Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

1. MAJ

 

 

ŽITIJE I STRADANjE SVETOG

PROROKA JEREMIJE

 

Sveti prorok Jeremija[1] rodio se u levitskom gradu Anatotu, u predelima plemena Venijaminova, nedaleko od Jerusalima. Sin sveštenika Helkija, on je kao i Samuilo unapred izabran i prednaznačen za proročku službu, još pre rođenja svog, po reči samog Gospoda: "Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego izide iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te" (Jerem. 1, 5).

Sveštenik po svom rođenju a učitelj i prorok po prizvanju od Boga, sveti Jeremija je, po svedočanstvu svetog Ignjatija Bogonosca, bio devstvenik celog života svog (sr. Jerem. 16, 2). Počeo je prorokovati 630. godine pre Hrista, kada mu je bilo 15 godina. To se vidi iz prve glave njegove knjige, gde on, pozvan od Gospoda na proročku službu, ovako izražava svoju zbunjenost: "Oh, Gospode, Gospode! evo ne znam govoriti, jer sam dete". - No Gospod ga bodri i, obdarujući ga razumom zrela i potpuna čoveka, kaže mu: "Ne govori: dete sam; nego idi kuda te god pošljem, i govori što ti god kažem. Ne boj ih se, jer sam ja s tobom da te izbavljam". Rekavši to, Gospod pruža ruku svoju, dotiče se usta Jeremijinih, i govori mu: "Eto, metnuh reči svoje u usta tvoja. Vidi, postavljam te danas nad narodima i carstvima da istrebljuješ i obaraš, i da zatireš i raskopavaš, i da gradiš i da sadiš" (Jerem. 1, 6-10).

Ova reč Gospodnja, kojom Gospod pozva Jeremiju na proročku službu, bi u vreme cara Josije. A sveti prorok beše tada u petnaestoj godini života. I u tako mladom dečaku stade dejstvovati velika blagodat Božja.

U to vreme jevrejski narod, iako se klanjaše Bogu istinitome koji ga izvede iz Egipta, ipak mu ne služaše istinski. Mešajući se sa neznabožačkim narodima, Jevreji se iskvariše, i većina navikoše na dela njihova i služahu idolopokloničkim gadostima. Ne samo u okolini Jerusalima po brežuljcima i dolinama, već i u samom Jerusalimu kraj hrama Gospodnjeg, podignutog od Solomona, stajahu idoli kojima iskvareni ljudi prinošahu žrtve kao istinitome Bogu. Gnevan zbog toga na te ljude, Gospod im pripremaše brzo razorenje i pogibao, što i pretskaza Jeremija kroz dva viđenja: viđenje bademovog pruta, i viđenje kotla koji vri. I dođe reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Šta vidiš, Jeremija? On odgovori: Vidim prut bademov. Tada mu Gospod reče: Dobro si video, jer ću nastati oko reči svoje da je izvršim. - Opet mu dođe reč Gospodnja drugom govoreći: Šta vidiš? On odgovori: Vidim kotao gde vri, i prednja mu je strana prema severu. Tada mu reče Gospod: Sa severa će navaliti zlo na sve stanovnike ove zemlje. Ti dakle opaši se i ustani i govori im sve što ću ti zapovediti; ne boj ih se, da te ne bih satro pred njima. Jer evo ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bakarne svoj ovoj zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu zemlje ove. Oni će udariti na te, ali te neće nadvladati, jer sam ja s tobom, da te izbavljam (Jerem. 1, 11-14. 17-19).

Bademov prut označavao je skorost kazne Božje, jer se bademovo drvo pre drugih drveta budi iz zimskog sna: ono cveta u januaru, a u martu već donosi zreo plod. Tako će Pravedni Odmazditelj prutom posetiti bezakonja njihova i ranama nepravde njihove. A kotao koji vri označavao je to, da će se grad Jerusalim napuniti krvi i uzavreti pometnjom, satiran mačem i ognjem neprijatelja koji će navaliti na njega.

I naredi Gospod proroku svome Jeremiji da objavljuje ljudima o ovom gnevu Božjem što ide na njih, i da ih potstiče na pokajanje. Ispunjujući naređenje Božje, sveti Jeremija prorokovaše u vreme cara Josije, i u vreme sina njegova Joahaza, i u vreme brata Joahazova Joakima, i u vreme Jehonije sina Joakimova, i u vreme Sedekije koji beše brat Joahazov i Joakimov a sin Josijin.

Mnogo stradanja podnese prorok Božji od svojih saplemenika koji ne verovahu rečima njegovim, jer objavljivaše užasne pretnje Gospoda Savaota i propovedaše reči Božje i u dvorištu hrama, i u gradu, i u carskom dvorcu, i u tamnici, i u okolini Jerusalima. Izvođen pred careve i knezove, on je svima govorio smelo, da će ih, ako se ne pokaju i ne odvrate od idolopoklonstva, ubrzo postići sva zla koja će nagrnuti sa severa na sve stanovnike Judeje. Jer evo šta govori Gospod: Ja ću sazvati sva plemena iz severnih carstava, te će doći, i svaki će metnuti svoj presto na vratima Jerusalima i oko sviju zidova njegovih i oko svih gradova Judinih, i biće Judejima sudije i kaznitelji. A to ću pustiti na njih što me ostaviše, i prinesoše žrtve drugim bogovima, i pokloniše se delima ruku svojih. Čujte reč Gospodnju, dome Jakovljev i sva plemena doma Izrailjeva. Ovako veli Gospod: Kaku nepravdu nađoše oci vaši u mene, te odstupiše od mene, i pristaše za ništavilom, i postaše ništavni, i ne rekoše: gde je Gospod koji nas je izveo iz zemlje Misirske, vodio nas po pustinji, po zemlji suhoj, po zemlji seni smrtne, po zemlji preko koje niko nije hodio i u kojoj niko nije živeo? I kad vas dovedoh u zemlju rodnu da jedete rod njezin i dobra njezina, došavši oskvrniste zemlju moju i od nasledstva moga načiniste gad. Zato ću se suditi s vama, i sa sinovima sinova vaših sudiću se. Je li koji narod promenio bogove, ako i nisu bogovi? a moj narod promeni slavu svoju na stvar zaludnu. Čudite se tome, nebesa, i zgrozite se i zaprepastite se! Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode. Govore drvetu: ti si otac moj; i kamenu: ti si me rodio; jer mi okrenuše leđa; a kad su u nevolji govore: ustani i izbavi nas. A gde su bogovi tvoji koje si načinio sebi? neka ustanu, ako te mogu izbaviti kad si u nevolji; jer imaš, Juda, bogova koliko gradova. O rode! vidite reč Gospodnju; bejah li pustinja Izrailju ili mračna zemlja? zašto govori moj narod: gospodari smo, nećemo više doći k tebi? Zaboravlja li devojka svoj nakit i nevesta ures svoj? a narod moj zaboravi me toliko dana da im nema broja. Zašto govoriš da je dobar tvoj put tražeći što ljubiš? I jošte na skutovima tvojim nalazi se krv nevinih siromaha... Zato ću dovesti zlo od severa i pogibao veliku. I tada će nestati srce u cara i srca u knezova, i sveštenici će se prepasti i proroci će se zaprepastiti. Kao što izvor toči vodu iz sebe, tako Jerusalim toči zlo iz sebe; nasilje i otimanje čuje se u njemu, preda mnom su jednako bolovi i rane. Popravi se, Jerusalime, da se ne udalji duša moja od tebe, da te ne obratim u pustinju, u zemlju gde se ne živi (Jerem. 1, 15-16; 2, 4-7; 9, 11-13; 27-28; 31-34; 4, 6-9; 6, 7-8).

Ove i mnoge druge reči s proročkim žarom govoraše sveti Jeremija, što je sve opširno izloženo u njegovoj Knjizi. I sve što govoraše, zbivaše se.

Bede i nevolje za Jerusalim počeše u vreme cara Josije. U to vreme car Misirski Faraon Nehao krenu sa vojskom na Cara Asirskog k reci Eufratu. No pošto je put njegov vodio preko predela zemlje Judejske, car Josija, da bi sprečio najezdu Egipćana na svoju zemlju, skupi vojsku i krenu u susret Faraonu. A Faraon posla k njemu poslanike i poruči: Šta ja imam s tobom, care Judejski? ne idem ja danas na tebe, nego na dom koji vojuje na mene, i Bog mi je zapovedio da pohitam. Prođi se Boga koji je sa mnom, da te ne ubije. Ali Josija ne pristade na poruku Faraonovu, nego udari sa vojskom na njega u polju Megidonskom što je u predelima Manasijinim. I strelci Faraonovi ustreliše cara Josiju. I tako ljuto ranjena odvezoše u Jerusalim; i on tamo umre. I bi pogreben u groblju otaca svojih. I gorko plaka za njim sav Jerusalim i sav narod, jer beše veoma dobar i vrlo pobožan. I prorok Jeremija narica za njim (4 Cars. 22, 1; 2 Dnevn. 34, 1; 35, 20-25).

Posle toga Faraon Nehao ode s vojskom na Asiriju, a u Jerusalimu bi pomazan za cara mlađi sin Josijin Joahaz. On carova samo tri meseca, do povratka Faraona Nehao sa pohoda na Asiriju. Vraćajući se kao pobednik, Nehao potčini svojoj vlasti Jerusalim i svu Judeju, i zbaci s prestola cara Joahaza, koga narod beše izabrao, i postavi za cara starijeg brata Joahazovog Eliakima kome dade ime Joakim. Jer su carevi pobeditelji imali običaj da menjaju ime pobeđenom i pokorenom caru. I razreza Nehao danak na Judeju sto talanata srebra i sto talanata zlata[2], a zbačenog cara Joahaza kao zarobljenika u okovima odvede u Egipat gde Joahaz i umre.

I tako seme Avraamovo, narod slobodni, i nekada slavno carstvo, izgubi svoju samostalnost i pade u ropstvo. I to bi zato što gresima svojim razgnjeviše i ogorčiše višnjeg Boga, jer ne poslušaše reči svetoga proroka i ne pokajaše se.

U početku carovanja Joakima sina Josijina dođe Jeremiji ova reč od Gospoda: Stani u tremu doma Gospodnjega, i govori svima Judejcima, koji dolaze da se poklone u domu Gospodnjem, sve reči koje ti zapovedam da im kažeš, ne izostavi ni reč. Reci im dakle: Ovako veli Gospod: ako me ne poslušate da hodite u mom zakonu koji sam stavio pred vas, da slušate reči sluga mojih proroka, koje vam šaljem jednako, učiniću s domom ovim kao sa Silomom (sr. 1 Car. 4, 10-11; Jerem. 7, 12.14), i grad ovaj daću u prokletstvo svima narodima na zemlji (Jerem. 26, 1-2, 4-6).

A kad ove reči Božje govoraše prorok Jeremija u domu Gospodnjem, i čuše ga sveštenici i lažni proroci i sav narod, ispuniše se gnjeva i uhvatiše Jeremiju, i vikahu: Neka umre čovek koji ovako prorokuje. I knezovi Judini čuvši to dođoše iz doma carskoga u dom Gospodnji, i sedoše pred nova vrata Gospodnja. I rekoše sveštenici i lažni proroci knezovima i svemu narodu govoreći: Ovaj čovek zaslužuje smrt, jer prorokova protiv ovoga grada, kao što čuste svojim ušima. Tada progovori Jeremija svima knezovima i svemu narodu govoreći:

Gospod me posla da prorokujem protiv ovoga doma i protiv ovoga grada sve što čuste. Zato popravite putove svoje i dela svoja, i poslušajte reč Gospoda Boga svoga, i odustaće Gospod od zala koja izreče na vas. A ja, evo sam u vašim rukama, činite od mene što mislite da je dobro i pravo. Ali znajte zacelo, ako me ubijete, krv pravu svalićete na se i na ovaj grad i na stanovnike njegove, jer doista Gospod me posla k vama da govorim sve ove reči da čujete. Tada rekoše knezovi i sav narod sveštenicima i prorocima: Nije ovaj čovek zaslužio smrt, jer nam je govorio u ime Gospoda Boga našega. A ustaše i neki od starešina zemaljskih, i štićahu proroka Jeremiju govoreći svemu zboru narodnom: Opomenite se kako Mihej Morašćanin prorokova u vreme Jezekije cara Judina i govori svemu narodu Judinu i reče: ovako veli Gospod nad vojskama: Sion će se preorati kao njiva i grad će Jerusalim biti gomila kamenja, i gora ovoga doma visoka šuma. Eda li ga za te reči ubi Jezekija car Judin i sam Juda? Ne pobojaše li se Gospoda, i ne pomoliše li se Gospodu? i Gospodu se sažali radi zla koje beše izrekao na njih. Mi dakle činimo veliko zlo dušama svojim (Jerem. 26, 7-19). Stoga se pokajmo od zala naših, i nemojmo tražiti smrti nevina čoveka. Jer kakva korist bi od nedavno prolivene krvi Urije sina Semajina iz Kirijat-Jarima, koji prorokova imenom Gospodnjim protiv ovoga grada i protiv ove zemlje isto onako kao i Jeremija? I kada car i knezovi tražahu da ubiju Uriju, on uplašen pobeže u Egipat. No car Joakim posla svoje ljude u Egipat, koji ga dovedoše otuda. I Urija bi ubijen mačem. Ali šta proiziđe iz toga? Negodovanje naroda protiv cara i knezova Judejskih. A to će se isto desiti, ako Jeremiju pogubite (Jerem. 26, 20-23).

Kada to rekoše starešine, narodni zbor se podeli: jedni behu za to da se sveti prorok Jeremija ubije a drugi - da se pusti kao nevin. I protivnici Jeremijini bi svakako preovladali, i ubili Božjeg čoveka, da ga ne zaštiti uticajni velikaš Ahikam, sin Safanov: on izbavi Jeremiju i ne dade da ga pogube (sr. Jerem. 26, 24).

A car Joakim činjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kako su činili oci njegovi (4 Car. 23, 37). I dođe opet reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Idi i uđi u dom cara Judina, i reci tamo ovu reč: čuj reč Gospodnju, care Judin, koji sediš na prestolu Davidovu, ti i sluge tvoje i narod tvoj, koji ulazite na ova vrata. Ovako veli Gospod: činite sud i pravdu, i izbavljajte ugnjetenoga iz ruku nasilnikovih, i ne činite krivo inostrancu ni siroti ni udovici, i ne činite im sile, i krvi prave ne prolivajte na ovom mestu. Jer ako doista uzradite ovo, ulaziće na vrata ovoga doma carevi koji sede mesto Davida na prestolu njegovu, na kolima i na konjima, oni i sluge njihove i narod njihov. Ako li ne poslušate ovih reči, zaklinjem se sobom, veli Gospod, da će opusteti ovaj dom; jer će sveti biti oni ljudi, i oružje njihovo sveto, koji vas nepokajane grešnike budu sekli kao drveće. I mnogi će narodi prolaziti preko opustelog grada ovog, i govoriće jedan drugome: zašto postupi Gospod tako sa ovim velikim gradom? I reći će u odgovor: zato što ostaviše zavet Gospoda Boga svog, i pokloniše se tuđim bogovima i služiše im (Jerem. 22, 1-9). Za Joakima pak cara ovako veli Gospod: Neće naricati za njim: jaoh gospodaru! ili: jaoh slavo njegova! Pogrebom magarećim pogrepšće se, izvući će se i baciće se iza vrata Jerusalimskih (Jerem. 22, 18-19).

Ove smele reči proroka Božjeg, izrečene javno pred narodom, silno razgneviše cara i njegove velikaše, i oni bi ga onda ubili, da ga promisao Božja ne sačuva da i nadalje objavljuje tajne Gospodnje. Oni ga dakle grubo i sramno ščepaše, pa u okove i tamnicu baciše.

Utom nastade vreme suda Božjeg nad zločinačkim gradom. Car Vavilonski Navuhodonosor, pošto razbi vojsku Faraona misirskog Nehao koji je pokušavao da osvoji Asiriju, odmah krenu sa svojom vojnom silom i protiv njegovog vazala - cara Judejskog. I posle kratke opsade Navuhodonosor osvoji Jerusalim, i Gospod mu dade u ruke Joakima cara Judina, u trećoj godini carovanja Joakimova. I bi odveden u ropstvo u Vavilon car Joakim, i sa njim mnogi velikaši i istaknuti mladići, među kojima behu Danilo, Ananija, Misailo i Azarija, i još mnogi žitelji Jerusalima. I iz hrama Gospodnjeg biše odneseni najskupoceniji sasudi (Danil. 1, 1-6). Ali uskoro Navuhodonosor pusti iz ropstva cara Joakima u Jerusalim, i učini ga ponovo carem Judejskim, samo da mu bude vazal. Tako protekoše tri godine: Joakim je plaćao danak caru Vavilonskom, kao što je ranije davao danak Faraonu Egipatskom. Posle toga Joakim zbaci sa sebe jaram vazalstva, i prestade davati Navuhodonosoru određeni danak.

Ali pre no što car Joakim učini to, dođe ova reč od Gospoda proroku Jeremiji u tamnici: Uzmi knjigu i napiši u nju sve reči koje sam ti rekao za Izrailj, i za Judu, i za sve narode, od kada ti počeh govoriti, od vremena cara Josije, do danas; eda bi dom Judin, narod Judejski čuo za sve bede koje im mislim učiniti i vratio se svak sa svoga zloga puta, da bih im oprostio bezakonja i grehe njihove (Jerem. 36, 1-3). Tada Jeremija dozva Varuha sina Nirijina da zapiše što bude govorio, pošto sam u mračnoj tamnici nije mogao pisati. I Varuh, sedeći kraj tamničkog prozorčeta, zapisivaše što mu prorok govoraše. I napisa Varuh u knjigu iz usta Jeremijinih sve reči Gospodnje koje mu govori. Potom zapovedi Jeremija Varuhu govoreći: Mene čuvaju stražari, te ne mogu otići odavde u dom Gospodnji. Nego idi ti, i pročitaj iz knjige koju si napisao iz mojih usta, reči Gospodnje, narodu u domu Gospodnjem u dan posni, i svima Judejcima koji dođu iz gradova svojih pročitaj, ne bi li moleći se pripali ka Gospodu i vratili se svaki sa svoga puta zloga, jer je velik gnev i jarost što je Gospod izrekao za taj narod (Jerem. 36, 4. 5-7).

I učini Varuh sin Nirijin sve kako mu zapovedi prorok Jeremija, i pročita iz knjige reči Gospodnje u domu Gospodnjem pred celim narodom. To bi u petoj godini carovanja Joakimova (Jerem. 36, 8. 9). A kad za to čuše knezovi, pozvaše k sebi Varuha i narediše mu da im pročita knjigu. I kad je pročita, oni se uplašiše, i zapitaše Varuha: Kaži nam kako si napisao sve te reči? A on im odgovori: Iz usta Jeremijinih. I oni savetovahu Varuha da se sakrije; isto tako narediše da se i Jeremija u tamnici sakrije na neko vreme; a sami uzeše tu knjigu i odoše k caru. U to vreme car beše kod kuće i grejaše se kraj ognja, jer beše zima. I stade se čitati pred carem knjiga. I ne uplaši se car i njegovi prisutni velikaši od čitanih reči. Ali kad biše pročitana tri - četiri lista, car se razgnevi, pa iseče knjigu nožem, i baci u oganj na žeravicu, te sva knjiga izgore u ognju. Onda zapovedi car da i Varuha i Jeremiju uhvate i ubiju, ali ih Gospod sakri na čudesan način (Jerem. 36, 14-26).

Potom opet dođe reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Uzmi drugu knjigu, i napiši u nju sve pređašnje reči koje bejahu u prvoj knjizi, koju sažeže car Joakim. A za cara Joakima reci da će telo njegovo uskoro biti bačeno mrtvo na pripeku obdan i na mraz obnoć. - I uze Jeremija drugu knjigu, i dade je Varuhu, a on napisa u nju iz usta Jeremijinih sve reči što behu u onoj knjizi, koju sažeže car Joakim ognjem; i još bi dodano mnogo pređašnjim proročkim rečima (Jerem. 36, 27-32).

Dok se to događalo, po popuštenju Božjem neočekivano napade na Jerusalim Navuhodonosor s vojskom, sastavljenom od četa haldejskih, sirskih, moavskih i amonitskih. I bez muke bi zauzet Jerusalim, jer ne beše spreman za odbranu od neprijatelja. Car pak Joakim bi uhvaćen, i ubijen i leš njegov izvučen izvan grada, i bačen psima i zverima i pticama da ga pojedu. I tako se zbi proroštvo svetog proroka Jeremije koje izreče o njemu (Jerem. 22, 19). A kosti Joakimove što ostadoše nepojedene od zverova, Judeji pogreboše u groblju otaca njegovih.

Posle smrti Joakimove na Jerusalimski presto stupi sin njegov Jehonija, ali i on činjaše zlo pred Gospodom. I prorokova sveti Jeremija za njega da će sa celim domom svojim biti predat od Gospoda u ruke Navuhodonosora cara Vavilonskog, i da više neće videti zemlje svoje (Jerem. 22, 24-27). I uskoro tako i bi. Jer Bog dopusti, te Navuhodonosor zauze Jerusalim, i zarobi cara Jehoniju s majkom njegovom i sa slugama njegovim i sa knezovima njegovim i sa dvorjanima njegovim. I odvede Navuhodonosor u ropstvo s carem Jehonijom sve knezove i sve junake, deset tisuća robova, i sve drvodelje i sve kovače, i ne osta ništa osim siromašnoga naroda po zemlji. I odnese sve blago doma Gospodnjega i blago doma carskoga, i polupa sve sudove zlatne, koje beše načinio Solomon car Izrailjev za hram Gospodnji (4 Car. 24, 10-14).

I Navuhodonosor postavi na mesto Jehonijevo Mataniju strica njegova, i promeni mu ime nazvavši ga Sedekija. I carova Sedekija jedanaest godina u Jerusalimu, i činjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kao i pređašnji rđavi carevi, jer osurovi dušu svoju i okameni srce svoje, da se ne bi obratio Gospodu Bogu Izrailjevu. Tako isto i glavari judejski, i sveštenici, i narod, umnožiše gadna bezakonja, i idolopokloničkim gadostima oskvrniše dom Gospodnji u Jerusalimu; ne poslušaše reči Gospodnje iz usta proročkih, nego vređahu poslanike Božje i nipodaštavahu reči Gospodnje, a slušahu lažne proroke svoje. Zato gnev Gospodnji beše na Jerusalimu i na svoj zemlji Judejskoj, dok Gospod sasvim ne odbaci taj narod, i ne predade ga na potpuno razorenje i opustošenje (sr. Jerem. 23, 1-40; 52, 1-3).

Ta poslednja napast, strašnija od prethodnih, sruči se na Jerusalim na ovakav način. Utvrdivši se na prestolu u Jerusalimu, car Sedekija naumi da se odmetne od cara Vavilonskog Navuhodonosora, da mu ne robuje niti daje danak. Na to ga nagovarahu i susedni carevi: Edomski, Moavski, Tirski, Amonitski i Sidonski, koji isprva behu pod Navuhodonosorom Vavilonskim, pa se dogovoriše i zbaciše sa sebe jaram njegov. I onda poslaše izaslanike caru Sedekiji u Jerusalim predlažući mu da prestane davati danak caru Vavilonskom i da zajedno s njima ustane protiv sile Haldejske. I Sedekija naginjaše njihovom predlogu.

U to pak vreme dođe od Gospoda ovakva zapovest proroku Jeremiji: Načini sebi okove i jaram, i metni sebi oko vrata; potom ih pošlji caru Edomskom i caru Moavskom i caru sinova Amonovih i caru Tirskom i caru Sidonskom, po poslanicima koji će doći u Jerusalim k Sedekiji caru Judinu (Jerem. 27, 2-3).

Sveti prorok postupi po zapovesti Gospodnjoj: metnu sebi jaram oko vrata, ode u dvorac Sedekijin kada tamo behu izaslanici spomenutih careva, i reče im: Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: ovako recite svojim gospodarima: Ja sam stvorio zemlju i ljude i stoku, što je po zemlji, silom svojom velikom i mišicom svojom podignutom; i dajem je kome mi je drago. I sada ja dadoh sve te zemlje u ruke Navuhodonosoru Caru Vavilonskom sluzi svome, dadoh mu i zverinje poljsko da mu služi. I svi će narodi služiti njemu i sinu njegovu i unuku njegovu dokle dođe vreme i njegovoj zemlji, i veliki narodi i silni carevi pokore ga. A koji narod ili carstvo ne bi hteo služiti Navuhodonosoru caru Vavilonskom, i ne bi hteo saviti vrat svoj u jaram cara Vavilonskoga, taki ću narod pohoditi mačem i glađu i pomorom, dokle ih ne istrebim rukom njegovom. Ne slušajte dakle lažne proroke svoje ni vrače svoje ni sanjače svoje ni gatare svoje ni bajače svoje, koji vam govore i vele: nećete služiti caru Vavilonskom. Jer vam oni laž prorokuju, kako bih vas daleko odveo iz zemlje vaše i izagnao vas da izginete. Ne slušajte ih, nego služite caru Vavilonskom i ostaćete živi, i zemlja vaša neće opusteti (Jerem. 27, 4-10. 17).

To bi četvrte godine carovanja Sedekije cara Judejskog. Te iste godine prorok Božji Jeremija sa jarmom oko vrata uđe jednom u hram Gospodnji. Tu ga srete lažni prorok Ananija i reče pred sveštenicima i svim narodom: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: slomiću jaram cara Vavilonskoga; i do dve godine ja ću vratiti na ovo mesto sve sudove doma Gospodnjega, odnesene u Vavilon, i Jehoniju cara, i sve roblje Judino. - I skide Ananija jaram sa vrata proroka Jeremije, i slomi ga. Prorok Jeremija izađe iz hrama, i ode svojim putem. Ali dođe reč Gospodnja Jeremiji, i reče: Idi i kaži Ananiji i reci: Čuj, Ananija; nije te poslao Gospod, a ti si učinio da se narod ovaj pouzda u laž. Ti si slomio jaram drveni, ali načini mesto njega gvozden jaram. Jer ću gvozden jaram metnuti na vrat svim tim narodima da služe Navuhodonosoru caru Vavilonskom. A tebe, zato što si govorio laž, ja ću skinuti sa zemlje, ove godine, ti ćeš umreti; jer si kazivao odmet od Gospoda (Jerem. 28, 11-16). I kroz mesec dana umre lažni prorok Ananija.

Izvešten o tome, car Sedekija se uplaši, i ne smede u to vreme da se javno odmetne od cara Vavilonskoga. Kasnije pak on sklopi savez sa Faraonom Egipatskim Psametihom II, sinom Nehao, odmetnu se od Navuhodonosora i postade mu protivnik, ne slušajući savete svetog proroka Jeremije koje je stalno davao njemu i svemu narodu. Međutim u to isto vreme prorok Jeremija tajno posla poslanicu Judejcima što behu u ropstvu u Vavilonu. U poslanici ih izveštavaše da će oni ostati u ropstvu sedamdeset godina; posle toga posetiće ih Gospod i vratiti u Jerusalim. I savetovaše im da tamo grade sebi kuće, da sade vrtove, da žene svoje sinove i udaju svoje kćeri, kako bi se umnožili u ropstvu a ne opali. I još im savetovaše da ne slušaju lažne proroke, koji im lažno obećavaju skoro oslobođenje, nego da mole Boga za cara Navuhodonosora, kako bi u njegovom miru našli svoj mir i spokojno proživeli sedamdesetogodišnje ropstvo, određeno im od Boga. "Jer ovako veli Gospod: kad se navrši u Vavilonu sedamdeset godina, pohodiću vas, i ispuniću vam dobru reč svoju da ću vas vratiti na ovo mesto. Jer ja znam misli koje mislim za vas, misli dobre a ne zle, da vam dam budućnost kakvu čekate" (Jerem. 29, 4-11).

Ova poslanica proroka Jeremije bi pažljivo pročitana od porobljenih Judejaca u Vavilonu, ali u tamošnjih lažnih proroka izazva silan gnev i želju da se osvete proroku. Zato napisaše u Jerusalim prvosveštenicima da zabrane Jeremiji da prorokuje i piše; i usto zahtevahu da ga okuju i metnu u zatvor, kako ne bi svojim poslanicama smućivao ljude, plašeći ih dugim robovanjem. Međutim prorok Božji, uprkos zabrani i okovima u koje ga staviše, ne prestajaše javljati reči Božje, i govoraše da će roblje u Vavilonu Gospod posetiti milošću svojom a one u Jerusalimu pogubiti pravednim gnevom svojim. "Evo ja ću, veli Gospod za cara koji sedi na prestolu Davidovu i za sav narod koji živi u ovom gradu, pustiti na njih mač, glad i pomor, i učiniću ih da budu kao smokve rđave, koje se ne mogu jesti; i goniću ih mačem i glađu i pomorom, i učiniću da se potucaju po svima carstvima, da budu prokletstvo i čudo i podsmeh i rug u svih naroda među koje ih oteram, jer ne poslušaše reči moje" (Jerem. 29, 16-19).

Blizu Jerusalima bejaše dolina sinova Enomovih, zvana Tofet. U njoj behu podignuti visoki žrtvenici. Tu su Judejci klali sinove svoje i kćeri i prinosili ih na žrtvu idolu Molohu, i spaljivali tela njihova. Kada se obavljalo to bezbožno klanje nevine dece i prinosila jeziva žrtva, besomučno su treštale trube i bubnjevi, kako se ne bi čulo kukanje roditelja i cika klane dece. Izobličavajući i osuđujući tako težak greh, prorok Božji Jeremija, po naređenju Božjem, kupi u lončara krčag gleđosani, pozva nekoliko starešina narodnih i starešina svešteničkih, i ode u Tofet. I tamo gromko objavi: Čujte reč Gospodnju, carevi Judini i stanovnici Jerusalimski! Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: evo ja ću pustiti zlo na ovo mesto da će zujati uši svakome ko ga čuje, jer me ostaviše ljudi moji i oskvrniše ovo mesto kadeći na njemu drugim bogovima, kojih ne znaše ni oni ni oci njihovi, ni carevi Judini, i napuniše ovo mesto krvlju nevinih. I podigoše visoke žrtvenike Valu da sažižu sinove svoje ognjem na žrtve paljenice Valu. Zato, evo ide vreme, veli Gospod, kad se ovo mesto neće više zvati Tofet - dolina Enoma, već dolina smrti, dolina zaklanja, jer će na ovom mestu mnoštvo Judejaca biti ubijeno mačem neprijatelja njihovih; i mrtva telesa njihova daću za hranu pticama nebeskim i zverima zemaljskim; i obratiću ovaj grad Jerusalim u pustoš i rug: ko god prođe mimo njega, čudiće se i zviždaće za sve muke njegove. I oni će jesti meso od svojih sinova i meso od svojih kćeri, i svaki će jesti meso od druga svoga u nevolji i teskobi, kojom će im dosađivati neprijatelji njihovi koji traže dušu njihovu (Jerem. 19, 1-9).

Pošto izgovori ovako strašne reči razgnevljenog Boga, sveti Jeremija tresnu o zemlju krčag, i razbi ga pred svima, i reče: Ovako veli Gospod nad vojskama: tako ću razbiti narod ovaj i grad ovaj, kao što se razbije krčag lončarski, koji se ne može više opraviti (Jerem. 19, 10-11).

Potom se vrati prorok Jeremija iz Tofeta u Jerusalim, i u tremu doma Gospodnjega obrati se narodu ovakvim rečima: Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: evo ja ću pustiti na ovaj grad i na sve gradove njegove sve zlo koje izrekoh za nj, jer otvrdnuše vratom svojim da ne slušaju reči moje (Jerem. 19, 14-15). Čuvši ove prorokove reči, sveštenik Pashor, koji beše starešina u domu Gospodnjem, udari svetog proroka Jeremiju, i vrže ga u tamnicu na gornjim vratima Venijaminovim uz dom Gospodnji. A sutradan kad Pashor izvede Jeremiju iz tamnice, reče mu sveti prorok Jeremija: Ovako veli Gospod: evo, ja ću pustiti na tebe strah, na tebe i na sve prijatelje tvoje, koji će pasti od mača neprijatelja svojih, i oči će tvoje videti, i svega ću Judu dati u ruke caru Vavilonskom, koji će ih odvesti u Vavilon, i pobiće ih mačem. I sve bogatstvo ovoga grada i sav trud njegov i sve što ima dragoceno, i sve blago careva Judinih, daću neprijateljima njihovim u ruke, i razgrabiće ih i uzeti i odneti u Vavilon. I ti, Pashore, i svi žitelji doma tvog otići ćete u ropstvo; i doći ćeš u Vavilon, i onde ćeš umreti, i onde ćeš biti pogreben ti i svi prijatelji tvoji, kojima si prorokovao lažno (Jerem. 20, 1-6).

I uskoro se zbi ovo proroštvo svetog Jeremije. U devetoj godini svoga carovanja, car Sedekija se javno odmetnu od cara Vavilonskog i objavi nezavisnost. Tada dođe Navuhodonosor car Vavilonski sa svom vojskom svojom na Jerusalim, opkoli ga sa svih strana, i načini opkope oko njega. I nasta velika glad u gradu (Jerem. 52, 3-6). I prorok Božji Jeremija govoraše caru Sedekiji i svemu narodu: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev; evo, ja ću predati ovaj grad u ruke caru Vavilonskom i on će ga spaliti ognjem. I ti, care, nećeš uteći iz njegove ruke, nego ćeš biti uhvaćen i predan u njegove ruke, i bićeš odveden u Vavilon (Jerem. 34, 2-3). I savetovaše prorok caru da se dobrovoljno pokori Navuhodonosoru, kako ne bi Jerusalim bio potpuno razoren i carstvo Judejsko uništeno. Ali lažni proroci i starešine svešteničke nagovoriše cara da ne posluša Jeremiju, i govorahu za Jeremiju: poludeo je (Jerem. 28). Navuhodonosor pak, držeći u opsadi Jerusalim, ču gde Faraon Egipatski ide sa vojskom u pomoć svome savezniku caru Sedekiji, da oslobodi Jerusalim od opsade. Zato Navuhodonosor prekinu opsadu Jerusalima i sa vojskom ode protiv glavnog protivnika svog. Videvši to, Jerusalimljani stadoše likovati smatrajući da se Navuhodonosor vraća u Vavilon, pošto nije mogao osvojiti Jerusalim. I rugahu se proroštvu Jeremijinom, jer se ne ostvari; i govorahu: eto, Navuhodonosor pobeže, ne mogavši nas pobediti. No sveti prorok Jeremija govoraše: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: ovako recite caru Judinu: evo vojska Faraonova koja pođe vama u pomoć, vratiće se u svoju zemlju, u Misir, a Haldejci će opet doći i opkoliće ovaj grad i uzeće ga i spaliće ga ognjem (Jerem. 37, 7-8).

A kad otide vojska Haldejska od Jerusalima na vojsku Faraonovu, prorok Jeremija osedla svoga magarca i krenu u svoj grad Anatot, gde je imao svoje imanje. Ali kad beše na vratima Venijaminovim zaustavi ga starešina straže Irsija, unuk onog lažnog proroka Ananija, kome prorok Jeremija proreče smrt. Kivan zbog toga na proroka Jeremiju, ovaj Irsija ga zaustavi govoreći: Ti bežiš ka Haldejcima. Jeremija odgovori: Nije istina, ne bežim ka Haldejcima, već idem u svoj grad gde mi je imanje. Ali ga Irsija ne hte slušati, nego ga uhvati i odvede knezovima. Knezovi se razgneviše na Jeremiju, izbiše ga, i u tamnicu vrgoše (Jerem. 37 11-15).

U to vreme car Navuhodonosor, pošto pobedi i razbi vojsku Faraona Egipatskog koji je išao u pomoć caru Sedekiji, povrati se ubrzo sa svom vojskom na Jerusalim, i opsede ga, i bijaše ga silno. I bi Jerusalim u opsadnom stanju sve do jedanaeste godine carovanja Sedekijina. Za sve to vreme sveti prorok Jeremija nije prestajao pozivati ljude pokajanju, ukazujući im na očigledno zbivanje njegovih proroštava, na to da je već nastalo Bogom određeno vreme za kažnjavanje nepokajanih i upornih grešnika; pritom je davao korisne savete da se pokore Haldejcima, i govorio: Ovako veli Gospod: ko ostane u ovom gradu, poginuće od mača, od gladi ili od pomora; a ko otide ka Haldejcima, ostaće živ. Grad pak ovaj doista će biti predan u ruke vojsci cara Vavilonskoga, i uzeće ga (Jerem. 38, 2-3). Čuvši to, knezovi rekoše caru: Da se pogubi ovaj čovek, jer on oslabljava ruke vojnicima koji ostaše u ovom gradu, i ruke svemu narodu govoreći im takve reči, jer ovaj čovek ne želi dobra svome narodu nego zla. A car Sedekija reče: eto, u vašim je rukama, činite sa njim što hoćete, jer car ne može ništa suprot vama (Jerem. 38, 4-5).

Tada oni uzeše proroka Božjeg Jeremiju i baciše ga u jamu Malhije sina Amelehova, koja beše u tremu od tamnice, i spustiše Jeremiju o užima; a u jami ne beše vode, nego glib, i Jeremija se uvali u glib. I umro bi tamo, da ga ne spase jedan bogobojažljivi inostranac, Avdemeleh Etiopljanin, dvoranin, koji beše na carevom dvoru. Kad on ču da su proroka Jeremiju vrgli u jamu, reče caru: Gospodaru moj, care, zlo si učinio što si proroka Jeremiju vrgao u smrtnu opasnost. - Car onda naredi Avdemelehu da Jeremiju izvadi iz jame. Potom car Sedekija dozva k sebi proroka Jeremiju, i nasamo ga pitaše: Je li istina ono što prorokuješ? Prorok odgovori caru. Da ti kažem: nećeš li me pogubiti? a da te savetujem, nećeš me poslušati. Tada se zakle car da ga neće pogubiti. Na to Jeremija reče caru: Ovako veli Gospod Savaot, Bog Izrailjev: ako otideš ka knezovima cara Vavilonskoga, živa će ostati duša tvoja, i grad ovaj neće izgoreti ognjem, i tako ćeš ostati u životu ti i dom tvoj. Ako li ne otideš ka knezovima cara Vavilonskoga, ovaj će grad biti predan u ruke Haldejaca, koji će ga spaliti ognjem, i ti nećeš uteći iz ruku njihovih (Jerem. 38).

Ali car ne posluša dobri savet prorokov, već posla proroka u tamnicu, u kojoj ostade sve dok Haldejci ne zauzeše Jerusalim, što se zbi u jedanaestoj godini carovanja Sedekijina. U to vreme u opsednutom Jerusalimu broj branilaca se smanjivao, hrane je nestajalo, i na kraju sasvim nestalo, te je nastala takva užasna glad, da se stalo ostvarivati prorošgvo svetog proroka Jeremije: ljudi su jeli decu svoju, i jedan drugoga (Jerem. 19, 9). A kad odbrana potpuno malaksa, grad bi provaljen od Haldejske sile, i vojnici svi pobegoše noću na vrata između dva zida uz vrt carev, i nagoše putem što vodi u pustinju; tim putem pobeže i car Sedekija. Vojska pak Haldejska gonjaše ih, i stiže Sedekiju u polju Jerihonskom, i uhvati ga. A sva vojska njegova ostavi ga, i razbeže se kud koji. Haldejci odvedoše Sedekiju k Navuhodonosoru caru Vavilonskom u Rivlu. I zakla car Vavilonski sinove Sedekijine u Rivli na njegove oči, i sve znatne ljude pobi, a Sedekiji iskopa oči, okova ga u dvoje verige, i odvede u Vavilon. A Navuzardan, vrhovni vojvoda Haldejske vojske, raskopa Jerusalimske bedeme, i prekrasnu i preslavnu i mnogoljudnu prestonicu careva Judejskih zali krvlju. Odnosno pak proroka Jeremije Navuzardan je imao zapovest od cara Navuhodonosora da ga sačuva živa i zdrava: Uzmi ga, zapovedi car Navuzardanu, i gledaj ga dobro, i ne čini mu zla, nego mu čini što ti god kaže (Jerem. 39, 2-12). Jer Navuhodonosor beše čuo za svetog Jeremiju, i za njegovo proroštvo, i za njegov savet caru Sedekiji, zbog toga i izdade takvu zapovest svome vojvodi Navuzardanu odnosno proroka Jeremije. I sveti prorok bi izveden iz tamnice, razrešen od okova, česno uspoštovan, i pušten na slobodu. Tom prilikom Navuzardan reče svetom proroku Jeremiji: Gospod Bog tvoj izreče ovo zlo za ovo mesto; i nanese i učini kako reče, jer sagrešiste Gospodu i ne slušaste glasa njegova. Ali sada, evo, ja te opraštam danas veriga što su ti na ruku: i ako ti je volja pođi sa mnom u Vavilon, hajde, ja ću se brinuti za te; ako ti pak nije volja poći sa mnom, onda ostani; evo, sva ti je zemlja otvorena, idi kuda god hoćeš i kuda ti je drago (Jerem. 40, 1-4). Prorok Božji izrazi želju da ostane u otadžbini. Imajući blagonaklonost vojvode Navuzardana, sveti Jeremije se odmah stade starati o svetinji Božjoj, o preuzvišenoj krasoti i slavi svih plemena Izrailjevih - Kovčegu Zaveta, da ga inoplemenici ne unište i ne bude porugana slava Božja. I on izmoli u vojvode Navuzardana koji je razoravao Jerusalim, da mu dopusti da uzme svetinju Boga Izrailjeva pre no što hram bude opljačkan i razoren. I našavši neke preostale od pokolja sveštenike i levite, uze ih sa sobom, prođe sa njima kroz Haldejsku vojsku, ode u hram, i uze od ognja oltarnoga, koji još u dane Mojsija i Arona beše sišao s neba na žrtvu paljenicu, i otada se neugasivo održavao na žrtveniku (3 Mojs. 9, 24). Uzevši od tog ognja, prorok Jeremija ga u jednom sudu sakri u bezvodnom bunaru, imajući čvrstu veru i proročki predviđajući da će se taj oganj, koji će se privremeno ugasiti pretvorivši se na čudesan način u gustu vodu, u svoje vreme vratiti u svoju vlastitu stihiju i razgoreti se. To se i dogodilo po povratku Izrailjaca iz Vavilonskog ropstva, pri obnovljenju hrama u vreme Neemije, mnogo godina posle smrti svetog proroka Jeremije, koji sakrivši taj oganj u bunaru, poravni to mesto te ono za dugo vreme ostade nepoznato (2 Makav. 1, 19-32).

Pošto sakri žrtvenički oganj, sveti prorok Jeremija uze Kovčeg Zaveta, iznese ga iz hrama, i držaše ga u svome obitalištu sve dok ne prestade ratni metež, izazvan naređenjem Navuzardanovim o razorenju i spaljenju Jerusalima. A kad Kovčeg Zaveta bi odnesen iz hrama, vojvoda Navuzardan naredi te Haldejci pokupiše sve zlatne, srebrne i bakarne dragocenosti hrama, i odneše u Vavilon. Zatim zapališe predivni hram Solomonov i potpuno razoriše; isto tako porušiše i carske palate i sve najlepše kuće jerusalimske, i raskopaše i sa zemljom sravniše bedeme gradske. Tada pogibe od mača zavojevača ogromno mnoštvo Jevreja, naročito u gorespomenutoj dolini Tafet, u kojoj bezakonici ranije prinošahu na žrtvu Molohu sinove svoje i kćeri; a preostali u životu biše odvedeni u ropstvo; samo najsiromašnije iz naroda, koji ništa nemahu, ostavi Navuzardan u zemlji Judinoj, i dade im da obrađuju vinograde i njive (Jerem. 39, 10; 4 Car. 25, 12).

Odlazeći sa ogromnim plenom iz razorenog i opljačkanog Jerusalima, Navuzardan po zapovesti cara Navuhodonosora postavi za upravitelja nad opustošenom Judejom Godoliju, sina onog Ahikama koji jednom beše izbavio proroka Jeremiju iz ruku ubica i koji beše izabrao za mesto svoga boravka ne Jerusalim već Mispu u blizini Jerusalima. Tamo sada ode propok Jeremija ka Godoliji, i nastani se u Mispi (Jerem. 40, 5-6). Koristeći ce nastalim mirom, sveti Jeremija sa pobožnim sveštenicima i levitima uze Kovčeg Zaveta koji je on čuvao, i odnese ga preko Jordana na goru u zemlji Moavskoj, blizu Jerihona, sa koje je nekada prorok Mojsije video obećanu zemlju, i na kojoj je umro i bio pogreben (5 Mojs. 34). Na toj gori prorok Jeremija nađe pećinu, unese u nju Kovčeg Zaveta, pa ulaz u pećinu zazida ogromnom kamenom pločom. I tu ploču kao da zapečati napisavši na njoj ime Božje prstom svojim kao gvozdenim perom, jer tvrdi kamen pod pišućim prstom prorokovim postade mek kao vosak, pa zatim opet dobi svoju prirodnu tvrdoću. I postade to mesto tvrdo kao da je od gvožđa saliveno. Onda reče sveti Jeremija prisutnim ljudima: "Ode Gospod iz Siona na nebo; i opet će se vratiti sa silom, a znak njegovog dolaska biće: kada se svi narodi poklone drvetu", (to jest krstu, na kome je raspet Spasitelj sveta Gospod Isus Hristos). I još reče prorok Božji, da Kovčeg ovaj niko neće moći izneti iz tog mesta, jedino Mojsije, prorok Bogovidac, i da tablice zaveta niko neće moći rasklopiti i pročitati, jedino ugodnik Božji Aron. U dan sveopšteg vaskrsenja izneće se Kovčeg Zaveta iz zapečaćene pećine, i postaviće se na Gori Sionu, i svi sveti sabraće se k njemu u očekivanju dolaska Gospoda koji će ih izbaviti od neprijatelja koji hoće da ih pobije.

Dok je sveti Jeremija govorio to sveštenicima i levitima, oblak iznenada pokri zapečaćenu pećinu, i niko ne mogaše pročitati ime Božje, napisano na kamenu prstom Jeremijinim, niti raspoznati ili pronaći to mesto. Jer su neki od prisutnih želeli da raspoznadu to mesto i put k njemu, ali nikako nisu mogli. A prorok im reče u duhovnom ozarenju: Ovo će mesto biti nepoznato dok Gospod ne sabere ljude svoje i ne smiluje se na njih, i tada će im pokazati ovo mesto, i javiti svima slavu svoju na njemu, i oblak će ga osenjivati, kao što je to bilo pri Mojsiju i pri Solomonu (3 Mojs. 9, 23-24; 3 Car. 8, 10-11).

I tako, do današnjega dana niko ne zna tu pećinu, niti će iko do svršetka sveta saznati za to mesto; no slava Božja tajno osenjuje Kovčeg Zaveta svetlim plamenim oblakom, kao što ga je osenjivala u Skiniji Mojsijevoj i hramu Solomonovom, jer to ne može prestati.

Pošto se posle sedamdeset godina vratiše iz Vavilonskog ropstva, Jevreji obnoviše Solomonov hram u Jerusalimu, ali u njemu nije bilo Kovčega Zaveta, te slave staroga hrama. Oni onda načiniše novi kovčeg od zlata, po ugledu na onaj Mojsijev, i sve što se nalazilo unutra u kovčegu i oko njega ustrojiše po ugledu na prvobitni, ali y njemu ne beše čudotvorne sile i ne obasjavaše ga slava Božja. U novom hramu imali su iz prvoga hrama samo oganj nebeski, koji sveti prorok Jeremija beše sakrio u bezvodnom bunaru, pa ga kasnije pronađoše sveštenici, i to mnogo godina posle smrti proroka Jeremije.

Pošto sakri Kovčeg Gospodnji sveti Jeremija dođe u Mispu, novu prestonicu Judejsku, kod Godolije, novog upravitelja opustošene otadžbine, i osta s njim u narodu koji beše ostao u zemlji (Jerem. 40, 6). I prorok Božji plakaše neutešno za razorenim i opustošenim Jerusalimom. Oko Godolije se stadoše pribirati Jevreji koji se ranije behu razbegli od Haldejaca po susednim zemljama. Godolija ih je sokolio, obećavajući im zaštitu i miran život pod Haldejcima. Sam Gospod, prve godine posle najezde Vavilonaca, uteši rodnom godinom tužni ostatak sinova Izrailjevih (Jerem. 40, 9-12). Ali sin Natanijev Ismail, rođak odvedenog u Vavilon cara Sedekije, zaviđaše Godoliji na vlasti, pa sabra neke ugledne ljude i dođe u Mispu kod Godolije, tobož da mu izrazi svoju pokornost. Ne znajući njegovu zlu nameru, Godolija ga dočeka radosno i česno, pa i gozbu priredi u njegovu čast. No kacno u noći usta Ismail i deset ljudi što behu s njim, i ubiše Godoliju, i pobiše sve Judejce koji behu s njim, i Haldejce vojnike koji se zatekoše onde, napavši ih na spavanju (Jerem. 41, 1-3).

A kada za to ču sin Karijin vojvoda Joanan i sve vojvode što behu s njim, uzeše svoje ljude i pođoše na Ismaila, i nađoše ga u Gavaonu. I udariše na njega, i pobediše ga, i on jedva uteče sa osam ljudi k sinovima Amonovim. Onda se Joanan i ostale vojvode stadoše dogovarati da beže u Egipat od Haldejaca, jer se bojahu gneva cara Vavilonskog zbog Godolije, misleći da će car zbog Godolijeve pogibije odmah poslati vojsku da pobije ostatak Izrailjaca. I već se počeše sa narodom pripremati za put u Egipat, odakle ih u starini Gospod beše izveo rukom krepkom i mišicom visokom. Ali pre no što bi pristupili ostvarenju svoje zamisli, oni poželeše da čuju šta o tome misli sveti prorok Jeremija. Zato dođoše k svetom proroku Jeremiji sve vojvode i Joanan i sav narod, malo i veliko, i rekoše mu: Pusti preda se našu molbu, i pomoli se za nas Gospodu Bogu svome, za sav ovaj ostatak, jer nas je ostalo malo od mnogih, kao što nas oči tvoje vide, da bi nam pokazao Gospod Bog tvoj put kojim ćemo ići i šta ćemo raditi. A Jeremija prorok reče im: Poslušaću; evo, pomoliću se Gospodu Bogu vašem po rečima vašim, i što vam odgovori Gospod kazaću vam, neću vam zatajiti ni reči, ali vi nećete poslušati zapovesti Gospodnje. A oni rekoše Jeremiji: Gospod neka nam je svedok istinit i veran da ćemo činiti sve što ti Gospod Bog tvoj zapovedi za nas. Bilo dobro ili zlo, poslušaćemo reč Gospoda Boga svog ka kome te šaljemo (Jerem. 42, 1-6).

I pomoli se sveti prorok Jeremija Bogu, postivši se deset dana, i Bog mu otkri svetu volju svoju. I sazva Joanana i sve vojvode što bejahu s njim, i sav narod, malo i veliko, i reče im: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev, ka kome me poslaste da iznesem preda nj molbu vašu: Ako ostanete u ovoj zemlji, sazidaću vas, i neću vas razoriti, i nasadiću vas i neću vas istrebiti; jer mi je žao sa zla koje sam vam učinio. Ne bojte se cara Vavilonskoga, koga se bojite; ne bojte se, jer sam ja s vama da vas sačuvam i da vas izbavim iz njegove ruke. I učiniću vam milost da se cmiluje na vas, i vrati vas u zemlju vašu. Ako li rečete: nećemo da ostanemo u ovoj zemlji, nego ćemo otići u zemlju Egipatsku, da ne vidimo rata i glasa trubnoga ne čujemo i ne budemo gladni hleba, i onde ćemo se naseliti, - onda čujte reč Gospodnju, koji ste ostali od Jude: ovako veli Gospod Svedržitelj Bog Izrailjev: Ako vi okrenete lice svoje da idete u Misir i otidete da se naselite onde, onde će vas u zemlji Misirskoj stignuti mač kojeg se bojite, i glad, radi koje se brinete, goniće vas u Misiru, i onde ćete pomreti od gladi i mača, i niko se neće cpasti od zala koja ću pustiti na vas. Jer kao što se jarost moja izli na stanovnike Jerusalimske, tako će se izliti gnev moj na vas, ako otidete u Micir, i bićete uklin i čudo i kletva i rug, i nećete više videti mesto ovo. Gospod vam govori, ostanci Judini: ne idite u Misir! Znajte da vam ja svedočim danas. Jer varaste duše svoje kad me poslaste ka Gocpodu Bogu svome rekavši: pomoli se za nas Gospodu Bogu našem, i kako reče Gospod Bog naš, javi nam i učinićemo. I evo, ja vam danas objavih volju Božju. Znajte dakle da ćete izginuti od mača i od gladi i od pomora na mestu kuda ste radi otići da se stanite (Jerem. 42, 7-22).

A kad prorok Jeremija izgovori svemu narodu sve reči Gospoda Boga, tada Azarija sin Osajin i Joanan sin Karijin i drugi drski ljudi rekoše Jeremiji: Nije istina što govoriš; nije te poslao Gospod Bog naš da nam kažeš: ne idite u Misir da se onde stanite. Nego Varuh sin Nirijin podgovara te protiv nas da nas preda u ruke Haldejcima da nas pogube ili da nas presele u Vavilon (Jerem. 43, 1-3).

I tako Joanan sin Karijin i sve vojvode i sav narod ne poslušaše glasa Gospodnjega koji je govorio preko Jeremije da ostanu u zemlji Judinoj, nego uzeše sav ostatak Judin, ljude i žene i decu, I pođoše u Misir, nasilno odvodeći sa sobom i proroka Jeremiju sa njegovim vernim zapisivačem prorokom Varuhom. A kad stigoše u Misir, nastaniše se u gradu Tafnisu, gde je nekada prorok Mojsije činio čudesa pred Faraonom (Jerem. 43, 4-7). Tamo sveti Jeremija požive četiri godine prorokujući, i beše u velikom poštovanju kod Misirana zbog svoje svetosti i zbog dobrotvorstva koje im činjaše, jer molitvama svojim uništavaše guje i krokodile. Tamo on i skonča (oko 586. god.), i bi pogreben.

A končina svetog proroka Božjeg beše mučenička. U Tafnisu dođe reč Gospodnja Jeremiji govoreći: Uzmi u ruke veliko kamenje, i pokrij ga kalom u peći za opeke što je na vratima doma Faraonova u Tafnisu da vide Judejci; i reci im: ovako veli Gospod Savaot, Bog Izrailjev: evo, ja ću poslati i dovesti Navuhodonosora cara Vavilonskoga slugu moga, i metnuću presto njegov na ovo kamenje koje sakrih i razapeće carski šator svoj na njemu. Jer će doći i zatrti zemlju Misirsku; ko bude za smrt otići će na smrt, ko za ropstvo - u ropstvo, ko za mač - pod mač. I samo malo njih, koji uteku od mača, vratiće se iz zemlje Misirske u zemlju Judinu, jer sav ostatak Judin, što otidoše u zemlju Misirsku da se onde nastane, poznaće čija će se reč izvršiti, moja ili njihova. A ovo da vam je znak, govori Gospod, da ću vas pohoditi na tom mestu da znate da će se doista ispuniti reči moje vama na zlo; evo, ja ću dati Faraona Misirskoga u ruke neprijateljima njegovim, kao što sam dao Sedekiju cara Judejskog y ruke neprijateljy njegovom (Jerem. 43, 8-11; 44, 28-30).

Razgnevljeni na svetog Jeremiju zbog ovakvih reči njegovih, Judejci kamenjem ubiše proroka Božjeg. I te iste godine car Vavilonski udari sa velikom vojskom na Misir, razbi Faraonovu vojsku, i ubi Faraona Vafrija. Tada izgiboše i Judejci koji se behu doselili u Misir.

Posle mnogo godina česne mošti svetog proroka Jeremije car Aleksandar Makedonski svečano prenese u njime osnovani grad Aleksandriju, i položi ih u mestu zvanom Tetrafil, koje su Aleksandrijci mnogo poštovali zbog prorokovih svetih moštiju.

Sveti prorok Jeremija prorokovao je o stradanju Gospoda Hrista, govoreći ovako: Ja bejah kao jagnje i tele koje se vodi na klanje, jer ne znađah da se dogovaraju na me: oborimo drvo s rodom njegovim, i istrebimo ga iz zemlje živih, da mu se ime ne spominje više (Jerem. 11, 19).

Po kazivanju koje je zapisao sveti Epifanije, prorok Jeremija je pretskazao pad i uništenje svih idola Egipatskih u vreme kada u Egipat bude došla Djeva - Mati sa Mladencem, u pećini rođenim i u jasla položenim.

Na mnogo godina posle smrti svetog proroka Jeremije Juda Makavej imao je snoviđenje, u kome je video prvosveštenika Oniju i svetog proroka Jeremiju. O tome u Knjigama Makavejskim piše ovo: Juda vide u snu bivšeg prvosveštenika Oniju, čoveka dobrog i blagog, pobožna izgleda, krotkog po naravi, slatkorečivog, od detinjstva obučenog svima vrlinama; on se sa podignutim rukama moljaše za sve Judejce. Zatim se pojavi jedan drugi čovek, divan sedinom i slavom, a oko njega neka čudesna i neiskazana krasota. Onija onda reče: "Ovo je bratoljubac koji se mnogo moli za ljude i za Sveti Grad - Jeremija prorok Božji". Tada Jeremija pruži ruke i davaše Judi mač zlatan, i dajući mu ga reče: "Uzmi ovaj sveti mač; to je dar od Boga kojim ćeš satrti protivnike". - I saratnici Jude Makaveja, utešeni i ohrabreni Judinom rečju, odlučno su navalili na neprijatelja i pobedili ga (2 Makav. 15, 12-16).

Ovo viđenje pokazuje da se sveti ugodnici Božji posle svoje smrti mole Bogu za nas, i pomažu nam, kao što sveti Jeremija pomože Judi Makaveju protiv neprijatelja. Neka svete molitve svetog proroka Božjeg pomažu i nama protiv nevidljivih neprijatelja i vidljivih protivnika, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin.

 

 

STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA

VATE

 

Cveti mučenik Vata beše iz Persije. Preci su mu bili hrišćani i naučili ga Hristovoj veri. U svojoj tridesetoj godini on ču Spasiteljeve reči iz Evanđelja: Ako ko dođe k meni a ne mrzi na svoga oca, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braću, i na sestre, i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik (Luk. 14, 26). Čuvši ove reči, Vata se ispuni Duha Svetoga, i sav postade obitalište božanske ljubavi. Onda ostavi svet i sve na svetu, pa otide u manastir i postade monah. I vodeći surov i trudoljubiv život monaški, on sve monahe prevaziđe postom i uzdržanjem, i ne otvori nijedna vrata svojih čula i osećanja, da kroz njih ne uđe smrt duše. On veoma budno i pažljivo čuvaše svoja čula, osećanja i srce, a imao je želju da život završi mučeništvom.

Kada nastade u Persiji gonjenje na hrišćane od cara Sapora II[3], sva se bratija razbeže iz manastira u kome beše sveti Vata, dajući mesto gnevu, po zapovesti Gospoda Hrista: Kad vas gone u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23). Jedino sveti Vata ostade u manastiru i ne pobeže, silno žudeći za mučeništvom. Pošto provede trideset godina u podvižništvu, sveti Vata bi uhvaćen od ognjepoklonika i izveden pred kneza Jazdiha u mestu zvanom Vicios. Knez mu naredi da se odrekne Hrista i pokloni suncu i ognju[4], ali svetitelj ne htede, izjavljujući smelo da je hrišćanin. Zato mu deset vojnika vukoše desnu ruku na jednu stranu, a drugih deset levu ruku na suprotnu stranu, dok mu obe ruke ne izvukoše iz ramena. Zatim ga tukoše debelim motkama i vukoše po zemlji. Ali on ostade veran Hristy. Onda mu teško kamenje staviše na stomak, pa mu potom otsekoše noge i tajne udove, i najzad mu glavu odrubiše. I tako slavni podvižnik dobi venac mučeništva, oko 364 godine.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG

PAFNUTIJA BOROVSKOG

 

Prepodobni otac naš Pafnutije bio je unuk Tatarina baskaka. Kada za grehe ruskoga naroda udari na Rusku zemlju, po popuštenju Božjem, tatarski car Batij[5] sa ogromnom vojskom, on je mačem i ognjem opustoši, gradove opljačka, crkve svete poruši, i ruske knezove i starešine kao klasje i drveće poseče, i poctavi po Rusiji tatarske velikaše koji se nazivahu baskaci[6]. Takav baskak beše i deda prepodobnog Pafnutija. U vreme jednog ustanka Rusa protivu Tatara deda Pafnutijev bi primoran da se krsti, i dobi ime Martin. Novi Hristov sledbenik Martin, živeći hrišćanski pobožno, dobi sina Jovana. Kada Jovan odraste, oženi se devojkom Fotinijom, i rodi im se sin, ovaj blaženi o kome je reč, i na svetom krštenju dobi ime Partenije. Jovan i Fotinija življahu u svom naslednom selu Kudinovu, udaljenom pet kilometara od grada Borovska. Sin Partenije im se rodi oko 1395 godine. Rastući i razvijajući se telesno, Partenije se u isto vreme usavršavao duhovno. Učeći se knjizi, on je naročito napredovao u razumevanju Svetoga Pisma, i učio se dobrim naravima: krotosti, nezlobivosti, celomudriju. Rado podražavajući ljude vrlinske, on je odlučno izbegavao druženje sa rđavim ljudima.

Kada Partenije napuni dvadeset godina, on ostavi roditelje svoje i sve na svetu, i stupi u Visoki Pokrovski manastir u blizini grada Borovska. Tu bi postrižen od starešine manastira Markela i dobi ime Pafnutije. I bi dat pod rukovodstvo starcu sveštenoinoku Nikiti, bivšem učeniku prepodobnog Sergija Čudotvorca. Pafnutije prohođaše sva manastirska poslušanja dobro i veoma revnosno, i svi ga voljahu i poštovahu zbog prevelikih vrlina njegovih. I tako provede Pafnutije u trudoljubivim podvizima dvadeset godina. A kada zatim iguman Markel otide ka Gospodu, blaženi Pafnutije bi izabran i postade iguman obitelji Pokrovske posle dugih i upornih molbi manastirske bratije i Borovskog kneza Simeona Vladimiroviča. A bi rukopoložen od sveruskog mitropolita svetog Fotija[7]. Novi iguman stade se pružati na veće podvige, starajući se o stadu razumnih ovaca Hristovih. Kao dobar i opitan pastir, on je svojim životom bio ugled svome stadu. Svagda se uklanjajući od zla i držeći se revnosno dobra, on je neprestano radio Gospodu, i danju i noću. Dan je upotrebljavao na obavljanje manastirskih poslova, a noć provodio u molitvi.

Svog vernog slugu Gospod ukrasi rasuđivanjem, prozorljivošću i drugim darovima Svetoga Duha, jer mu dade sposobnost da po licu i izgledu čovekovom raspoznaje kakve se strasti i slabosti skrivaju u njegovoj duši, a neke stvari mu je otkrivao u snu. Evo jedne povesti koja to potvrđuje. Jednom prilikom bi poslan jedan brat iz manastira u neko selo manastirskim poslom. No tamo, iskušan Satanom, on pade u telesni greh. U noći njegovog pada prepodobni otac Pafnutije posle svog uobičajenog molitvenog pravila prileže da se malo odmori, i vide ovakav san: divna bašta, puna prekrasnih voćki, i on uživa posmatrajući njihovu lepotu; naročito se ushićavao posmatranjem jednog izuzetno lepog drveta među njima; no gle, ono se iznenada iščupa i pade na zemlju; to veoma ožalosti blaženog oca, i on priđe iščupanom drvetu, podiže ga i posadi na istom mestu. Ali kad on to uradi, ono se opet iščupa i pade; no on ga ponovo posadi, i dugo opkopavaše oko njega i trpaše zemlju, dok ga jedva ne utvrdi.

Probudivši se iz sna, prepodobnom bi jasan smisao ovog snoviđenja: divna bašta označavala je njegovu obitelj; krasne plodne voćke njegovu bratiju, posađenu u domu Božjem, koja je rađala rodove vrlina; iščupano i palo drvo označavalo je paloga brata, kome je bio potreban veliki trud oca igumana, da bi ga postavio i utvrdio na njegovom mestu.

Kada se pali brat, pošto obavi posao poslušanja, povrati u obitelj utučen i tužna lica, prepodobni ga upita da mu se neko zlo nije desilo na putu. A brat, pokriven mračnim oblakom stida, ne hte ispovediti svoj greh, niti mogaše u oči pogledati svoga igumana. Videći zbunjenost svoga učenika, svetitelj mu ispriča svoj san, i kao dobar duhovni lekar nastojavaše da mu bolesnik otkrije unutrašnju ranu duše svoje, i jedva uspe da ga skloni da ispovedi svoj greh. I dugo vremena lečeći ranu duše duhovnim lekovima, sveti iguman sa velikom mukom uspe da palog brata odvrati od očajanja i utvrdi u pokajanju, tešeći ga nadom na milosrđe Božje. - Tako se prepodobni starao o svojoj bratiji: kao iskusan lekar on je lečio duševne nemoći, i kao pastir dobri on je otimao ovcu iz vučjih čeljusti i stavljao je na svoje rame, jer kao snažan muž on je nosio tegobe drugih i slabosti slabih.

Prepodobni Pafnutije igumanovao je trinaest godina u Visokom Manastiru. Zatim se razbole, i bolovaše dugo, i za vreme bolesti primi svetu shimu. I otada nije liturgisao sve do odlaska svog Bogu. Samo je jednom iz velike potrebe liturgisao, o čemu će biti reč kasnije.

Posle ozdravljenja prepodobni Pafnutije ostavi igumansko starešinstvo i, željan usamljeničkog i bezmolvnog života, ode iz manastira u obližnju pustinju, udaljenu oko tri kilometra. Tu pronađe divno mesto u dolini između dve reke, ograđeno gustom šumom, i nastani se sa jednim bratom. I stade tamo provoditi svoj život po Bogu u mnogobrojnim podvižničkim trudovima. I počeše mu dolaziti bratija, i sa njegovim blagoslovom građahu sebi kelijice, i življahu pod rukovodstvom svog dobrog nastavnika i učitelja i rukovođe ka spasenju. A kada se umnoži bratija i obitalište proširi, bratija moliše svoga svetog nastavnika da im dopusti da podignu crkvu. I pošto im svetitelj to ne zabrani, oni podigoše crkvu u čast Roždestva Presvete Bogorodice. I crkva bi osvećena sa blagoslovom moskovskog mitropolita svetog Jone[8].

Nenavidnik dobra đavo potsticaše mnoge ljude da čine pakosti prepodobnome Pafnutiju i njegovoj novoosnovanoj obitelji, ali prepodobni pobeđivaše zlo dobrom i savlađivaše sve svojim trpljenjem. Videći to, Bog čuvaše njega i štićaše njegovu obitelj. U to vreme u gradu Borovsku beše knez Vasilije Jaroslavič († 1483 g.). On se ljutio na svetog Pafnutija što je napustio svoju prvu obitelj i osnovao drugu, koja se nalazila van njegovog kneževstva. Videći kako obitelj u njegovom kneževstvu, Visoki Manastir, opada i oskudeva, a nova raste i cveta, on se silno jedio na svetitelja i smišljao kako da otera iz nove obitelji prepodobnog Pafnutija i njegove učenike. Ali pošto to nije mogao učiniti javno y tuđem kneževstvu, on pokuša da to izvede tajno. On je mnogo puta potajno slao svoje razuzdane sluge da zapale sa svih strana mrsku mu obitelj. No sluge su se svaki put, videći prepodobnog Pafnutija i njegove učenike kako se trude, vraćali svome knezu ne učinivši im nikakvo zlo, jer se jarost njihova i svirepost pretvarala u bojažljivost i krotost. Među slugama kneževim bejaše jedan novokršteni Tatarin, po imenu Ermolaj, koji još ne beše ostavio svoju varvarsku zloćudnost. Jednom prilikom knez posla njega da iznenada zapali obitelj prepodobnoga Pafnutija. I kada se obesni i svirepi Ermolaj približi manastiru, iznenada oslepe, i stade lutati oko manastira.

Neki ga nađoše, i uvedoše u manastir k ocu Pafnutiju. Kad ga prepodobni ugleda, s radošću ga nazva po imenu i upita, radi čega je došao do njega. Ovakav mio doček od strane svetitelja u tren oka preobrazi zveropodobnu narav Ermolajevu: on se pokaja i otvoreno kaza ocu radi čega je poslat, i pavši pred svetiteljem on moljaše oproštaj i prozrenje očima. Svetitelj satvori molitvu za njega i dade mu oproštaj i blagoslov, a Bog mu podari prozrenje. I otputova Ermolaj gospodaru svome, ne učinivši nikakvo zlo prepodobnom Pafnutiju.

U to vreme, po Božjem popuštenju, neočekivano upade u Rusiju neznabožni car Mamotjak[9] sa mnoštvom Tatara. Veliki Knez Vasilije Vasiljevič[10] i ostali knezovi ruski, ne uspevši da prikupe veliku vojsku, sa nešto vojske sretoše bezbožne Tatare kod Suzdalja. Tu se otvori bitka, u kojoj Tatari pobediše Ruse, i mnoge zarobiše, pa i samog Velikog Kneza. Među zarobljenicima bejaše i Borovski knez Vasilije Jaroslavič, neprijatelj blaženog Pafnutija. Nalazeći se u zarobljeništvu, knez se opomenu bezrazložne zlobe svoje prema prepodobnom ocu Pafnutiju, i kajaše se zbog greha svog, i moljaše se Bogu da ga molitvama prepodobnog Pafnutija oslobodi zarobljeništva. Pritom knez dade zavet da će, ako ga Gospod oslobodi iz tatarskih ruku, odmah otići prepodobnom ocu i pomiriti se sa njim. Kad knez dade takav zavet, Bog mu ubrzo pomože da se izbavi od varvara, jer se nezlopamtivi podvižnik takođe usrdno moljaše Bogu za kneževo oslobođenje. Molitva ugodnika Božjeg bi uslišana: knez Vasilije čitav pobeže iz zarobljeništva. Vrativši se u svoju postojbinu, on odmah otide u obitelj k svome molitveniku, i dobi od njega oproštaj i blagoslov. I otada knez imađaše veliku veru i ljubav prema blaženom ocu Pafnutiju.

Prepodobni beše ne samo nezlobiv pri uvredama već i neobično trpeljiv u nevoljama i u nedaćama manastirskim, uvek nepokolebljivo verujući u pomoć Božju. Tako se jedne godine bližio Uskrs, a u manastiru ne beše uopšte riba, da bi prepodobni otac o svetlom prazniku počastio bratiju posle velikoposnih podviga. Bratiji i manastirskim slugama, zbog toga ožalošćenim, on govoraše: Braćo, ne tugujte zbog ovoga, jer će svemilostivi Gospod, koji nas je stvorio i vaskrsenjem svojim sav svet prosvetio, utešiti nas, sluge svoje u tuzi našoj, i dati u izobilju blaga onima koji Ga se boje.

Na Veliku Subotu predveče crkvenjak ode na mali potok da zahvati vode za svetu liturgiju, i ugleda vrlo mnogo riba, nešto većih od haringe. U to vreme beše voda nadošla, i nanela tako mnogo riba kao nikada ranije. Crkvenjak pohita, te izvesti o tome prepodobnog oca. Čuvši to, prepodobni proslavi Boga i naredi ribolovcima da bace mreže. I oni uhvatiše tako mnogo riba da im je svima bilo dosta cele Svetle Sedmice za sve obede.

Ukoliko se prepodobni otac Pafnutije odavao na veće podvige i trudove, i slava se njegova širila na sve strane, utoliko je rasla i obitelj njegova iz dana u dan, jer se umnožavao broj njegovih učenika monaha. Među njima beše ne malo ljudi visoko vrlinskih, kao: blaženi Josif, rukama svetiteljevim zamonašen, koji kacnije postade osnivač Volokolamske obitelji[11]; divni starac Inokentije, i Ilija srodnik blaženoga, i Vasijan, pisac žitija njegovog, koji zatim bi arhiepiskop rostovski, i drugi.

Kada se bratija obitelji umnoži, sveti Pafnutije se potrudi sa bratijom, te podigoše crkvu od kamena, jer im je ona prva bila od drveta. Za sve vreme zidanja crkve prepodobni se sam trudio kao običan radnik, noseći kamenje i vodu i ostali materijal potreban za zidanje. Kada crkva bi gotova, on je ukrasi ikonopisom. Radi toga on pozva najbolje ikonopisce, koji je ikonopisaše veoma lepo. Ali budući i sam crkvom oduhovljenom, jer čuvaše u sebi čistim lik Božji, on bi ukrašen od Boga čudesnom blagodaću, koja se projavljivala u iscelenjima, prozorljivosti, otkrovenjima, i drugim darovima Svetoga Duha.

Evo nekoliko podvižnikovih čuda.

Među ikonopiscima koje svetitelj bejaše pozvao da mu ikonopišu hram, beše izvrstan umetnik - ikonopisac svetovnjak Dionisije. On je teško bolovao u nogama, te nije bio u stanju da ikonopiše hram. Sveti starac mu reče: Dionisije, neka te Bog blagoslovi! počni dobro delo, a Gospod i Prečista Mati Božja daće zdravlje nogama tvojim. - Poverovavši čvrsto u reči blaženog starca, Dionisije se odmah lati posla, i odmah se isceli, i noge mu ozdraviše. A sveti starac izdade zapovest Dionisiju i ostalim ikonopiscima svetovnjacima, da ne donose u manastir meso, niti ga tu jedu, već da odlaze u obližnje selo i tamo jedu. Neko vreme oni su ispunjavali ovu zapovest: odlazili su u obližnje selo i tamo jeli. Potom zaboraviše na ovu zapovest, i jednog dana doneše sebi u manastir za večeru pečen jagnjeći but, začinjen jajima. Kad sedoše za večeru, Dionisije prvi okusi, i nađe da ispod jaja behu sve sami crvi. I tog trenutka Dionisije se razbole od svraba, i za tili čas celo telo mu pokriše strašne rane, i on se ne mogaše maknuti. Tada bolesnik hitno posla k prepodobnom kajući se za svoj greh i proseći od njega oproštaj. Svetitelj posavetova Dionisija da više ne čini takve stvari, pa ga odvede u crkvu gde behu sabrana sva bratija. Tu saborno odslužiše moleban za njega, prepodobni izvrši osvećenje vodice, i naredi da bolesnik pokropi svetom vodicom celo svoje telo. I bolesnik uradi tako. Zatim otspava malo; i kad se probudi iz sna, nađe da mu je telo potpuno zdravo, kao da nikakvo zlo nije podnelo, i rane njegove kao ljuske otpadoše. I on proslavi Boga.

Obitelj prepobodnog Pafnutija beše opkoljena gustom šumom, u kojoj boravljahu mnoge ptice. Naročito crnoperi gavranovi, koji su svijali gnezda blizu manastira. Posmatrajući ih, svetitelj se ushićavao, i izdao je naređenje da ih niko ne lovi i ne ubija. Međutim, sin gradskog vojvode, prolazeći jednom pored obitelji svetog Pafnutija i ugledavši jato gavranova, pusti strelu i ubi jednog gavrana. Junoša se veoma obradova tome što pogodi gavrana, pa se osvrnu svojim pratiocima hvaleći se. Ali tog časa oseti da glava njegova, okrenuta ustranu k pratiocima, ostade tako nepomična. On zaboravi na svoju radost i zadovoljstvo, i spopade ga teška tuga i užas. Ujedno s tim njemu postade jasno zašto ga snađe ova neočekivana beda. I hitno ode k prepodobnom Pafnutiju i, pripavši k nogama njegovim, prošaše oproštaj i moljaše ga da se pomoli Bogu za njega da ga isceli. Podvižnik naredi da se udari u klepalo, i ode u crkvu. Začuđeni klepanjem u nevreme, inoci se brzo stekoše u crkvu i pitahu svetitelja za razlog klepanja u nevreme. Prepodobni im kaza razlog, i osmehujući se reče: Bog osveti gavranovu krv. - Otsluživši zatim moleban i osenivši svetim krstom nastradalog junošu, prepodobni mu reče: Silom česnog i životvornog krsta okreni glavu napred! - I tog trenutka mladić okrenu glavu napred i vrati je u prirodan položaj.

Drugi mladić pusti jastreba na gavrana. No jastreb, ubivši gavrana, i sam pade mrtav.

Jedne noći dođoše lopovi k obitelji prepodobnoga, uzeše tri manastirska vola, i htedoše da ih odvedu svojim kućama. Ali svu noć lutahu kao slepi oko manastira. Kada svanu, oni ostaviše volove i htedoše da beže. Ali ih nevidljiva sila Božja veza i držaše ih pored ukradenih volova, i oni se ni na koji način ne mogahu odvojiti od njih, dok manastirski radnici, koji su tražili volove, ne nađoše s volovima lopove, koje uhvatiše i odvedoše k prepodobnome. On ih posavetova da ne čine takve stvari, pa naredi da ih nahrane i otpuste s mirom.

Dva inoka dogovoriše se da tajno napuste manastir prepodobnog Pafnutija, pa spremiše svoje stvari, gotovi da krenu. No Bog otkri to prepodobnome u snu na ovaj način: Posle jutarnjih bogosluženja svetitelj prileže da se malo odmori, i vide u snu jednog crnca strahovito crnog kako uzima iz peći u njegovoj keliji usijane glavnje i baca ih na kelije učenika koji su hteli da beže. Svetitelj mu je grozno pretio da to ne čini, jer će zapaliti zdanja. A crnac mu je odgovarao da on baš zbog toga i čini to. - Probudivši se, prepodobni razumede značenje cna i odmah posla po te inoke. I kad im kaza šta je video u snu, uplašeni i u isto vreme tronuti time, oni mu pokazaše svoje spremljene stvari, ispovediše svoj greh, i moliše oproštaj.

Jedan brat gunđalica, koji je kudio sve što se u obitelji radi, pa i samog oca Pafnutija, usni ovakav san: vide sebe gde stoji u crkvi među pevačima; onda mu iznenada priđe sveti otac i, pogledavši ljutito u njega, reče: Ovo je hulnik, maknite ga iz crkve! - I odmah ga zgrabiše dva crnca, izvukoše ga iz crkve, i silno biše. - Trgnuvši se iz sna, inoka tog obuze veliki strah, i on sa suzama pohita k prepodobnom ocu, i izmoli oproštaj.

U obitelji prepodobnoga bejaše jedan bogonadahnuti starac, po imenu Konstatin. On se razbole, i beše na samrti. U tom trenutku, kada još niko nije znao za to, inok Josif dođe pred vrata kelije prepodobnog oca Pafnutija, koji se odmarao posle jutarnjeg bogosluženja, i htede da po običaju manastirskom satvori molitvu. Utom prepodobni otac iznenada otvori prozorče na svojoj keliji i, ugledavši Josifa, reče: Neko satvori molitvu, i reče mi: starac Konstantin ode ka Gospodu. - Ja se trgoh iza sna, otvorih prozorče, no nikog ne vidim sem tebe. Josif mu na to odgovori: Ja ovog časa dođoh od Konstantina, i on je još živ. No prepodobni mu naredi da ponovo ide u starčevu keliju. I kad on tamo dođe, vide da je starac već preminuo u Gospodu.

U obitelji prepodobnoga bejaše još jedan bogonadahnuti starac, Jeftimije. On je podražavao žitije svog nastavnika, prepodobnog oca Pafnutija. Starac Jeftimije imađaše od Boga toliki dar suza, da je stalno lio suze ne samo u keliji nego i u crkvi na svakom bogosluženju. Osim toga on je imao i dar prozorljivosti. Ovaj njegov dar prozorljivosti postade poznat na sledeći način. Neka dva brata imađahu ljubav među sobom ne po Bogu nego po vražjoj prelesti. Zbog toga je prepodobni Pafnutije mnogo negodovao, a oni pomišljahu da tajno napuste manastir. Jednom za vreme svete liturgije starac Jeftimije stajaše u crkvi sa uobičajenim umilenjem i suzama. Pogledavši na oca Pafnutija i one što pojahu s njim, među kojima behu i ona dva brata, on vide gde iza ove dvojice proviruje nekakav crnac koji imađaše na glavi šlem vrlo oštar i beše kosmat, i to raznobojno kosmat. U rukama toga crnca bejaše gvozdena kuka. I on stade njome vući k sebi dva spomenuta monaha. I kad ih izvuče van pevnice, pokušavaše da ih rukama zgrabi, ali ne uspevaše u tome, jer se kuka svaki put pokazivala slaba i otskakivala. No kad god bi ta dva monaha pristajali na pomisao, koju im je ubacivao u dušu vrag, pomisao o neposlušnosti prema ocu i bekstvu iz manastira, vrag ih je lako privlačio k sebi. Ali kad god bi se oni usprotivili takvoj pomisli i odbacivali je, kuka je vragova postajala nemoćna i otskakivala od njih. Starac Jeftimije posmatraše to pažljivo svojim prozorljivim duševnim očima. I kad se stade čitati sveto Evanđelje crnac iščeze, pa se posle Evanđelja opet pojavi i činjaše ono isto. Takođe i za vreme Heruvimske pesme on iščeze, pa se opet pojavi posle Velikog vhoda. A kad nastade osvećenje svetih Darova, i pohvalna pesma Presvetoj Bogorodici "Dostojno jest"..., crnac iščeze kao dim i više se ne pojavi. Posmatrajući to, starac Jeftimije drhtaše, i kao u vansebnosti provede celu svetu liturgiju. A po završetku svete liturgije on ode k prepodobnom Pafnutiju i ispriča mu svoje viđenje. On onda dozva ona dva inoka, i pouči ih da ne primaju pomisli koje im vrag seje po duši, i da ih ne skrivaju, nego da ih ispovešću čupaju iz srca. Tako poučeni i posavetovani od oca, oni se popraviše i ocelomudriše.

Prepodobni otac Pafnutije govoraše svojim učenicima, da se po licu monahovom može poznati da li u njegovoj duši vlada dobra ili rđava pomisao. Ovakva reč njegova izazivaše čuđenje kod njegovih učenika kao nešto nepojamno, ali oni kasnije uvideše sami da on ima takvu prozorljivost.

Jedan novi inok koji življaše pored prepodobnoga oca, ali još ne beše savladao svetovnu smelost u svome očnjem vidu, izađe jedanput poslom van manastira. Putem on srete svetovne ljude i žene. Pogledavši na njih, on se prelasti očima, i sladostrasna pomisao na lice žena zari mu se u dušu, i on se zadrža na toj grešnoj pomisli. Kada se potom vrnu u svetiteljevu keliju, on zateče svetitelja gde čita. Pogledavši u svoga učenika, svetitelj odmah poznade da ga smućuju nečiste pomisli. I okrenuvši lice svoje od njega, svetitelj reče: O, evo ne onog čoveka! - Uplašivši se od ovakve prozorljivosti prepodobnoga, brat ispriča sve svome jednokelejniku Josifu. Ovaj mu preporuči da svoj greh ispovedi prepodobnom ocu i izmoli oproštaj. I kada inok ispovedi ocu svoj greh, ovaj ga očinski posavetova, i oprosti mu.

Jednom, kad je prepodobni Pafnutije čitao Božansko Pismo, dođe neki čovek, satvori molitvu pred kelijom i, pogledavši na svetitelja kroz prozorče, upita ga za njegovog učenika Josifa, svoga zemljaka. Videvši čoveka koga nije poznavao, starac reče Josifu: Izađi, pita za tebe čovek zlog pogleda. Josif izađe, i ugleda svog poznanika, i upita ga radi čega je došao. On mu odgovori: Hoću da budem monah. Josif izvesti o tome blaženoga oca, a ovaj mu reče: Nahrani tog čoveka, pa neka ide, jer nije dobar. - Josif se začudi takvom odgovoru, ali se ne usudi da pita svetog oca zbog čega nije dobar došavši čovek, nego ode, dade hranu tom čoveku, pa ga isprati. Kada se zatim Josif vrnu u keliju, svetitelj mu reče: Taj čovek je ubica, jer još kao mladić udari nožem u stomak jednoga moaha, i ubi ga. - I divljaše se Josif prozorljivosti blaženoga, jer on ne samo nikada ne beše video toga čoveka nego i ništa čuo za njega, pa je ipak po licu njegovom poznao da je ubica.

Inok neki dođe u obitelj prepodobnoga. Kad ga sveti starac vide gde nailazi, reče tiho svojim učenicima: Vidite li da se ni inočkim činom nije očistio od krvi? - Učenici se začudiše, ali ne smedoše da ga zapitaju šta znače njegove reči. Kasnije sam starac objasni to jednom svom učeniku, rekavši mu: Taj inok, još kao svetovnjak otrova u Velikom Novgorodu blagočestivog kneza u koga je bio na službi. Mučen savešću, on primi monaštvo, ali se ni time ne očisti, jer se istinski ne pokaja[12].

Bojarka, supruga Alekseja Gaburina, gajila je naročito poštovanje i veru prema svetom Pafnutiju, i često mu po svojoj deci slala poklone, proseći od njega molitve i blagoslov. Po dejstvu đavola ona se razbole, i često je viđala mnoge demone, koji su joj dolazili i plašili je, što ju je mnogo uznemiravalo. Kada se to s njom događalo, njoj se javljao jedan starac niskog rasta i poguren, imao je veliku sedu bradu, i nosio bednu odeću. Starac je kao onaj koji vlast ima odgonio od nje demone kao vukove od ovce, i ona je postajala zdrava. Jednom bolesnica ču glas koji joj je govorio: Pafnutije koji je u Borovsku odgoni demone od tebe.

To se dešavalo sa bojarkom mnogo puta. Posle izvesnog vremena ona potpuno ozdravi, i zažele da vidi svetitelja i sazna da li joj se stvarno on javljao za vreme njene bolesti i odgonio demone od nje. I ona sa slugama svojim dođe k manastiru prepodobnog. Ali pošto je ženama bio zabranjen pristup u manastir, ona ostade pred kapijom, a sluge svoje posla k učenicima blaženoga moleći ih da učine da ona vidi svetog oca. Inoci, pokazavši svetog starca njenim slugama, predložiše im da ga pokažu svojoj gospođi kada on u vreme obeda bude s bratijom išao iz crkve u trpezariju. No bojarka, pre no što joj pokazaše prepodobnoga, čim ga ugleda, poznade da je to starac koji joj se javljao, i sa suzama povika: Zaista je to onaj koji je javljanjem svojim odgonio od mene đavole, i podario mi iscelenje. - I posla veliku milostinju inocima, uznoseći blagodarnost Bogu, Prečistoj Materi njegovoj i ugodniku njihovom prepodobnom ocu Pafnutiju.

Jednog učenika prepodobnog Pafnutija zabole oko. Pateći silno od bolova, on je tražio leka. Sveti starac mu dade svoje brojanice, naredivši mu da izgovori hiljadu Isusovih molitva: Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj me grešnoga! - A on od silnih bolova s mukom ispunjujući poslušanje, jedva izgovori pet stotina molitava, i oseti kako mu oko postade potpuno zdravo. On skoči od radosti i otrča k svetome ocu i izvesti ga o iscelenju svog oka. Ali se od prozorljivog starca ne mogaše sakriti to da je bolesnik izgovorio ne hiljadu već samo pet stotina Isusovih molitava, i on naredi učeniku da se vrati i dovrši broj molitava.

Jednom prilikom neki blagočestivi mirjani ispričaše prepodobnome i bratiji koji seđahu u njegovoj keliji, da je arhimandrit Simonova manastira, u blizini Moskve, ostavio arhimandritstvo. Povodom te vesti stadoše razgovarati ko će tamo biti arhimandrit. I jedni pominjahu jednoga, drugi drugoga. A blaženi Pafnutije, pogledavši na svog vrlo mladog novopostriženog učenika Vasijana, rođenog brata prepodobnog Josifa, i ukazujući na njega reče sa osmehom: "Ovo je Simonovski arhimandrit". - Prepodobni to reče, jer provide ono što se imalo dogoditi. Posle mnogo godina Vasijan stvarno postade arhimandrit Simonovskog manastira.

Jednom prepodobni otac izradi u jednog kneza dozvolu da na jednom mestu Oke tri dana love ribu za manastir. Šaljući u taj ribolov jednog služitelja, prepodobni naredi da mu se dadu nekoliko desetina rubalja, da kupi sudove u kojima će osoliti uhvaćenu ribu. No služitelj ne hte da primi toliki novac za sudove, jer se nije nadao da će za tri dana napuniti jedan mali sud. Prepodobni pogleda na njega ljutito i reče mu da postupi kako mu se naređuje. Služitelj ode, i za tri dana uhvati sedam stotina trideset velikih riba. A kneževi ribari ne uhvatiše toliko riba ni u toku cele godine. Predviđajući takav ribolov, svetitelj i naredi da se kupe toliki sudovi.

Jedan mladić, postavši inok, pade u iskušenje, jer ga po zlom dejstvu đavola obuze strah. Đavo mu se ponekad javljao u obliku nepoznatog zvera ili crnog psa, ponekad pak, kad je inok sedeo u keliji, on je kao medved hodao oko kelije i udarao u njene zidove. Starac naredi mladome inoku da pored njega pročita Psaltir. Čim ovaj to učini, demonska priviđanja potpuno iščezoše, i mladi inok se molitvama svetiteljevim oslobodi straha.

Sveti život prepodobnog oca Pafnutija, njegova blagorazumnost i opitnost u svakom delu Božjem i ljudskom učiniše te on postade duhovni otac ne samo monasima već i mnogim mirjanima. Oni su dolazili k njemu i ispovedali grehe svoje. Pošto je dobro znao sveštena pravila, on je kao iskusan i vičan lekar davao za svaku bolest duše potreban lek. Primajući posetioce, svetitelj nije gledao ko je ko: nije se bojao silnih, nije prenebregavao nište, nije štedeo gorde, a prema smirenima bio je veoma ljubazan, i prema ubogima milosrdan.

Prepodobni Josif Volokolamski piše o svom učitelju, prepodobnom Pafnutiju, da je, kad je bilo potrebno, bio milostiv i snishodljiv, a prema potrebi ponekad bivao surov i ljut. Duhovna deca njegova poštovala su ga i bojala ga se. Georgije Vasiljevič, knez Dmitrovski, pričao je da su mu kolena klecala kad je išao na ispovest k prepodobnome. Zato duhovna deca, izabravši prepodobnoga za svog duhovnog oca, nisu prestajali opštiti sa njim ni posle smrti. Jedanput, zadremavši pred jutrenje na crkvenom pragu, prepodobni vide u snu kako se otvori kapija manastirska, i uđe mnoštvo naroda sa svećama, i uputiše se ka crkvi. U sredini tog naroda beše knez Georgije Vasiljevič. Prilazeći k crkvi, knez joj se pokloni, zatim se pokloni i svom duhovnom ocu. Prepodobni ga upita: Sine i kneže, ti si se već prestavio? Da, česni oče, odgovori knez. A kako ti je sada tamo? upita prepodobni. - Tvojim svetim molitvama Bog mi dade dobro. Naročito što sam se pred tobom pokajao za sve grehe svoje pred polazak protiv bezbožnih agarjana. - Utom stadoše zvoniti za jutrenje i prepodobni se probudi.

Prepodobni je bio vrlo milostiv i sirotoljubiv. Propovedajući milosrđe rečju, on ga je ostvarivao na delu. Jedne godine u Borovskom kraju nastade silna glad, i prepodobni je hranio u svojoj obitelji sve gladne koji su dolazili iz okolnih sela. Svakog dana je dolazilo do hiljadu, pa i više, gladnih ljudi, i milosrdni podvižnik je utrošio sve manastirske zalihe hraneći ih do iduće godine, kada Gospod radi molitava svetiteljevih i radi suza sirotinje podari izobilje plodova zemaljskih.

Otkako postade inok, prepodobni Pafnutije imađaše ovakav način života i podvižništva: ponedeonikom i petkom nije jeo ništa, sredom - suhojedenje, a u ostale dane jeo je sa bratijom. "Njegova hrana, kaže njegov učenik, bilo je služenje bratiji". I u hrani i u odeći on je birao za sebe ono što je najgore. Stalno se trudio u najtežim poslovima: sekao je drva, nosio ih na leđima, obrađivao zemlju, nosio vodu i zalivao baštu, i obavljao druga sva najteža poslušanja. Niko se pre njega nije javljao niti na zajedničkom molitvenom pravilu, niti na kakvom poslu. Zimi je provodio vreme u molitvi, čitanju i rukodelju, pleo je ribarske mreže. Uopšte, bio je neumoran neprijatelj besposličenja. Od utrobe matere svoje sačuvao je besprekornom devstveničku čistotu tela svog. U ime celomudrija on nije dozvoljavao nikome da se dotakne tela njegovog; a žene ne samo nije puštao u manastir, nego ni izdaleka nije hteo da ih pogleda.

Zbog svega toga on postade sasud Svetoga Duha, i dostojno bi rukopoložen za sveštenika. Ali otkako primi svetu shimu, on iz smirenosti nikada više nije služio svetu liturgiju, osim jedanput, i to pred smrt zbog velike potrebe. Jer dogodi se jedne godine da nastupi presvetli praznik Vaskrsenja Hristova, a u manastiru se ne obrete nijedan sveštenik. Prepodobni razasla inoke na sve strane da nađu sveštenika koji bi im služio o Uskrsu. Ali ne nađoše nijednoga slobodnog, pošto je svaki imao da služi u svojoj parohijskoj crkvi. Tada bogonadahnuti otac blagorazumno rasudi, i zbog velikog praznika promeni svoj zakon, i sa velikom pažnjom i umilenjem otsluži božanstvenu liturgiju. A po svršetku liturgije reče svojim učenicima: Sada jedva duša moja ostade u meni.

Ovaj dostojni sveštenoslužitelj sa takvom pobožnošću i strahom služaše božanstvenu liturgiju, i o velikim praznicima useljavaše se u njegovu dušu neka nadprirodna radoct, ne telesna nego duhovna, i on postajaše drugi čovek. Tada je i telu svom dopuštao izvesno ugošćenje, ali pod meru, izbegavajući neumerenost u svemu. Kada je bilo vreme govoriti, govorio je ono što treba; a kada je bilo vreme ćutati, odavao se ćutanju. Uvek se klonio besposlenosti; u svemu je voleo oskudicu i ubogost, i nije mario za svoje materijalne potrebe. I toliku visinu dostiže, da je vrlinskom naravi svojom bio iznad svih ljudi svoga doba. Od detinjstva svog on ni u čemu ne sagreši Bogu smrtno, već je svagda tvorio ono što je Bogu ugodno. On se postriže u svojoj dvadesetoj godini, a provede u monaškom činu šesdeset i tri godine, i ne izneveri pravilo svoje, i ne skrenu ni na desno izbegavajući neumerenost u surovim podvizima, ni na levo, bojeći se širokog puta, no svagda iđaše carskim putem. Za dogmate vere toliko je revnovao i pazio, da je iz manastira izgonio svakog koji je makar i najmanje nešto govorio nesaglasno sa Svetim Pismom. Živeći u takvim podvizima, božanstveni otac naš Pafnutije dostiže u meru rasta visine Hristove (Ef. 4, 13). Ostajalo mu je još da se oslobodi svega vremenskog i pređe ka večnom, tojest ka onom što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a što Bog ugotovi onima koji Ga ljube (1 Kor. 2, 9).

Uskoro posle Uskrsa, koji je 1477 godine bio 6 aprila, u četvrtak treće nedelje po Uskrsu, 24 aprila, posle jutrenja po običaju iziđe svetitelj sa bratijom na jedan manastirski posao. I pošto im dade uputstva kako će svršiti posao, on se vrati u manastir pošto stiže vreme za svetu liturgiju. A bratija mu rekoše da posle ručka opet navrati do njih. No on im odgovori: Biće mi nemoguće da dođem, pošto imam jedan drugi važan i neodložan posao.

Pošto je posle svete liturgije ručao sa bratijom u trpezariji, dođe k njemu u keliju učenik njegov Inokentije, i videvši svog nastavnika gde sedi na odru, potseti ga na posao. A svetitelj mu odgovori: Ja imam drugu nevolju, koju ti ne znaš: sveza duše i tela hoće da se raskine. - Ali Inokentije ne razumede smisao ovih reči. U to vreme stiže glas da blagoverni knez Mihailo Andrejevič želi da poseti manastir da se pomoli Bogu. Svetitelj naredi Inokentiju da odgovori knezu da ne dolazi u manastir, jer je drugi posao u toku. Toga dana svetitelj nije išao u crkvu ni na večernje ni na povečernje pravilo, jer stade nemoćovati, i naredi Inokentiju da ih izvrši u njegovoj keliji. Otpuštajući Inokentija, svetitelj mu reče: U četvrtak ću se osloboditi svoje nemoći. - No učenik ne razumede ove reči. A prepodobni svu noć provede u molitvi.

Kada osvanu petak i približi se vreme svete liturgije, on pođe u crkvu na liturgiju, podržavan od svojih učenika. A kada jedan učenik, već u godinama, uhvati za dlan svetitelja da bi ga podržao pri hodu, svetitelj ljutito istrže ruku i naredi mu da ga drži samo za odeću. Eto kako oprezan čuvar bestrašća beše on: u starosti i bolesti, i na pragu smrti, nije dopuštao da se ko dotakne tela njegova. Toga dana on bi i na večernju. A kada poče parastos za usnule, i učenici htedoše da ga odvedu u njegovu keliju, on odbi i ostade na parastosu, rekavši bratiji: Ovaj parastos mi je potreban, jer ga više neću čuti.

I u subotu, 26 aprila, bolesni svetitelj prisustvova svetoj liturgiji. Posle liturgije moliše učenici svetitelja da jede malo pošto je subota, a on od četvrtka nije bio okusio ništa. Svetitelj odbi, rekavši im: I ja znam to, i po božanskim pravilima treba u subotu jesti zbog razrešenja posta, ali bolesnik valja da se tri dana uzdržava od hrane pred pričešće Božanskim Tajnama. - I ne okusi ništa sve do nedelje. U svetoga starca bio je mnogogodišnji običaj: postiti se pred pričešće Svetim Tajnama i provoditi u ćutanju celu sedmicu.

Istog dana uveče svetitelj se ispovedi pred duhovnim ocem po činu svete tajne pokajanja. Potom ode u crkvu na bdenije, i stajaše podržavan od učenika; i reče im: Odsada već neću više slušati svenoćno bdenije. - A za vreme božanstvene liturgije on stajaše sa velikom pažnjom i suzama, i pričesti se Božanskim Tajnama. A kada ga učenici vođahu iz crkve u keliju, on ih upita: U koji se dan razboleh? Učenici mu odgovoriše: U četvrtak, oče, počeo si bolovati. On im na to reče: U četvrtak ću i skončati. - Tog dana, u nedelju, učenici ga primoraše te se malo prihvati hrane. Tada svetitelj naredi da nikoga više od manastirskih posetilaca ne puštaju k njemu.

Kada knezovi i bojari čuše da blaženi Pafnutije vene od bolesti, stadoše mu po uglednim ljudima slati mnoge poklone. Ali on naredi učenicima da ništa od toga ne primaju, i ne hoćaše da čuje nizašta svetovno. I govoraše: U ovim trenucima meni su potrebne mnoge molitve, jer ću krenuti na dugačak put. A oni koji imaju veru u Boga i u Prečistu Bogomajku, mogu i po mom odlasku činiti milostinju.

U ustima prepodobnog oca neprestano beše Isusova molitva, i psalmi Davidovi ne po redu već odabrani psalmi, oni podesni za ove trenutke, i stihovi molbenog kanona Presvetoj Bogorodici, i mnoge druge molitve, jer um njegov beše upravljen k Bogu. Ne mareći nizašta zemaljsko, već želeći večna dobra i nadajući se na njih, on se radovaše duhom i veselo stihoslovljaše psalme i molitve, jer beše uveren u svoje spasenje. On ni za čim ne potugova kao što je običaj kod onih koji odlaze iz ovoga sveta. I bolest njegova ne beše teška, te su ga bratija svaki dan vodili u crkvu na svetu liturgiju, koju bi, podržavan bratijom, pažljivo odstojao do kraja. A u poslednji dan svoga života, tojest u četvrtak, pred polazak u crkvu na liturgiju, prepodobni stade govoriti učenicima: Evo dan Gospodnji, veselite se ljudi! evo dođe očekivani dan! A oni ga upitaše: O kom danu govoriš, oče? On im odgovori? O ovom četvrtku, o kome vam ranije kazivah.

I kad prepodobni krenu iz kelije ka crkvi, doneše mu vest da su mu došli u posetu izaslanici od samodržca cele Rusije velikoga kneza Jovana Vasiljeviča, i od sina njegovoga kneza Jovana Jovanoviča, i od preosvećenog mitropolitena Gerontija. Čuvši to, svetitelj se veoma ožalosti, pa se i protiv volje povrati u keliju. I pogledavši na ikonu Prečiste Bogorodice, reče: O Vladičice Bogorodice! zašto mi dosađuju ovi ljudi, te u ovaj poslednji dan liših sebe službe Božje? - Tada otpusti bratiju u crkvu, i ostade sam u keliji, pa dobro zatvori vrata da ne bi neko od izaslanika ušao k njemu. A po završetku svete liturgije izaslanici se vratiše, pošto saznadoše da im je nemoguće videti prepodobnog oca.

Tada učenici opet dođoše k svetome starcu. A on, ležeći na odru, govoraše kao o nekom drugom: Dođe mu dan, i on ima umreti. Učenici ga upitaše: O kome govoriš, oče, da ima umreti? On im odgovori: O onome o kome vi govorite da je bolestan. On se pokajao, i umreće. - Zatim naredi da mu niko ne dolazi, n reče: Umoran sam, i hoću da se do večernja odmorim, a uveče će sva bratija doći k meni. - I poznaše učenici da se približi čas njegovog predstavljenja, te ga najstariji učenik Inokentije upita: Oče, kada se budeš predstavio, hoćemo li zvati za tvoj pogreb protoprezvitera i druge sveštenike iz grada? Svetitelj zapovedi da nikoga ne zovu, da ne bi bilo vreve u manastiru od mnogog naroda, i neka niko ne sazna i u gradu i u selima o njegovoj končini dok ga manastirski sveštenici ne sahrane. Zatim naredi da mu se grob iskopa s južne strane crkve, blizu crkvenih vrata.

Kada nastade vreme za večernje, i pored prepodobnog ne beše niko od bratije osim jednog učenika, prepodobni stade pojati: Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem (Ps. 118, 1), dodajući pogrebne stihove. Pošto završi psalam, on otpoja sledeće stihove: Lik Svetih obrete izvor života..., i ostalo. Zatim se stade sa suzama moliti Bogu i Prečistoj Bogorodici za spasenje duše svoje, i za obitelj. A učenik koji stajaše kraj njega, poče dremati. Zato izađe iz kelije napolje i sevši zadrema, ali budno, tako da niti je spavao niti ne spavao; i ču glasove mnogih gde poju u keliji prepodobnoga, i začuđen govoraše sebi: Izađoh iz kelije i niko ne beše kod oca, a ko su to što sada poju u njega? - I otresavši san s očiju, on uđe u keliju, i ne vide nikoga sem oca koji je šaputao svoje molitve, a glas mu se nije ni čuo pošto beše iznemogao.

Onda dođoše i drugi učenici. I svetitelj se stade okretati na desnu stranu, a učenici ga mnogo puta okrenuše na levu. No on se opet okretaše na desnu stranu, šapćući neke reči. Iz toga shvatiše da on vidi nešto neobično. Zatim se naočigled sviju pažljivo pripremi za smrt, prekrsti ruke na grudima i, udahnuvši triput, predade svoju svetu dušu u ruke Gospodu, u četvrtak predveče, 1 maja 1477 godine. I lice njegovo beše ne kao što je obično u mrtvaca, već zasija kao svetlost, i svima izgledaše kao da živ spava. I bi tada veliki plač bratije za ocem svojim, kojih beše devedeset i pet.

Sutradan izjutra u pet sati bratija cahraniše svetitelja sami, po njegovom zaveštanju. No čim on bi sahranjen, puče glas u gradu Borovsku o prestavljenju svetiteljevom, a takođe i po drugim okolnim gradovima i selima. I sleže se silan svet u manastir, i duhovnici i svetovnjaci, želeći da vide i da se poklone moštima blaženog oca. I kada saznaše da je sahranjen, odlažahu na njegov grob, i klanjahu mu se. A mi, imajući prepodobnog oca našeg Pafnutija za izvrsnog posrednika i usrdnog molitvenika pred Bogom, slavimo Presvetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

 

 

SPOMEN SVETOG I PREPODOBNOG NOVOMUČENIKA

AKAKIJA I SA NjIM JEVTIMIJA I IGNjATIJA[13],

IVIRONSKIH (SVETOGORACA)

 

Novomučenik Hristov Akakije beše rodom iz sela Neohorja (ili Nivori) u Makedoniji, blizu Soluna. Roditelji mu behu pobožni hrišćani, i kada dobiše njega krstiše ga i na krštenju mu dadoše ime Atanasije. Zbog siromaštva roditelji mu se, zajedno sa celom porodicom, preseliše u grad Ser kada Atanasiju beše 9 godina. Tamo ga dadoše na zanat kod jednog obućara, koji beše čovek veoma grub i prek i bijaše Atanasija nečovečno i nemilosrdno.

Jednoga dana, na sam Veliki Petak, ovaj obućar tako žestoko izbi Atanasija da on plačući pobeže iz kuće. Idući kroz grad i plačući naiđe na dve žene Muslimanke (Turkinje) koje ga onako uplakanog uvedu u svoju kuću, uteše ga, i dadu mu hleba da jede. Ali tu on kao dete upade u zamku đavolju. Jer ove Muslimankinje nagovoriše ga te se on istoga dana na Veliki Petak odreče svoje hrišćanske vere i primi islamsku nečestivu veru i bi obrezan. Sve ovo bi u kući turskog starešine, koji ga od tada zadrža kod sebe kao svoga posinka. Atanasije tu prožive drugih devet godina svoga života. O njemu pak i njegovom otstupništvu od vere ništa ne znađahu ni njegovi roditelji ni opančar. Ali svedobri i čovekoljubivi Bog, koji ne želi smrti grešnika nego da se spase i živ bude, promišljajući o njegovom spasenju ustroji mu ovakav čudesni povratak u Hrišćansku veru. Pošto Atanasije odraste, Turkinja bula, žena starešine htede ga navesti na greh bluda sa njom, kao nekada Pentefrijeva žena celomudrenog Josifa u Egiptu. No pošto on odbijaše taj greh, ona ga okleveta kod svog muža, a ovaj mu ne učini ništa drugo nego ga samo otera iz svoje kuće.

Našavši se tako na slobodi, Atanasije zablagodari Iskupitelju svome Spasu Hristu, i uputi se svojim roditeljima, koji, čuvši za otstupništvo svoga sina, behu napustili grad Ser i vratili se u Solun. Atanasije im ispriča kako se iz detinjeg neznanja i zbog grubosti svog gazde opančara bio odrekao hrišćanske vere, ali i to kako se sada kaje zbog toga i odriče mrske muslimanske vere. Na to se roditelji veoma obraduju, a sa njima i svi Anđeli nebeski.

Nekoliko dana posle toga njegova blagočestiva majka reče mu ovo: "Dete moje drago, Atanasije, znaj da nije dobro ni za tebe ni za nas da ostaneš ovde sa nama. Jer ako doznaju ovdašnji Agarjani, onda preti opasnost i nama i tebi. Nego čuj moj savet, čedo moje, i idi u Svetu Goru, u to pristanište spasenja za grešnike, i imajući sa sobom moj blagoslov i molitve, ispovedi se tamo kod duhovnih otaca. Onda se pomaži svetim mirom i očisti pokajanjem. A znaj i to da, kao što si se odrekao vere svoje pred nečestivima, što nije trebalo da radiš, potrebno je da na isti način ponovo ispovediš Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista i da primiš smrt za ljubav Njegovu." Tako savetovaše sina svoga blagočestiva i bogoljubiva majka, koja više voljaše ljubav Hristovu od ljubavi prema sinu. Ili bolje reći ovom ljubavlju prema Hristu ona je i pokazala pravu ljubav prema sinu, pripremajući ga za mučeništvo i za život večni.

Čuvši takav savet od svoje majke, dobri sin njen Atanasije odmah s radošću krete u Svetu Goru, bogato snabdeven majčinim blagoslovom i molitvama. Došavši u Svetu Goru on se zaustavi u manastiru Hilendaru i tamo kao pokajnik življaše neko vreme. Posle toga po savetu hilendarskih otaca on otide u skit manastira Ksenofonta kod duhovnika oca Nikolaja, koji ga ispovedi, očita mu dužne molitve i pomazavši ga svetim mirom vrati ga natrag u Hilendar. Godinu dana posle toga Atanasije ode u manastir Iviron, gde ostade šest meseci služeći jednoga od staraca manastirskih. Tu on doznade za mučenički podvig dvojice novih prepodobnomučenika, Jevtimija i Ignjatija, koji se pre svog stradanja za Hrista podvizavahu u skitu Svetoga Preteče iznad Ivirona, kao duhovna deca tamošnjeg skitskog duhovnika starca Nnkifora. Od toga se njegovo srce odmah raspali željom da im podražava, i zato pođe odmah starcu Nikiforu koji je ove spomenute svete novomučenike pripremio za mučeništvo. Da se ta njegova namera ne bi doznala u manastiru, on se najpre vrati na neko vreme u Hilendar, pa odatle otide u spomenuti skit Svetog Preteče gde ga starac Nikifor primi. Atanasije, ispovedivši mu svoj greh i svoju želju da u mučeništvo pođe za prepodobnim Jevtimijem i Ignjatijem, bi od duhovnika upozoren na sve teškoće i trudove koji ga očekuju, ako želi da dostigne do željenog cilja. Atanasije sve to sasluša i sa radošću sve primi. Starac Nikifor ga onda dade pod rukovodstvo starcu Akakiju iz svoga bratstva, kao što mu je i ranije bio predao onu dvojicu prepodobnomučenika. I starac Akakije ga mudro rukovođaše u podvizima.

No posle nekog vremena lukavi đavo podiže protiv njega silnu borbu i opsede ga nekim takim strahom, da mladi Atanasije ustade jedne noći, i ne rekavši ništa ni duhovniku Nikiforu ni starcu Akakiju, pobeže iz skita. Lutajući po mraku putem koji vodi ka Kareji, on negde pred zoru obrete se u blizini manastira Kutlumuša, svrati u njega i ostade do izjutra. Sledećeg dana, - a to beše uoči Božića, - on sa nekima koji iđahu na praznik otide u manastir Simonopetra i provede praznik tamo i izjavi igumanu da želi tu da ostane. Iguman ga jedva primi. No posle kraćeg vremena otpusti ga, jer je bio bez brade. Pred samo otpuštanje iz ovog manastira Atanasije vide u snu jednog čestitog starca koji mu reče da se vrati natrag svome duhovniku i da produži svoje započete kod njega duhovne podvige. Atanasije ga zapita ko je on, i ču od starca da je to sam ktitor manastira prepodobni Simon Mirotočivi. Međutim ni tada Atanasije ne posluša, stideći se da se vrati tamo odakle beše pobegao. Zato se opet vrati u Hilendar, ali ga starci tamo ne htedoše primiti, jer je ranije i otuda bio otišao tajno. Na kraju se ipak sažališe i primiše ga, ali mu odrediše da boravi van manastira u vinogradu, a kao epitimiju mu naložiše da sam okopa vinograd. Posle nekoliko dana jedan od staraca manastirskih zamoli Atanasija da ode do Kareje i donese mu otuda lekove. No pošto ga Atanasije ne posluša, starac mu reče: Ti, ponašajući se tako, niti si Turčin niti Hrišćanin! Ova reč pogodi Atanasija u srce i on reče sebi: Dobro, vratiću se tamo, odakle budalasto pobegoh. I tako se vrati svome starcu Nikiforu. Na pitanje starčevo gde je bio, on odgovori: Sagreših, oče, i nebu i pred tobom, jer obmanut đavolom pobegoh, ali od sada više ne bežim. Na to mu duhovnik sa strogošću odgovori: Ja te više ne primam, nego idi u neki manastir da tamo oplakuješ svoje grehe; može te Bog spasti pokajanjem i suzama. Atanasije mu pade pred noge i sa suzama ih celivaše, govoreći: Primi me, oče, radi milosti Božje i radi pomoći Bogorodice i molitava skoro postradalih novomučenika Jevtimija i Ignjatija. A nadam se da ćete se obradovati i radi mene grešnika.

Smilovavši se na njega blaženi Nikifor ga primi rekavši mu da treba da ga sluša sve što mu bude naredio. Onda prepodobni Nikifor dozva starca Akakija i reče mu: Uzmi ovoga pod svoje staranje i brini o njemu kao i ranije o svetima: Jevtimiju i Ignjatiju, rukovodeći ga u duhovnim podvizima. Akakije uze Atanasija i odvoji ga u posebnu keliju, odredivši mu još veće podvige nego ranije: Duži post, preko tri i po hiljade metanija dnevno, i bezbrojne brojanice. To učini te Atanasije u toku nekoliko dana dostiže do takvog umilenja da mu oči postadoše izvori preizobilnih suza. Posle toga se on udostoji i anđelske shime, u koju bi postrižen četvrte Nedelje Posta, dobivši monaško ime Akakije.

Uskoro zatim prepodobnomučenik Akakije proreče pred starcem svojim da će kroz trideset dana mučenički postradati. A na pitanje starca gde će mu biti sveto telo, on pokaza na mesto pred ikonom Presvete Bogorodice. Videći njegove dobre podvige njegov duhovni otac Nikifor i bratija zaključiše da je vreme da Atanasije krene na put stradanja, i odlučiše da sa njim u Carigrad pošalju opet istog starca Grigorija, koji je ranije pratio i prepodobnomučenike Jevtimija i Ignjatija. I tako blaženi Akakije krenu na mučenički put jednom lađom, dana 10 aprila 1815 god. Na lađi behu kapetan i mornari hrišćani, i starac Grigorije se dogovori s njima da po stradanju Akakijevom oni otkupe telo njegovo i prevezu ga natrag u Svetu Goru. Taj njihov dogovor bi na dan Sv. velikomučenika Georgija, 23 aprila, kada i lađa stiže u Carigrad.

U Carigradu provedoše tajno nekoliko dana kod jednoga hrišćanina, poznanika Grigorijevog, moleći se i pripremajući se za stradanje. U subotu, 29 aprila, otidoše u crkvu Presvete Bogorodice u Galati[14], gde ga na Svetoj Liturgiji pričestiše Prečistim Tajnama Hristovim. Tada se ponovo nađoše sa onim kapetanom broda koji, po dogovoru, beše nabavio jedno tursko odelo za Akakija. Obukavši se u to odelo Akakije otide sa jednim mornarom pravo u dvor vezirov, radujući se u duši i veseleći zbog stradanja za Hrista koje ga očekivaše. Uz put ga moljaše ovaj mornar da se, kad stupi pred strašni presto Gospoda Hrista, pomoli i za njega grešnoga, a Akakije, padajući pred noge njegove, plačući govoraše da on kao otpadnik od Hrista Boga nije dostojan ni za koga da se moli. Dovevši ga do kapije najvišeg otomanskog suda mornar ostavi blaženog Akakija i bežeći natrag udalji se da ne bi bio primećen.

Ušavši smelo u dvorište vezira - sudije, Akakija susrete vezirov čuvar i zapita ga ko je i otkuda je. Akakije mu bez straha odgovori: Ja sam pravoslavni hrišćanin i rodom sam iz Soluna. Kad sam bio dete od devet godina vi me prevariste i ja se bezumno odrekoh Hrista Boga moga i potčinih se antihristu - đavolu, služeći njemu i njegovom preteči - Muhamedu. Posle devet godina ja postadoh svestan svoje obmane i uvideh lažnost vaše vere, povratih se srcem opet u svoju svetu otačku veru, veru u Gospoda mog Isusa Hrista, istinitog Boga. Sada ispovedam, i verujem u Svetu i Jednosuštnu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, a odričem se zablude i bezbožja agarjanskog. Javno i jasno ispovedam da sam pravoslavni Hrišćanin, kršten u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Rekavši to on zgrabi fes sa svoje glave, baci ga na zemlju, pljunu na njega i izgazi ga. Čuvši i videvši sve to, vratar se baci na njega i stade ga nemilosrdno tući. Zatim, pošto nije bio čas da ga vodi veziru, sveza ga i baci u tamnicu. A naredne noći ovaj čuvar i drugi Turci iz suda dođoše mučeniku u tamnicu, i ubeđivahu ga obećanjima da tako mlad ne treba da izlaže sebe mučenju nego da se poturči. Mučenik im na to ništa ne odgovaraše, nego samo prizivaše slatko ime Gospoda Isusa i činjaše veliki znak krsta na sebi. Tada Turci pređoše na pretnje i mučenja blaženog mučenika, silno ga tukući i zlostavljajući. No on sve to hrabro i junački podnošaše.

Tako osvanu dan nedelja. Tog dana rano sluge ga odrešiše i izvedoše pred svoga visokog starešinu. Vezir zapita mučenika: Šta ti bi da se odričeš naše istinite vere i da stradaš dobrovoljno? Gle, ti si tako mlad i lep i sposoban; upoznaj našu svetu veru. Po licu zaključujemo da si razborit i pametan mladić, a takve reči sigurno govoriš obmanut od nekoga. Na to mu Akakije odgovori: Kad mi je bilo devet godina mene obmanuše te se odrekoh pravoslavne istinite vere Hrista moga, ali posle devet godina ja to shvatih i poznadoh da je jedina istinita i nelažna vera, naša hrišćanska vera. Zato sada dođoh u Carigrad da pred tobom i svima služiteljima tvojim ispovedim Isusa Hrista Raspetoga, koji budući Sin Božji postade čovek od Presvete Bogorodice Marije i ostade nerazdeljiv od Oca, i Koga u svako vreme i svaki čas slave svi Anđeli i ljudi na nebu i na zemlji. To sam došao da ispovedim, pa neka dobijem i hiljadu kazni i samu smrt za ljubav Njegovu, da bi prolivanjem krvi svoje sprao nečistotu odricanja i obrezanja, i tako se izbavio osude. Jer kao što i ti reče, imam prirodnu bistrinu uma da mogu da poznam jedinog istinitog Boga Isusa Hrista. I ja Njega čvrsto i smelo ispovedam kao svemoćnog Boga, da bih u budućem životu neosuđeno otišao u Carstvo Njegovo.

Tada vezir, čuvši sve to sedeći na svom prestolu, naizgled hladno i vrlo gordo naredi slugama da vode mučenika određenom za to gradskom sudiji da mu ovaj izreče smrtnu presudu, te da mu se sutra otseče glava.

Sve ovo doznade starac Grigorije preko nekih hrišćana koji behu doznali sve podrobno o mučeniku. I zamišljajući na kakvim se sve mukama nalazi Akakije, starac se postara te mu iz crkve nabavi česticu Svetih Darova Tela i Krvi Hristove, i po onome mornaru posla je mučeniku u zatvor, preko jednog dečka hrišćanina. I mučenik se pričesti.

Najzad dođe i vreme stradanja mučenika Akakija. Vezirovi stražari i turska rulja uzeše ga i, teško ga zlostavljajući, bijući i pljujući, povedoše na gubilište kod mesta zvanog Daktiloporta, na trećem bregu grada Carigrada. Dovevši ga tamo dželat povika: Klekni, neverniče! Sveti Hristov mučenik kleče bez straha pred dželatom, govoreći mu: Udri hrabro mačem i otseci mi glavu ne žaleći ni malo. Tada dželat odseče glavu mučeniku, a dušu mučenikovu prihvatiše vojske Anđela i uzneše je u nebeske obitelji. Hrišćani pak koji videše mučeničku končinu prepodobnoga proslaviše za to Gospoda, koji tako ukrepi i proslavi svoga prepodobnomučenika Akakija. To bi u ponedeljak ujutru 1 maja 1815 godine

Pošto prođoše tri dana od dana stradanja mučenikova, - jer je po običaju trebalo da tela osuđenih budu ostavljena tri dana za primer drugima, - starac Grigorije preko drugih hrišćana najzad uspe da otkupi sveto telo Akakijevo i prenece ga na lađu onoga istog kapetana koja beše usidrena kod ostrva Prinkipa. Odatle sa svetim telom otploviše i 9. maja stigoše u Svetu Goru, i tamo u skitu Svetog Preteče kraj manastira Ivirona, u keliji Sv. Nikole, gde se mučenik ranije podvizavao, položiše svete mošti u crkvi pred ikonom Presvete Bogorodice, pored moštiju ranije postradalih svetih prepodobnomučenika Jevtimija i Ignjatija. Njihovim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

NIKIFORA HIJOSKOG[15]

 

Prepodobni Nikifor rodi se 1750 godine u selu Kardamila na jegejskom ostrvu Hijosu, od pobožnih roditelja. Kršteno ime mu beše Georgije. U detinjstvu se razbole od neke zarazne bolesti i beše na samrti. Tada roditelji njegovi pribegoše toplim molitvama Presvetoj Bogorodici moleći je da ga isceli i obećavajući da će ga kad ozdravi posvetiti Njenom manastiru zvanom Neamonitisa. Tako i bi. Ozdravevši, mladi Georgije otide u manastir, i najpre služaše u manastiru, zatim učaše školu u Hori, glavnom mestu na Hijosu; i tako steče i dobre vrline i dobro znanje. Po završetku škole postade đakon i sveštenik, i bi postavljen za učitelja dece u školama na Hijosu i za propovednika reči Božje po crkvama. Uskoro bi izabran i za igumana manastira Presvete Bogorodice (oko 1802 god.), gde se mnogo truđaše u svim duhovnim i telesnim poslovima manastirskim. Umoran od poslova i mnogih briga on se povuče sa igumanskog položaja u jedno usamljeno mesto, zvano Resta, kod svog prijatelja monaha Josifa, a u blizini svetog Makarija Notarasa (episkopa Korintskog[16]). Od svetog Makarija blaženi Nikifor dobi ne malu korist, kao što tu korist dobiše i neki novomučenici koji se duhovno pripremiše kod sv. Makarija pre nego što pođoše na svoj podvig stradanja za Hrista[17]. U njihovoj pak blizini podvizavaše se i mudri narodni učitelj Atanasije Parios. Tu u usamljenosti provede prepodobni Nikifor punih 20 godina, podvizavajući se usrdnim podvizima i čineći okolnom narodu, osobito bolesnicima, ne male duhovne usluge, i čak čudesna isceljenja. Tako on molitvama svojim isceli poludelu devojku iz Kalimasije. Na molbu pak seljaka često je nizvodio obilnu kišu u vreme suše. Mnoge siromahe pomagao je milostinjom koju je uvek tajno činio; a mnoge je i rečju svojom i mudrim hrišćanskim savetima poučavao i pomagao. Uz to je pisao i divne crkvene pesme i službe Svetiteljima, osobito svetim novomučenicima.[18]

Upokoji se prepodobni Nikifor mirno u Gospodu u leto 1821 god. u varoši Hori, a bi pogreben u Resti gde se do tada podvizavao. Njegove svete mošti biše otkrivene netljene 1845 godine posle viđenja koje je o tome imao monah Agatangel rodom sa Idre. Tada mitropolit Hijoski Sofronije (potonji patrijarh Aleksandrijski) izvrši prenos sv. moštiju u sabornu crkvu grada Hore na Hijosu.

 

 

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG

PANARETA, EPISKOPA GRADA PAFA NA KIPRU

 

Svevrlinski otac naš Panaret[19] življaše u 18 veku na slavnom ostrvu Kipru, gde bi episkop u gradu Pafu (od 1767 do 1791 g.). Kao episkop provodio je podvižnički monaški život, o čemu je malo ko znao. Malo je jeo i malo spavao, i najviše je vremena provodio u molitvi. Na telu svom tajno je nosio gvozdene verige, dok je sa ljudima bio društven i veseo. Činio je i čuda za života i posle smrti. Prozreo je dan svoje smrti, koja bi 1 maja 1791 godine.

 

 

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA

MAKARIJA, MITROPOLITA KIJEVSKOG

 

Godine 1490 postao mitropolit Kijevski. Godine 1497 na putu iz Vilne u Kijev, sveti mitropolit svrati u naselje Skrigolovo. Tu stade služiti svetu liturgiju. Za vreme službe stiže vest da je jedan odred Tatara upao u Skrigolovo i vrši nasilja. Sveti mitropolit reče narodu u crkvi: "Deco, spasavajte se! a meni je nemoguće. Ja predajem sebe volji Božjoj". Skrigolovci se, razbežaše, a Tatari dojuriše u crkvu, uhvatiše svetog mitropolita koji je stajao pred prestolom i vršio svetu službu, pa mu odsekoše glavu. Svete mošti njegove počivaju u Kijevo-Sofijskoj sabornoj crkvi.

 

 

SPOMEN SVETOG MUČENIKA

SAVE

 

Za veru u Hrista obešen o smokvu, i tako skončao.

 

 

SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE

ISIDORE

 

Upokojila se u miru Gospoda svoga.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

GERASIMA BOLDINSKOG

 

Rodom iz Perejaslavlja Zaljeskog. Proveo 26 godina u poslušanju kod prepodobnog Danila Perejaslavskog, gde je bio obućar i po nalogu nastojatelja usrdno služio bratiji svojim zanatom. On je revnosno vršio podvige posta i molitve: uzimao je hranu drugog ili trećeg dana, stalno izvršavao kelijsko pravilo, a ponekad po svu noć stajao na molitvi. Mnogo i mnogo pobožnih lica obraćali su se za savet velikom podvižniku. Ali prepodobni, željan pustinjačkog usamljeništva i molitvenog tihovanja, pređe u divlju šumu, u Dorogobužkom okrugu Smolenske eparhije, gde osim zmija i zverinja ne beše nikoga. Po naročitom viđenju on pređe na Boldinu goru. Strog podvižnički život uskoro privuče k prepodobnome revnitelje pobožnosti i on na Boldinoj gori podiže manastir. Pored toga on podiže manastir i u gradu Vjazmi, u Smolenskoj eparhiji. Prestavi se prepodobni 1554 godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi Boldinskog manastira.

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Jeremija na jevrejskom znači uzvišen Bogom.
  2. Talant zlata iznosi 312, 500 dinara.
  3. Persijski car Sapor II vladao od 325 do 379 godine.
  4. Persijanci su obožavali sunce u licu vrhovnog božanstva Mitre, a isto tako klanjali su se i ognju.
  5. Najezda tatarskog hana Batija na Rusiju bila je 1237-1238 i 1240 godine.
  6. Baskak znači "ugnjetač". Ustvari to je bio tatarski skupljač poreza i nadzornik za izvršenje hanskih naredaba. "Baskaki" su bili tatarski činovnici, koji su bili nad ruskim knezovima, i bili potpuno gospodari Rusije. Oni su se pojavili yskoro po zauzeću Kijeva, koje je bilo 1240 godine.
  7. Sveti mitropolit Fotije, čiji je praznik 2 jula, upravljao je Ruskom Crkvom od 1408 do 1431 godine. Iz toga sledi da je prepodobni Pafnutije postao iguman ne posle 1426 godine.
  8. Sveti Jona je mitropolitovao od 1448 do 1461 godine; praznuje se 31 marta.
  9. Mamotjak, car Kazanski, sin je cara Ordinskog Muhameda. Najezda o kojoj je reč, dogodila se 1445 godine.
  10. Knezovao od 1425 do 1462 godine.
  11. Spomen prepodobnog Josifa 9 septembra.
  12. Ovde je reč o knezu Dimitriju Georgijeviču Šemjaku, koji je otrovan 1453 godine u Velikom Novgorodu. Otrovao ga je njegov bojarin i ljubimac Jovan Kotov.
  13. Ova dva sv. novomučenika, monaha iz skita Svetog Preteče kod manastira Ivirona u Svetoj Gori, spominju se danas zajedno sa prepodobnim novomučenikom Akakijem, ali se slave i posebno: sv. Jevtimije 22 marta, a sv. Ignjatije 8 oktobra. Žitija i stradanja i zajedničku službu ovoj trojici novomučenika napisao je Iverski monah Onufrije (izd. u Atini 1862 g.)
  14. Galata je carigradsko naselje na samoj obali Bosfora gde počinje zaliv Zlatni Rog.
  15. Žitije mu napisao E. Zolotas, a službu protosinđel Hijoski Kiril Trehakis. Oboje izdano na Hijosu 1907 g. i u "novom Hijoskom Limonariju"
  16. Njegovo žitije pod 17 aprilom.
  17. Takav je bio sv. novomučenik Dimitrije Peloponeski o kome videti pod 13 aprilom. Ovoga sv. Dimitrija ispovedi pred stradanje prepodobni Nikifor Hijoski.
  18. Videti u "Neon Limonarion", štampan u Veneciji 1819 g.
  19. Grčko ime Panaret znači Svevrlinski.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica