из среза. Нигде нема писменог наређења - каже Пајо Андријашевић из Штупеља - него банде наређују усмено говорећи да је ово "арнаутска земља" и да је дошао "арнаутски закон". Негде су сеоске и општинске власти главни организатори, у главном оне су привидно пасивне. Жалити се сасвим је узалудно. Тако се узалуд неки жале, напр. Младен Цакић из Новог Тучека, арнаутском среском начелнику Рифату. Овај је изјавио да за три месеца нема никаквог суда нити одговорности за Арнауте који чисте срез. Понегде су се банде састојале од бивших качака и комита; понегде су Арнаути једног села ишли да чисте друго село: али најобичније они су чистили сваки своје село, а кад затреба скупљали се у веће одреде кад се појави отпор. Такав српски отпор појавио се на простору од села Добруше до Пећке Бање. Организоване Србе водио је Радосав Вулевић. Његов одред побеђен је после тродневне борбе половином октобра 1941., уз 20 мртвих и 50 рањених, па се повукао у село Витомирицу до Пећи.

Понегде су и појединци водили борбу из својих кућа бранећи се неко време, нпр. парох Сталета Весовић из села Укче, ноћу 27/28. априла 1941.

 

Држање окупатора

 

Окупаторска војска немачка и италијанска није чинила насиља, али је у главном остајала пасивна према злочинима Арнаута. У октобру 1941. спасила је италијанска војска Србе у селу Љубову и омогућила им да се из борбе повуку према Пећи. Заклонила је избеглице и у селу Клини. План италијанске окупације није био, испочетка бар, да се Срби терају. Тако су избеглицама из села Љубова наредили да се од Пећи врате својим кућама. Али, после неколико месеци, кад су Арнаути поновили своје нападаје, италијанска војска није им више сметала.

 

Како је се вршило истеривање Срба

 

Исељавање је изгледало овако. Арнаути, и то наши домаћи, одмах су се договорили и ударили на српска села и Србе, каже избеглица Спасоје Милатовић из Љубова. У данима преокрета Арнаути су приграбили власт по општинама у своје руке и рекли да Југославија више не постоји и да се морамо вратити одакле смо и дошли. У среском месту Истока, прича школски надзорник Тихомир Ивљанин, чуло се пушкарање свако вече. Долазили су гласови о тучама, паљењу кућа, убиствима. Једног дана дошао му је један пријатељ Арнаут и саветовао да одмах бежи, говорећи: "Ви сте добар човек, никоме зла нисте учинили, али знате да поред сувог дрвета и сирово гори". Управитељу школе у Истоку, Милосаву Павелићу, пуцали су кроз прозор у кућу управо кад је палио лампу, те је исте ноћи побегао. Павелићев таст, Мијан Н., полазећи из Истока, хтео је оставити у својој кући једног Арнаутина да је чува до бољих времена, али је нови арнаутски начелник среза дошао са хоцом Дацићем и својим жандарима и наредио да кућа остаје држави на располагање. - Поред насељеника морали су из Истока бежати и староседеоци чији су прадедови тамо живели од незапамћених времена, као Сава Војиновић, Дуле Војиновић, Милоје Крстић из Истока, Радичевић Ђорђе из Љубожде, итд., итд. - У селу Тучепу зашла је банда по кућама Срба и говорила да ће свакога заклати, ко се не уклони до зоре. Слично су у Новом Тучепу најпре наредили да сваки преда оружје и друге "државне ствари"; друге вечери банда од стотињак људи вршила је претрес по кућама. Уз унакрсну пуцњаву сазвао је кмет Србе сељане и наредио им да се сви морају иселити до зоре. Одмах су Арнаути скочили да скидају с куће врата, прозоре, цреп и да извлаче намирнице и намештај. Ти изгони из места Истока и околине вршени су одмах у априлу и почетком маја (1941). Сведоци из Јошанице, Штупеља и Сушице изјављују да су у њиховим селима Арнаути најпре извршили пљачку и тучу, па наредили да се Срби селе не носећи ништа. Живана Јефтић и Јелисија Ђорђевић, обе из Крњина, причају да су им дали рок од свега неколико часова, уз претњу да ће их исећи све на комаде ако и даље остану; ствари су им одузели, а куће на њихове очи запалили. Слично сведочи Милоје Ђорђевић из истог места. У Малом Дубову пуцали су и пиштали пиштаљкама да застраше свет, а у тим претњама суделовао је сам кмет села. Пуцало се преко кућа, или кроз прозор, или претило ножем и пушком. На кућу пароха Весовића из Учке бацили су бомбу. За Радосавом Крстићем из Истока, док је с фамилијом бежао у шуму, појурили су Арнаути с пушкама и бомбама које су тек били узели из обијеног магазина. И тако, одваја се од својих муком саграђених домова маса несрећног света, и бега нарочито ноћу, да не би путем изгинули од других Арнаута. Становници села Дреновчића причају да су морали чекати месец дана у вагонима и други месец у једном логору (збегу). Сем ретких изузетака, избеглице су ишле без ствари.

 

 

Туче

 

Арнаути су тукли на све стране људе, жене и децу. Наводимо само неколико примера. Тукли су Ружу, Милана и Боривоја Савића, Влајка Станимировића, Младена Цакића и децу му из села Тучепа. И становнике села Клина. У селу Новом Верићу тучени су Станко Николић, Михаило Цветановић, Мићан Чудић, Марко Бокан, Благота Радоњић, Миле Маровић. Сретена Михајловића из Јошанице били су дотле док није умро. Намртво је испребијан и Никола Пејовић из Сушице.

 

Уништавање насеља

 

Куће избеглица по правилу се најпре опљачкају, па онда запале или поруше, тако да су нека српска насеља потпуно затрта. Бес уништавања хтео је да избрише понегде сваки траг да је ту Срба уопште било. Стога су рушене и српске цркве и школе, уколико их понегде нису албански католици задржали за себе. Тако је цркве и уопште Србе бранио патер Тома из Злокућана. На више места уништавано је и само српско гробље.

 

Отмице

 

Било је више случајева отмице девојака. Одводили су жене и девојке и чинили с њима што је најгоре, сведочи Сава Војновић, староседелац из Истока. Тако је коловођа зликоваца Бајрам Реџеповић Гашанин отео кћерку Владимира Валчића из села Пригоде, а одмах затим убио и њега на њиви, и сина му на путу из заседе. Видосаву, 12-годишњу кћерчицу Нове Јокића из села Јабланице извукли су Арнаути ноћу из кућа, свукли је голу и одмах пред кућом преобукли у арнаутско одело, да не би на себи донела ничега каурског. За тако одведене девојке и жене више се ништа не зна.

 

Убијање

 

Банде Арнаута свуда су дочекивали југословенске војнике, који су се, после расула јединица, враћали кућама. Скидали су са њих оружје и униформу, а многе и убијали. Тако су радили и са жандарима. Милић Голубовић из Крњинаца сведочи да је својим очима видео 6 војника убијених и свучених украј пута.

Од других многобројних убистава можемо навести само неколико имена из разних места. У Љубову је убијено из заседе 7 Срба, међу којима: Мићо Зечевић са сином, Владимир Блечић са сином, 11годишњим Мићом, и Раде Вулинић. У Синаји су убили 8 људи: Рада Брајковића, Бошка Брица, Саву Зујића и сина му, коме су исекли руке и извадили очи (како прича Радосав Крстић из Истока), Рада Деверџића, Стојана Зујића, Рака Поповића, Богосава и Вучињу Ашанина. У Делићу убили су Бошка Бошковића и Јована Милошевића. У Истоку: Митра Николића и Рада Лепушину. Из Белог Поља Петра Мировића. Убили су даље: Петра Зарића из Љубожде, Радомира Седларевића из Драгољевца, Стану Голубовића из Крњивца, Радмила Фошића и Јована Милошевића из Гусашуме, Новака Радоњића из Новог Верића, Ђурка Благојевића, Петра Миловића и Јована Миловића из Штупеља. Па два насељеника црногорска из Рековца и два из Дреновчића, и три насељеника из Крст Брда, и неколико људи из Новог Тучепа, и још много других. По неким сведоцима број побијених у овом срезу пење се на стотине.

Поред убијања било је и мрцварења. Више сведока тврди да су из затвора у Истоку извађени и код среске зграде искасапљени синови Радомира Брајковића, Станоје и Сретко, којима су, нарочито 23годишњем Станоју, живом секли руке и ноге, вадили очи, боли га ножевима, и најзад преклали. То је радио Незир Бљакић из Истока са својом четом, сведочи Панта Матић из Истока.

Може ли се замислити слика једне већма дивље средине која се тако одуживала својим српским суграђанима за то што је у Југославији имала једнака права са њима. Сва је кривица Срба била у томе што су се досељавали на огњишта са којих су некад морали бежати њихови прадедови.

Тако су расељени скоро сви Срби среза источког. Првобитно се велик део био склонио у Пећ, па одатле продужио на Косово, и најзад, губећи сваку наду да се може вратити на згаришта, пошао у Србију. Други су из Пећи интернирани у логор Ђафрушу у Албанију, као радници на друмовима. Неки су се држали у Пећи до 1943. Неки пак ишли су право за Србију. Од цветних и напредних села, од којих су нека била и велика села - Пољанци са 60 и Добруша са 450500 домова - остала су само пуста згаришта и рушевине.

 

Један списак насилника

 

Нови арнаутски поглавар среза Рифат Н., па Тајир Максутовић из Кашице, бивши члан општинске управе у Врелу; па хоџа источки Јахја Дацић; па Реџеповић, "војвода свих Арнаута из Ђурђевика", (општине) злокућанске. Муља Н. "војвода" из Горње Сушице, Тајић-Вујанац са браћом, Русем Века, са браћом, Русем Садрија Љубовац са браћом, Фазлија Јунузовић са браћом, Афиф Асановић са браћом и синовима, Мустафа Бајрамовић, Селман Арифовић, жандармеријски водник из села Црнац. Бајрам Рогановић и браћа Бактировић из Јошанице, Ћасим, Мурат, Радан, Фериз, Исљам и Тајир Бојић из Крњиша и Штупеља, Селман Далаверац из Штупеља, Рам Алија и Реџеп Таир из Укче, Атја Салић, кмет села Малог Дубова, Мета Бајрам из Банице, Умет Уа, Незир Бљакић, Таир Аџовић из Истока, Незир Аџовић и Алит Кејта из Истока, браћа Исмаил, Алил, Браим и Селим Реџовић и Садри Бећир из Љубожде, Сејди кмет села Љубожде и Аџи Зенул, Реџеп Садиковић и Шабан Ниам из Раснице, Селман Шабан, жанд. водник и друг му поднаредник Незир Џамаил, Осман Асан из Бецке, Браим Алија из Радоњића, Амет Дедић, Зимер Алитовић, Бајрам Ајруловић, Садик и Зећир Бајрамовић из Препоштице, Идриз Шајновић и Заир Романовић из Препоштице, Реџеп Барлековић из Мукжине, Марко и Томо Дауновић из Радуловца, Ајдин Зуковић из Орлина, Незир Рамовић из Колића, Сомија Муртезовић и Тофа Идризовић из Рагоша, Рецеп Отић, Садик Љутан, Радамановић Муарем, Рогановић Бајрам с браћом, Камберовић Садик из Јошанице.

 

Н. 3. Горњи преглед састављен је према 66 исказа сведока из године 1941. и 2 из 1943, и то из 33 разна места среза источког.

 

ПЕЋ

 

У срезу пећком било је по статистици од 1931. године 13.013 православних, према 2.348 католика и 29.320 муслимана. Први су Срби, а двоји последњи (=католици и муслимани) Албанци. Број Срба насељеника повећавао се и износио је 1936. године 1.460 домова. Било је уочи рата ок 1/3 Срба колониста, према 2/3 Албанаца. Према исказу избеглица, већ 1943. број Срба био је пао на 5%.

 

Почетак исељавања

 

Немачка војска стигла је у Скопље 7. априла 1941, а у Пећ 17. априла. Италијани су од ње преузели власт између 20. априла до 5. маја. Албанске руље устале су против својих суграђана Срба одмах.

"Већ пре војничке капитулације Југославије, прича сведок из Пећи Момчило Драговић, чим су Арнаути видели да нам је војска разбијена и да одступа, дигли су се као један и одмах приграбили власт у своје руке. Њихово прво дело било је да су у часу слома на путевима пресретали групе наших војника и разоружавали их, и одмах после тога почели су са нападима на српско становништво у срезу пећком".

"На дан 7. априла ноћу, исказује Јован Миловановић из села Купуза, Арнаути су се подигли на устанак и том приликом попалили све насељеничке куће у нашем месту; поред тога почели су викати да се сви иселимо јер је то, веле, њихова земља. Због тога је цело село било принуђено да спасава што је могло од ствари да не изгори и да крене. Кад су покушали да спреме ствари и да пођу, дошли су Арнаути и рекли да ствари и стоку морају оставити, и само чељад нека иде ако хоће да спасе живу главу".

"Сви су Арнаути наоружани, прича Јован Марјановић из Дреновца, и иду тако са оружјем у масама. Мени су одмах пред Ђурђев дан узели 2 краве, 1 јунца, 2 коња, 10 оваца, 10 коза, 1.000 кг пшенице, 500 кг кукуруза, 200 кг ражи, тако да су ме оставили без ичега, па су ми узели постељу и посуђе и целокупно покућанство. После ове пљачке саопштили су ми да се иселим одмах, иначе ће ме убити, те сам морао избећи са породицом без игде ичега. Још док сам био у кући, стално су Арнаути пуцали на кућу". Куће су пламтеле на све стране, тако да су од многих села остала само згаришта.

Раде Савељић, инвалид из Пећи прича: "У првој половини априла (1941), нарочито између 10. и 15ог, арнаутско становништво Пећи и околине добило је велике количине оружја из слагалишта Југословенске војске... Српско становништво, утучено услед пораза (војске), остало је скоро потпуно ненаоружано... Пљачке, отимачине и убиства трајали су све до 28. априла, када је у срезове пећки, источки, ђаковички и подрински ушла италијанска војска... Ова четири среза и формално су припојена Албаниј и и преко ње италиј анској империј и, у чиј ем су саставу остали све до италијанске капитулације, а тада су и они припали Албанији".

 

Власти

 

У Пећи је за српског начелника изабран Џевад бег Махмудбеговић, а кад је отишао за народног посланика у Тирану, на његово место дошао је неки Бољетинац, бољи човек. За председника општине дошао је Сефедин Махмудбеговић, бивши југословенски сенатор и члан Ј.Р.З. (Југословенске Радикалне Заједнице). Он је уствари био шеф полиције и настојао свим силама да град и срез очисти од Срба. Уз бок ове двојице Махмудбеговића стајала је "фашистичка управа" од неких 100 људи из Пећи и околине, с неколико Италијана; њу је водио Бајрам Гаш, родом из среза источког, бивши политички емигрант у Абанији, а помагао му је Павле Љумез, учитељ, доцније народни посланик у Тирани. Као органи управе спомињу се две оружане организације чији међусобни однос није јасан. Једно је "градска стража", састављена од криминалних типова и бивших злочинаца, са Јунузом Белеговићем на челу. А друго је тзв. "Црна Рука" или "Црна Сквадра", за кој у би се некад говорило да ј е орган фашистичке управе, а некад опет, где се ради о тежим злочинима, да раде на своју руку, неодговорно. Изгледа нам да је она била орган "Косовског Комитета" са седиштем најпре у Митровици, а после прешло је то седиште у Приштину. У "Црној Руци" истицао се убица Зенел Бајрактари, а вођа је био неки млад официр, албански фашиста. "Косовски Комитет", у основи организација бегова, постојао је, изгледа, већ у Југославији потајно, а сада је био главни руководилац целокупне албанске акције. По некима он је после италијанске капитулације преузео све функције фашистичке управе. О њему је било речи посебно. Разуме се да су му чланови били оба Махмудбеговића.

Сви Срби чиновници у Пећи и срезу отпуштени су одмах и замењени Арнаутима, домаћим и заграничним. Уствари, према Србима је владало безвлашће, нарочито по селима. Локалне власти негде су слале своје људе српским домаћинима с поруком да се одмах селе, а негде су остављале да тај посао исељавања врше неодговорне оружане банде.

Како су вршени изгони Срба Арнаути нападају на Србе физички, туку их, пуцају на куће, или у куће кроз прозор, или у кућу убацују бомбу, или пале сламе, стаје и саме куће, и пљачкају. Негде, као у Витомирици, служе се и пиштаљкама ради застрашивања. Туку све, тражећи оружје. Ратко Симић из села Јабланице изјављује: " Једне ноћи дошло је у моје двориште око 20 Арнаута, мислећи да сам у кући. Опљачкали су сву покретнину што сам имао, а потом су кућу запалили. Ја сам се био сакрио недалеко у шуму и посматрао шта се ради". Сава Луковић из села Бокшића даје сличну слику: "Арнаути који су живели у томе селу где сам ја био, нападали су ме ноћу. На мене су пуцали из пушака да ме убију. Усред дана Арнаутин Фазли Суља Мековић разрушио ми је кућу, кров открио и тишлерај и све ствари однео својој кући. Ноћу су ми отерали стоку и однели живо". Сведок из Злопека Никола Илић: "Ја сам у свом селу насељен са 13 чланова породице, а земљу сам купио, држава ми је није дала. Арнаути Браим Таир, Јусуф Муса, Абдух Мусић, и још други дошли су ноћу мојој кући говорећи да ово имање није наше већ турско и да идемо својој кући; избацили су нас напоље, говорећи: "Бежите, иначе ћемо вас побити! Од целокупне имовине нисам могао ништа понети већ сам пренео голу душу и једва се спасао са члановима породице". - "Нису правили разлике између нас насељеника и домородаца", каже Стеван Пејановић из Ступа, општине Будисавске, у којој је било око 340 српских домова, насељеничких и стариначких по пола. "Већ три недеље после слома Југославије и Србије насељеници у срезу пећком, услед наређења албанских власти и услед терора, напустили су своје домове; највећи део отишао је у Црну Гору (откуда је био родом), док се други део склонио у српска села на Косову. Трећи, најмањи део задржао се у самој вароши Пећи, јер их је ту колико толико штитила италијанска власт. Неки су били по кућама, неки напољу, изложени невремену. Арнаути су нарочито хтели да изврше демонстративан терор у томе главном граду Метохијске области, да дају пример свима. Следећи језовити исказ Гаврила Ковијанића, професора из Пећи, даће о томе неколико података:

У срезу пећком попаљено је 65% кућа, а у осталим 95%, тако да села више не постоје, већ само згаришта. Злочини сваке врсте и мучење српског народа не може се речима исказати. Најзад, сви су воћњаци исечени. Био сам очевидац кад се читава река избеглица сливала ка Пећи, а одатле, не налазећи заштите, тражила је спас у бекству преко Рудника за Србију и преко Чакора за Црну Гору, под најтежим околностима и по ужасном невремену. Непокретни старци, слабе жене са децом, болесници, изгладнела стока, све измешано, уз плач и вриску, гледало је да спасе голи живот. Ове јаднике, који су се налазили на врхунцу очајања, пресретали су бездушни Арнаути и полицијске градске страже у Пећи, и све им до коже одузимали. У то време интервенција окупаторских власти била је немогућа, те је безвлашће Арнаута искоришћено на најдрастичнији начин... Мукама које су очекивале избеглице на путу уз Руговску клисуру за Чакор и камен би се растужио. Тако је био случај са једном мајком, која је у очајању за децом, што су се на путу од мраза грчила, бацила троје деце у Бистрицу, па и она сама за њима у воду скочила. То је учинила жена поштанског чиновника Мила Дедовића, као и болесна Љубица Лопичић, чији је муж био у ропству, а она немоћна да пешачи. Један део српских породица задржао се у Пећи, али су се Арнаути 24. маја (1941) организовали и спремили да изврше масовни покољ. То је јављено италијанским властима. Ипак се око 10 часова са четири стране појавило око 5.000 разноврсно наоружаних Арнаута са албанским заставама и разним сликама, уз ужасну дреку. Настала је паника. Све што се од Срба затекло на улици дало се у бекство праћено кишом каменица и батина. Италијанска жандармерија енергично је интервенисала, али су ипак четири грађана убијена и тако унакажена да су их сродници једва по оделу познали. Леш Вука Макетића познала је његова мати по ципелама. Пред вратима мога стана пао је Рако Катнић, који је и мртав био мета све даљих удараца, тако да му је сва лобања била размрскана. Тога дана погинуо је на улици и један Херцеговац, за кога не знам како се зове. Талијанске власти браниле су једно време скупљање лешева због бојазни од новог нападаја. Нешто Срба вратило се из Пећи у села на згаришта, по наредби италијанских власти, али после њихова повратка четири су убијена, и то два у Ранићу, а два у Злокућанима, те су се остали поново вратили селима на Косову; други крену (тј. избегну). Једни су се задржавали по српским селима на Косову, други опет чекали 16 месеци у логору у Приштини. Један логор био је и у Дечанима.

У најјачој српској колонији, Витомирици, са неких 600 кућа, насељеници су се бранили дуже него у другима, па су неки тамо пребегли и из других села. Половина је ипак морала да се сели у априлу 1941., док су се други држали до априла 1942., када су одведени у интернацију негде у Албанију. Неки су остали до 1943. И неки виђени грађани и заостали чиновници интернирани су у места Пећину, Презу и Пук, близу Тиране. Кажу да се тај број интернираца пео на 2.000 људи. Да споменемо неколико имена: Велимир Лекић, старешина среског суда у Истоку; Владимир Поповић, свештеник у Истоку; Вукајло Девић, управитељ школе у Пећи; Периша Голубовић, судија окружног суда; Јово Цатић, кројач; Лазар Тодоровић, пекар; Милан Газикаловић, Петар Хаџиристић и Миљан Станковић, трговци, сви из Пећи; Миљан Николић, пензионер.

Срби чиновници и свештеници који су се још налазили у Пећи молили су италијанску власт усмено и писмено, да узме у заштиту српско становништво, али је све било без успеха. Узалуд су слате представке вицекраљу Албаније, цивилном комесару за Стругу, Дебар и Косово, локалним војним властима италијанским, као и српској влади у Београду. Једино што се успевало то је да су италијанске власти пуштале из затвора и давале објаве за путовање многобројним угледним људима које би Арнаути денунцирали.

 

Уцене, пљачке, отмице жена

 

Било је уцена од стране Арнаута. Тако је Милић Парпић, председник општине гораждевачке са 6 његових сељака уцењен од Одаврије Махмудбеговића, секретара префектуре у Пећи, са по 30.000 динара. Спасли су се тиме што су ствар пријавили команди карабињера.

Али се ствар није увек тако завршавала. Јувелира у Пећи Спиру Каракушевића убио је истакнути члан "Црне руке" Зенел барјактар, пошто није хтео да плати уцену. Терор "Црне руке" састојао се у томе да су, по фашистичкој пракси, своје жртве натеривали да попију по вел ике количине рицинуса. Било ј е случај ева да у рицинус метну истуцано стакло, што је доносило смрт у мукама.

Све трговачке и занатске радње у граду Пећи одузете су Србима. Они нису смели да се баве више никаквом привредом. Плате и пензије, разуме се, обустављене су такође. Срби су у неку руку стављени ван закона, као "држављани мање вредности" или чак као људи без држављанства.

Како је горе наведено, потпуно пљачкање српских домова по селима пре њихова рушења било је правило. Обично су грабили што ко стигне, а негде је, како сведочи писар општине новоселске, деобу пљачке вршио нарочити аграрни суд арнаутски. Опљачкан је стари древни српски манастир Патријаршије код Пећи и један сведок вели да је и опустео, као и црквица Св.Петке.

И у овом срезу спомињу се отмице жена и девојака. Један сведок из Дреновца каже да је одведено десетак девојака и жена. Било је и више случајева силовања, тако над женом Сретка Л. из Црног Врха. Тешко је испребијан Владимир Павловић у Доловима, у одбрани своје кћери коју су хтели да одведу.

 

Убиства

 

Број убијених Срба у срезу пећком сведоци не знају да утврде, тим мање што су већином избегли врло рано, а није било слободног кретања. Професор Ковијанић каже да је за прва 3 месеца 1941.г. у срезовима Пећ, Ђаковица, Подрима и Дреница побијено 162 Србина.

Навешћемо само неколико имена, по местима одакле су дотичне жртве, или где су изгинуле:

Пећ: Н. Вуковић, чиновник и Вукадин Микетић, тежак, побегли су пред руљом у кућу муслимана Маљевића у Пећи, али их је он истерао те су побијени пред кућом; Вуко Новаковић, поручник и Рако Катнић, трговачки помоћник, масакрирани ножевима; Спиро Каракушевић, јувелир; Матија Шкемберовић, Н. Мијовић, Н. Николић, Михаило Перовић, Владимир Павловић, лугар, Н. Богић и Н. Џемић и други. Свега је у Пећи побијено првих дана скоро 15, а у непосредној околини око 30 људи. Следеће године 1942. побијени су од стране власти: Лазар Јовановић (13. нов.) и Блажо Ћејовић, учитељ; Шиљко Божовић, трговац; Живко Гашић, кавеција и други; у свему око 25 људи у граду и нешто више у околини. Године 1943. побијено је у Пећи 1015 Срба, међу којима Младен Симић, цревар (почетком септембра) и Вељко Булатовић, тежак. Веселина Дуковића убили су арнаутски жандарми пред самом зградом полиције. У Пећи је убијен и свештеник Дрљевић из Црне Горе. Сведок из Пећи наводи и ове побијене: Милутин Јеремић и брат му Миљко, нађени мртви на 3 км од града; Миљан Јашевић и син му Миодраг, РадосаВ Кадовић, полицијски писар.

У околини Пећи убијени су Радоња Мијовић из Загња и Јован Бигић из Раушћа. У селу Пус побијени су: Ново Недовић, Алекса Војиновић и Периша Боговац.

У Злопеку: Милорад Дабовић и Милан Вуковић, оба из Црне Горе. Доцније погинуло је више Срба у борби. Село Росуља, општина Гор. Барани: Иван Бајевић, Милисав Зиндовић и још тројица Срба. Рам Тепсина Ливара (Сврка): Милан Ђуровић; Јагода (Деич)? Марко Изгаревић и жена му Ружа (убио их католик Т. Н. Јаскаџије).

Будисавци: Дена Богосављевић, председник општине (убио га Леш Демировић). Ново Село: деловођа општине Богић Перовић, Рако Јокић и још огроман број Срба.

Брестовик (о. Новоселска): Милутин Благојевић, жанд. наредник, Косто Грујић, Милисав Голубовић, Радосав Пешић, Милија Џаврић. Сига: Томо Вукумирић.

Витомирица (о. Новоселска): Матија Мирковић, Радоје Ђуричић, Блажо Павичевић, Радо Мркић, Милован Јокић, Петар Јокић и Михајло Протић. Даље су убијени: Милија Гребановић и отац му Јаћо, па Милош Бачевић, Обрад Павловић и Саво Павлов, сви из Белог Поља (општ. Стреоци). Црни Врх (о. Новоселска), 1942: Петар, Цветко и Стојан Ашанин, Марко Живаљевић, Марко Лазовић, Обрад Дашић, Љубомир Лазовић. Драгољевац: Н. Седларевић и други.

Ново Пашино Село: два закупца Манастира Патријаршије. Бања код Пећи: Момчило Зечевић и два му рођака. Д. Петрич: син Анице Миленковић позван у команду, и ишчезао; побијено више других. Клинчина: поред пута лежало много поубијаних староседелаца и досељеника. Дреновац: више војника побијено и бачено у Бистрицу.

На Терзијском мосту: Мемед ага Пањедић и Сулејман Бег са бандом заклали су 14 Срба. Почешће (о. Гораждевац): отац Вука Влаховића, управника поште у Пећи, слепи 90 годишњак, није могао да бежи, па је убијен. У селима Стрељаоци, Брани, Гораждевац, Витомирица, Главчица, Ђураковац, Лавош, Бијело Поље, Брестовик, Сига и Црни Врх, убијено је после италијанске капитулације, од септембра до новембра 1943., око 130 Срба.

Окупаторске власти немачке и затим италијанске нису директно нападале српско становништво; негде су га узимали у заштиту од покоља и осигуравали му пут, а особито Италијани. Али у целини они су одговарали да немају војске за тај циљ и да су сами Срби криви што нису за 25 година уредили своје односе с Арнаутима. После италијанске капитулације, 8. септембра 1943., нестало је и последње заштите, а немачка војска није више хтела да се замера Арнаутима, тим пре што је имала да издржава борбу против све већих шумских одреда.

Од стране појединих домаћих Арнаута било је заштите веома ретко. Тако ретки примери били су: Абдул Муса у Пећи, и католички свештеник патер Тоб у Злокућанима. По општем плану и договору скочио је против Срба цео албански живаљ. Број зликоваца које сведоци спомињу по имену врло је велики.

Горњи подаци изнесени су према исказима 51 сведока из 28 разних места у овом срезу, али је само мало сведока који су избегли после 1941, стога су и подаци за 1942. и 43. сасвим непотпуни.

 

Један списак насилника

 

Пећ: Ист Коморица, градски стражар, убица; Али Амза, Ист Алија; један римокатолички свештеник у Пећи; Фет Укиак, вођа банде; Зека Арифовић из Истока, пљачкаш.

Пус: Сари Дина, Мет Кадрија, Ћазим Вукачевић, паликућа. Купуз: Ферба Џемовић с браћом, Фазлија Мет, кмет села; Ација Рамов, зван "Љума", пљачкаш.

Г. Петрич: Дед Иљо и Нуа Дакић из Доњег Петрича, паликуће, вође банде; Зека Арифовић из Истока, Рустем Мака, Никола Ђушикола, Ајадим Сеит са 7 рођака. Селим Радоња, Таир Деда, Ређ Јагода, Браин Јагода, Шабан Гарша, Реџа Фазлијан, Тафасин Смаила, Дема - сви из општине главиничке; Азлија Мустафа, богаташ из Г. Петрича; Зенул и Бинак Алиловићи.

Рампетсина Ливада: Шабан, Већа и Ација Шуи из Г. Петрича, пљачкаши.

Јелен Поток: Аџија и Даут Меметовић из Видање, па вођи банде Ђог Деда и Деда Незећировић.

Дејич: Дедо Ђокин и Нерес Зефов из Пољца, вођи банде; Леш Пеика и Прем Демировић из Мета, убице; Барда, пљачкаш; Томоник Паскаџије, убица.

Витомирица: Рама, Бињак и Салдија из тог места и из Требовића, Манеш Куља, Имер Шабановић из места, паликуће.

Зајмово: Алил Беча, Дервиш и Бајрал Зека, из места, пљачкаши.

Јабланица: Ајдин Саит, Идриз Аташ, кмет места и браћу му Азаи и Суља Аташ; Јусуф Салиман, Асим Абаз - сви из места, паликуће и мучиоци.

Видања: Чељ и Зељ Шлаковић, из места; Преник Никол, водио банду, Деда Симић, Ђог; Симон Симоновић, из места, Ђорђ Шут Миличић, Нуа Прлчењевић.

Гор. Барани: Алија Бињак, Браим и Рустем Реџеп, и сви Тараковићи, из места, паликуће и убице.

Клинчани: Бајра Ук, браћа Бокшанци и нарочито Суљо Раџа, старешина села - водили банду, пљачкали, убијали.

Бокшић: Фазли Суља Мековић.

Травник: Мемед Ага Јанедић и Сулејман бег, вође банде, убице.

Дреновац: Имер Тела Муаћера, старешина места, Абдул Муаћера, Нуш католик, сви из места.

 

ЂАКОВИЦА

 

Насеља

 

Овај срез Србима је, као и пећки, нарочито на срцу због древних историјских споменика из времена старог средњевековног царства: манастира Патријаршије, седишта патријарха, у срезу пећком, и манастира Дечана највећег од свих, у ђаковичком. Овај последњи толико је угледан у народу да су га, после слабљења српског становништва под Турцима, кроз векове чували, као завет, сами муслимански Арнаути из места. Услед вековног терора у ропству, Срба је бивало све мање а Арнаута све више. По статистици од 1931. године налазило се у срезу ђаковичком, округло говорећи, 38.600 Арбанаса, 6 пута више него Срба, а међу Арбанасима 6 пута више муслимана него католика. Али је затим насељавање Срба, по утринама, шумама и шикарама среза, било врло јако, више него два пута јаче но у ма коме другом срезу Југа, тако да се 1936. године тамо налазило 2.967 насељеничких домова, то јесте округло 15.000 душа, поред округло 6.000 Срба староседелаца. Било је ту великих нових села, као Дубрава, са 120, или Лумбарда са 400 српских домова. А било је староседелачких чији су ту откако људи памте, нпр. Лођани украј Дечана, који своју традицију вуку 6 векова, тј. од времена зидања Манастира.

 

Почетак изгона

 

Односи Срба и Арбанаса у срезу били су пред рат коректни. Али чим је дошао слом 1941. године, изгон Срба био је у овом срезу бржи и радикалнији него игде. Главни чинилац у томе био је Сулејман бег Црноглавић, дугогодишњи председник општине ђаковичке. Одмах у часу слома, између 6. и 20. априла, он је објавио преко свога добошара да се сви Срби морају иселити из среза за најкраће време, иначе се никоме не јамчи за живот. Организовано насиље Арбанаса у свим општинама тражило је ту објаву, која се следећих дана понављала од села до села. Уто је већ 9. априла стигла немачка војска у Ђаковицу, а југословенски 50. пешадијски пук мало пре тога одступио преко границе. Сведок Лазар Оташевић из Дубраве прича: Већ 8.априла, арнаутска маса разбила је војни магазин у селу Бецу, један од највећих на југу: око 250 митраљеза, 6.000 револвера, 10.000 пушака и огромна количина муниције пало је маси у руке. Од 200 југословенских војника у неравној борби против више хиљада Арбанаса, спасило се свега десетак људи, а остали су изгинули. Југословенска мобилизација била је обухватила све српске војне обвезнике, од арбанашких само један незнатан део, тако да се одједанпут, у часу слома државе, огромна маса Арбанаса нашла на терену и наоружала се до зуба. Уосталом, они су и дотле били донекле наоружани, јер је стари арбанашки обичај чувати негде или набавити, по ма коју цену, бар по једну пушку на кућу. Они Арбанаси који су били у војсци пожурили су у општем расулу кући, под оружјем, да се придруже осталима. Албанска власт, организујући своје оружане одреде, није испочетка ни мењала југословенске униформе осим што је жандармима стављала на главу место шајкаче бело албанско кече, а око руке траку од албанске заставе. Муслимански и католички живаљ показали су се једнако ревносни у прогону Срба. Муслимански Арнаути били су под директивама своје речене организације, коју је у последњој линији водио "Косовски Комитет". Сведоци Гојко Амановић из Беца и гореспоменути кажу да су међу католицима нарочито били ревносни у прогонима Срба попови (католички) из Новог Села, Будисаваца и Беца, а директиве је давао, изгледа, бискуп из Шаље у Горњој Албанији. Једно је сасвим јасно: да је постојао претходни, под утицајем немачким већ раније склопљени споразум за изгон Срба, јер је акција започета одмах свуда на сличан начин. Албански покрет против Срба у срезу ђаковичком започео је одмах у дане слома; српски елеменат затезао је с напуштањем својих муком саграђених домова, па негде у јачим селима давао известан отпор. Највећи део српских насељеника истеран је у последњој трећини априла месеца 1941.

 

Како је текло исељавање

 

У Доњем Петровцу, општине ђаковичке, почеле су паљевине и пљачке исти дан кад су стигли Немци, а затим је, преко добоша, 21. априла дат знак за исељење са роком од 3 часа. У селу Накараде рок је био 24 часа, у исто време. "Све што сам имао од имања", каже сведок из овога места Петар Дагнубић, "опљачкано је од стране Арбанаса: кућа, штале, зграда за смештај сточне хране, све је попаљено, а исто тако однесено је покућанство и отерана стока, пошто ми уопште нисмо имали довољно времена да то спасемо и собом понесемо. Вредност моје имовине, рачунајући ту и земљу, износила је 600.000 динара". - Сведок из Краљана Милош Ракочевић: "На дан 10. априла 1941. дошао је код моје куће са 50 људи из истог села Аџи Кадија, кмет, тј. старешина села, који је и раније ту дужност вршио; мене су из куће истерали са целом фамилијом од 5 чланова, и саопштили нам да се са имања иселимо куд знамо. Кућу су одмах разрушили, друге зграде запалили, а све покућанство и цео мал што сам имао у житу и стоци, у вредности од око 50.000, не рачунајући зграде, однели су. Од ствари за храну или одело, или постељу, нисам могао понети ништа". - Полексија Карановић из Ђаковице исказује: "Из Ђаковице сам побегла 20. априла, јер је тада у моју кућу дошао арнаутски полицајац и казао ми да у року од пола сата имам отићи из места, што сам је морала и да послушам. У малтретирању нашег живља највише учешћа узео је сам председник општине, Сулејман бег Црноглавић, који је казао да ни једног српског човека неће да види у Ђаковици. Затим су се истакли као непријатељи Селим, Рецеп и Даут Муацер, грађани места. У моју кућу дошао је обућар Дуља Амруд са ножем у руци, и тражио је мог сина да га закоље, али се он срећом био већ склонио". - Један исељеник из Беца сведочи: "Дервиш Мајруша Нимоновић из села Беца, од кога сам био купио кућу са њивом од око 2 хектара, дошао је једнога дана са пушком у моју кућу, узео ми уговор о извршеној куповини и продаји и рекао ми да што пре идем. Молио сам га да останем још који дан да нешто продам од покретних ствари, али он није хтео ни да чује, већ ми је рекао да понесем што могу, а оно друго да оставим... А пре тога једног дана дошао је један бег с некаквом наредбом, коју ја нисам могао да прочитам, јер је била писана латиницом, али ми је тај бег рекао да су путеви обезбеђени од стране немачке патроле и да се можемо селити". - У селу Нетици наваљује на кућу сведока Томе Станојевића сам председник општине са својим сином и 10 Арнаута; у борби око врата једном сину домаћина одсекоше 3 прста; другом сину скидају одело, у општој пљачки. - У селу Међи неки Срби се бране оружјем до 23. априла, пошто су раније од југословенске власти били добили 15 пушака за случај да их ко нападне. - У селу Јунику, прича Живојин Илић, из тог места, сретају се на прагу домаћин Милош Дамњановић и нападач Ук Љуша, и убијају један другог. У Вранићу, Арнаути пуцају на куће и убацују бомбе. Један домаћин из тог села натоварио своје ствари на 3 кола (2 пара волова и пар крава), али га на путу пресретају качачке банде његовог председника општине Мамет аге и Ђок Марка из Редине и све му отму. - Сведок из Међа казује како је покушао да потера нешто од своје стоке, али му је Арнаут, кмет села, поднео пушку под грло и рекао да одмах све остави. Другом избеглици из Међа, Александру Илићу рекли су кмет села и помоћник му Микељ Ђока да он и неки други претерају своју стоку и превезу ствари кућама њих двојице, па да и сами тамо дођу. После неколико дана, ствари су задржали, а њих избацили. - У Вранићу тера Србе руља наоружана пушкама, револверима, моткама и на крај села одузима ствари онима који нешто понесу. - У великом селу Љумбарди, по исказу више сведока, Срби су скупили у једну кућу, око 500 људи, и бране се, али не би могли одолети да није наишла немачка војска и ослободила их. Арнаути су међутим палили куће, вичући на свом језику: "Живела Албанија". Уништили су све до последње куће. - Избеглице из Крст Ракоча наилазе у повлачењу на село Пожар и ту законаче. Ту их ноћу, 22. априла, нападају Арнаути. Води се борба до зоре. По поруци долазе Немци из Дечана и спасавају опседнуте избеглице.

Тако у срезу ђаковичком, каже сведок Светомир Милосављевић из Дублибаре, и други с њиме, није остало ни једне једине насељеничке породице. Сви су истерани. Куће су срушене или спаљене. Остало је неких 50 кућа које су за себе сачували католички Арбанаси и они се у њих уселили. У Лећанима, селу староседелаца, куће нису попаљене само зато што су биле овде измешане са арнаутским. У селу Јанош, каже сведок, већ 1941. није остао ни један староседелац.

 

Пљачке и злостављања

 

Што се тиче пљачке, било је и оваквих случајева. Један насељеник из Поношевца склонио је за прво време своју стоку код свог суседа и пријатеља Арнаутина. Кад је кренуо, пошаље жену по стоку; Арнаут му стоку преда, ал и га у оближњој шуми пресрете и стоку му опет одузме. У селу Нетица општинска власт отерала је све Србе мушкарце у једну кућу, па су онда Арнаути пљачкали српске куће и злостављали жене. Сутрадан Срби су спроведени до Ђаковице. На овај или онај начин, избеглице су скоро свуда остајале без ствари и спасавали само голи живот.

Изгони су праћени злостављањем сваке врсте. Једна банда Арнаута терајући Србе из села Сарице гонила их је једно време да иду низ воду, газећи до појаса. Јована Драгићевића, бившег чиновника среза, гонили су из Ђаковице у Валону, па у Пећ и даље за Србију и држали у тамници везаног у ланце. У општини бешкој било је нарочито много туче. Тукли су и жене, на пример: жене Владимира Ранђеловића, Милутина Вукотића и Вујадина Биберџића, а жену Владимира Станковића гађали су пушком, у Љумбарди су једну жену и убили. А већ туча мушкараца спомиње се у више места, особито у Бецу, Нетици, Сарици, Јуники, Јакошу и др. Силовање се спомиње у селу Нетицу; кажу да је било и одвођење жена и девојака.

Спаљене су цркве у селима Љумбарди, Роставици и Папају. Један сведок тврди да су порушене и српске школе, па и гробља.

Избеглице причају о једном мањем логору у Приштини. Ту су биле 53 српске породице из срезова дреничког, пећког, источког и раковичког. Албанске власти хтеле су да их пребаце у Србију, али то нису дозвољавале пограничне окупаторске власти. И тако су чекали у логору 16 месеци, не добивајући за храну ништа друго но по 400 грама пројиног хлеба дневно. Умрло је 12 особа, особито деце. Најзад су добили дозволу да пређу у Србију.

 

Убиства

 

Злата Матејић, избеглица из Ђаковице, исказала је да су једном човеку, који је био на вежби и рату, запалили кућу и побили жену и децу, тако да од фамилије од 11 душа није нико остао жив; имена им не зна.

У Горњем Петровцу и Бецу убијени су: Јово Јакшић, Мелентије Кочановић, Јован Остојић, Милорад Лабовић из Добрића, Божидар Петровић, Саво Радуловић из Г. Бутеша и још 4 Србина, старица Гордић; Јакшића је убио Таир Баља из Ждрела, а Кочановића Камер Изуф, оба из качачке групе председника општине бецке Мемет аге Јајагића и старешине села Шабан Алила. У Дубли Барама: Милош Миочанин, Влајко Крстић и више других. У Кодралији: Стојимира Станојевића убио је Рамо Имеровић из места Јуника: на путу за Пећ убијени су Петко Шћепановић, Ристо Уљаревић, Крсто Самарџић и више других. У Рогову погинуо је Живко Новаковић. У селу Срињини, прича Трифун Којић из Горњег Петрича, изгорео је у запаљеној кући муж са женом и 6 деце. Поред цивила побијено је и опљачкано више војника. Да не спомињемо рањенике. Укупан број убијених није нам познат. Сведоци се, говорећи у разно време, и одвећ разилазе (између 37 и више стотина убијених).

 

Заштита

 

Окупаторска војска немачка и италијанска, ограничавала се на то да обезбеђује избеглицама путеве за исељавање. Негде су својом оружаном интервенцијом спасавали опкољене Србе од покоља. А негде, као и селу Крст Ракочи, мирно су посматрали како Арнаути пљачкају Србе и отимају им ствари. Из тих података назире се природа споразума унапред утврђеног између њих и арнаутске илегалне организације.

О некој заштити од стране Арнаута није било ни говора. Сведоци једва налазе један пример, Милоша Зеља у Бецу.

 

Једна листа насилника

 

У самој Ђаковици истичу се председник општине Сулејман бег Црноглавић и помоћник му Шабан Кориша, а у Бецу председник општине Мемет ага Јајагић, па два католичка попа из места и један из Новог Села. Арбанаси су, кажу сведоци, обично радили тако да једно село прави услугу другоме селу у износу (=изгону) Срба, али суделовали су и мештани у масама, понегде напросто сви. - У општини бецкој истицали су се: Камер Исуср и Цењ Вињак, убице: Авдија Ђерим, Суљо Садак, Цен Зену, кмет села, и Микељ Ђока, помоћник му; Ђок Марко; Жељ Асан из Крстановца; Митвар Дева, Амил и Узун Ман, Никола Пренчић, Марко Ћин из Петровца; Цен Таја, Сокол Канца, Микељ Кета, Таир Абаз, Шабан Цоља; из Међе: Ћем Салија, кмет, и Имдо Цоља и Зумбер Даут, вођ качака, из Црњана, Ћемо Кадрипа, кмет општине, вођ руље; Смаил Браим, сви из Међа; Мемет Ариф из Рашковца, Ук Зумер, Музалем Селим из Беца, и Узун Муслија Гаран Мартин Ман, Петар Бањош, Алија Рустем из Петровца; Мемет Шек, Сеид Шек, Лазар Љушта, из Бардосана; Никола Пренк, Рум Љеш, Зеф Пренк, из Вранића; Ђемо Садрија; Таир Баља и Алили Дуља из Ждрела, Ушин и Мик Цољ, Мус Зен из Беца; Ук Паљеш из Тракашића; Смаил Дуља из Петровца, Прем Дода из Бардосана; Буб Каћете из Јаноша. Сведоци даље спомињу: Расима Дуљу, кмета општине ђаковичке; Аци Кадрију, кмета из Црњана; Дина Бардоша са сином, из Грабовца (срез пећки); Ајдара Чупу из Новог Села; Али Бајрама, убицу, из Шатеја; Дуљу Амрула, Адема Садрију, кмета; Адем Рустема, Дервиша Суљу, Садика Таира, Мифтар Бајрама, све из Краљана; Метуша Рустафа, из Беца; Адемагу, председника општине, из Нетице; Рам Имера, вођу банде из Кодралије; Мила и Петра "воденичара", Март Марија и 3 брата и Хацију Јетиш; из Мрсковца: Реџеп Јусеин из Жабља; Ибиша из Пуса; Смаила Браима и Мусу Исена, из Радоњића; Мифтара Селимовића, Браим Реџу и Садик Аџију из Ранића, општине бецке; Дед Ђорђу Лиса, кмета из Дублимаре, Асана Тајира из Рашковца, Љуш Алију Химића из Лоћана итд, итд.

Горњи подаци састављени су по 115 појединачних и 2 колективна исказа из 29 места среза ђаковичког, већином из године 1941.

 

ШАРПЛАНИНСКИ СРЕЗ (ПРИЗРЕН)

 

Општи поглед Према 10.256 српских православних, 3.432 католичких и 32.429 муслиманских становника у срезу године 1931., налазило се 1936. године - 493 насељеничких српских домова, округло 3.000 душа. Ови последњи истерани су (сада) до последњега, а њихове куће и насеља уништени су. То је извршено већ првих недеља по слому Југославије, а највише у априлу (1941). За село Нову Шумадију спомињу се датумом од 9. до 24. априла, за Кориш 16. до 30. априла, за Хвосно 19., а за Липовац 2021. априла 1941. У самој вароши Призрену арнаутска насиља била су особито јака 16. и 17. априла, у дане између немачке и италијанске окупације. Иначе је у тој вароши, као и у другима, било нешто више сигурности него по селима, па су насељеници могли да остану мало дуже. Кад је учитељ Милован Николић 30. јуна те (1941) године прошао из Београда за Призрен, да прихвати своју фамилију, он је на све стране путем видео само опустела српска згаришта. "За време оне опште буне и метежа (у почетку рата) - изјављује један сведок из села Кориша - Арнаути из овога села, како сам сазнао, скупили су се на једну своју седницу и на тој седници решили да нам оставе рок од 3 дана да се селимо. Иначе ће нас све побити". Староседеоце Србе испочетка Арбанаси нису директно гонили. Неки од њих бежали су у Шарпланину да се склоне од терора, па се после исељавали. У току 1941. Италијани су организовали нову власт. Војну су (власт) они држали сами, а управну су већином попуњавали Албанцима из Албаније или са нашег земљишта. Полиција се звала "Квестура".

Главни вођ Арнаута био је Шани Лауш, поседник из Призрена, који је као качак живео у емиграциј и у Албанији, па сада одмах дошао и сам преузео власт као председник општине у Призрену. Међу главним помагачима били су му Том Ђон и неки Решад, бивши чиновник муслиманске верске заједнице. Шани организује од олоша око 200 људи као "цивилну полицију", под вођством криминалног типа, касапина Том Ђона. Та банда чинила је чуда у граду и околини. Само један пример да наведемо: упадали су у нову бившу Бановинску болницу и извлачили отуда рањенике којима се затим губио сваки траг. По селима су председници општина и старешине села окупљали мање или веће банде са задатком за изгоне Срба, а уз њих се дигао тако рећи цео арбанашки свет да би искористио прилику и напљачкао се. И овде као и другде обично је банда из једног села вршила изгон у другом селу, узајамно. За исељавање или се давао најкраћи рок, обично 24 сата, или уопште није било рока, те је уплашени свет одлазио без чекања бежећи од нападаја. Руља је скидала пред очима врата, прозоре и кровове са кућа, или пуцала у куће кроз прозор. Ипак су се неки злосрећни насељеници тешко решавали да напусте своја огњишта, излагали се опасностима, а понегде и бранили оружјем ако су га имали.

 

Како се исељавало

 

О начину како се изгонило навешћемо најпре пет сведока из села Нове Шумадије. Први сведок Десимир Арсић прича: " Ја сам дошао из села Нова Шумадија са 5 чланова породице, због тога што су ме арнаутски бандити стално нападали ноћу и дању пушкама, принуђавајући ме да предам оружје, и да кућу напустим одмах, у противном ће нас побити. Пошто су ме претходно претукли моткама и престрашили пушкама запетим на мене и породицу, и пошто ми отераше сву покретност, онда сам био принуђен да напуштам своје огњиште, без икаквих образложења, но по вољи једне усијане банде састављене од

Арнаута крволока ... из села Кориша. Убили су 7 Срба, које сам лично видео бачене у Суву Реку". Други сведок Светомир Ковачевић из истога села, исказује: "На дан 25. априла о. г. дошла је једна група Арнаута из села Грековца, наоружаних пушкама и бомбама, и саопштила ми да се одмах иселим из куће и отпутујем. Ја сам остао још да преноћим, али су они те ноћи долазили и бацали бомбе и пуцали из пушака. Одмах по саопштењу иста лица су почела да скидају врата и прозоре са кућа и опљачкали ми све што сам имао, како од ствари, тако и од стоке и жита. Како се већ цело село било одселило, и ја сам морао да напуштам своју кућу". Трећи избеглица, Тихомир Ђуковић казује слично: "Арнаути су нам саопштили да се у року од 24 сата иселимо, иначе ће нас опколити и све живе попалити. После ове претње ми нисмо хтели, цело село, да напустимо своје домове, али су нас ноћу опколили Арнаути, почели су убијати људе, палити куће које су им биле ближе, бацати бомбе у куће, пуцати из пушака и митраљеза, пљачкати. Ми смо се борили против њих читава 3 сата, али смо морали после да избегнемо у оближњу шуму и одатле даље". Четврти сведок Радојко Ракић: "На дан 24. априла 1941. године дошла је једна група Арнаута и отерала ми 25 оваца с јагањцима и једну краву с телетом. Поред тога обили су ми амбар и салаш и однели све жито. Истога дана призвали су моју жену и саопштили јој да се одмах одатле исели, и истукли је. Како је моја жена била сакрила известан део жита, то су поново дошли и истукли је, те је приморали да им каже где је жито, па су и то све однели. Како је дете том приликом плакало и трчало за колима, то је пало под кола, која су га прегазила, и зато су мојој жени тражили да им плати 200 динара зато што су га два точка прегазила... Зато време Арнаути су убили Чедомира Ђорђевића из Влашње као и резервног поднаредника Делића из општине дамњанске, кога су свега на комаде исекли, а затим им све опљачкали. Како је том приликом вођена борба, то сам и ја пао рањен, јер смо били у патроли; у то су наишли немачки војници, Арнаути су отишли, а ја устао и побегао". Пети сведок, Радисав Милојевић, прича како је био отишао у град да обиђе болесна сина у болници, а кад се вратио нашао је пуну кућу Арнаута, већ усељених, који су му рекли да се одмах губи, ако неће да га закољу. Они су викали да више нема Југославије већ само "Велика Албанија". Избеглица из села Кориша, Радоња Чукић, описује аналоган случај. "Дошла је", вели, ,,16.априла, група Арнаута наоружаних свим врстама оружја и рекла да се иселим у року од 24 сата, иначе ће побити и мене и породицу. Одмах по саопштењу уселио му се у кућу један Арнаут са својом породицом и осталим друштвом. Док сам ја био тамо, убили су Арнаути велик број српских војника и официра, а поред њих и неке насељенике, међу којима познајем Рајка Томића, Арсу Милетића, Миленка Ружића и Аксентија Радунчића, и многе друге које не знам. Поред тога запалили су или порушили велики број насељеничких кућа и одвели неке жене и девојке, које су за себе задржали". Избеглица Ристо Томановић из села Ромаје: "Када смо се ја и мој брат Марко супротставили, у жељи да спречимо уништење наших домова и са њима (Арнаутима) водили читав дан борбу, у овој борби погинуо је тај мој брат. Убио га је Арнаутин Камер Фета, земљоделац, из села Ромаје. После овог кућу ми је запалио Ћазим Адем из Лукиње. Однели су ми сву покретну имовину и стоку отерали".

Цветко Ђурковић из Кориша прича како је куповао редом једног, па другога коња, па кола, и све му их покрали Арнаути, па је онда морао купити коње и кола од оног истога Арнаута који га је истеривао, и тек тада кренуо је, возећи на колима фамилију без ствари.

Станимир Арсић са 30 другова из Нове Шумадије платили су 12.000 динара Арнаутима Зеки и Исему Берату да их проведу са стоком до Косова. Вукота Радовановић из Корише платио је другима 6.000 динара што су га провели до Приштине. Исен Н, командир жандармеријске станице у општини љубижданској, наплатио је од једне велике групе 250 динара на главу што ће их провести до Липљана.

Као пример како су бежали Срби староседеоци навешћемо следећи случај. Ђорђе Љушић из Нове Шумадије прича: " Ја сам староседелац у мом селу од мојих прадедова, и на дан 9. маја 1941. године морао сам да избегнем услед нападаја и злостављања од стране Арнаута. Тога дана Алиман Укшин из истог села дошао је и казао да му је мој стриц пок. Раденко остао дужан 16 кола сена и 100 кг жита, па је тражио да му ја то вратим, или ће ме убити, или пак да се одмах губим. Како нисам имао ово да му вратим, то сам одмах ноћу побегао. Моја породица остала је у месту".

 

Пљачке и уцене

 

Ето како је изгледало отимање и пљачкање. Каква су била имања јачих Срба насељеника нека покаже следећа изјава Душана Врачевића, насељеника из села Тупеца: "Ја сам се бавио земљорадњом као добровољац на добровољачкој компетенцији од 12 хектара и 5 хектара куповине, свега 17 хектара. Имао сам кућу од тврдог материјала, шталу, свињарник и остале нуспросторије; такођер сам имао подигнут велики воћњак од 450 дрвета, виноград од 2.000 чокота и одгајену шуму од 3 и по хектара; од стоке 2 вола, 2 крупне краве, 1 коња, 17 оваца и нешто живине, све у вредности 38.000 динара. Имао сам кукуруза и пшенице око 7.000 кг у вредности од 28.000 динара по максимираној цени, и покућство у вредности од 20.000 динара". Толико имање је веће од просечнога. Али и просечни и сиромашнији домаћин могао је да покаже доста леп и дугим напором уређен посед. Све је то одузето и само у врло ретким случајевима могле су избеглице да извуку по нешто покретног имања. Сведок Бранко Цуцуревић, архијерејски намесник из Приштине (Призрена?) каже, да је створена нека арнаутска комисија, која је по свом нахођењу делила Арнаутима та српска имања, а поред тога било је насилног улажења у посед тих некретнина, што су арнаутске власти после санкционисале. Исто тако било је и са трговачким радњама. Била су на дневном реду и обична уцењивања, нпр. власник радње нађе цедуљу са позивом да има платити 100 или 200 наполеона, па ће га оставити у животу. По исказу једног сведока, опљачкан је неки Чедо Н. из Нове Шумадије, усред дана, на улици, за 70.000 динара. Од септембра 1943. (од капитулације Италије) вршене су над Србима све нове и нове пљачке. Истовремено су уцењивани са по више стотина наполеона, тако је Николи Димитријевићу узето 300 албанских наполеона.

Уцена је било и иначе. Милија Савић из Кориша, општине љубижданске, прича: "Група наоружаних Арнаута, предвођена од Ћен Асана и сина му Мустафе, дошла је код моје куће и саопштила ми да се до вечери иселим, иначе ћу бити убијен. Овако је учињено и са осталим Србима. После подне дошао је код моје куће Авдија Сулејмановић, из Корише, и рекао ми да му дам или 4.000 динара или шиваћу машину, иначе ће ме убити, како мене тако и децу. На протест и молбу неких Арнаута, он је пристао да му дам 3.000 динара, те сам други дан дао 1.500 кг кукуруза за 2.000 динара, и једну хиљаду имао сам у готову, те сам му дао, и тако спасио децу и себе. Сву другу имовину, као и стоку, Арнаути су ми опљачкали, те сам дошао потпуно го и бос".

 

Рушење

 

Иза истераних насељеника у њихове куће мањим делом улазили су Арнаути, али много више, нарочито у чисто српским селима, куће су спаљене и разрушене. Уништене су и неке цркве, као у Кориши, а негде и гробља. Не треба ни говорити да су уништаване друге културне установе, као земљорадничка задруга и књижница с читаоницом у Новој Шумадији.

 

Злостављања

 

У овом срезу сведоци се жале са свих страна да су их Арнаути мучили на разне начине. Већ горе споменули смо неке примере туче, других примера било је свуда. Свуда туче без крај а, жали се сведок из Л иповца. Никол а, Богомир и Влатко Милосављевић, Чедомир Радосављевић и многи други у селу Новој Шумадији мучени су најгоре. У самом призренском затвору маса људи тучена је или мучена глађу, а међу њима било је и стараца. Ево о томе неколико података. У Призрену су извршена неколика масовна хапшења: прво око 20. априла (1941), од којег су одвојили и стрељали пет људи; друго у марту 1942. и треће у јуну 1942. (30 лица); четврто нешто доцније, и пето (25 лица) у новембру те године. У априлу 1944. године налазило се у призренском затвору око 80 Срба, са слабом надом да ће се избавити. - У тим затворима људи су страховито тучени корбанима, по више дана, од стране италијанске и албанске полиције. Једноме су ударили клинце под нокте, другом стављали усијана јаја под пазуху, трећега везаног котрљали низ басамке - како сведоче Бранислав Лековац и Живота Јовановић.

По слому Италије, туче су се умножиле. Тако је у фебруару 1944. године тучен и злостављан трговац Јован Добросављевић.

Силовања и одвођења женских било је и у овом срезу. Такве случајеве спомињу сведоци из Призрена, Кориша, Нове Шумадије и других места, али не наводе имена. Горе споменути архијерејски намесник наводи случај како је син главнога коловође, Шани Лауша, у Призрену покушао силовати једну Црногорку и она га убила. "Силовања су, вели, била (стално) на дневном реду". Неке девојке отимали су Арнаути и одводили их за себе. Још почетком 1944. извршено је силовање на две сестре Берзановић.

Маса Срба из Метохије одвођена је у логоре по Албанији и Италији. О томе ће бити речи у посебном поглављу.

 

Убиства

 

У брдовитом терену овога среза било је доста убистава, а нарочито се спомињу убиства расформираних наших војника, из заседе. Алекса Пешић, избеглица из села Липовца, овако исказује: "Од куће сам побегао са 11 чланова породице без игде ичега. Све што сам имао остало ми је тамо. Побегао сам услед злостављања и убијања од стране арнаутских бандита. На први или други дан Ускрса дошла је цела чета Арнаута, која је ишла од куће до куће те пљачкала, тукла, убијала и јурила нас од куће до куће. Моју 14-годишњу ћерку су убили и остала је несахрањена тамо, а тешко су ранили мога 16-годишњег сина, који је сада овде на лечењу у болници. - Тамо је много поубијано. Ја се сећам да именујем још и ове: Брана и Богић Зорић, Бошко и брат му Стојадин Н.; Лука Илинкић, Радомир Мардовић, све моје комшије из Липовца". - Убијен је Ђорђе Јовановић, председник општине дамњанске. Острозуб: Никола Анђелић; Влашња: Чедомир и Влајко Ђорђевић из Хвосна (Косне) и рез. поднаредник Делић из дамњанске општине. Кабаш: Ђуро, Марко и Мирко Берић, Јевто Малеровић, Михајло и Лука Манојловић, Марко Томановић, Мићо Вујичић - сви из Кабаша, општине дамњанске. Кориша: 2 официра и 4 (или 5) војника; осим тога: Арсо Милетић, Миленко Ружић, Аксентије Радуничић и многи други. Нова Шумадија: 15 лица, међу којима Рајко Томић, бановински већник с породицом од 7 чланова, Милорад Томић, Милутин Милојевић, Серафима Н, из места, Рајо Радосављевић, са 2 сина, одведени без трага - побили их Арнаути из Грековца и Кориша.

Рогово: много лица око пута. Смаћ: Радомир Мердановић; Хвосно: Радисав Јовановић, Недељко Фенић, Живко Николић, овај последњи зато јер је прикрио своју стоку, убијен па бачен у Дрим; и више других. Убијена су и двојица из Широке. У Призрену и околини побијено је до 50 људи. Највише по наређењу Шани Лауша. Међу њима били су: Видосава Шибалић и син јој Душан, па Велизар Милетић, сестрић јој, ђак V разреда гимназије, сви из Душанова; Андрија Фишић, самарџија; Милан Стефановић, Душан Манојловић са 4 члана породице из Мале Шеје о(пштине) дамњанске; Арсу Петровића капетана у пензији из Трња убио је Бећа Сејдула, бивши народни посланик из Суве Реке. Браћу Владимира и Љубомира Марјановића, синове школског надзорника, младиће од 22 и 27 година, правнике, једног су убили а другог обесили у Призрену и то браћа Јашара Алишанина и син Шани Лауша из места, после мучења и пошто су осуђеници сами ископали раку. С њима су убили жандарске нареднике у пензији, Лазара Н. и Милића Поповића, кога су заклали. Један сведок спомиње и неког Манојла, лончара из Призрена. Једно време Арнаути нису дали да се закопају неки лешеви код Призрена, те су их, каже сведок, развлачили пси. По причању Борише Дамњановића из Кабаша побијено је у општини зјумској до 200 лица. Деветог децембра 1943. искасапљен је у Призрену кавеџија Стеван Бајчетовић. Нови албански жандари, кажу сведоци Бранислав Лековић и Живота Јовановић, сав су леш искасапили, па таквог избацили на ђубриште.

 

Неколико злочинаца

 

Призрен: Шани Лауш, председник општине и син му, и браћа му Авдија и Нурија; па Селим Имбраин, бивши председник општине; па Исен Шабан, Бећир Саид, Абдул Сулејман, Осман Алија, Мон Бајрам, из Дамњана; па Решад Абдула, доцније начелник среза горског, и Бећа Сејдула, бивши народни посланик; три брата Омеровића Ибраим и Макијат, затим Имер и Гани Реџеп и трећи им брат, и Алија Пољак, Рецеп Суља, Рецеп Адра и Суља, брат му. Сулејман Кабаш рентијер. - Кабаш: МусаПрајин, кмет села, Садрија Рам, Рецеп Рамо, Аслан Рамо, Мата Одо, сви из места. Кориш: суделовали сви Арнаути, а истицали се међу њима Ђон Асан и син му Мустафа, Исем Салија, Ариф Ибраимовић, Ахмед Рустемовић, хоџа, Бећир Саитов, Ћерим и Садрида Таиров. - Липовац: Зеф Н., кмет села, Недољ и браћа му Марко, Ђон Поц; па Милан и Петар Дода из места и вођа им Пашко Н., председник општине воговске из среза ђаковичког. - Нова Шумадија: Садрија Тајфа и брат му Зека из Кориша, Чаркин, Осман, Алија из Грековца, Азем Велија из Пиленце, Селим Рустемовић, председник општине љубижданске и деловођа му Бећир Сајтар. Амет Нуа из Сушице, Незир Бајрам са браћом, Реџеп Бардетовић с браћом, из Мужевине и Нимон Укшиновић, Рушид Алигазовић, Велија Зећир, Садик Ибраим, сви из места или околице; Зенун Суљо, вођа банде, убица и паликућа; Камер Фета, убица, и Ћазим Адем, паликућа у селу Ромају. У Рогову вршили су зликовци насиља са маскираним лицем.

Веома су ретки били људи који би се заузели за прогоњене Србе. Понеки сведок наведе понеког човека из Призрена, као Решада Нудерина, Бајрама Рука, Алију Решада и Јака Ђона. Један каже да су се добро држали и католици понегде у селима (у горњој листи видимо више католичких имена међу зликовцима). На окупаторе, особито на Италијане сведоци се не жале.

 

Напомена. Рађено по 72 појединачна и 1 колективном исказу избеглица, од којих 61 из године 1941., 8 из 1942. и 4 из 1943, а све из 18 разних места, шарпланинског среза.

 

ПОДГОРСКИ СРЕЗ (СУВА РЕКА)

 

По државној статистици од 1931. године било је у том срезу 2.539 српско-православних становника, према 13.558 муслиманских Арнаута и само 123 католика. Новонасељених Срба било је 1936. године 106 домова.

 

Како је вршено исељавање

 

Пред нама су искази 75 избеглица из 15 места подгорског среза, сви из године 1941., осим једног кратког из 1942. Судећи по томе материјалу Арнаути нису дотле терале Србе староседеоце, но само насељенике и чиновнике. Ове су избацили одмах по слому Југославије, махом већ у току месеца априла (1941). Ево неколико датума: у селу Трњу једну жену избацили су силом већ 8. априла, иначе је то село евакуисано 22. и особито 24ог; Ђиновац 1020ог; Широко је кренуло 12-ог и даље исељавање 1827-ог; Топличана 12-ог, Дуље 18-ог, Косанчић и Семетиште на Ускрс 20-ог, Раштане 2027-ог, Лешане 2025. априла. У Сувој Реци, као среском месту, одсељавање се могло нешто више одужити услед присуства окупационих трупа, па се, поред датума 23. IV, спомиње и 5. VI 1941.

Истеривали су српске колонисте свуда на исти начин: курир, или групе од неколико човека или целе руље, дођу пред кућу, дају најкраћи рок од 2 до 24 сата; гомиле пиште из пиштаљки, пуцају из пушака, бацају бомбе, вичу, пљачкају испред очију ствари из кућа и одгоне стоку, негде одмах одваљују врата и прозоре, а негде, богме, туку и убијају. Свуда типична претња: "Ако одмах не одете, све ћемо вас поклати". Само један сведок казује да му је наредио да се сели један званични арбанашки жандар. Тиме је створена општа атмосфера терора и панике. Арнаути су се наоружали оружјем из обијених магацина, опљачканих војничких кола или са самих војника, које пресретају путем и убијају. Власти никакве, осим новостворене арнаутске, која то и ради; заштите ниоткуд - и српски живаљ одваја се од својих домова сав.

Милош Антонијевић из Косанчића правилно сведочи да је за све постојао већ спремљен план. "Арнаути су имали читаву организацију за исељавање Срба и главни вођа им је био Бећир Сејфуловић, бивши народни посланик из среза, а помагачи му Сејдо Арслан Бајрамовић, председник општине суворечке, браћа Садик и Јакуп Аметовић, Шаиб Раштана, Мула Нури, хоца, и Зумбар из Ђиновца, и Ћамил, председник општине из Мушутишта, бивши бански већник. Ово су главна лица која су организовала покрет; они су имали своје агенте који су купили качаке и Арнауте из свих крајева и подстрекивали их на бунт. Такођер су убијале наше војнике и запленили 6 кола војних ствари са хлебом и другим потребама и 6 митраљеза".

Ево неколико типичних случајева: "На дан 19. априла", каже горњи сведок, "дошао је код моје куће Авди Гега из Студеничана са својих 17 другова и саопштио ми да се у року од 24 часа иселим и напустим своју кућу, пошто је, вели, земља арнаутска, а Југославија пропала. По добивеном саопштењу одмах сам сутрадан ујутру са целим селом кренуо и напустио своју кућу, у којој су остали све ствари као и стока. Тога дана нису убили никог, али су их тукли кундацима"... На више места радило се о земљи коју насељеник није добио од државе него је купио за готов новац и управо је продавач долазио да га тера. Тако Будисаву Лазаревићу у Раштанима, или Радивоју Марићу из Ђиновца, или Тијани Козић из Суве Реке, или Димитрију Цветковићу из Трња, или Михаилу Петровићу из Пећана. Радисава Бишића из Суве Реке чак је и убио неки Кадрија, од кога је био купио своју земљу, сведочи његова удовица Новка. Негде су опет међу првим нападачима биле негдашње аге, којима је део земље преко максимума одузет по закону о аграрној реформи. Тако су жени Владислава Глишовића дошла два Арнаута као курири да јој кажу да се сели у року од 24 часа, а за њима су дошле бивше аге које су је одмах истерале не чекајући рок.

 

Туче

 

Ако се домаћин у ма чему противио, или само оклевао да се исели, следовале су батине и само убиство. На батине се жали један сведок из села Семетишта. Будимира Младеновића из Дуље убио је Јакуб Демировић са дружином, и дете му ранио, у борби која је настала кад је Будимир хтео да брани своју кућу од пљачке. - "У нашем селу (Косанчићу)", каже Тихомир Миливојевић, "тучени су Славко Стевановић, Вучко и Радомир Николић и Јездимир Антонијевић; Велимира Антонијевића тражили су да га убију, али је побегао у шуму и тако остао жив. Кажем да су с нама поступали најнечовечније, као с неком марвом, иако им нисмо ништа учинили, јер смо увек добро живели с њима". Слично се жалио Славко Стефановић из Косанчића, где изгледа да је уопште било много туче. "Дана 20. априла о. г. од стране Рецеп Шабана, Асана Алића, Ћеркина Зуна испребијан сам тешко, и ножем су ме боли, и претили да се одмах селим, у противном ће ме убити са породицом. Због тога зверства морао сам оставити целокупну имовину и са седам чланова породице преселити се без игде ичега у овај крај". - Да чујемо Вукоја Младеновића из Лешана: "На дан 23. априла т. г. дошао је код моје куће Дестан Азировић из истог села и саопштио ми је, пошто ми је претходно истукао унуче, да се одмах селим, јер су већ попалили неке куће, и убили Аксентија Радојичића зато што није хтео да се сели. Покушах да извезем нешто ствари и стоку, али ми то Дестан не даде, но је сву стоку и ствари задржао за себе, говорећи да је то мени непотребно, и да се што пре губим ако мислим да изнесем главу. У путу су пуцали на нас, јер је нека жена била потерала овце, па су јој једну ту отели, а остале смо јој ми некако задржали". - Радомира Стракиновића из Трња не нађоше код куће, па му тешко испребијаше жену. И Сава Милојевићева каже да су, поред неколико убистава, Арнаути у том селу много били кундацима. Сликовит је опис који даје удова Гроздана Аксентијевић из Трња: "По доласку немачке војске у те крајеве, на трећи дан Ускрса, 23. априла, у први сумрак опколили су нас наоружани Арнаути у великом броју. Мужа ми Аксентија убише из пушака на очи моје и остале породице, а нас опљачкаше до голе душе. Покушаше да убију и мог сина Вучину, стара 21 годину, и на наше запомагање једва му живот опростише. Такбђер су хтели да одведу кћерку ми Милену, стару 14 година, и једва смо је спасли нашом кукњавом. Овом приликом и пљачком оштећена сам за преко 100.000 динара. Убиство мога мужа извршио је Реџеп Н., старешина села Лешана, са Рамаданом Адемовићем из Лешана, које лично познајем као дотадање комшије". - Било је случајева где се и домаћин, видећи зло пред очима и пропаст своје куће, није могао савладати него је узео да се брани пушком, ако је имао. Тако исказује Раденко Радосављевић из Дуља, кад су му ноћу 19. априла, Арнаути напали на кућу да пљачкају и да га гоне, да је он потегао из пушке и једнога убио, па сутра дан побегао са подоста стоке и ствари.

 

Пљачке, уцене и рушење

 

Из више села спомињу избеглице да су пошли "голе душе" и "без игде ичега". Ипак пада у очи да их има у овом срезу више који кажу да су могли повести кола и волове и понешто меких ствари. Негде опет потерају нешто стоке или понесу ствари од куће, те им то отму Арнаути из других села уз пут. - На дан 24. алрила, каже Лепосава Обрадовић из Трња, дошли Арнаути, и опљачкали јој од ствари и стоке што су хтели, чак су хтели да и њу воде собом; затим су се вратили и запретили да ће јој и децу поклати ако се одмах не исели. Она потовари нешто на кобилу коју су јој оставили, и пође са децом. На путу, у Штимљу, други (Арнаути) јој и то отму. - На све стране владао је хаос, насиље и отимачина, вели сведок из Топличана; Радисав Стевановић из Топличана казује: "Дине Море, Арнаутин из села Шешане, затражио је, једнога дана кад сам дошао у то село, да му дам хиљаду и по динара иначе да ме неће пустити жива, већ да ће ме убити. Ја нисам имао да му дам толику суму, но сам му дао 400 динара".

По сведочанству Миладије Савић из Трња, њој је Селим Маћуни из Самодреже узео 400 кг кукуруза само да њу и децу не побије.

 

Пустош

 

И тако су опустела села Срба колониста. "Сва насељеничка места у близини Суве Реке", каже сведок Вукашин Поповић, учитељ из Мушутишта, "срушена су од стране Арнаута и у њима нема никога. Тако, на пример: Широко, Топличане, Шумадија, Лапово, Дуље итд. Штета је огромна. Куће су срушене, а материјал разнесен". - "Све куће у овим селима", каже Нестор Каралић из Ђиновца, "које су припадале нашима, порушене су и попаљене, а такођер и школа и жандармеријска станица у нашем селу, у којој је била велика количина оружја и муниције". - Негде су исечени и воћњаци и шумски забрани.

Учитељ Петар Радуновић из Суве Реке прича како се после слома (1941) вратио из војске својој школи и како у њој није ничега нашао; све је било разграбљено. Дакле, чак и у среском месту! Милован Каралић из Ђоновца потврђује: "Све школе по нашим селима порушене су и опљачкане од Арнаута". По речима Пане Пјевца, председника финансијске контроле из Суве Реке, цркве нису дирали. Само су, каже, на више места кварили гробља вађењем и ломљењем крстова.

 

Убиства

 

Радисава Вишњића, из Суве Реке, тек што се вратио из војске, убио је из заседе у шуми 19. априла (1941), неки Кадрија, од кога је био купио имање. У Ђиновцу је убијен Александар Максимовић, а по исказу Новице Максимовића тако је убијено 6, а рањено 4 лица. У Дуљу је убијен Будимир Младеновић, јер се бранио да не преда пушку руљи, а рањен му је синчић; ту је у борби убијен и синчић Станка Радовановића, Миладин. У Трњу су Аксентија Радојића убили пред кућом Рамадан Воца и Реџеп Н. из Лешана. У Топличанима су потерали од куће старога кмета села Арсенија Илића с ножем на пушци, па га са Миленком Јевтићем из Широке терале даље Арнаути из Вранића и убили их најзад, после мучења и мрцварења. У Вранићу Новићу Караљи и још један сведок причају да су Илићеву главу Арнаути носили набијену на колац од села до села, да заплаше народ. Јевтићев син једва се спасао у шуму. "Никаквог разлога за то не знамо", каже фамилија Јевтићева. У Широком су смакнути Љубомир Бојовић и Миленко Ружић. Милунку Милојевић из Грековца убили су на путу за Суву Реку. У Мушутишту погинуо је Марко Матић, а у Косанчићу Зарија Минић, студент.

 

Једна листа насилника

 

Главне вође у срезу споменули смо горе. Сведоци још спомињу ова имена: Дуље: Ћазим Рамадановић, председник општине; хоца Нуредин, Јупа Демировић, четовођа и убица; Ћазим Фејзуловић, организатор; Ајдин, Сејдо и Јашар Шабан, Зећир и Асим Рамадановић, Осман и Шабан Шабановић, Мифтар Демић. - Ђиновац: Смаил Дина, четовођа и убица; Суља Меметовић, Бајрам Мамутовић, организатор; Грековац: Раца Бајрамовић, Зећир Куртеша, Браим Селимовић и брат му, Зејнел ага, Дине Мустафа;

Лешане: Бајрам Н., Јакуп Иљаз. - Косанчић: Реџеп Шабан, вођ Шаип из Студенчана и Садик из Пећана; Авдија Адемовић, Асан Амић, Ћеркин Зуна, Бејтула и Авдија Гега, Реџеп Зејнел. - Пећане: Бећир Сејфуновић, Сејдо Арслан, Садок Н. - Раштани: Сајдин Барјактар, председник општине, Абдул Саил, кмет села, Садик Н. организовао банду. Сува Река: Садик Меметовић из Лешана, Кадрија Н. - Семетиште: Мула Муарем, хоџа; Фејсел Сулејман, Муслим Зумбер, Мемед Бећа, Зејнел Фејзула, Реџеп Дин. - Трње: Хоца Салем Мустафа, Селим Мећун и Аден Воца, Мурем Џена с браћом из Самодреже, Љата и Шаим Шабановић, Дин Шурла, Уснија Н., Бајрам Шабановић, кмет, вођа и син му Алија, Дине Муарем, Муслим Ђашић, Шабан Љатиср, Мемет Љатиф, Реџеп Смаил, Шаич Мустафа Саић. - Топличане: Зећир Авдула, Суљо Авдула, Смаил Дина, четовођа, Шамит Суља, сви из Ђиновца; Зумбер Шешивар, Бајрам Азем. - Широко: Алија Меметовић, Бећир Сајдин.

Сведоци наводе ове Арнауте који су им, колико толико, били на руци: Риза из Лешака, Бајрам Шећир из Дуља, Амет Реџеп и Рамадан Фејзула и Алија Реџеп из Суве Реке.

 

ГЊИЛАНЕ

 

Статистика 1931. године: српско-православних 30.939, католика 2.247, муслимана 57.551. - Срба насељеника, 1936. године, 679 домова.

 

Изгони и убиства

 

"Већ 9. априла 1941. године - прича Перко Ћиловић, парох гњилански - Арнаути су почели да нападају Србе. Прво су исекли српске забране, харали усеве, изнуђавали људску и сточну храну; затим су одузимали војничко одело које су Срби на себи из војске доносили; даље су тражили оружје и од оних који га нису имали, и уцењивали су Србе такозваним арнаутским "рабошима". Кроз кратко време дошао је за префекта у Гњиланима један Албанац (изгледа на илегалан начин). Одмах је наредио арнаутској маси да силом преузме власт у свим општинама и надлештвима. Тек тада су настали за Србе најцрњи дани, нарочито за насељенике. Аге и бегови гоне из кућа своје бивше чифчије, староседеоце и одузимају им све. Префект наређује преко албанских општина да се насељеници у најкраћем року протерају". Гомиле Арнаута иду кроз српска села, пуцају преко кућа и на куће, избегавајући испочетка убијање (свега су у том почетку погинуле две жене и једно дете). "Више је Срба убијено, везивано и хапшено. Заштите није било нигде, нити се је смела тражити". - Не могући више трпети те зулуме потајно се иселише и пређоше преко блиске српске границе села: Велебинци, Влаштица, Малешева, Жегра, Гор. Будрица, Житиње, Брбица, Кметовац и Прилепинци.

Свештеник парохије витинске, у истом срезу, Митар Вујичић изјављује слично да су арнаутска безакоња против Срба започела одмах, већ 8. априла, и да је сва несрећа и била у томе што за два и по месеца (8. априла до 21. августа 1941) није тамо ни било друге власти до арнаутске. Наоружани до зуба Арнаути су Србе терорисали дању и ноћу. А Срби им се нису смели одупирати из више разлога: било их је много мање, и били су, по наређењу окупатора, разоружани. "Масе насељеника Срба, који су већином сачињавали моју витинску парохију морали су због арнаутског терора напуштати своје домове, земљу и целокупну имовину. Побегле су онамо где нема Арнаута насилника, онамо где живе Срби, културни свет, где постоји законита власт. Дана 23. маја, возећи се кроз гудуре прешао сам и ја с неколико парохијана преко границе према Нишу", завршује свештеник.

Кад су дошли Италијани, они су ограничили арнаутско насиље, чак је једанпут италијански комесар за Косово наредио да се смени и стави под суд Гњилански префект (срески начелник). Арнаути су на то стали да оптужују Србе као комунисте и бунтовнике, те су Италијани многе затварали и водили у интернацију. Мало помало јачали су поново арнаутски зулуми док, од 1943., нису достигли прави бес.

Сваки час дешавају се у разним општинама пљачке, убиства, отимачине девојака и младих жена. Јован Ивановић из Трничевца прича: " 17. марта 1943. позвали су ме наоружани Арнаути да дођем, с братом Радом, у општину и да се јавим председнику. Пошао сам одмах и чуо да су позвани сви кметови села. Кад смо се јавили председнику, он нам је само рекао да га хитно обавештавамо о свему важнијем што би се у селу догодило и рекао да идемо кући. Кад сам се враћао са братом, са кметом села Зебница Костом Јовићем и кметом села Манитнице Савом Стојановићем, недалеко од општине, на месту звано Рапско гробље, искочила су иза грмења четири оружана Арнаута, међу којима сам препознао Мислима Зећировића из села Маревца. Одмах без речи припуцали су на нас и на месту убили мога брата Рада и обадва кмета, а мене тешко ранили, тако да сам једва побегао до општине. На пуцњаву, италијански војници који су били у општини потрчали су у правцу злочина и отерали убице, а мене су сутрадан превели из општине у болницу, где сам се лечио 48 дана. После тога италијанска власт ми је дала објаву и испратила ме до границе". - "Познато ми је, наставља сведок, да су у нашој општини бостанској Арнаути убили 15 Срба".

Међу убијеним у својој парохији наводи свештеник Вујисић следеће: Јован Т. Анђелковић из Гушице, Александар Ђорђевић из Черкез Садовине, Вучко Томовић учитељ из Бимче, код Витина. Друге не зна по имену. Раде Секулић из Појатишта, срез неродимски, спомиње погибију Јоце Пецеља из села Танкосића, среза гњиланског.

 

Туче, пљачке, отмице

 

Туче и премлаћивања било је и у овом срезу. Горњи сведок наводи као пример једног сиромаха, Стеву Шкодрића из Витине, кога су премлатили код његове куће док су му отимали две једине краве. Лазара Стоиљковића из Пожарења Арнаути су мучили и држали у шуми везана, док му синови нису донели тражени откуп, 5.000 динара. Таквих уцена било је више. О пљачкању и отимању да споменемо само нешто, опет по истом сведоку Вујисићу: Димитрију Јанковићу из Житиња одузели су све покретне ствари и стоку, па му онда кућу разрушили а њега одвели у непознатом правцу, пошто су га мучили пред породицом. Слично се десило Милану Миленковићу из Доње Будироге, Даки Петковићу и Максимовићима из Трпезе.

Као пример отмице девојака, Јован Ивановић наводи случајеве Милана Јанковића из Новог Брда и Андрије Филића из Бостана, којима су силом одвели кћери и више их нису вратили. Арнаут председник општине бостанске говорио је да ће за себе узети кћерку неке удовице Цоке Милошевић из Прековца, и да ће се и иначе Србима одузети све лепше жене и девојке. Драгутин Синадиновић из Штрбаца, среза неродимског, казује: "Арнаутин Мемед из Жилиња, среза гњиланског, тукао је до изнемоглости Стану Јаковљевић и свекра јој Вељка из истог села, па им отео стоку и покућанство. У селу Дробешу истог среза двојица Арнаута најпре су силовали једну сељанку, па су јој онда одузели покућанство и отерали волове". Исти сведок спомиње да је било и одвођења девојака. Бошко Раца из Сувог Дола, среза грачаничког, казује за један случај где је одведена једна девојка из гњиланске Слатине и задржана од стране Арнаута.

 

Два народна посланика

 

Гњилански парох Ћиповић казује како су Арнаути у набројеним селима његове парохије срушили сеоски крст и ограду око њега у селу Малешеву; исекли забран на српском гробљу у селу Прилепници, однели заставу цркве гњиланске, а споменик краља Петра у Гњиланима срушили. Овај споменик вукли су затим кроз варош на колима за ђубре. То су радили по наређењу председника гњиланске општине Рануша Османовића и Сејде Салијевић, обојица су били народни посланици у Југословенској скупштини и носиоци разних југословенских ордена.

 

Интернирање

 

Средином јула 1941. Арнаути су оптужили Италијанима као опасне комунисте и противнике следеће Србе, који су на то затворени и после 35 дана одведени у логоре у Албанију: Радомира Максимовића, пекара, Стојана

Цветановића, Илију и Ђуру Нешића, трговце, Александра Каменоглавца, Тому Маринковића и Живојина Станковића, земљораднике, и Перка Ћиповића, свештеника. Овај последњи, место у Албанију, отеран је с фамилијом у Србију.

Италијани су се иначе доста добро држали. Кад су најпре дошли, они су привремено обуставили избацивање Срба и звали Србе да се враћају. У селу Велекинцу стога су чак избацивали Арнауте из српских кућа, и доста се Срба вратило. Али се доцније показало, да Италијани немају довољно воље или снаге да се одупру албанском притиску.

Само један човек између непријатеља спомиње се да се заузима за Србе, неки домаћи Немац Јанко, у селу Слатини. Између насилника спомињу се по имену ови: Атих Тетова, вођа из Гњилана; два горе споменута народна посланика; Фаил Оклап, Хусеин Џинић, трговци и кметови општине из Гњилана; Ћерим Н, бив. председник општине пасјанске из Влаштнце; Реиф Шерифовић, кафеџија; Мула Џаип Оклаповић, шеријатски судија; Усеин Н. полицијски агент; Таир Трошаринац, поткивач; Куртеш Оклаповић, судија; Есад Бериша, секретар префектуре; Неџат Н. дипломирани правник, судија окружног суда у Приштини; Хакија Босанац, жанд. наредник у Штимљу - сви из Гњилана; Мислим Зећировић, из Маревца.

Н. 3. Рађен по 5 исказа из 3 места, 1941,42. и 43. год.

 

СРЕЗ ПОДРИМСКИ (ОРАXОВАЦ)

 

Овај срез је имао 1931. године 3.918 православних, 31.587 муслимана и 674 католика. Број Срба насељеника износио је 1936. године 870 домова. Избацивање ових насељеника извршено је одмах првих дана иза слома (1941), по унапред учињеном договору. Сведоци наводе ове датуме: Лозица 7. априла, Ђиновци 8. и 9, Млечане 1013, Перовик 13, Велика Круша 1322, Кијево 14, Бобовац 15, Зрзе 16, Бела Црква 22. априла и Лапушник почетком маја 1941. Начин изгона био је свуда сличан: руља Арнаута иде од куће до куће и виче: "Идите одмах или ћете бити сви побијени", и одмах све пљачкају, а негде и убијају. Да чујемо исказе неколико сведока који ће нам дати типичне примере.

 

Изгони

 

"Осмог априла", вели Јован Лазић из Ђиновца, општине сопинске, " Арнаути су напали нашу жандарску станицу те жандаре отерали, а 9. априла напали су на село, те смо морали да побегнемо с породицама сви насељени Срби, а они су посели куће; а има већи број кућа што су их срушили". - Марко Богдановић из Зрза, општине белоцрквенске: "У нашем срезу вође Арнаута биле су: Мустафа Дургутовић, бив. народни посланик, Рецеп Муарем, бив. председник општине и Џеладин Ага. Арнаути су долазили код наших кућа и саопштавали нам следеће: "Хитлер је наредио да се сви Срби иселите или да вас све побијемо, па сада бирајте". Прво су покупили све Србе и затворили нас у једно арнаутско двориште, где смо остали петшест дана, а затим су нас спровели у Призрен и сместили нас у просторије Богословије, где смо остали 4 дана без хране. Поводом наших жалба италијанским властима добили смо путне исправе и пошли смо куд је ко знао и куда је ко хтео. Имање ми је све опљачкано од Арнаута мештана, ја сам овде дошао го и бос са женом и петоро деце; успут сам просио да бих себе и породицу исхранио за време путовања, које је трајало 15 дана". - Други сведок из Зрза, Божидар Љубић казује како су Арнаути према његовој партији избеглица били пажљиви, пратили је од села до села све до близу Куршумлије, и како су успут чак реквирирали и кола за немоћну децу и ствари. Нажалост, то је изузетак. - Сведок из Плочице, општине кијевске, слично исказује да су њих скупили у општинску зграду ударајући их кундацима, држали их тамо 5 дана па рекли: "Сад идите куд знате, само се не смете више овде задржавати!" - Када сам се вратио из војске својој кући - прича Божидар Поповић из Млечана, општине кијевске, затекао сам у општинској згради своју жену и децу без игде ичега. Они су ми рекли да су их ту дотерали Арнаути и да су мог најстаријег сина Добривоја тукли ушицама од секире свуда по телу, и да су однели све од куће. Било нас је у општинској згради око 100 српских душа. Рекли су нам да се одмах селимо, ако нећемо да нас побију. - Михајло Спасић из Лозице, исте општине, прича да му је Арнаут 22. априла поднео пушку под грло, псујући му српску мајку, те га истерао, и да су исти дан истерани из села сви Срби без разлике. - Стана Ковач из Горачева: " Једне ноћи навалили су Арнаути из села Понорца и почели пуцати и лупати. Ја кад сам то чула одмах сам узела децу, босу и голу, из кревета и побегла у село Понорац, код кмета, не сећам се имена, он нас је неко време заштитио, али нас је доцније, кад није било кмета, истерао његов брат". - Милисав Живадиновић из Велике Круше са друштвом склонио се најпре у Велику Хочу код Срба староседелаца, где су чекали 20 дана у наивној нади да ће власти интервенисати и вратити их на кућиште. - Душан Рачић из Мале Круше: "Ја сам био војни обвезник, и кад сам се враћао кући ухватише ме код манастира Дечане четири непозната, наоружана Арнаута, те свукоше с мене одело, тако да сам стигао кући у гаћама и кошуљи". Али чим је стигао дође му кући Јазим Алијевић са синовима из истог села, трећи дан по Ђурђеву дне, и нареди да одмах одлази, и одмах му више главе стадоше рушити кућу и пред очима разносити све што ј е имао. И тако ј е отишао са женом и 7 деце, без ичега. - Момира Ристићева из Мале Круше, староседелац, могла је да понесе нешто постељине и преобуку. "Знам, каже, да је српски народ сав, који се тамо налазио, како староседеоци, тако и насељеници, злостављан и убијан од стране Турака - Арнаута под вођством Арифа Руфатовића из Мале Круше". - Мирослав Миленић из Велике Круше: "На дан 13. априла једна маса Арнаута дошла је код моје куће и саопштила ми да се одмах без икаквог изговора иселим, што ако не учиним бићу убијен. Одмах по саопштењу наишла је поново та група и извршила пљачку, како имовине тако и стоке и жита; затим су разрушили кућу и поново наредили да их не чекам ако се не иселим у року од 2 сата. Нисам имао другог излаза него да послушам". - Грујица Ивановић из једног села општине Кијевске: "Дана 13. априла 1941. око поноћи, маса Арнаута наоружаних до зуба напали су ме у стану и наредили да се одмах уклоним, јер ће иначе убити и мене и моју породицу. Приликом бегства, без игде ичега, у путу, док су за нама пушке пуцале, умрло ми је од страха мушко дете и сахрањено је у селу Кијеву, заједно са Грујицом Ристићем који је тамо погинуо". - Васа Марковић из Мируше, у општини острозутској: "Одмах после одступања наше војске Ибиш Н. дошао ми је кући и рекао да му је наређено да одмах сву своју покретну имовину пренесем, и да се и ја са женом и дететом склоним, код њега, јер ћу иначе бити убијен. Ја сам га послушао и пренео један део ствари у његову авлију. У то су на моју кућу навалили Арнаути у маси и опљачкали оно што је остало... Код Ибиша сам остао два дана, па ми је тада рекао да се сместа губим и да идем куд знам, јер ће ме у противном случају убити. Ја сам му рекао да му нисам ништа дужан и замолио га да ми бар дозволи да стоку потерам. Он ми то није дозволио, и присвојио је сву моју имовину. Напомињем да сам имање на ком сам се био населио купио од самог Ибиша за 54.000 динара и платио у готову. Одузео ми је сада "уговор" и све остале документе о продаји". - Исто су тако Јовану Лазићу из Ђиновца срушили кућу и отели имање они Арнаути који су му, а уз судску тапију, били продали. Милоје Југовић из Велике Круше био је купио своје имање пре годину дана, 1940., а Благоје Илић из Зрза извршио је куповину тек пре неколико дана, у марту 1941.; првога је спасла само кукњава жена да га још не убију при изгону, а другом су дали да потера кола са два коња без ствари.

 

Пљачке и уцене, отмице девојака

 

Како се види из горњих примера, све покретно и непокретно имање одузимали су Арнаути, негде већ пред очима оних које су гонили. "Они после тога, како вели Десанка Марковић из Плочице, запале кућу, поскидају прозоре и врата, па иду даље". - Трифун Мишић из села Зрзе уцењен је са 5.000 динара. "У Ораховцу су Арнаути, вели Станимир Ненадов из Вел. Круше, одвели кћерку неког насељеника Милана Н. из Зрза, па тражили за њу откуп у новцу, он им је дао тражени новац, али му ни кћерку нису вратили". Било је и иначе више случајева отмице женскиња. Живку Ђорђевићу из Кијева ударили су Арнаути на кућу 18. априла око поноћи и пуцали на њу. Хтели су и кћер да му отму, и једва је побегао. Радосаву Мановићу из Вел. Круше једва су одбранили Раде Бановић и неки Мамет из Џелине. Покушаје одвођења спомиње и Милена Чолић из Лозица. Али дајмо реч једном очевицу, Васи Марковићу из Мируше: "Познато ми је да су Арнаути убили Мићу Ђурановића из села Палеке среза подримског, и том приликом отели су његову најмлађу кћерку, девојчицу од 14 до 15 година. Ово злочинство извршио је Мате Н. из Мируше, и ја сам ту био присутан и очима гледао кад се све ово одиграло. Девојку је Мета одвео својој кући и насилно је узео за себе, поред тога што има живу још једну жену. Видео сам кад је брат тога Мете ранио Станоја Н. из Велике Хоче". - Народна школа у Кијеву сасвим је опљачкана.

 

Туче

 

Ко год се успротивио да изађе из куће, они су га ударали шамарима и кундацима, каже Исидор Милинчић из Вел. Круше. Тако су урадили са Михаилом Тодоровићем и Радисавом Силаићем из нашег села. - Тукли су секиром дете Божидара Поповића. Злостављања и туче било је много.

 

Убиства

 

У неким приликама, између туче и убиства прелаз је врло лак. Главе су биле врло јефтине. Да наведемо неколико имена: Бела Црква: Обрад Матијевић из Баточине. - Вел. Круша: Лука Вуковановић и Тодор Грковић. - Зрзе: Иван Најдановић, Обрад Кривошијан, као и Дане Митровић из Сопнића, убијени су крај општинског расадника; младић Милисав Илић умро од последица узбуђења. Лапушник: Душан Вуковићса 2 деце, Благоје Стојковић и Сима Трива убијени после тродневног мучења; Раде Кустињак, и још један цивил из суседног села, и један војник. - Лозица: Грујица Ристић, разоружан и убијен код саме општине, Грујо Стојановић. - Паланка: Мића Ђурановић; Клипа: Мијат Матановић из Понорца, убијен ноћу у жељезничкој станици јер се одупирао да да своја 2 вола. - Косна: Живко Николић из Рогова, убијен, опљачкан за 50.000 динара, и бачен у Бели Дрим. Међу убијеним спомиње се и Стефан Филиповић. Код Терзијског моста на путу за Ђаковицу сведок је видео 10 лешева. Међу њима закланог Обрада Матијевића из Зрза.

 

Једна листа насилника

 

Најогледнији (зликовац) у срезу био је Мустафа Дургутовић, бивши народни посланик. - Блеаница: Ћерим Бајрам, Бартијар Н. - Бела Црква: Бећир Попић, бив. председник општине, Џеладин ага. - Брњача: Исун Хаџи Мустафовић. - Велика Круша: Мурсељ Алијевић, председник општине; Шабан Дина, хоца, први почео; Аслан Небија, хоџа и вођ банде; Бајрам Лиман, вођ банде; Ћезим Алијевић са синовима, Алит Алит, Ариф Пуфра, Авдија Бајрамон, Шаип Н, Мурат Јолдић, Јакуп Цупа, Ћерим Ковач. - Ђиновци: Адем Хоџа и синови, Смаил Дина, Шаил Суља. - Зрзе: Реџеп Мизрем, председник општине и син му Асан, Адем Суља, Јан Роџа, Мухамед и Шабан Сејфула, Адем и Раман Заилић, Алим Љуша, Ариф Делија. - Јавор: Фејзо Н., Ћерим Лимановић. - Лепушник: Ђемо Н. - Лешане: Емил Љатиф. - Кијево: Пифил Кајтазовић, Агуш Тадић, Суља Амет, Дервиш Мета. - Млечане: Кајтаз Кајтазовић, председник општине, Имер Садик и син му Алил, Камер Алија. - Мала Круша: Ариф Руфатовић. - Плочице: Исен Н, Рецеп Н., Рамо Н., Сокол и Сипан Н, Рацал и Мифтар Малоковић. - Скоршања: Шаип Ман, Мурсељ Беат.

Цера Маљоковић бранио ј е Србе у Плочицама. - Два исељеника спомињу двојицу Арнаута који су им били коликотолико на помоћи. Један Рамана Валидића, свог побратима, а други Алита Демировића из Ђиновца.

По исказу сведока за насиља су се Арнаути охрабрили доласком Немаца, али да су ови после сузбијали тамо насиља на путу, као и после њих Италијани. У кијевској општини истакао се у брањењу Срба католик Ђон Курта, али је за то платио главом, Арнаути су га убили.

Н. 3. Горњи подаци састављени су по 50 исказа из 21 места среза подримског, два из године 1942., а сви остали из 1941.

 

ДРЕНИЦА

 

Дреница је од старине позната као осиње гњездо љутих Арнаута. Број Срба православних износио је по статистици од 1931 године, 4.267 према 21.517 муслимана, Арнаута. Број Срба насељеника повећава се за неколико следећих година и износио је 1936. године 623 дома. Било је ту и већих насеља, као што је Ново Чикатово са 130 домова насељеника.

 

Почетак насиља

 

У овом срезу почела су насиља над Србима одмах, негде чак пре упада непријатељске војске. Сведоци наводе примере овако: У Полужју већ у данима преврата, у Преказу од 9 априла до средине маја; у среском месту Србици, од 10 априла; у Бобовцу 15 априла; у Дубовцу бежи свет 18 априла у Србију, а одатле у децембру на Косово; у Доброшевцу народ истеран из својих попаљених кућа склања се најпре у школу, па у мају одлази даље; у Броћну 18 априла. Истог дана био је арнаутски општи нападај на Ново Чикатово. И тако даље. - Терор је трајао непрестано даље, и несрећни народ, ломећи се између жеље да чува своја огњишта и да не изгуби живот, откидао се најзад и бежао тих првих месеци како је могао, обично по ноћи. Један део од њих ишао је право за Шумадију, а други је застао на Косову и ту се држао до лета 1943, па и он, наставио, са тамошњим живљем, своје бекство у Шумадију.

Арнаути су свуда силом истерали запрепаштену и обезглављену југословенску власт. Тако су већ 10 априла зором напали на жандармеријску станицу у Преловцу и у њој убили 12 жандарма и неколико војних резервиста. Одатле су кренули на оближње среско место Србицу. Арнаути опкољавају Србицу и у њој, поред 62 српске породице, 10 жандара и 56 финансијских службеника, са среским начелником Живком Косовићем. Он подели оружје насељеницима, одби арнаутски позив на предају, и прими борбу. Испред поноћи наилази немачка војска, услед чега се Арнаути повлаче. Немци одмах смене начелника Косовића и његове жандаре у Србици (који се одмах иселе) а за начелника поставише неког Бољетинца из Косовске Митровице. После 8 дана Немци оду, а Арнаути поставе све власти из својих редова; за жандаре су узимали нарочито оне који су били избегли из Југославије, као преступници. Та нова албанска власт дала је Србима 24 сата за исељење, а негде је то продужено за 3 дана. Образложење је било просто: ово је наша земља и одсад важи наш закон. Где је народ и дуже остао, терали су га терором. У самој Србици владало је неко време релативно затишје, а Србима је речено да привремено могу остати у својим кућама, али нису више смели излазити на своју земљу. По селима је међутим беснео терор и Срби се изгинули, и неки су, како споменусмо, добежавали и овамо у Србицу, али су следећег лета, 1942, и одатле сви Срби морали да иду, осим неколико фамилија чији су хранитељи радили у руднику Трепчи. Свештеник српски Димитрије Шекуларац морао је већ 11 априла да бега из Србице, он се враћао у Дреницу и опет морао да бежи, пошто су његове молбе код Немаца и Италијана да заштите српски народ остале узалудне. "Свуд по селима, изјављује он, анархија је диковала. Наша се војска повлачи у нереду од Качаника и других места. Жандармерија напушта своје станице и такође се повлачи. Арнаути, војни обвезници, побегли из војске, донели оружје и пресвлаче се, а многи и у војничкој униформи већсу на послу. Нападају војнике Србе, жандаре и остале; борбе се воде на свим странама. Куће се пале, убијају се виђенији грађани. Чује се вриска жена и деце. Помоћи не може нико никоме"... "Беже деца, старци, многи боси и рђаво обучени. Пешачи се јер кола нема, узета су заједно с коњима и воловима (раније, у мобилизацији)". "Арнаути немају самилости. Туку, убијају, пљачкају српски народ у паници. Народ се евакуише, али не зна куд. Покушавамо да дођемо у разговор са њиховим првацима, а првенствено са председницима општина, који су у Југославији уживали привилегију и фаворизирани од наших власти. На нашу жалост и горко изненађење, они су постали опаснији за нас од осталих".

Милан Алуровић из Прекеза исказује како се неколико пута хтео вратити на своје насеље, али се није усуђивао ићи даље од Косовске Митровице, јер су га увек дочекивали гласови о страшном терору против Срба. "Ситуација је, вели, била таква да ко је Србин за њега тамо више није било места, него су се Срби насељеници исељавали отуда сви од реда као некада када је била сеоба Срба под Чарнојевићем. Њихове куће и имовина пљачкана је од стране Арнаута. Куће су разваљиване и паљене, забрани сечени, тако је завладала права пустош". Наводећи затим имена "славних" арнаутских насилника у том терору сведок спомиње и Џафера Барамовића из Дубовца "који је извршио пљачку рудника магнезита " Дреновац" у Дубовцу и додаје: "На жалост тај исти Џафер био је дуго година председник општине Пренаске и носилац ордена Св. Саве". На дан 12 априла т. г. Џафер Амет са Фејзом Фазлијом из Гор. Прелаза и још неким младићима Арнаутима, опљачкали су у Трнавачкој клисури на 15ом километру избеглице из Београда који су ишли за Пећ, тако да су их по томе скоро голе и босе вратили за Косовску Митровицу. На 18ог истог месеца, око 7 часова, напали су Арнаути на жандарску станицу у Преловцима среза дреничког, опколили је "отворили ватру из пушака бацајући бомбе у њу. Жандари су се морали повући из станице пред надмоћнијим непријатељем и спасавати се бекством. Том приликом погинуло је 12 жандара и 2 придодата им сељака; међу њима је погинуо резервни пешадијски капетан I кл. Стеван Николић из Трстеника крушевачког; па један жандарски поднаредник и Гојко Обрадовић, званичник Пореске управе и рез. поднаредник из Србице; и рез. каплар Светислав Вукашиновић, насељеник из Трновца; и резервиста Петар Жижић из Крљице. Лешеви су бачени од стране Арнаута у шуму, тако да су се тек после месец дана пронашли".

 

Страхови и бекства

 

"Када смо бежали из Преказа", изјављује други сведок Вукоје Тодоровић, "нагазили смо на путу за Косовску Митровицу на мине, и од ових су мени погинуле две ћерке и једно унуче а моме суседу Никити Лазићу две снахе и једно дете".

Најјезовитији је случај избеглица из Новог Чикатова. Изнећемо га овде по исказу Глигорија Опачића из истог места. На то велико насеље са 130 српских домова, тј. око 750 српских становника, нападало је око хиљаду Арнаута од Великог Петка до 4 маја 1941. Стрељали су после 11 Срба из села. "Физички извршиоци ових злочина били су Арнаути из околних села, по наређењу председника општине Јусуфа Гралице и брата му, члана Косовског Комитета, Мехмеда Гралице, који је до рата живео као емигрант у Албанији. Помагао им је Садик Ћемиловић. Директиве су им давали Иљаз Агушевић, префект приштински и Ђафир Дева, префект у Кос. Митровици. Од интелектуалаца истицали су се син Хоџе из Врбовца, који је студирао у Италији и за време рата дошао кући као италијански официр, затим син Таира Бечића из Бечише". "Имовина је сва опљачкана од стране Арнаута. Куће попаљене и порушене. Воћњаци су посечени. Црква у селу Нов. Чикатову демолирана је колико су то Арнаути могли да учине с обзиром на солидну градњу. Иконостас је оборен и поломљен, иконе изгажене, крстови поломљени, и утвари од вредности опљачкане. На гробљу су сви крстови поломљени и растурени. Од основне школе и Просветног дома остали су читави само зидови. Књижница у читаоници уништена". Из села Нов. Чикатова морали су дакле избећи сви Срби, окренувши преко Косова, "седели су на станици Косово Поље у импровизираном логору до Крстов дана. Неки су успели да пребегну у Топлицу. Транспорт од 36 породица (367 чланова), сви из Н. Чикатова, кренуо је на Крстовдан возом у правцу Рашка-Краљево, где су стигли у недељу после Крстовдана. Ту су у Краљеву живели у вагонима до 1. децембра. "Ту су Немци извршили познати страшни покољ у Краљеву од више хиљада људи. Хватајући жртве где их стигну, они су захватили и побили из Чикатовачког транспорта за одмазду 26 људи. Шта је било са осталим избеглицама из Чикатова, сведоку је непознато...

Ево једног типичног примера како је несрећа гонила и сатирала становнике који су ни из чега били створили велико и цветно насеље, са црквом, школом, просветним домом и књижницом, и примера како је његово истребљење вршено и плански и коренито. "Ако би се данас прошло Дреницом, не би се у њој могло наћи ни трага српским насељима, па ни једној српској кући" кажу Милан Ковачевић и други сведоци из Србице.

 

Aгe и бегови

 

Југословенска власт била је укинула феудалне односе. Земљу дала дотадањим чифтијама, а беговима и агама исплатила одштету. Сада пак, бегови ту земљу наново преузимљу себи. Мушки староседеоци Срби махом су избегли, али су понегде остале њихове жене и деца. Од тих фамилија аге и бегови стали су опет наплаћивати по староме своју четвртину од све жетве и стоке. Као пример наводимо агу Дервиша, Дему из Гор. Преказа и породице чифчија: Ратка Илића, Петра Милутиновића, Серафима Миленковића, Мире Илића, Грује Мишковића, из Доњег Стрмца.

 

Пљачке

 

Већ пре него што је истекао рок за исељење, арнаутске банде нападале су на села, пљачкале из кућа све што су хтеле, разваљивале врата и прозоре, палиле стаје и хамбаре, па и саме куће палиле над главом несрећника укућана. "Пљачкано је све", каже сведок из Броћана, "стока, храна, одело, са кућа су скидали кровове, греде, цреп и носили"; исто понављају и други сведоци. - Скоро нигде нису избеглице могле понети собом нешто од ствари, него су бежали без игде ичега само да спасу главу.

 

Туче и отмице

 

Тукли су жену Обрада Ваљаревића. На све стране Арнаути су сељаке тукли, негде мање негде више, као у Бањи, Преказу, Чубрији, да не спомињемо злостављање друге врсте. Најчешће су по ноћи пуцали кроз прозоре у куће те рањавали и убијали људе. Некима су кроз прозор бацали по ноћи бомбу у кућу, као Милији Јауковићу у селу Краљици.

И у овом срезу било је отмице девојака. Тако је насилно одведена кћерка Благоте Рогановића, благајника општине пољаничке, и две кћери Лазара Арбутовића, насељеника из Босне у селу Ћирезу; и кћи једне удовице у општини рудничкој. Све су те девојке Арнаути задржали и за њихову се судбину ништа више не зна. Силовање је било ретко али се и то спомиње: тако се наводи покушај Алима Зеке над Милицом женом И. М. у селу Броћну.

Степан Топаловић из Витака, о. србичке, прича: "Пре месец дана (крајем јуна 1941) одем у Витак да обиђем имање. Видим све су уништили. Винограде су све исекли, свих 10 насељеничких кућа срушили и грађу превезли својим кућама (цреп, камен, дрво и др.). Сви се насељеници из Витака разбегли"! - Ето како су изгледала српска насеља после изгона. Тужна пустиња.

 

Уништавање споменика

 

Арнаутима није било доста да разруше сва српска насеља, у срезу дреничком. "Није им био циљ само да се реше Срба и да српска имања присвоје, него су настојали да затру сваки траг који би подсећао да су Срби живели у Дреници. Зато су уништили и све српске светиње, све споменике, сва обележја која подсећају на Српство. Како тврди Миладин Ковачевић, Драго Божовић, Невенка Ракић из Србице, и други сведоци, у општини омилићевској разрушена је жандармеријска станица, општинска зграда и школе: сведоче Симо Дамјановић из КрстБрда и Милина Јауковић из Краљице. "Рушење цркве у селу Глоговцу прекинули су привремено италијански војници", каже Петар Десница из Бајкасова. Разрушена је црква Јежевица у Новом Чикатову. Но најважнији споменик био је стародревни манастир Девич, једна од чувених српских задужбина у Метохији. Самих оделења за становање гостију имао је манастир 365 и црква и те ћелије са становима запаљени су и опљачкани, па је разбијен и ћивот са моштима Св. Јанићија, којима је народ ишао на поклонство; разбијени су и стари гробови око манастира - кости из њих разбацане. По сведочењу Милоша Јашовића, писара општ. Новоселске, том приликом убијен је старешина манастира Дамаскин Бошковић и мртав опљачкан, па калуђер Димитрије и месни свештеник Ђура Миначић. Нажалост, противно албанској освештаној традицији ту је суделовао Рецеп Фека Војводић, потомак оне породице коју је некада сам манастир обдарио имањем и војводском титулом, да би га она бранила.

 

Држање окупатора

 

Окупатор је предао власт у руке тих албанских руља. Иначе се ниједан исељеник не жали на директни терор од стране немачких а још мање италијанских трупа, које су највише времена биле и једине, у тим крајевима. Италијанска војска наредила је да се српске избеглице врате из Србице у своја села Крст Брдо и Краљицу. Они су се вратили, нашли куће и имања опљачкане, и још већи терор Арнаута који нису марили за италијанско наређење; па су се опет вратили у Србицу, да одатле беже даље. У Доброшевцу италијанска власт давала је избеглицама објаве за пут да им утолико помогне. Кад су се неки српски свештеници обратили у Пећи Немцима за заштиту, они су им одговорили да за то немају довољно трупа те да могу гарантовати животе само по варошима. У неким селима, као у Воћњаку, општине обилићевске, Немци су наређивали Србима да се селе. У Броћну су неке српске насељенике спасили од покоља.

 

Ретки пријатељи

 

Ретко, врло ретко су били примери да се неко између самих Арнаута заузме за Србе у њихову страдању. Ми и њих овде спомињемо. Тако је Риза Бајрамовић, муслиман из Гладног Села иначе бивши дворски жандар, ожењен Словенком успео да врати Србима стотину опљачканих оваца; и иначе је помагао колико је могао. Бурса Реџеп, Турчин у селу Јошаница, склонио је неке Српске жене и децу код себе да их заштити. Један Арнаут из села Малог Ђурђевика водио је, да га заштити, Бошка Степановића, који се вратио из војске. Кад седоше пред Бошкову кућу, стигоше за њим Мемед и Усуп Усуловићи. " Јеси ли Бошко дошао?", рекоше они одмах. "Јесам", одговори овај мирно. "А знаш ли, Бошко, да за Србина овде нема места и знаш ли да ћемо да те убијемо?" Бошко се осмехну и одговори: "Па убијте ако имате зашто". "Имамо зашто, мајку ти српску, хоћемо да вас побијемо све!" - викнуше они и узеше за пушке. "Не, људи, немојте га убијати на мојим рукама, узео сам га на бесу!", вапио је онај Арнаут, али узалуд, - они Бошка убише. У општем истребљењу више се ни беса није респектовала.

 

Убиства

 

Рачуна се да је у то прво време убијено у срезу дреничком 90 Срба. Ево неколико примера, Мирко Поповац и Јован Перић из Србице; Благота Рогановић (благајник општине пољаничке, убијен на својој њиви); и Драго Марковић из Краљице; Марко Драшковић из Крст Брда; Вукоман Мартиновић, староседелац, бивши председник о. обилићевске; Петар Рајков; Бошко Степановић, Петар Крстић и Петар Драшковић, побијени у Броћну; Петар Зелибашић из Обилића, Јован Кобајић из Доброшевца, Светислав Вукашиновић убијен у Преказу, Никола Пантовић из Клине, б. деловођа о. србичке, убијен је после вечере на свом кревету кроз прозор, Станко Поповић и кћерчица му од 8 година, из Росиног, из Новог Чикатова Раде Маревић, Петар Бенеглавић, Мицо Пизмаревић, Душан Вуковић, сви у Горњој Коротици, више војника на пролазу у селу Бањи; Петар Вековић, Митар Степановић, Н. Вуковић. Кад се Ђура Муњаз вратио из војске у своје село Воћњак, оп. обилићевска, нашао је своје ствари и стоку код свога комшије Арнаута; кад је кренуо од њега са колима и храном, овај га је пресрео на путу и заклао, и поново вратио ствари својој кући.

Учитељ из Србице Милић Вујсић добио је дозволу да се исели за Кос. Митровицу. У путу су га напали Арнаути, убили, скинули до гола, па чак повадили и златне зубе из уста - све на очиглед његове жене и троје деце. Несрећна жена сахранила га је после два дана.

Напомена: За горње податке послужили су искази 77 саслушаних сведока из 32 места среза дреничког.

 

Један списак зликоваца

 

Броћно: Суљо, Авдија и Амет Дураковић, Садик Камберовић, Реџеп Отић, вођа банде, са 5 брата; Алим Зекај, Муља Иљас, хоџа; Муарем Абдула; Браим Биљан, Соко Отић, Шаћир Бајрам, Михмез Јусуловић, убице, Јусуф Јусуловић.

Преказ: Сефер Ибраимовић, Џеледин Бислимовић, Сулејман Алимовић и Алим Алиловић из Дубовца, Зука Рушиди, Синан Зонићи из Дошевца, Исо Зумберовић, Јетула Ибраимовић из Љубовца, Миран Велија из Галице, - ага Дервиш Дема, Чин Алић. Пољанац: Шабан Полужа, бив. предс. општине; Садик Љутан и Мула Ибраим, хоца, Јусуф Градица из Бањице, бив. предс. општ. Чикатовачке, Зењел из Обрње, барјактар, Рецеп Војводић б. предс. општ. у Србици. Чикатовац: Мехмед Гралица, члан Кос. Комитета, Садик Џемаиловић, Асан Цура, Таир Бечић и син хоџе из Дубовца. Галица: Сефер Мајрамон, Мурат, Аман, Нуредин - сви из Дубовца. Дреница: Зајдем и Реџеп Усуљевић, одборници о. обилићевске, Фека Сокол. Г. Коротица: кмет села Јусуф, Зенел Аредин, Узер и Зећир Лимуновић и Муслија Шабановић из Ђурашина. Бања: Браим Деић и синови, синови Исе Баретиновића. Чубрија: Ерун из Чубрије, Реџеп Муслијевић, из Кладернице. Турајни: Фериз Јашар и Раман Добран из о. обилићевске. Г. Клина: Ђон и Адем Шаћировићи, Вератин, Усеин и Алија Усеин сви са синовима. Трнавац: Исљам Џена. Дубовац: Шешвар Авдијевић. Трстеник: Алија Алијевић. Дреница: убице Јусуп Рустановић и Ћемо Вејзула. Турићевац: Џемо и Рецо Љутан. Обилићево: Азен Омак и Амет Џемаил. Воћњак: бакалин Садик Љутан злогласни зликовац и Адем Мермулаковић, б. народни посланик у Београду. Крадково: злогласни Бануш, б. предс. општ. дреничке. Витак: Сиан Шабануов и брат му Мурадиф, Ајдула Јајазатовић.

 

СРЕЗ ГРАЧАНИЧКИ

 

Насиља и припрема изгона

 

У срезу грачаничком нашла је државна статистика од 1931. године 21.910 Срба православних, 3.025 католика и 32.411 муслимана, махом Арнаута. За тај срез везане су најсветије успомене српског народа: бојиште Косовске битке са гробним споменицима на њему и манастир Грачаница, најлепши од свих очуваних српских задужбина из средњег века. Услед тога је и вукла нарочита жеља Србе, да се, после ослобођења ових области, нарочито у тај срез враћају на огњишта из којих су морали бежати од турске сабље њихови прадедови. До године 1936. налазиле су се у грачаничком срезу 1.052 насељеничке породице српске. Негде су се ти колонисти сместили поред Срба староседелаца, или поред Арнаута а негде су основали по утринама из основа своја нова села. Срез се налази усред Косова Поља, у равници око реке Лаба и Ситнице. Чисто су српска села, без Арнаута, била у срезу грачаничком ова: Суви До, Ново Рујице, Старо Градско, Добратин, Ливађе, Гуштерица, Грачаница, Косово Поље, Ново Село, Чаглавица, Лапље Село, Скуланово, Радево, Чепине, Батусе, Обилић, Орловић, Југовић, Добро Село, Помазатин, Врело, Вршевци, Магура и варошица Липљан. Арнаутски бес, како ћемо видети, није штедео ни Срба староседелаца; и они су тучени и прогоњени. Али су систематски исељени само Срби колонисти.

Немачка војска избила је на Косово већ 9. априла, и већ тада почела је арнаутска побуна против Срба. Немци су пети дан Арнаутима препустили управну власт, коју су ови већ дотле искоришћавали да Косово што брже и што радикалније очисте од Срба. Бивши народни посланик југословенски, Иљаз Агишевић из Приштине повео је срез. Већ 9. априла спомињу се арнаутски испади у Липљану и Добром Селу. 9ог, 14. и 20. у Врањем Долу, 12ог у Трудни, 19ог у Бабину Мосту, 19. и 20ог у Презици и Помазатину, почетком маја у Великој Слатини и Кривову, почетком јуна у Фуштини. Међутим, у мају месецу су цивилну власт преузели Италијани, који су обуздали, само у извесној мери испаде Арнаута. Срби истерани дотле из мањих села, били су се збили у већа; они се тамо држе до 1943. Тако су из Доброг Села побегли у рудник Обилић у априлу 1941, држали се тамо 4 месеца, па одатле пребегли у друга села и у Приштину. Из Помазатина су се преселили у Косово Поље; из Враголије у Бресје, Обилић и Крушевац; из Бабуша у Суви До; и тако даље.

Лицем на Нову годину 1943. Италијани купе оружје од Срба, онда где су га они, у својим збеговима, били набавили по скупу цену ради одбране живота. Затим врше регрутацију међу Србима и одводе велики део људи у Албанију. Најзад, спремајући своју капитулацију, која се десила, како је познато, 8.септембра, Италијани су претходно предали Арнаутима и остатак цивилне власти коју су дотле сами држали. Све је то имало за последицу поновно јачање арнаутског покрета против Срба. Нови нападаји појединачни и масовни, нове туче и затвори, нови изгони и убиства. Крајем 1943. године како вели један сведок, држали су се у овом срезу Срби насељеници, колико он зна, још само у два села, Сувом Долу и Косову Пољу. Немци, преузимајући окупацију од Италијана, и тражећи помоћ Арбанаса, дају им све више слободе. И тако се мало по мало губе са Косова и последњи Срби колонисти, осим из северна три среза које су окупатори, макар то било и само номинално - рачунали за Србију.

 

Како се вршило исељавање

 

"За време постојања Југославије, између нас и домаћег арнаутског живља - прича Бошко Раџа, општински деловођа у Бабуту - "није никад било несугласица и сукоба. Ми смо поштовали њихове народне и верске обичаје, а они опет нису показивали никаквих знакова незадовољства због нашег доласка. Земља која нам је додељена била је неискориштено државно земљиште, док смо се заједнички служили утрином за испашу стоке. Арнаутске њиве и поседи нису такнути. Можда им је тек негде дубоко у души било криво што је нестало старога времена, или, како кажу "вакта", кад су они сами били арнаутски господари и кад им је државна власт врло мало ограничавала њихову апсолутну слободу. Колонизацијом Косовске области осуђено је на пропаст старо арнаутско одметништво од власти, јер је државна власт у Србима колонистима добила поуздан елеменат и ослонац за мир, ред и безбедност на Косову и оним осталим деловима Старе Србије где живе Арнаути, нпр. у Метохији".

Сведок наставља: "По слому Југославије настају одмах за Србе тешке прилике. При одступању наше војске, кад је већ слом био неизбежив, Арнаути су у гомилама сачекивали дезорганизоване одреде наше војске, и разоружавали их, а њихови водећи људи из албанског Комитета одмах су се организовали и провели преузимање политичке власти. Сва војничка слагалишта и установе, а нарочито војни магацини Косовске Дивизије са седиштем у Приштини, и мобилне Ибарске Дивизије, пали су Арнаутима у руке. Прва мисао и идеја Арнаута била је да крајеве настањене Србима очисте. Већ првих дана по слому отворено су нам говорили да одмах идемо у Србију, јер да је оно њихова земља, тј. Косово и Метохија, где су они у већини. Кад те претње нису успеле, отпочели су са терором. Најпре се почело нападима на поједине виђеније Србе, и то не отворено у селима, него на путевима и из заседе. Тако су у мом селу, у јулу месецу 1941. године, убили из заседе земљораднике Душана Бокића, Николу Рунића, Радована Вукајловића, Рада Огњановића, Рајка Пауновића, Душана Вуковића, браћу Бајат, Серафима Петровића и још многе друге Србе, из околине Бабушке, у свему око 20 људи. Неки од њих убијени су управо на зверски начин. Тако су Радовану Вукајловићу живом извадили очи и живог га дерали. Пресрели су га на путу, око 1км далеко од села и одвели под брдо још један километар даље, и ту су га разапели између два стабла и тако разапетог још живом, кожу дерали. Тако из заседе убијали су не само људе него, нпр. Стеванију Жељковић из Бабуша. И сама власт суделовала је у убиству горе споменутог Душана Вуковића, њега су заклали у самој општинској згради и на комаде га исекли, и одатле је онако исечен довежен својти у Бабуш и тамо сахрањен".

"После таквих првих тешких искустава наш се народ није више кретао из својих домова, а ако би куда морали ићи послом, ишли би људи у групама од 20 до 30 заједно.

Тако се ишло и на њиве и друге пољске радове, те док су једни у групама радили у пољу, на територији сваког сеоског атара биле су у истима постављене наше оружане страже да пазе на Арнауте. Највећа нам је брига била тада да се што боље наоружамо, јер смо знали и очекивали да ће после напада на појединце доћи до масовних нападаја на српска села. Људи су давали, на пример, најбољу своју краву да би дошли до пушке и потребне муниције. Оно што смо очекивали то се и догодило". - Сведок наставља:

"Кад Арнаути видеше да се Срби неће никако да уклањају и напуштају своје домове приступили су страховитом терору и очекиваним масовним нападајима на Србе. Ове прве акције вршене су ноћу. Косово се тада као упалило. Свуда се могло видети како горе стогови сена и сламе и зграде удаљеније од села. Арнаути су ноћу долазили у близину села и отварали плотунску паљбу на српске домове, а где им је успело да се приближе појединим кућама, бацали су бомбе у куће и дворишта. Дању су опет, имајући потпуну слободу и прећутно одобрење власти, упадали у село и ту вршили хапшења, одвођења и уцене Срба. Сваки ухапшени био је редовно и претучен. Водили су их у општину и након злостављања тражено је од свакога да за пуштање на слободу плати у новцу. Не треба заборавити да у Арнаутлуку сваки Арнаут има оружје и слободно га носи. Оружје које су власти одузеле од појединих Срба предавале су Арнаутима".

Горње сведочанство Бошка Раце потврђују многи други. Да споменемо Радивоја Пимића, пароха у истом месту. "Срби су предали оружје", каже он, "јер су се у свему покоравали немачкој власти, а Арнаути су онда попуњавали своје наоружање и одатле и из разбијених војних магацина. Тако су из убојног слагалишта у Приштини однели оружје и муницију и разместили то по појединим својим селима, у праве нове магацине. Додајте тим исказима чињеницу да је највећи део Срба био мобилисан већ крајем марта у југословенску војску, па су се они отуд враћали појединачно, како је ко могао. У овим првим данима априла, маја и јуна месеца, арнаутски терор на Косову био је јачи него у Метохији. Није се много времена губило у поруке, него се нападало, и нарочито се вршила туча, страховита туча људи на све стране, да се Срби заплаше. Туча на лицу места, туча на путу, туча у општинском и среском затвору".

Душан Степић из Врањег Дола општине Девет Југовића, прича да је група од 1520 Арнаута из Доњег Љупча ударила 9. априла на његову кућу и пуцала му на оца да га убије - старац, сам код куће, јер се сведок с браћом налазио у војсци, журно је побегао, а они су опљачкали напуштену кућу, и уништили што нису могли понети. Тако су после исекли његову шуму. - Милосав и Раде Поповић из Велике Слатине сведоче да су Арнаути, њихове комшије, око 50 људи, испалили за њима око 300 метака, па су напуштено насеље опљачкали и онда га пред њиховим очима сагорели. Радосав Кузмановић из Лебана општине Девет Југовића казује: "Свој дом сам напустио по наредби једне наоружане чете Арнаута из села Груговца, Врањег Дола и Бариљева, и у њој сам препознао Идриза и Рецепа Бајрамовића, Рифата и Муарема Асановића и Шерифа Бећировића. Ови наоружани Арнаути дошли су у наше село и стали да пуцају на српски живаљ наређујући да се у року од 3 дана иселимо, иначе ће све побити. Ми смо се иселили, а мој отац Михаило остао је да чува нашу кућу, али су Арнаути по ноћи обили кућу, извели га, убили и бацили у бунар Новице Табаковића, насељеника из истог села. Исто су тако убили Митра Живановића у нашем селу, па Васиља Томашевића и Милана Караџића из Лазарева исте општине, и Рада Мирковића из Милошева општине Девет Југовића, а побили су их једино зато што нису напустили своју имовину. На таки начин Арнаути су истерали цео наш живаљ а сву њихову покретну имовину опљачкали, те оно нашег народа што је умакло испред арнаутског ножа изнело је само голу душу и ништа више".

"Године 1941", каже Борисав Богићевић из Доброг Села, "упадали су у село Арнаути и тукли и терорисали Србе на разне начине. Једног дана увече, кад је мој сусед Љубан Достић седео за столом и вечерао, појавио се на прозору један Арнаут и опалио на њега из револвера неколико метака те га убио, а кћерку му ранио. - Али ни такви појединачни нападаји не би нас кренули из наших села да нису у лету 1943. уследили масовни нападаји Арнаута на све Србе, док је и власт од нас тражила да без даљега напустимо Косово, иначе да ћемо сви бити ликвидирани. (Како смо горе рекли, из овог села побегли су Срби у Орловић и у друга околна и ту чекали). Најзад, под таким притиском ми смо морали поћи. Пре нашег поласка, завршује сведок, Арнаути су у Орловићу испребијали на мртво име 14 људи". Било је тешко злосрећним сељацима да се растају са својом грудом.

Видећи да индивидуални терор нема онако брзог успеха како су желели, Арнаути су одмах, већ у априлу месецу 1941. прибегли великим масовним акцијама чишћења. Навешћемо примере из Брезнице, Бабина Моста, Помазатина и Кривова. Бабин Мост је на легендарном Косовском бојишту.

Реч дајемо опет свештенику Пимићу: "По нашој капитулацији дошао сам, вели, из Скопља у своју парохију у Бабин Мост, уочи Ускрса 19. априла 1941. године. Жеља ми је била да се нађем са својим парохијанима на дан Ускрса, пошто сам ту живео 11 година с њима, проповедајући им Свето Еванђеље. Одмах по доласку парохијани су ми предочавали опасност од Арнаута, али ја нисам веровао да ћу бити нападнут, пошто се никоме нисам лично замерио... Прошле године покупио сам у костурницу кости наших незнаних јунака, поубијаних од стране дивљих Арнаута 1915. године, не надајући се да ће ти исти Арнаутизверови, и ове године напунити и Лаб и Ситницу лешевима наших синова. Прво ме посетио један разбојник, Амет Н. из Бабиног Моста. Овај зликовац учинио је пре мог доласка више злочина, али један је био најгрознији. Извео је из српског села Граца 12-годишњег сина Алексе Гвозденовића и због неког старог нерашчишћеног рачуна повео дете на губилиште, на брдо између два српска села, Бабиног Моста и Граца. Ту је наредио своме синовцу да дете убије. Дете је било смртно рањено, 5 сати се у мукама мучило, али му нико није смео приступити, и по наређењу тога зликовца сахрањено је 48 сати после смрти"... Сведок наставља:

"Тужни народ очекивао је Ускрс у Бабину Мосту, али га није могао сачекати у својим домовима. Арнаути су гонили Србе из села Брезнице и већ почели нападати моје село, Бабин Мост. Напад су извршили око 4-5 сати после подне... Избегао сам на тај начин што је мој отац пуцао са прозора и нападаче спречио да ме не убију у дворишту. Пребегао сам Немцима који су били удаљени 1 километар. Немци су ове вечери заштитили село Бабин Мост и Брезницу, отерали стотине Арнаута. Дивље хорде, сузбијене уочи Ускрса, нападоше на Брезницу опет на Ускрс ујутру. Убише тамо Андрију и Ђорђа Јовановића и друге, и почеше палити село, али и овога пута Немци спасише село. Децу насељеника доведоше у Милошево, а Арнауте разјурише! У Милошево је обично долазио цркви народ из моје целе парохије. Гледао сам цркву, али се није смело прићи. Арнаути су пушкарали..."

"Арнаути су поубијали више мојих парохијана. Арнаутска братства Клинци и Сарачи побили су староседеоце Србе из села Бивољка, неколико Миленковића и Марковића. Гробови им нису били опојани... Савест ми је налагала да извршим опело над овим мученицима". То је сведок учинио, опојао је 7 гробова. У близини у Прилужју била је немачка стража, па га Арнаути нису смели напасти. Кад је пошао да очита опело и у селу Племетини, пресрели су га Арнаути, стали га бити кундацима и повели у затвор. Спасио се, каже, уз помоћ немачке патроле.

У исто време, на Велику Суботу, 19. априла, извршен је масовни напад на село Помазатин, удаљен 13 км од Приштине, на прузи Пећ-Приштина, са 30 самих српских кућа. Против целе војске Арнаута из свих околних села Срби су се јуначки бранили са нешто оружја које је остало од капитулације. У току напада погинула су двојица од насељеника: Петар Бањегалић и Раде Маровић али се село одбранило. Други нападај извршили су Арнаути ноћу између 23. и 24. новембра исте године. Масе од којих 3000 људи запуцале су и јурнуле на село, али су успеле заузети свега 6 кућа. Срба бораца било је свега 15 људи, али су се они били припремили, јер су чули да се напад спрема. Имали су и неколико машинских пушака. Држали су се сву ноћ. Ујутру били би настрадали да није дошла италијанска војска, да види у чему је ствар. Она је узела нешто оружја од Срба и Срби су се тада повукли, користећи се тиме и заклоном од насипа железничке пруге, у село Косово Поље, а Арнаути су напуштено село опљачкали и уништили.

Масовни напад на село Кривово, општине голешке, извршили су Арнаути почетком маја 1941. Удружила се нередовна арнаутска војска, руља, и новоформирана албанска жандармерија, да гоне српске насељенике. Становништво је избегло из Кривова у Врело, Суви До, Бресје и Приштину. Група Арнаута сачекивала је избеглице на путевима и убијала из заседе. Тада су изгинули Станко Поповић и кћер му од 12 година; Мићо, Михајло, Миливоје, Новак, Мијушко, Јевта и Радоје Савићевић, седам синова Новака Савићевића; даље: Пеко Ковачевић, Милун Бизмаревић и отац му Мило, и друге.

 

Туче и друга злостављања

 

Слични масовни нападаји извршени су доцније, у лето 1943. године, на преостала села где су се били окупили српски насељеници као у збеговима, нпр. на село Обилић, Орловић, Југовић итд. У тим прогонима нису више много правили разлике између насељеника и староседелаца. Село Југовић опколили су Арнаути једне ноћи са свих страна, па упали и стали хватати мушкарце и бити их батинама. Тако су, прича сведок Спасоје Лумовић из Обилића, батинама убили Новака Марковића, док је низ других Срба тако тешко премлаћен да је у тешком стању, превезен у приштинску болницу. Преко села Југовића извршили су сличан напад на села Љесковчић и Црквену Водицу, па су и ту покупили и на смрт испребијали око 30 Срба, за које сумњам да је који могао остати у животу. Највећим патњама знам да су били изложени Мирко Столић, Славко Милосављевић, Радисав и Глигорије Митровић, Радоња Антић и син му Милунко, Милан Грујић и други. "У селу Матичаника, каже сведок Давид Милосављевић из Лесковића, домородац, Арнаути су на мртво премлатили 27 Срба домаћина, да ли је који од њих остао у животу не знам, јер је мени затим успело побећи. Претпостављам да их је већина платила главом. Знам по имену од тих испребијаних све људе из Матичана: Јована, Спасоја, Душана и Трајка Симића, Александра Ристића, Николу Стојановића, браћу Крста и Младена Тасића, Чедомира и Слободана Лазића, Гаврила Костића, Апостола Јоксимовића, Васу и Николу Станковића, Душана Арсића. Људи су стављани на муке. Обично би везали свакоме ноге конопцем па конопац везали за таваницу, и онда ударали моткама где стигну, и кад виде да је несрећник при крају снаге, одвезивали би га и пуштали". Сведок Новица Симић из Матичана изјављује:

"Мога оца Јована и стричеве ми Трајка и Стана везали су управо за мошнице и куцали по овим каменом с једне и друге стране. Ја сам побегао у том часу док су их тако мучили, и не знам јесу ли остали живи".

И свуда је ишла иста нестрпљива претња: одлазите или вам нема живе главе!

Ево још неколико сведока за тучу: "Арнаути су тукли и злостављали сељаке" жали се Лукијан Бирчанин, игуман из манастира Грачанице. Италијани су такође мучили оне сељаке који су били у притвору. И општа је пљачка била". - Чујте једну удовицу из Кривова: "Ја Анђа Булајић, побегла сам с мужем из Кривова у Косово Поље где сам живела све до свог преласка у Србију. У Косову Пољу убијен је као избеглица мој муж Андрија Булајић у мају 1943 године. Најпре су га ухапсили, тражили су му оружја, одвели су га у општинску зграду општине обилићке која се налази у самом Косову Пољу. Овде су га затворили у подрум и ту злостављали све док није издахнуо. Мучен је три дана. Ја сам видела његов леш приликом сахране. Биле су му пресечене вене на рукама, одерана кожа на слепоочницама и на челу и пребијени удови. На крају ножем му је пресечен гркљан".

Слична страшна мучења дешавала су се и у среском затвору у Приштини. Бивши полицијски писар из тога места Никола Петровић наводи како се вратио у Приштину из Француске у априлу 1943. и како су га више пута звали на саслушање, и сваку пут у "квестури" тукли кундаком. "На 29 маја 1943 ухапшен сам са још око 50 Срба из Приштине. Били смо у Окружном затвору. Узрок нашега хапшења био је тај што је у то време имао да дође вицекраљ Албаније, ми смо били одређени за таоце. Али смо у затвору остали све до 27. августа. Органи квестуре и чувари затвора тукли су нас и злостављали кроз то читаво време. Мени су скоро сву косу с главе почупали, а обрве су ми обријали, само да ми напакосте, зато што сам пре био полицијски чиновник у Приштини. С нама је тада био затворен и Ленкин Мирче, ковач из Приштине, коме су Арнаути забијали игле под нокте на ногама и рукама. Слично су мучили и некога Младена, кројача из Приштине". - "Негде у почетку месеца августа 1943. године, док сам још и ја био у затвору, довели су арнаутски жандари сељака Кривокапића из неког села са Косова. После саслушања од стране арнаутске полиције нађен је овај Кривокапић заклан у ћелији затвора. Исти дан затворен је у општински затвор општине Девет Југовића бивши председник те општине Марковић са много других Срба. Сви су били страховито мучени. Марковић је умро од задобивених озледа, многи други су после изласка из затвора морали дуже времена остати у кревету, а неки се ни до дана данашњега (октобра 1943) нису опоравили. У исто време су арнаутски жандари вршили оваква злостављања и у осталим српским селима по Косову", завршује сведок. "Мало је ко остао од Срба да није изударан", додаје свештеник Пимић. А парох приштински, прота Апостол Поповић јадикује у тону старих хроничара из средњег века, кад су записали године великих несрећа: "Приштину сам напустио 31. маја 1941. Како у вароши тако и на Косову од стране разузданих и побеснелих Турака и Арнаута била је велика туча, тако да су се људи испод батине са душом растављали. Мучитељи нису гледали на пол, узраст и звање већ су вршили разна злостављања, затварања у тесним и загушљивим затворима. Дању и ноћи мирне грађане извлачили су из њихових станова и одводили. Било је несносно гледати и трпети пљачкање, отимање, злостављање и друге недозвољене ствари". - Још једно сведочанство из тешких затвора у Приштини. Драгутин Саватић, потпредседник финансијске контроле у том граду, изјављује: "Чим је наша војска одступила, одмах је узео власт у своје руке југословенски народни посланик Иљаз Агушевић из Приштине и са свим људима Арнаутима одмах је предузео гоњење српског живља. Кога су ухватили, пребијали су га на мртво име. На дан 8. јуна 1941., кад смо отишли са италијанским војним органима у полицију где је био речени Иљаз као шеф албанске полиције, нашли смо четири леша и то један испод степеница за II спрат и три у апсанама. Утврђено је од италијанске лекарске комисије и нашег лекара, чијег се имена не сећам, да су моткама испребијани и тако умрли. У апсанама смо нашли још 11 испребијаних моткама. Међу мртвима били су: Митар Павловић из Бесуња, Карацић из Милошева, и двојица чијих имена не знам из села Лазарева. А међу живим тученим био је Раде Шевић, председник општине Комаранске, и друга лица из оближњих села Бресја и Угљара".

Кад су тако радиле саме власти у срезу и општини, и званични жандари на терену, може се мислити колико је користи могло бити од притужби. Кад се Мирко Ракоњац из Грабовца, општине липљанске пожалио немачкој команди, она га је упутила на албанску власт; а кад је дошао да се пожали самом Агушевићу, он му је одговорио - да се сели што пре. Шест сведока из Косова Поља, Помазатина, Кривова, Бресја, - Б.Шекуларац, С. Крајиновић, П. Брља, Ј. Кривокућа, А. Булајић и Р. Јовановић кажу у један глас: "Наглашавамо да за све време, већ од априла 1941. године, за нас Србе није било никакве правне заштите. Албанским властима нисмо се уопште могли ни смели обраћати ма за какву интервенцију; нису нам признавали никаквих личних или имовинских права". Италијански окупатор показивао је, као и у другим крајевима, више пажње према српском становништву, али се он, у својој беди, увек прибојавао за своју властиту сигурност и није се ангажовао даље од главних друмова и главних места. Како смо горе споменули, знала је и италијанска полиција да се послужи у затвору дивљачким методама фашиста.

 

Куповање заштитника

 

Шта је преостајало у таквим приликама за оне који се још нису могли решити на сеобу? Остало је то да купују заштиту. "Заштиту смо куповали", настављају горњи сведоци, "добијали смо домаће Арнауте као стражаре које је плаћало не само село већ и ми појединци. У селу Бресје Срби сељаци били су принуђени да узму чувара-пољака, који је имао да штити од пљачке српске пољопривредне производе. Власти су забраниле да чуваре бира само српско становништво. Власти су саме пронашле једног разбојника, бившег качака и уцењивача, по имену Камбера, који је имао чувати село Бресје. По наређењу те власти село му је имало плаћати 20 албанских наполеона за 6 месеци; осим тога, дало му је 200 наполеона да купи коња и још 200 за кућни намештај. Сем тога овом чувару имала су се доделити два Србина сељака, који су га имали будити за случај да се напад изврши у време кад он спава. Морали смо му купити и пушку, мада је он сам већ имао арсенал оружја; платили смо за њу 70 албанских наполеона (албански наполеон важио је око 1000 српских динара).

"Док сам био у Прилужју", прича свештеник Пимић, "за време арнаутског гоњења видео сам како један богатији трговац Србин издржава Арнаутина. Служи га најбољим јелом, а његова млада жена са рукама на грудима служи дивљака и крволока".

 

Уцене

 

Ако сами не нудите новац за своју сигурност, доћи ће други да вам га траже. Сведоци настављају свој заједнички исказ: "Уцене српског становништва вршене већ од априла 1941, највећу жестину досегле су 1944. године. Највећи изговор био тражење оружја. Ако оружје немамо да дамо, морамо га куповати, или дати новац властима, не предајући оружје. Ја, Боривоје Шекуларац из Косова Поља имао сам према наређењу жандармерије из станице у селу да предам једну пушку крагујевачког модела, а пошто такву пушку није било могуће наћи, дозвољено ми је да набавим другу пушку, или да платим. Мене је то стајало 130 албанских наполеона. После сам морао платити и за револвер који нисам имао". Перо Брља платио је за пушку 50 алб. наполеона, Стеван Крајиновић 30. Славко Мацаревић из Косова Поља уцењен је за оружје са 125 наполеона... Било је и других изговора за уцене. Било је случајева да су плаћене велике своте зато што је некад нечија српска стока пасла арнаутску ливаду. Син Вукадина Митића из Бресја, као дете од 8 година, опсовао је неког Арнаутина од преко 16 година, сада је због те псовке исплатио томе Арнаутину 40 алб. наполеона. Апостол Лазић који је пре 1912. године (дакле, под Турцима) платио једном Арнауту да уместо њега служи војску, сада је накнадно имао да плати 80 алб. наполеона, јер је онај Арнаутин био тобож увређен што је служио војску. Апостол Максимовић из Бресја чији је син позван у италијанску војску у априлу 1943. године, молио је војне власти да му га као јединица ослободе: у Приштини су га тукли па онда уценили. Горе споменути Славко Мацаревић платио је 50 алб. наполеона због тога што је још пре рата испред ограде његова винограда пронађен леш једног арнаутског пса. Власник тога пса, који је уцену наплатио, зове се Брим из села Крушевца". - Игуман грачанички Бирчанин каже да је морао стога да бежи јер је уцењен са 100.000 динара. Општа пљачка је била, вели он.

Бошко Раца из Сувог Дола исказује да је "већ по правилу сваком премлаћеном Србину понуђено пуштање на слободу ако плати извесну суму у наполеонима. Та се сума кретала од 15 до 120 наполеона (или толико хиљада динара), а било је примера да имућнији Србин плати и 500.000 динара. " Ја сам, каже, три пута хапшен: најпре у новој години 1943. - претучен и платио 30 наполеона; други пут о Св. Сави - без туче, пуштен за 15 наполеона; трећи пут концем априла - опет пуштен за 24 сата уз цену од 15 наполеона. Кад су ме и четврти пут хтели да ухвате побегао сам испред носа у талијанску жандарску чету у Приштини, иако су ме терали на коњима и пуцали за мном. С талијанском објавом побегао сам у Србију... Колико знам из самог мог села Сувог Дола платило је уцену 100 домаћина". По истом сведоку, Јово Џелатовић, богат насељеник из Херцеговине, платио је 1000 наполеона, Шпиро Милићевић неколико стотина; веће уцене платили су, каже, и ови: Гојко Балабамовић, Мићо Вукша, ЈовицаЋалић, браћа Милош, Миленко и Миливој Павловић, Јован Кривокапић, Лазар Вујевић, Васо Малићевић, девет брата Кртинића из Лике, Лазар Грбушић, Мила и Перо Бујевић, Петар и Радован Пауновић.

 

Пљачка

 

Заиста била је то општа пљачка, што рекао игуман грачанички. Уосталом, из толиких и толиких напредних српских села, Арнаути су развукли све. Споменути сведок Лумовић наводи како је међу пљачкама долазило испочетка и до озбиљнијих сукоба око деобе плена. Стога су, каже, установљени "мировни судови" који су имали да расправљају спорове, међу Арнаутима, и њихове одлуке биле су без призива. - Ресторатер, из Приштине Живко Букумировић прича како су њега оперушали усред дана: "На пет дана по доласку немачке војске у Приштину Арнаути су узели власт у срезу и општини. Три дана после тога дошао је мојој кући њихов десетар са три полицајца, одвели су ме у полицију где ми је тај десетар поднео револвер под грло и узвикнуо, псујући ми српску мајку. Ово није Југославија, ово је Албанија! Потом ме је ударио пендреком. Наредио ми је да идем кући и чекам сутра полицију. Сутрадан дошла су четворица и узели ми: радио апарат, 100 великих и 45 малих тањира, 70 пари виљушака, ножева и кашика, 40 до 50 салвета, неколико шерпа, машину за млевење меса, 4 канте масти. Те полицајце не познајем".

 

Нове аге и бегови

 

Има случајева, и то доста, да су поједине фамилије могле собом понети својих ствари и потерати стоке. Има их који су од окупатора добијали и вагоне. А има их који су бежали без игде ичега да спасу живу главу, пошто су Арнаути понегде рушили или палили кућу човеку више главе, или нападали масовно у борбеном ланцу. Појавиле су се старе муслиманске аге и бегови тражећи од староседелаца своја стара феудална права. Њихови људи упали су у село Бресје општине обилићке, протерали мушкарце и задржали жене. Тако је и стање староседелаца постало у последње време тако тешко да су многи тражили објаве за сеобу у Србију, и тешко патили чекајући на вагоне.

Милисав Петровић из Орловића прича о једном изразитом типу новог самозваног бега: "По слому Југославије Арнаути су на нас наваљивали разне терете да покажу да је опет дошло њихово време, кад Срби треба да им аргатују. Нарочито се у мом крају осилио Зенел "барјактар", те је наредио да му ми насељеници из Орловића морамо обрађивати земљу. Једноставно је преко нашег сеоског кмета поручио да 30-40 људи имају тада и тада доћи и обављати све земљорадничке послове на његовој земљи. Како нисмо имали никакве заштите, морали смо испуњавати ову Зенелову самовољу. Од неких људи Зенел је напросто узимао пољопривредне справе па чак и кола. Једног дана пресрео ј е на путу Добривој а Голубовића из Орловића, те му узео кола а њега хтео заклати; оставио га је на животу кад је овај закукао да има шесторо ситне деце, и само га је измлатио. Милораду Миладиновићу, који му је орао њиву, одузео је једноставно плуг рекавши му: ово је добар плуг за мене! Слична су насиља вршили и други косовски Арнаути над Србима... Поред Зенела "барјактара" имао је у Орловићу главну реч Арнаутин Зумбер из среза лапског, на садашњем српском територију, који је у овом рату прешао отуда у село Мазгит општине обилићке и ту се докопао најбољих српских имања. У последње време (1943) стално се настанио у Обилићу изјавивши нам да неће пре изаћи док се сви Срби из тог села не иселе. Мени лично и другим насељеницима говорио је да нам оставља рок од 10 дана да се иселимо. Под таким околностима, а знајући како је већ убијен Александар Михајловић, није нам друго преостало но да се, уз италијанске пропуснице, иселимо у Србију. Од свих Срба остале су после нашег одласка у Орловићу свега две удовице и један мушкарац чија је кћи одбегла за некаква Арнаута".

 

Отмице женскиња

 

Свој дивљачки и зверски обичај отмице, вршили су Арнаути и у овом срезу већ од априла 1941. У скупном извештају Боривоја Шекуларца и 5 другова читамо: "Из Помазатина одведена је у августу 1941. Јелена Маровић, кћи убијеног Рада Маровића. Њен брат Лаза Маровић, убијенје у Сувом Долу почетком 1943. Отмица је извршена и над мојом, Стевана Крајиновића, кћерком Душицом Крајиновић, старом 20 година, из Косова Поља. Заједно с Душицом отели су и њену вршњакињу Милену Умиљевић, из истог места. Две девојке из тога места, знајући да их чека отмица, покушавале су да пребегну у Србију, на граници су их ухватили и отерали у Приштину у затвор, где се и сада (априла 1944) налазе". Никола Перовић, чиновник из Приштине изјављује: "Неколико су пута покушавали Арнаути да по ноћи одведу моју сестру Ружицу, стару 21 годину, да је тобож саслушају. Међутим, ја сам слутио зашто хоће да је воде од куће и нисам је дао, јер сам слушао шта се прича. Познато ми је да су Арнаути млађе девојке Српкиње, како у селу тако и у самој вароши, одводили од кућа ради тобожњег саслушања па су их код себе задржавали, и родитељи више за њих не знају. Баш пре но сам пошао од куће (октобра 1943) чуо сам да су Арнаути из једног села на Косову одвели 4 девојке и задржали их код себе".

 

Убиства

 

Како је изгледало убијање појединаца по кућама нека нам исприча парох општине Бабушке Пимић, и то у случају погибије двеју фамилија Миленовића и Марковића у Прилужју, како му је то описала једна жена из Бивољка: "Арнаути су нас напали. Убише ми на моје очи мужа Анђелка и 20 годишњег сина. Остаде ми само један малишан кога сам сакрила. Сину су ми куршумима размрскали лубању тако да му се мозак просуо по дворишту. Лешеве сам унела у кућу да избегнем навалу других Арнаута који су ту били и пљачкали. У моме комшилуку убили су два друга Миленковића, а и једно дете, и ранили једну жену. Марковићи су пострадали још горе. Убили су две жене. Убили су Милицу Марковић која је била у другом стању и једно дете, а свекрву су јој ранили".

"Године 1943. уочи Св. Луке, тј. 30 октобра - прича Спасоје Љумовић и другови - убијен је у Приштини истакнути наш првак и одлични оператор др Никола Радојевић и то на свиреп начин. На петшест дана пре тога напали су га из заседе пред његовом кућом. Добио је два револверска метка и превежен тешко рањен у приштинску болницу. Међутим, како рекоше, уочи Св. Луке арнаутски бандити провалише у болницу, и ту га искасапише секирама".

Не остаје нам друго но да прекратимо страшну хронику и да јој само по местиманабројимо неколико имена, од којих су нека већ у тексту споменута.

Бабуш: Раде Маројевић, удова Стеванија Жељаковић. У јуну 1941. побијени су у Бабуну и околини: Душан Ђокић, Никола Рунић, Раде Огњановић, Рајко Пауновић, браћа Бајат, Серафим Петровић и други, свега око 20 људи. - Бивољак: Седам староседелаца Марковића и Миленковића, и међу њима више жена и деце. - Брезице: Андрија и Ђорђе Јовановић и њихов служитељ. - Велика Слатина:

Раде Маројевић, Станко Поповић и кћерка му од 12 година. - Душан Вуковић из Вуковца, заклан у самој општини слатинској. Оврањи До: Митар Живановић из Бесиња и Драгутин Симоновић из Доњег Лупча, и нека жена. Вреко: око 35 Срба. - Девет Југовића: Михаило Кузмановић убијен и бачен у бунар, а председник општине Новак Марковић претучен у тој општини и умро у болници приштинској. Добро Село: Љубан Дотлић, убијен за вечером кроз прозор, кћи му рањена. - Градац - један 12годишњи дечко убијен мученички. - Златари: три човека. - Косово Поље: Андрија Булајић искасапљен после мучења; Јован Миковић општински деловођа; Мирко Самарцић, тежак и књиговођа убијен на њиви; Вукота и Милан Јанковић.

-Коморан: Трифун Ђура. - Кривово: Седам синова Новака Савићевића: Мићо, Михаило, Миливоје, Мијушко, Јевро, Новак и Радоје; Пеко Ковачевић, Мидо Бизмаревић и син му Милун. - Лазарево: један младић у мају 1943. Лужани: Спасо Милићевић убијен па опљачкан. - Милошево: Раде Мирковић. - Обилић: Петар Јовановић, Јанко Огњановић, Симо Матић, Јован Максимовић (староседелац), Лазар Илић и син му Љубо. - Орловић: Александар Михаиловић (а брат му рањен). - Орлат: Радосав Мићуновић (убио га Јусуф Јусуфовић). - Помазатин: Раде Маровић, Петар Бањегалић, Илија Грубешић, Милош Сурлић. Прилужје: заклано 8 Срба (14 јуна 1941). - Приштина: др Никола Радојевић, оператор, рањен, па искасапљен секирама у болници (30. IX 1943). Марика Вучковић, Божидар, Љубо, Зорка, Јулијана, Милева и Вукале Јовановић (Вукало је син председника општине у Бабину Мосту и бански већник). Богдан Вучинић, Митар Павловић из Босиље, Кривокапић, Милан Караџић из Милошева и два човека из Лазарева, убијени су на мукама у затвору приштинском. У вароши је заклано више српских жандара. - Софалија: 4 староседелаца, избодени ножима па дотучен из пушака.

Суви До: Лаза Марковић. - Руштица: један српски војник убијен, остао несахрањен, па га развлачили пси.

 

Неколико зликоваца

 

Главни кривац у срезу је Иљаз Агушевић, рентијер из Приштине и бивши народни посланик у странци Ј. Р. 3. пре рата, а сада срески начелник у Приштини, један од вођа Косовског Комитета. Миљух Исмаил, власник хотела "Скендербег" у Приштини, био је шеф извршног одбора и вођ "Црне Руке". - Бабуш: Ђазим Бислимовић, син Сафедина дугогодишњег председника општине, био је вођ руље и главни крволок. Бабин Мост: Амет Н. Вел. Слатина: Смаил и Азем Шебановићи, Саит Н. - Врањи До: Луша Иљазовић, с браћом и синовима, Муса Мујовић из места, Тапо Рундо, Мелет Мрљак, Бајрам Крљак из В. Слатине, Салим Рудар из Мале Слатине. - Девет Југовића: Идриз Бајрамовић, Рафат и Муарем Асановић, Шериф Бегировић, Реџеп Бајрамовић, сви из Пруговца. - Коморан: Заја Зогић, Магори: Мухарем Максутовић и Зумбер Н. Обилић: Шабан Дубница, Зенел "барјактар", Џеладин Џеладиновић, Бајрам Дединац, Шериф Кадрија Кадришавић, сви из Лесковића. Селман Адемов из Мозгита, Фамуна Куртешевић из Обилића. - Трудна: Шабан Моловић из Баријева, Абдула Ајдиновић из Пруговца. - Радово о. голешка: Ђемоци Ђерак из В. Слатине, Даут Џамаиловић из Ариљаче, Исмаил Горанин предс. општине, бив. префект у Урошевцу затим посланик у Тирани. - Фуштица: Садик Седиковић, итд.

Н. 3. Састављено по исказима 41 сведока из 28 разних места среза грачаничког, и то једнога (са 6 сведока) од априла 1944, пет из године 1943,6 из 1942, а остали из 1941.

 

НЕРОДИМСКИ СРЕЗ (УРОШЕВАЦ)

 

Статистика. Године 1931., било је у срезу 13.090 Срба Православних, 392 католика и 24.894 муслимана, скоро све Арнаута. Срба насељеника било је 1936. године 307 домова.

И у овом срезу почео је албански терор одмах после капитулације. Арнаути су сменили све југословенске власти у срезу одмах по доласку Немаца и поставили своје. Доласком италијанске војске, "негде почетком маја", албански терор је донекле ублажен у самом Урошевцу и околини, али је остао по удаљенијим селима. После италијанске капитулације,улето 1943, прогони Срба достигли су највећу меру, обухватајући и домородце.

 

Изгони Срба

 

Одмах после капитулације југословенске војске отпочели су прогони српског становништва у Сазији, прича Душан Ћук, насељеник из тог места. " Арнаутско становништво одмах је дограбило оружје из магацина и од разбијених одреда југословенске војске. Оружје су носила чак и деца од 10 до 12 година. Првих дана Срби су живели искључиво скривени по кућама. Прогони су се састојали најпре у пљачки: пљачкана је стока, пољопривредне справе, покућство. Почетком маја (1941), почела су хапшења, која су вршили домаћи Арнаути обучени у црно обојене југословенске униформе. Срби су затварани по школским и општинским зградама, жандармеријским станицама. У просторијама тих зграда вршене су туче ухапшеника. Одмах по капитулацији Србима је одузета земља која им је била додељена аграрном реформом. То су вршиле локалне албанске власти. Председници општина и кметови села саопштавали су Србима да више не смеју ићи на имања добивена аграрном реформом. Одузимање купљене имовине почело је у Сазији после капитулације Италије. Арнаути су тада говорили да су се тобоже вратили продавци имања из Турске, где су се били у своје време иселили, а у ствари они су узимали земљу сами за себе".

Сведок из Новог Мираша Томо Вртикапа, сведочи слично: "Одмах по капитулацији дошла је група од којих 50 Арнаута из Старог Мираша, добро наоружана, упала је у Нови Мираш и изјавила нам да су имања која ми обрађујемо њихова, без обзира на који смо их начин стекли. Имања додељена аграрном реформом одузета су нам; имања која смо били купили могли смо начелно и даље обрађивати, али то нисмо смели, јер је излажење из куће било скопчанос опасностимапо живот... Људи нису смели ићи из села у село. Један човек који се усудио отићи из Новог Мираша до Урошевца, удаљеног 12 км, убијен је, после мучења, на трећем километру на повратку, 1941. - Рељу Алексића из села ЈерпТалиновца најпре су опљачкали, уз претњу да мора селити, а затим му се Арнаутин уселио у кућу са својом породицом, а њега просто истиснуо. Драгољубу Лукићу из Доње Гадимље рекао је председник општине Ћасим Сефован да мора селити и даће добити објаву; а затим је кућу опколило више жандара испред којих је Лукић једва побегао да га не убију. Видаку Марковићу из Талиновца такође су се Арнаути уселили у кућу, одмах у почетку, па га истерали и опљачкали. - Тодор Славковић из Урошевца каже да су Арнаути потерали из даљих села најпре насељенике, а онда и домородце, па су се неки од тих избеглица задржали у Урошевцу, а други наставили за Србију. Од априла 1941. до априла 1942. стање је у том крају, вели, било уопште тешко, од тада до априла 1943. нешто се поправило, да се затим поново погорша. - Раде Секулић и Славко Јелачић из Појатишта изјављују да се код њих терор појавио најпре у облику туче; а затим да су, од јесени и зиме 1941/42 заредале пљачке и убиства са уценама. Чак и она земља коју су били купили одузета им је, кажу горњи сведоци. На оно што им је остављено, морали су Срби плаћати ранијим власницима, бившим агама и беговима четвртину од свега прихода, поред десетине коју су давали држави.

Кад је у последње време из 1943. терор превршио меру, те кад су и староседеоци стали молити за објаве да се у масама исељавају некима су то спречавали аге и бегови јер им је била потребна њихова радна снага.

 

Туче и мучења

 

На туче жале се сведоци са свих страна. "Има људи које су испребијали те су остали упола мртви" сведочи Драгомир Лукић из Доње Гадимље. Жандар Драгутин Синадиновић из Штрбама каже: "У селима Догане, Заскок, Старо Село, Арнаути су мучили и тукли Србе до изнемоглости. Тако су тукли Петра Сталетовића, а у Старом Селу затворили су у школу и тукли 60 Срба, па неке и побили, као неког виђеног домаћина Драгу. Исто тако знам да су Арнаути злостављали и мучили браћу Тодора, Бориса и Михаила Мартинца из Папде". "У околним селима, исказује Михајло Драговић из Сливова општ. Косињске, убијено је неколико деце пуцњавом. Куће су паљене и разорене, воће су секли и уопште хаос је био, пошто су сви бегали". Судија и адвокат у Урошевцу Живојин Животићсведочи: "Видео сам много насељеника Срба, насељених у Урошевцу и околини, како иду кроз варош крвави, и веле да су их злостављали и тукли Арнаути мештани а и саме арнаутске власти, јер су хтели на тај начин да их најуре с њихових имања". - Да чујемо о томе још и Тома Вртикапу из Новог Мираша: "Нови председник општине (неки Албанац из Албаније) заједно са бившим председником (Ћазимом Сефединовићем) сазвали су мушкарце из села у једну кућу и ту их помоћу жандара затворили. Појединци су онда извођени одатле у поље и тамо тучени до бесвести. Тако су између осталих тучени Марко Витковић и Јанко Глоговац, донели су их крваве и онесвешћене. Њих двојицу са још четворицом тукли су моткама и врећама песка у пољу и у општинској згради у селу Бабушу. Глоговцу су осим тога стављали ужарено угљевље на поквашени стомак. Познато ми је да су мучење вршили, између других, општински пандури Нуредим Рустемовић из Бабуша и Мустафа Веселовић из Лаганције. Да би се она шесторица спасила од даљег мучења, положило је село Нови Мираш 80 албанских наполеондора. На једно питање упућено кмету Старог Мираша Алмету Сефединовићу за разлоге тако бесомучног прогањања и мучења српског становништва овај је изјавио да је то стога што српској народности нема више места у Новом Мирашу". "Децембра 1943", - прича Душан Ћук из Сазлије - "земљорадника Косту Милошевића родом из Билеће, претукли су домаћи Арнаути на челу са Јусуфом Речицом, деловођом општине талиновачке, иначе бившим студентом. Тукли су га у његовој кући кундацима и цевима од пушака. На тај начин и одбили су му један бубрег. Породица га је пренела у болницу али је он тамо одмах умро".

 

Уцене

 

За продужење боравка у томе селу Срби су плаћали албанским властима велике суме, неку врсту закупнине за своје властите куће, имања - наставља сведок Вртикапа. "Председнику општине Бабушке Гиз Жерка, Арнауту из Албаније, платили смо 150 албанских наполеона за добивање пропуснице за Србију, кад смо били принуђени да напустимо село, 15 фебруара 1943". Смели су понети само понешто личног пртљага. Пошто им није било могуће прећи границу Србије, остали су у Урошевцу до марта 1943. године.

Насељеници у Сазлији морали су од самог почетка да плаћају приватну стражу, 15 наполеона месечно - уствари ту није било правог стражарења, него једна легална пљачка. У Појатишту су ти чувари били још скупљи. "Свако село у коме је било Срба - вели сведок: имало је по неколико чувара - и то по захтеву и претњи самих Арнаута. Појатиште је плаћало четворици који су били стални, по 20 и 30 наполеона месечно свакоме. То се плаћа за заштиту села као целине. Ако Србин појединац жели да га чувар одведе до имања или оближње вароши, то мора да посебно плати, наполеон за један дан. Осим тога село је чуваре хранило и свршавало њихове пољске послове". У децембру 1943. саопштено је становницима Сазлије да више не сме да буде ни тако плаћених чувара и да Србима више не преоста друго ништа но да се селе. Међутим су се настављали небројени случајеви простих уцена. Док је било новца да се уцене плаћају, дотле су многи Срби остајали по селима, а кад је нестало новца, морали су ићи. Уцене су се кретале од 50 до 200 албанских наполеона. - Инжењеру агрономије Шпиру Слијепчевићу насељенику из Урошевца Арнаути су уграбили синчића од 12 година и запретили да ће га заклати ако им се тим и тим путем не исплати 600 албанских наполеона (тј. 600 хиљада динара). Човек није имао да плати ни мањи део те огромне своте. Суседи и пријатељи скупили су добровољне прилоге да спасу дете, али све то са очевом уплатом није изнело више од половине од тражене суме. Кад је човек поручио да не може више послати у датом року па макар дете и погинуло, Арнаути су узели новац и вратили дечка. Било је и случајева силовања, као у породици Матије Кујунцића и брата му Саве, оба из села Тешана. Домаћини су, кажу, везани гледали то насиље. То је извршио Хамдија Јашаревић, бив. југословенски жандармеријски каплар у Урошевцу, са својом бандом.

 

Убиства и масакри

 

И у овом срезу побијена је маса невиног света. У Штрпцима су убијена двојица. У Урошевцу: Милан Карацић, служитељ среског суда, и Милош Сурла, чувар пруге, из Бабљака, па Рајко Бакић, индустријалац, Драгољуб Кујунцић, свештеник, Милан Трајковић, учитељ, и други. У часу италијанске капитулације извршен је велики масовни покољ Срба у Урошевцу и ближој околини, којом приликом су побили око 60 Срба, домаћина. Повод је, кажу, био безначајан: за време арнаутских демонстрација, један италијански официр склонио се у неку српску кућу; руља је нагрнула за њим, и под изговором да су Срби сарадници Италијана, ударили за њима. - У Појатишту први је погинуо Коста Секулић, коме је руља од 20 људи отела стоку. Дана 30. јануара 1943., стрељали су у Појатишту испред општинске зграде тројицу, међу њима кројача Марка Н. - Вецка Н., и то у току претреса у грању оружја кога код њих нису нашли. У тој потрази за оружј ем уби ли су у селу Грболе 6 особа код кој их такође нису нашли оружје. Два од њих бацили су живе у ватру, сведочи Раде Секулић 60 годишњи сеоски домаћин из Појатишта, отац 4 деце, а четворица су убијена у шуми близу села. Један од њих Душан Ђајић, земљорадник, убијен је тако да му је једна нога свезана за високу пречагу лестава док су му другу ногу вукли на ниже, све док је нису ишчупали из бедара. Његова жена Мара гледала је мучење. Међутим је Неђо Видачић мучен више од свих других. Жандари и цивили боли су га ножевима и толико исекли да му се леш није више могао познати. Полни органи били су му одрезани. Мучење је вршио Шабија Зарић, бивши робијаш из села Раковице, општине бабушке. Земљорадник Јагош Милићубијен је из пушке. Они живи спаљени зову се Раде Бајат и Тодор Милић. Њих су довели везане пред једну запаљену кућу, убацили их унутра и врата споља закључали. После су нађени само делови њихових угљенисаних лешева. Јуна 1943. убијен је у Појатишту Спасоје Лечић из заседе".

 

Одвођење

 

Избеглица Бошко Раца из Сувог Дола, среза грачаничког спомиње одвођење двеју девојака из Старог Села код Урошевца. Колико се сећа, оне су из породице Ковачевић. Једна је, злоупотребљена, враћена кући по заузимању Италијана, а друга се није могла наћи.

Што се тиче окупатора, Италијани су узимали Србе у заштиту донекле у Урошевцу и ближој околини, а за даља се места нису много интересовали. Цркве су у свом домашају бранили и сами их посећивали. Што се тиче Немаца, они су, пре и после талијанске власти, давали сву власт Арнаутима.

Међу самим Арнаутима није било заштитника; "а у колико би појединци и помогли, тј. узели у заштиту", каже Чедомир Билибакић из среза шарпланинског, општински благајник у Штимљу, "нису смели, јер би главу изгубили од самих Арнаута, јер они међу собом пркоса не трпе".

Па ипак се, по сведочанству Бошка Раце, нашао један честит Арнаут заштитник: "Арнаутин Рајим Рушитовић из села Црнила, среза неродимског био је за време Југославије врло активан и борбен првак Албанског Комитета; а за чудо, за време рата показао се великим пријатељем Срба, те је сачувао многе Србе од терора и изгона у свом крају, а потпуно је сачувао Србе из свог села Црнила".

Напомена. Рађено по исказу 15 сведока из 9 места среза неродимског и једнога из грачаничког, од којих 1 из год. 1942., два из 1943., два од марта 1944., а остали из 1941.

 

СРЕЗОВИ НОМИНАЛНО ДОДЕЉЕНИ СРБИЈИ: КОСОВСКА МИТРОВИЦА, ВУЧИТРН, ПОДУЈЕВО

 

Српске мучитеље мора да плаћа Србија

 

У својој окупаторској свемоћи, Немци један део Косова нису хтели препустити Албанији, јер би то значило препустити га Италији, а тамо у северном делу Косова налази се богати рудник Трепча, као и важан стратешки положај, излаз из Санцака и из Ибарске долине. Стога су срезове митровачки, вучитрнски и лапски (Подујево) доделили својој окупираној области Србији. У пракси, нажалост, то је мало помогло тамошњем српском становништву. Арнаути су и тамо мучили Србе на све начине, као и у другим срезовима. Сва је разлика била у томе да је у том антисрпском раду албанске чиновнике овде морала плаћати - Србија! Притужбе српској власти биле су узалудне, стварни господари били су Немци, који су се ослањали на Арнауте, а полицијска и жандарска власт била је скоро само у рукама Арнаута.

У Косовској Митровици било је, по статистици од 1931. године, 17.246 православних Срба, 754 католика и 12.623 муслимана, од којих један део југословенске расе. У Вучитрну, православних је било 8.698, муслимана 27.174 и 174 католика; у лапском срезу 7.622 православна и 27.174 муслимана, без католика. Срба насељеника било је 1936. године у срезу Митровачком 89, вучитрнском 553 и лапском 604 домова.

Из тих срезова имамо премало података и зато их овде износимо заједно.

 

Арнаути и изгони Срба

 

"Одмах после пропасти Југославије - изјављује сведок Стевка Иванишевић, насељеник из Сврачка, општине самодрешке, среза вучитрнског - Арнаути су почели терорисати српско становништво у целом вучитрнском срезу. Залазили су наоружани војничким пушкама у наше село, изазивали нас Србе и претили нам да ће нас све побити ако се у најкраћем року не иселимо из онога крај а. Наглашавали су да срезови вучитрнски, митровачки, новопазарски, рашки и подујевски морају потпасти под Албанију, и да они неће трпети Србе у Албанији. Исто су тако вршили терор над Србима и жандари албанске народности. У месецу јуну и јулу 1941. године, у року од два дана Арнаути су убили у Сврачку Мркића Стевана, родом из Зрмање, и Комљеновића из Херцеговине. Изазвали су их по дану и убили на кућном прагу. Нису дозволили њиховим породицама да их сахране у гробље, него су их морали покопати крај својих кућа. Под терором Арнаута иселила се (до 1943) 21 српска породица из Сврачка (од свега 52 колико их је било насељеничких). Њихова имања одмах су запосели Арнаути. Тако су прошли Срби и у осталим селима среза вучитрнског. - Некако у септембру 1941. године, дошла је немачка фелджандармерија и узела у заштиту нас колонисте, па је терор Арнаута мало престао. У години 1942. дошло је (овде) до споразума између Арнаута и српских државних (=недићевих) власти. По томе споразуму могли су Срби колонисти у оном крају мирно опстати и уживати своје поседе. Али су Арнаути чинили насиља и даље. Злостављали су и пљачкали. Срби су морали њиховим људима давати извесне своте новаца, животне намирнице и друге ствари, а они су се обавезивали да их бране од даљих арнаутских нападаја. То су радили не само обични Арнаути, већ и њихови жандари. Ми Срби се нисмо смели никоме на то жалити, јер нам се претило убиством. Тако стање потрајало је до маја 1943".

 

Убијање

 

Тада се уводи један нов начин згодан за Арнауте, да лакше тамане Србе. Њихова власт одређује да Срби имају по ноћи чувати прометне објекте, као путеве и мостове, и водене пропусте, али голоруки без оружја! Ништа лакше него убијати их из мрака и Немцима приказивати да то нису учинили они. "Тако је - наставља сведок - 6. јуна 1943. погинуо на стражи на месту Милан Иванишевић, отац троје деце. Исту ноћ рањен је на стражи Стојан Бракус. На овај начин погинуло је више Срба у ономе крају".

После капитулације Италије, Арнаути су у вучитрнском срезу знатно повећали свој терор, нарочито њихови жандари. Ево како су организовали један покољ. По причању истог сведока, на 10.септембра 1943. поручили су жандари, са станице Ново Село, Иси Лукићу у Сврачак да им приреди бољу вечеру. Лукић је приредио и чекао. Око 10 сати дође један жандар, звани "Црни Алија", с једним наоружаним Арнаутином у цивилу. Он запита је ли готова вечера. Жена одговори да јесте. А где јој је муж Исо? - Спава. - Нека га одмах зове. Он (домаћин) дође и понуди их цигаретама. У то поче пас да лаје. Изађе жена и виде да су кућу опколили оружани Арнаути. Она се врати и запита жандара зашто је то, али не доби одговора. Онај Алајин пратилац истрча из куће. Устаде и Алија и рече да ни он неће вечерати, него да иде видети шта то има око куће. Отварајући врата од авлије он се окрену и опали из пушке те погоди Ису у стомак. Исо паде а и други Арнаути опалише на њега и погодише га са по два метка. Затим одоше, а жена остала кукајући над мртвим мужем. "Пола сата после тога напали су кућу браће Петра и Стојана Бракуса. Бацили су бомбу на кућу. Затим су отворили ватру из пушака и полупали прозоре. Случајно није нико погинуо. Наставили су с пуцњавом по целом селу све до зоре. Исте ноћи налали су наоружани Арнаути на Србе у селима Ново Село, Бегово, Врница, Свињари, Пантина. Ту ноћ погинули су: Аритон Јовановић из Новог Села, Милан Миленковић и његов синовац Миодраг из Новог Села - Бегова, кћи Крсмана Радуловића из Врнице и Миле Симић из Свињара. Чуо сам да су ту исту ноћ погинули од Арнаута два Србина жандара и два финанса на жељезничкој станици у Вучитрну. После тога - завршује сведок - настала је паника међу Србима, те су почели да остављају своја села и да беже у унутрашњост Србије".

Радоје Анђелковић из села Цицилије, среза вучитрнског, изјављује: "У нашем селу било је око 50 душа Срба у 6 домова, међу 50 арнаутских. Живели смо с Арнаутима у слози. Земљу смо били купили од њих. Иза слома (1941), стали су нас одједном убијати из заседе без разлога. Убили су Дражу, Вељу и Андрију. Чуо сам да су неког Богдана из Дубице извукли ноћу из постеље, одвукли у шуму и живог разапели на дрвету, претученог и измученог. Кад смо видели да Арнаути убијају и по другим местима изреда, побегли смо с Косова. Оне који су заостајали, Арнаути су терали, говорећи им: "Идите у вашу Србију! Косово никад није било ваше, нити ће бити!" - Они су опљачкали новац, отимали жито, стоку и све што им се допадне. Исекли су нам шуме, а куће спалили и разрушили. Чуо сам да су улазили у цркву Самодрежу и пуцали из пушака на иконе. Видео сам како су Арнаути истеривали из куће људе и жене кундацима и претили да ће убити свакога ко уђе у цркву или порту. Чуо сам да су Арнаути одводили и неке девојке себи за жене. Тако су одвели две кћери неког Софронија из Сврачка. У насиљу против Срба нарочито су се истакли Арнаути Бојо и Зуко Камберовић из Цицилије".

 

Разбијена српска војска хоће да ослободи поручника

 

Радомир Чађеновић из Прилужја, среза вучитрнског, прича: "У моме месту било је 1.500 Срба у 150 домова. Арнаути су палили и уништавали српске домове. Уништили су куће Радомира Ивановића, Петра Јовичића, Милета Стојановића, и других. Борба је била у селу и том приликом страдале су наше две чете војника и више жандара, кад су хтели да ослободе неког поручника из 4. ужичког пука, ког су Арнаути заробили, па му и очи ископали. Све побиј ене вој нике Арнаути су затим бацал и у кречане и бунаре. Убијали су и мирне грађане, напр. мога деду Марка Перановића, који је живео у Жачу, среза источког". Одводили су и младе девојке од 1416 година над којима су вршили обљубу па их затим или убијали или протеривали у Албанију. "И код нас је било убистава од стране Арнаута, додаје Драгољуб Стајић из села Кола, истог среза; имена убица се не сећам, а убијена су, колико сам ја видео, 4 лица, и то: Војин и Чедомир Распоповић и Божидар и Лука Бешић, сви из села Врнице, побијени су у једној кући бомбом".

Симеон Гојковић, парох у Бабину Мосту, Митар Бајчетић и Спасоје Дугина, земљорадници из Милошева, среза вучитрнског, заједнички изјављују (1942): "Срби у срезовима Вучитрн, Кос. Митровица и Подујево, без обзира да ли су староседеоци или насељеници, живе управо у очајним приликама. Њихов је положај готово безизлазан, јер немају никакве заштите од тамошњих власти. То је и разлог што је много насељеника избегло на ужи српски териториј, особито из вучитрнског и митровичког среза, док их је већина још остала у срезу подујевском. Српско становништво страда од зулума домаћег арнаутског елемента, али и од самовоље обалских власти, нарочито од албанске жандармерије, која је страх и трепет за српско становништво. Иако ову жандармерију плаћа Београд, ипак јој српско становништво мора кулучити и давати јој по селима стан и храну. Прогони погађају једнако Србе староседеоце и насељенике. Сматрамо, међутим, да је главни извор свему злу албански Комитет са седиштем у Косовској Митровици, на челу са Ферадбегом Драгом, бив. народним послаником Џемијета у Нар. Скупштини у Београду". Сведоци затим говоре о пљачкању, убијању, одвођење девојака, о забрани жалбе, па настављају: "Упркос наредбама власти да се сва земља има обрадити, Срби не смеју да је обрађују, јер им то бране сељаци Арнаути, који им кажу да то мора остати утрина као што је некада била". Свештеник Гојковић каже: "У три среза, напред поменута, убијено је, по моме сазнању, 54 Србина мушкарца и 6 жена и то све на кућном прагу. Највеће је зло што се јесенас земља није могла, односно није смела обрађивати, а оно што су Срби обрадили, Арнаути уништавају стоком. Многе куће, па и села, где су били Срби насељеници, остала су пуста, нити власти воде о томе икакву бригу". Храна која се из Србије шаље сиротињи, не долази до српских села.

Парох подујевски Бранислав Кошутић исказује како су и из тога среза, већ 1941., "многи виђенији парохијани почели бежати вртоглавце, сами или с породицама, како би се спасли од насиља и убиства од стране Арнаута. Немци су, само привидно бранили мирно српско становништво, а уствари предали су сву власт Арнаутима, којима је био циљ да наш свет присиле да се исели".

Владимир Паунковић из Невољана, среза вучитрнског, причао је како су га ноћу Арнаути напали и опљачкали, наређујући му да се одмах сели; а сутрадан како су га арнаутски жандари тукли и нагонили да призна како му стока није отета него је слободно продао. Удова Петра Радовића из Орлана, среза лапског, описује како су је 10. јуна 1941. Арнаути плашили пуцањем пушака и бомби, и претњама: да се одмах сели с децом, иначе ће је убити.

Да чујемо, најзад, још Арсу Гломазића из села Љушти, среза Косовске Митровице: "Ноћу између 23. и 24. априла нападоше ми Арнаути на кућу камењем и пушкама, отераше волове, одвукоше покућанство и жито просуше. Побегао сам и смрт избегао, јер су ме гађали пушком. Пријавио сам ствар немачкој власти, која ме је са двоје деце стрпала у вагон и послала овамо у Србију".

Треба ли и помињати да је у таквим приликама Србима било немогуће бавити се каквим културним радом, нпр. школским, по селима, иако их је номинално окупатор доделио Србији. "Ми смо Срби у селу Сврачку, каже тамошњи сведок, имали наш Сељачки дом, који смо сами подигли за време Југославије; он нам је служио за школу. Али сада су нам тај дом одузели Арнаути за своју школу, а нашој деци не дају да се школују. Министарство је из Београда слало неколико пута учитеље Србе, али ниједан није сме остати, јер су му претили Арнаути".

 

Неколико зликоваца

 

Сведоци спомињу само неколико зликоваца, по имену, јер је у прогонима суделовала маса без много изузетака. Ево неколико имена: "Црни Алија" из Самодреже, Бајо и Зуко Камберовић из Цицилије, Бислим Имеровић "Мајгоред", бив. југословенски жандар у Вучитрну; Ибрахим Весељ из Љушти, а главни организатор био је Џафер Дева из Косовске Митровице, председник те општине, кога Арнаути сматрају старешином од 9 срезова.

Н. 3. Рађено по исказима 13 сведока из 9 места из година 1941/1943.

 

ДОДАТАК: АРНАУТСКА НАСИЉА У САНЏАКУ

 

У Санцаку је страдање српског становништва од стране Арнаута било мање из два јасна разлога: што је тамо мање Арнаута, и сасвим мало српских колониста. Ипак је арнаутски терор, под окриљем окупације, прешао и тамо. Наши су подаци отуда врло оскудни.

 

СРЕЗ ШТАВИНСКИ

 

Према исказу трију сведока из села Митрева, општине тутинске, среза штавинског, Савића Вукај ла, Миливоја и Анта, прилике су тамо изгледале овако: "Капитулацију југословенске војске дочекали смо сви у селу Митреву. Митрево броји око 1.000 домова, од којих око 400 српских, а остало су арнаутски. Када се југословенска војска повукла, почела је освета Арнаута по овим селима нашега среза, па и у нашем селу; масовног убијања није било, него само појединачног. Колико је нама познато, из наших околних села погинуло је свега 25 Срба, од којих се сећамо следећих имена: два брата Радовића, Митар Пантелић и неки Радосав; изгинули су и сви Јевреји из села Лукавице"... У њихову селу није, кажу, било пљачке ни отмице женскиња, но чули су да је тога било по другим селима, као и то да је у Мојстиру убијено 20 Срба. Сведоци настављају: "Ми смо мирно живели до 26. фебруара 1944. године, када су Арбанаси из заседе из пушака убили нашега рођака Драгутиновића. Ми смо се уплашили да не наставе са убијањем и нас осталих, те кренемо у префектуру (среско начелство), где смо тражили заштиту. Међутим, префект нас је грубо дочекао и наредио нам да се одмах селимо у Србију, јер за нас нема живота у нашем селу, и издао нам је објаве за Србију. По чувењу дознали смо да су у селу Островици Арнаути одвели две српске девојке и то кћери Величка Петровића и Милована Радића. Оне су одведене у арнаутске куће, где и сада живе као арнаутске жене. Исто тако је одведена, управо отета од својих родитеља, приликом преласка у Србију, испред саме границе, кћерка Јевта Сташевића из Дуљеба... Кад смо улазили у Рашку дознали смо да од наших путника Албанци узимају велике паре у наполеонима за вагоне које је српска влада стављала на расположење избеглицама. Ми смо, изгледа, имали среће, јер од нас нико ништа није тражио".

 

СРЕЗ СЈЕНИЧКИ

 

Драгић Крунић, архивар у Сјеници, где је био купио 2 хектара земље и кућу, исказује: "Кад су Немци ушли у земљу, Арнаути из Косовске Митровице поставили су на власт све саме муслимане мештане, а нас отпустили... Из њихова понашања видели смо јасно да нам прети опасност по живот. Мене су хтели спровести у Нови Пазар, где су многи побијени. Чим сам то чуо, у кавани од пријатеља, истог дана умакнем преко Јавора у срез ивањички. Ту сачекам трећи дан, око 20. маја 1941., своју породицу, која је стигла ноћу, криомице, колима, са нешто меких ствари. Све друго је остало тамо. Муслимани су одмах потом ушли у моју кућу... Нисам видео, а чуо сам, да су некизлостављанииубијени". - ИвкаЋетановићприча: "Живела сам у селу Баре, 25 км од Сјенице, с мужем жандармеријским наредником. Кад су мештани муслимани, после одласка Немаца, узели власт у руке, око 5. маја 1941., одмах су почели са зулумима. Пљачкали су. Мог мужа водили су на стрељање у Нови Пазар, али га спасе један добар муслиман из Сјенице, Хасан Звиздић. Једног жандармеријског каплара из Бара и једног наредника из оближње жандармеријске станице Користа убили су у Новом Пазару. Тамо су водили оне које су убијали. Три пута их проведу кроз варош, па их после стрељају. Стрељају их Немци, али по наговору и тужби муслимана. Мог мужа нису тукли. Оптужили су га муслимани да је одузео 75 пушака од муслимана и наоружао 75 Срба против Немаца. То је све била лаж, да би га упропастили. Претресли су нас, па су мештани муслимани просто дошли, жандарми и цивили муслимани, и из нашег села у Барама, узели све што су хтели, дању, пред нашим очима. Ја сам се свађала и плакала, а муж ми је говорио: "Само ћути!" Било их је десетак, сви из једне породице, мати, кћери и синови. Узели су и кревете, ормаре, каце. Имена су им Јусуф и жена му Дева, са 3 сина, који су били одслужили војску, и њене три кћери. Презиме им не знам... Оставе нам нешто мало што сам измолила да дајем деци. То пренесемо у Рабово код Бијелог Поља, где је била италијанска власт и где је био мир и ред".

 

СТАРОСРБИЈАНЦИ У ЛОГОРИМА АЛБАНИЈЕ И ИТАЛИЈЕ

 

Општи поглед

 

Доста угледних Срба вођено је, одмах од почетка окупације, у интернацију, и то по правилу најпре у логоре у Албанију, а одатле су већином после превођени у Италију. Главно интернирање извршено је у марту и априлу 1942. године, нарочито из зборних места у Призрену и Приштини, и потрајало је до новембра те године. Преводили су их у следеће логоре у Албанији: Презу (северно од Тиране) и Пуку (источно од Скадра). Још се спомињу као логори у Албанији: Порто Романо, у драчкој луци, Каваја (јужно од Тиране), Тирана, Бурел (код Тиране), и Тепе (брдо код Скадра). Из Презе и Пуке интернирци су пребачени, у мају и јуну исте (1942) године, преко Драча и Палерма на острво Устику, које лежи далеко на пучини, северно од тог сицилијанског града, а један део и на острво Понцу; западно од Напуља. У јуну 1943. премештени су са Устике у град Падову, у северној Италији, где их је затекла капитулација Италије, где су затим пуштени на слободу. По исказима сведока, режим у логорима и самој Италији био је доста добар; у онима у Албанији, где су управу вршили Италијани, већином сношљив; а врло рђав онде где су управу добили Арнаути.

 

Преза, Пука, Порто Романо

 

После тог општег прегледа, да видимо ствар мало изближе. Интернације Срба у Албанију, кажу Бранислав Лековац, студент, и Живота Јовановић, трговац, оба из Призрена, отпочеле су непосредно после доласка италијанскихтрупа. "Најпресу интернирани ВладетаРадивојевић, председник окружног суда; Радомир Стојковић, докторант права; Лепосава Стаменковић, општински чиновник; Таса Арсић, трговац, и Јован Чемериковић, глутабџија - сви без видног разлога. Одведени су у Тирану, и одатле у разне логоре по Албанији. Неки су се вратили у разно време, а неки остали до капитулације италијанске".

"Друга фаза интернирања српског становништва из Призрена почела је у марту 1942. Одвели су око 40 особа; као: свештенике Бранка Цуцуревића и Цветка Камперлића, 60годишњег учитеља Јетру Папића, професора Арсенија Бркића, учитеља Цветка Жутаковића, наставника гимнастике Милоша Јовановића, судију Стевана Башића, чиновника црквеног суда Трифуна Патенковића, општинског чиновника Милоша Дојковића, апотекара Милована Лалића, питомца Војне Академије Миливоја Радивојевића и студенте: Жику Маниташевића, Мирка Чемерикића, Божидара Жутаковића. Они су одведени у Презу, а после неки и у Пуку; после два месеца упућени су преко Барија на острва Понцу и Устику. Стари учитељ умро је на Устици; за мали део не зна се, а највише их се вратило кући после италијанске капитулације. У оку лета 1942. године извршено је ново хапшење Срба у Призрену. Они су тешко тучени у затвору "Квестуре" (Полиције) у згради католичке богословије. Стављали су некима клинце под нокте и врела јаја под пазухо. После десет дана мучења сви су преведени у Тирану, где је један део помро; други део вратио се после италијанске капитулације. У новембру 1942. ухапшено је 25 Срба у Призрену, међу њима и горња два сведока; тучени су и мучени у окружном затвору од стране Италијана (како је то раније описано). Држали су их у затвору 4 и по месеца. На 1. априла 1943. нас 25 одведени смо, повезани у ланце, камионом Преко Скадра у логор Порто Романо, 7 км од Драче. Логор је имао 6 барака, ограђених жицом, с привезаним псима, и са бункерима. У логору је било око 900 Срба, од којих само из околине Гњилана око 600; остали су били од Призрена, Урошевца, Приштине, Пећи и Липљана. Администрација је била чисто италијанска. Хигијенских услова никакве врсте у логору није било, воде смо имали премало и за пиће, тако да се није могло ни говорити о евентуалном купању или прању. Гамади сваке врсте, особито вашију, било је много. Храна у логору била је врло лоша: добивали смо по 120 грама хлеба дневно, неки затвореници падали су у несвест од глади". "У томе логору остали смо до 16. септембра 1943, а тада смо пуштени кућама, осим оних из Гњилана, којих је, како рекосмо, било око 600. Све несретнике повезли су за Прст (Трст?). Брод је, како смо сазнали, потопљен у Јадранском мору и они су изгинули или се подавили том приликом. Ово смо дознали у марту 1944. у Урошевцу од неколицине између њих који су спашени.

О гореспоменутом интернирању 40рице Срба имамо исказ једног између њих, свештеника Бранка Цуцуревића, кога су, болесног, повели из постеље, 6. марта 1942. Одведени су најпре у Презу, па, после два месеца, у Пуку. "Ту нас је, каже сведок, било 334. Нисмо ништа радили. Логор је имао бараке, у свакој по 100 људи. Испочетка смо спавали на голим даскама пода, а како су бараке прокишњавале, то смо понекад лежали у води, и бивали смо принуђени да у бараки правимо шаторе, чак смо и нужду тамо вршили испочетка. Дневно смо добивали по 150 грама хлеба, за доручак шољу кафе, за ручак макароне, за вечеру парче сира". То стање погоршало се кад су Италијани препустили команду албанској фашистргчкој милицији, састављеној од бивших југословенских војника и подофицира, унапређених у албанске официре. Почело је нестајати новаца и пакета које је слала родбина; чувари су ствари из пакета често продавали интернирцима.

 

Логори у Италији

 

Дана 15. јуна преведени су у Бари, као зборно место југословенских интернираца с разних страна. После краћег боравка у прљавим затворима пребачени су на Устику. Ту је било најпре око 600 Срба, Хрвата и Словенаца и близу 1.500 Италијана. Број Југословена повећавао се после, нарочито Словенаца. Становало се у баракама или приватним зградама, а кретање је било потпуно слободно од 7 до 19 часова. Новац од куће могао се примати лично на пошти, па се развило и трговање са месним становништвом. - Дана 15. јула 1943. премештају их у град Падову, у логор звани "Киеза Нуова" - Нова црква. Огромне касарне од 6 зграда, лепо уређене. Ту се нашло 2.500 Југословена, највише Словенаца, неких 130 Срба официра активних и резервних, и више цивила. Сведок спомиње неколико интернираца по имену: капетана бојног брода Марушића, Загољуба Лајића, помоћног капетана, жандарског мајора Росића, санитетског мајора Бабца, лекара Слепчевића, капетане: Александра Стошића, Ђурића, Боривоја Милојковића, Душана Вукочевића, Бауша Баушића, поручнике: Антонија Петровића, Ранђеловића, Марка Ђукановића, и поморске поручнике Благоја Ишћумлића и Стипенића; па професоре: Винка Руса и Владимира Регари, уредника "Љубљанског јутра". Сведок даље са похвалом истиче услуге које је интернирцима чинио падовански бискуп Карло Аугуст преко својих свештеника, као и вредну помоћ војног свештеника поручника Кристијана Коцијанчића, рођеног Словенца. Др Милош Каровић, лекар из Шибеника, приложио је 5.000 лира за најоскудније из Јужне Србије и осим тога је помагао многима, особито свештеницима. По причању, раније је био режим у том логору доста тежак, било је чак и случајева умирања од глади, али од 25. јула 1943. поступак се поправио у сваком погледу. Дана 10. септембра (по капитулацији Италије), команду су преузели Немци и упутили интернирце кућама.

Сведок Петко Ракочевић, учитељ из Приштине, прича како су њега с групом Срба, махом официра из Приштине, у свему 28 људи, затворили и упутили преко Кукуса камионима у Скадар, 5. марта 1942, а следећег дана довезли у логор Презу, 15 км од Тиране. Тамо је било 450 Срба из разних области италијанске окупације, међу њима и 20 женских од Пећи, одвојених у посебној жици. Становали су у великим шаторима. Храна је била добра: 400 грама хлеба, ујутру црна кава, за ручак и за вечеру пиринач с макаронима или пасуљом; поступак строг али човечан. На 20. април, премештено их је 300 у логор Пуку. Било их је ту свега око 350 од Косова и Метохије; жена није било. Имали су дрвене бараке и кревете напуњене сламом. "Око 10. маја 1942. године - наставља сведок - преузели су управу логора у Пуку албански фашисти, једино је главни командант био италијански мајор. Од тада је у логору било знатно лошије. Храна врло лоша и недовољна. Добивали смо само 100 грама кукурузног хлеба, осим тога неку чорбу с мало макарона или пиринча. Трпели смо глад. И сам поступак Арнаута према нама био је врло лош. На сваком су нас кораку псовали, вређали и изазивали. Тукли нас нису, јер им то није дозвољавао италијански мајор. Пакете, које су нам слале наше породице од кућа, Арнаути су узимали себи, или храну из њих ноћу продавали интернирцима. По ноћи смо и нужду морали вршити у баракама, јер нису дали да излазимо". На 11. јуни 1942. логор је испражњен. Камионима су одвезени у Драч, одатле лађом у Бари, па после возом за Палермо. Ту су смештени у стару казнионицу, поред многих затворених Италијана. Спавање на голу поду, јело 1 пут дневно уз 400 грама хлеба од измешаног брашна. Одатле их у партијама пребацују на оток Устику, 60 км северно од Сицилије.

Устика је сури голи масив, са нешто мало смокава, велик око 5 км2, са 1.200 становника. Овде, каже сведок, раде само мушкарци, док жене по цео дан седе пред кућом. - Ту се мало по мало искупило на 1.200 интернираних Југословена, од којих око 500 Срба; интернираних Италијана било је око 1.300. - Ноћивали смо, каже сведок, у каменим касарнама, званим "Камероне", а дању се слободно кретали. Храну добивали у подне и у вече: боб, лећу, пиринач, понекад и кромпир. Осим тога по 150 грама хлеба и по две и по лире дневно, за које смо могли куповати хлеб, сапуна и шећера као следовање. Новац и пакете редовно су добивали преко поште, па су за тај новац докупљивали хлеба, сира, грожња, рибе и вина. - Јула месеца 1943, вели сведок, логор је расформиран, а интернирци распоређени на разне стране. Једна група од 500 Југословена упућена је за Падову. Ту је, каже, било близу 3.000 Југословена, међу којима Срба врло мало, и то махом официра и подофицира. Хрвати су били највише сељаци од Горског Котара и Далмације, Словенци највише од Љубљане и околине. Сведок се жали да је храна била недовољна иако су добивала 3 пута дневно, али и он хвали коректни поступак. Немци су 10. септембра разоружали италијанску стражу, а интернирце потрпали у два воза и отпремили.

 

Клос и други логори

 

Јелена Валтеровић, абитуријенткиња из Београда, даје податке о неким другим логорима. Она је са својим вереником, др Петром Јовановићем, затворена у Подгорици 25. априла 1942, а 17. маја те године опремљена са 200 жена и девојака одатле у Албанију, у логор код села Клоса, на 18 км од вароши Бурела и на 2 сата вожње од Тиране. Тај логор имао је 12 барака, 6 за мушкарце и 6 за Женских је било око 600, највише из Црне Горе. Управник је био италијански мајор Корти, а стражу су држали италијански војници. Спавало се у дрвеним баракама на сламарицама. Храна 3 пута дневно, са 150 грама пшеничног хлеба, као и италијанска војска. Сваки је добио по 4 ћебета. Радило се није ништа, осим држања чистоће. Стигло је 1942, два пута по 300 пакета од Међународног Црвеног Крста, са храном и одећом. Поступак управе коректан. - Сведок спомиње по имену од својих другарица: Кустудић Јованку и Косару, Чупић Стану, ЛаловићВасилију, Ковачић Александру, - све домаћице из Никшића; Вуковић Зору, дентисткињу из Старе Кањиже; Вујадиновић Јелицу, домаћицу из Подгорице. "У месецу фебруару 1943. - вели сведок - испражњен је логор у Клосу и ми смо премештени у велики логор који се налази у Бару у Црној Гори". Она спомиње још следеће логоре: Кавају код Тиране, Тепу код Скадра, "Германију" код Будве, логор за Јевреје код Тиране, логор за Албанце код Бурела, па већ познате логоре у Прези и Пуки.

 

(Архив Синода за 1947.г.)

 

 


 

 

НАПОМЕНЕ:

  1. Сакупљано током окупације и сређивано у Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, завршено 1945. поднето на првом послератном заседању Светог Архијерејског Сабора 1947. године (Архив Св.Синода). - Сматрамо да иза овога прворазредног документа стоји најпре Митрополит Скопски Јосиф Цвијовић, а коначни текст треба да је саставио један Србин са Косова - А.Ј.
  2. Управо тих дана 1945. године званична власт Нове Југославије донела је закон којим је протераним Србима са Косова и Метохије забрањен повратак. - Прим. изд. - А. Ј.

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

 
  Светосавље.орг :: Библиотека :: Ћирилица :: Latinica