Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

9. SEPTEMBAR

 

 

ŽITIJE SVETIH I PRAVEDNIH BOGORODITELjA

JOAKIMA i ANE

 

Sveti pravedni Joakim bejaše iz kolena Judina, iz doma cara Davida. Rodoslov njegov je ovakav: od sina Davidova Natana rodi se Levij, Levij rodi Melhija i Panfira, Panfir rodi Varpafira, a Varpafir rodi Joakima oca Presvete Bogorodice.

Sveti Joakim življaše u gradu Nazaretu Galilejskom i imađaše ženu Anu iz kolena Levijina, od roda Aronova, kćer sveštenika Matana, koji je živeo pred carovanje Iroda,[1] sina Antipatrova. Ovaj sveštenik Matan imađaše ženu Mariju, iz kolena Judina, iz Vitlejema, i rodi s njom tri kćeri: Mariju, Soviju i Anu. Marija se udade u Vitlejem, i rodi Salomiju: Sovija se udade takođe u Vitlejem, i rodi Jelisavetu, majku svetog Jovana Preteče; a Ana se udade u Nazaret za Joakima.

Ovi supruzi visokoga roda, Joakim i Ana, živeći po zakonu Gospodnjem behu pravedni pred Bogom. Imajući bogatstvo materijalno, oni ne lišavahu sebe ni bogatstva duhovnoga: oni ukrašavahu sebe svakom vrlinom, besprekorno hodeći u svima zapovestima Gospodnjim. Od svih prihoda svojih ovi pobožni supruzi jednu trećinu samo upotrebljavahu na sebe, drugu razdavahu siromasima i treću žrtvovahu hramu.

Svojim pravednim životom Joakim i Ana toliko ugodiše Bogu, da ih On udostoji da budu roditelji Presvete Djeve, unapred izabrane za Mater Gospodu. Iz ovog jednog već se vidi da je život njihov bio svet, bogougodan i čist, pošto im se rodi Kćer, svetija od svih svetih, i koja više od svih ugodi Bogu, i uzvišenija od heruvima. U to vreme na zemlji ne beše bogougodnijih ljudi od Joakima i Ane, zbog besprekornog života njihovog. Mada se u to vreme moglo naći i mnogo drugah koji su živeli pravedno i ugađali Bogu, ali su ovo dvoje svojim vrlinama prevazilazili sve ostale, te se nađoše pred Bogom najdostojniji, da se od njih rodi Mater Božija. Takva milost ne bi im bila darovana Bogom, da oni stvarno nisu prevazilazili sve druge pravednošću i svetošću. No kao što je sam Gospod imao da se ovaploti od Presvete i Prečiste Matere, tako je trebalo da i Mati Gospodnja proizađe od svetih i čistih roditelja. Kao što carevi zemaljski imaju svoje porfire načinjene ne od proste materije već od zlatotkane, tako i Nebeski Car uzažele da Njegova Prečista Mater, u čije se telo kao u carsku porfiru On imao obući, bude rođena ne od običnih neuzdržanih roditelja, kao od neke proste materije, nego od celomudrenih i svetih, kao od neke zlatotkane materije. A praobraz toga beše starozavetna skinija, koju Bog naredi Mojsiju da načini od porfire i od skerleta i od crvca (2 Mojs. 27, 16). Ta je skinija praslikovala Djevu Mariju, u koju uselivši se Bog imao je "d a s ljudima poživi", kao što je napisano: Evo skinije Božje među ljudima, i živeće s njima (Otkr. 21, 3). Porfira, skerlet i crvac, od kojih je bila načinjena skinija, behu praobraz roditelja Božje Majke, koja proizađe i rodi se od celomudrija i uzdržanja, kao od porfire i skerleta, i od savršenstva njihova u ispunjavanju svih zapovesti Gospodnjih, kao od crvca.

No ovi sveti supruzi behu, po Božjoj volji, dugo vreme bezdetni, da bi se u samom začeću i rođenju takve kćeri pokazala i sila blagodati Božje i čast Rođene i dostojanstvo roditelja. Jer da besplodna i ostarela žena rodi, to čini sila blagodati Božje; tu deluje ne priroda nego Bog koji pobeđuje zakone prirode i raskiva okove besplodnosti. Roditi se od besplodnih i ostarelih roditelja - to je čast za Rođenu, jer se Ona rađa tada ne od neuzdržnih roditelja nego od uzdržnih i prestarelih, kakvi i behu Joakim i Ana koji pedeset godina proživeše u braku nemajući dece. Najzad, kroz takvo rođenje otkriva se dostojnost i samih roditelja, pošto oni posle duge besplodnosti rodiše radost celome svetu, čime se upodobiše svetom patrijarhu Avraamu i blagočestivoj supruzi njegovoj Sari, koji po obećanju Božjem rodiše Isaka u starosti. No sa sigurnošću se može reći, da je rođenje Djeve Marije veće nego rođenje Isaka od Avraama i Sare: jer ukoliko je Djeva Marija veća od Isaka, utoliko je veće dostojanstvo Joakima i Ane od Avraama i Sare. Do ovoga dostojanstva oni dođoše ne odjednom, nego samo mnogim postom i molitvama, u velikoj tuzi duše i jadu srca oni umoliše Boga; jer tuga prethodi radosti, i beščešće je preteča časti, i usrdno moljenje je vođ ka dobijanju blaga, i molitva je najbolji posrednik.

Joakim i Ana dugo vreme tugovahu i jadikovahu što ne imađahu dece. Jednom Joakim o velikom prazniku prinese u Jorusalimskom hramu darove Gospodu Bogu, kada i svi Izrailjci prinošahu dare svoje na žrtvu Bogu. No tadašnji prvosveštenik Isahar ne hte primiti Joakimove darove zato što je bio bezdetan. Koreći ga prvosveštenik reče Joakimu: Nioi dostojan da se iz tvojih ruku primi dar, jer si bezdetan, i nemaš blagoslova Božija zbog nekih tajnih grehova svojih. - Tako i druga neki Jevrejin, iz plemena Ruvimova, prinoseći sa ostalim ljudima dare svoje, ukori Joakima govoreći: Zašto ti hoćeš da pre mene prineseš dar Bogu? Zar ti ne znaš da nisi dostojan prinositi dare zajedno s nama, pošto nisi ostavio potomstvo u Izrailju?

Prekori ovi veoma ožalostiše Joakima i on otide iz hrama veoma tužan, posramljen i ponižen, i praznik mu se pretvori u plač, a praznična radost u tugu. I od velike tuge on se ne vrati kući svojoj, nego ode u pustinju k pastirima svojih stada, i tamo plaka zbog bezdetnosti svoje i zbog nanetih mu uvreda i prekora. No opomenuvši se svetog praoca Avraama kome Bog u starim godinama dade sina, Joakim se stade usrdno moliti Gospodu, da i on bude udostojen takvog blagoslova, da bude uslišen i pomilovan, i da ukloni s njega sramotu među ljudima podarivši u starosti plod njegovom braku, kao nekada Avraamu te da se i on uzmože nazvati otac deteta, a ne da bezdetan i odbačen od Boga trpi prekore od ljudi. - Ovoj svojoj molitvi on pridruži post i četrdeset dana ne okusi hleba. I govoraše: Neću jesti, niti ću se vratiti kući svojoj, nego će mi suze biti hrana i ova pustinja kuća, dok me ne usliši i ne poseti Gospod Bog Izrailjev.

Isto tako i žena njegova Ana, budući kod svoje kuće i čuvši da prvosveštenik nije hteo primiti njihove darove, ukoravajući ih za bezdetnost, i da se muž njen od velike tuge udaljio u pustinju, plakaše neutešnim suzama. I govoraše: Sada sam jadnija od svih: odbačena od Boga, vređana od ljudi, i ostavljena od muža. Zbog čega najpre da plačem: da li zbog udovištva svog, ili zbog bezdetnosti? da li zbog sirotstva svog i što se ne udostojih nazivati se majkom? - I gorko ridaše ona u sve te dane. A sluškinja njena Judita staraše se da je uteši ali nije mogla. Jer ko mogaše utešiti onu čija tuga postade duboka kao more?

Jednom Ana tužna uđe u svoju baštu, sede pod lavoriku, uzdahnu iz dubine srca, pa podigavši k nebu oči svoje pune suza, ugleda na drvetu ptičije gnezdo sa malim ptićima. Ovaj prizor još više pojača njenu tugu, i ona stade s plačem vapiti: Teško meni bezdetnoj! sigurno sam ja najgrešnija među kćerima Izrailjevim, te sam uniženija od svih žena. Sve nose plod utrobe svoje na rukama svojim; sve se utešavaju decom svojom, ja sam jedina lišena te utehe. Jaoj meni! darovi svih primaju se u hramu Božjem, i za čadorodije ukazuje im se poštovanje, a ja sam jedina odbačena od hrama Gospoda mog. Avaj meni! kome sam slična? ni pticama nebeskim, ni zverima zemaljskim: jer i one Ti, Gospode Bože, prinose plod svoj, a ja sam besplodna. Čak ni zemlji nisam slična: jer ona proizvodi i izrasta semena, i prinoseći plodove blagosilja Tebe, Oca Nebesnoga, a ja sam jedina besplodna na zemlji. Avaj meni, Gospode, Gospode! ja grešna, jedina sam lišena potomstva. Ti, koji on nekada darovao Sari u dubokoj starosti sina Isaka; Ti, koji si otvorio utrobu Ane, majke proroka Tvog Samuila, - pogledaj sada na mene i usliši molitve moje! Gospode Savaote. Ti znaš sramotu bezdetnosti, stoga oslobodi dušu moju patnje i otvori utrobu moju i mene besplodnu učini plodonosnom, da bih Ti plod svoj prinela na dar, blagosiljajući, pevajući i složno proslavljajući Tvoje milosrđe.

Kada Ana sa plačem i ridanjem tako vapijaše, javi joj se anđeo Gospodnji i reče: Ano, uslišena je molitva tvoja, uzdasi tvoji prođoše oblake, suze tvoje iziđoše pred Boga, i eto, začećeš i rodićeš kćer preblagoslovenu, kojom će se blagoslo viti svi narodi na zemlji, i kroz koju će doći spasenje svetu; ime će joj biti Marija. - Čuvši ove anđelske reči, Ana se pokloni Bogu i reče: Živ Gospod Bog, ako rodim dete, daću ga na službu Bogu; neka ono služi Njemu i slavi sveto ime Njegovo dan i noć u sve dane života svog. - I ispunjena neiskazane radosti pohita u Jerusalim, da tamo uznese Bogu blagodarnost i molitve što ju je milostivo posetio.

U to isto vreme anđeo se javi i Joakimu u pustinji i reče: Joakime, Joakime! usliši Bog molitvu tvoju i izvoli dati tebi blagodat Svoju: eto, žena tvoja Ana začeće i rodiće ti kćer, čije će rođenje biti radost za ceo svet. I evo ti znaka da ti

blagovestim istinu: idi u Jerusalim k hramu Božijem i tamo ćeš kod Zlatnih Vrata naći suprugu svoju Anu, kojoj je ovo isto javljeno.

Zadivljen ovakom blagovešću angelskom, Joakim slavosloveći Boga i blagodareći Mu srcem i ustima za takvo milosrđe, žurno sa radošću i veseljem krenu u Jerusalimski hram. Tamo, kao što mu reče anđeo, on nađe kod Zlatnih Vrata Anu gde se moli Bogu, i ispriča joj o anđelovoj blagovesti. Isto tako i ona njemu kaza šta vide i ču od anđela koji je obavesti o rođenju kćeri. Tada Joakim i Ana proslaviše Boga koji im učini tako veliku milost, pa pošto Mu se pokloniše u svetom hramu, vratiše se domu svom.

I zače sveta Ana u deveti dan meseca decembra, a osmoga septembra rodi kćer, Prečistu i Preblagoslovenu Djevu Mariju, početak i posrednicu našeg spasenja; i njenom se rođenju obradova nebo i zemlja. I prinese Joakim Bogu velike darove, žrtve i paljenice, i dobi blagoslov od prvosveštenika, sveštenika, levita i svih ljudi što se udostoji blagoslova Božjeg. Potom Joakim priredi u domu svom veliko ugošćenje, i svi se veseljahu hvaleći Boga.

Djevu Mariju koja je rasla roditelji čuvahu kao zenicu oka znajući, prema naročitom otkrivenju Božjem, da će Ona biti svetlost celome svetu i obnovljenje prirode ljudske. Stoga je oni vaspitavahu sa neobično budnom obazrivošću, kakva je dolikovala Onoj koja je imala biti Majkom Spasitelja našeg. Oni je ljubljahu ne samo kao kćer, tako dugo vreme očekivanu, nego je i poštovahu kao svoju gospođu, jer pamćahu reči anđelske, rečene o njoj, i proviđahu duhom šta će biti sa njom. A Ona, prepuna blagodati Božje, tajanstveno obogaćivaše tom istom blagodaću roditelje svoje. Kao što sunce zracima svojim obasjava zvezde nebeske, udeljujući im od svoje svetlosti, tako i Bogoizabrana Marija kao sunce ozaravaše zracima date joj blagodati Joakima i Anu, te i oni behu puni Duha Božija i tvrdo verovahu u izvršenje reči anđelskih.

Kada devojčica Marija navrši tri godine, roditelji je svečano uvedoše u hram Gospodnji, provodeći je sa upaljenim svećama, i dadoše je na dar Bogu, kao što su bili obećali. Nakon nekoliko godina posle uvedenja Marije u hram sveti Joakim se prestavi u osamdesetoj godini života. Ostavši udovica, sveta Ana napusti Nazaret i ode u Jerusalim, i tamo boravljaše kraj svoje Presvete Kćeri, moleći se u hramu Božjem. Poživevši u Jerusalimu dve godine, ona se upokoji u Gospodu u svojih sedamdeset i devet godina.

O, koliko ste blagosloveni vi, sveti roditelji, Joakime i Ano, zbog Preblagoslovene Kćeri vaše! Dvostruko ste pak blagosloveni zbog Unuka vašeg, Gospoda našeg Isusa Hrista, u kome će se blagosloviti svi narodi i sva plemena na zemlji! S pravom vas sveta Crkva nazva Bogoroditeljima, jer mi znamo da se od vaše Presvete Kćeri rodio Bog. Sada predstojeći Mu izbliza na nebu, molite se da i nama udeli od Njegove večne radosti. Amin.

 

 

STRADANjE SVETOG MUČENIKA

SEVIRIJANA

 

Za carovanja zločestivog cara Likinija[2] kada od strane Agrilole, kneza Sevastije,[3] biše uhvaćeni i bačeni u tamnicu Sveti Četrdeset Mučenika, u toj oblasti življaše neki muž po imenu Sevirijan, znatnoga porekla. Sevirijan beše hrišćanin. Često posećujući svete mučenike u tamnici on ih sokoljaše na stradalački podvig za Hrista; i oni se kao ognjem razgoreše ljubavlju prema svome Gospodu, da ni hladno Sevastijsko Jezero ne uzmože ugasiti u njima taj plamen: jednodušno ispovedajući ime Isusa Hrista pred mučiteljem, oni svi skončaše mučeničkom smrću u jezeru.[4]

Posle stradanja Sevastijskih mučenika, kada mesto Agrikole neznabožni car Likinije postavi za kneza Lisija, čoveka opaka i bezdušna, koji kao divlja zver hvataše hrišćane i krv njihovu prolivaše, dođe vreme i svetom Sevirijanu da izađe na isti podvig i na istu borbu, na koje on druge rečima podsticaše. Knezu pristupiše klevetnici i rekoše: Čast velikih bogova naših umanjuje se u ovom gradu preko Sevirijana, koji ih ne samo sam ne poštuje i ne poklanja im se, nego i mnoge druge nagovara da ih beščeste i unižavaju. Verujući sam u Raspetoga, on i druge uči toj istoj veri, i već je ne malo ljudi povukao za sobom Stoga, ako ga ne pogubiš, ceo će grad uskoro poći za njim: i razgneviće se bogovi na naš grad i napustiće ga, a i car kada čuje o tome neće nas poštedeti.

Saslušavši to, knez Lisije posla svoje sluge da uhvate Sevirijana i dovedu k njemu. A vojnik Hristov, ne čekajući poslane da dođu i uzmu ga, preduhitri ih te sam ode, i stupivši pred kneza stade mu neustrašivo govoriti: Nije li tebi, kneže, dosta tvoja pogibao, nego hoćeš da i naše duše pogubiš, i kao neku dobit predaš ih tvojim belima? Ali znaj, ti ovde imaš posla sa ljudima hrabrim, a ne sa malodušnim i bojažljivim, jer meni je, kao što moj božanstveni učitelj Pavle kaže, život Hristos a smrt dobitak (Flb. 1, 21).

Saslušavši ove smele reči, knez Lisije poćuta malo; zatim pogleda na sluge što stajahu pred njim i ukazavši rukom na Sevirijana reče im s jarošću: Uzmite ga i sirovim žilama bijte, da se nauči smerno govoriti pred vlašću A kad svetitelja bijahu, on se veseljaše što se udostoji primiti rane za Hrista, i pevaše psalamske reči koje mu behu neko olakšanje u mukama: Na leđima mojim oraše grešnici, produžiše bezakonje svoje (Ps. 128, 3).

Mučitelj, videći da se sluge njegove već zamoriše a da je lice mučenikovo i nadalje veoma svetlo i junačko, naredi da ga prestanu biti. Zatim mu reče: Eto, sada po ranama koje si dobio možeš poznati da ti tvoj Hristos ne donosi nikakvu utehu niti ikakvo dobro. - Mučenik odgovori: Kada duševne oči tvoje ne bi bile pomračene tamom bezbožja, ja bih ti pokazao kako mi mnoga blaga izmoljuju u Hrista moja stradanja. No sada pri tvome bezbožju šta ja mogu postići paleći slepome sveću i pevajući gluvome pesmu? O, sudijo! kada ti ne bi bio slep i gluv, ti bi poznao blagodat Hristovu i silu koja me ukrepljuje.

Ove i mnoge druge reči svetoga još više razgneviše m učitelja i on naredi te mučenika obesiše na drvetu i strugahu mu telo železnim noktima. Usred tih ljutih muka svetitelj se moljaše Bogu, govoreći: Isuse Hriste! Ti koji si nekada bio obešen na krstu i srušio gordost vražiju, i sve do sada si slavljen za sva divna dela Svoja, dođi i pomozi mi i satri silu svezlobnog mučitelja, rastrgane udove moje isceli, i daj mi da dobro završim podvig mučenički!

I menjahu se sluge koji mučahu svetitelja; i posle dugog mučenja oni ga, po zapovesti kneza, odrešiše sa drveta i povedoše u tamnicu. Idući ka tamnici sveti mučenik se pokaza krasnorečiv govornik, i kao ne osećajući bolove on se hvaljaše ranama, zadobijenim za Hrista. I kad iđaše sredinom grada kroz mnoštvo naroda koji ga posmatraše, on svetla lica ukazivaše na svoje rane i govoraše narodu ove medne reči: Gle dajte me, o ljudi, i shvatite u kakvom se blaženstvu ja sada nalazim! Vi, ja držim, smatrate da sam ja najnesrećniji i najbedniji čovek, pošto sam lišen ne samo vremenog čina svog i bogatstva, nego i samog zdravlja. Međutim, ja sam sada blaženiji od sviju vas. Jer ove rane moje za Hrista Isusa Gospoda mog meni su slađe od svake slasti zemaljske; ovo tečenje krvi i obagrenje, dragocenije mi je od svake carske porfire; a ovo stradanje moje za Gospoda mog, prijatnije mi je nego sva uživanja vaša koja vi tako volite. A pređašnji visoki čin moj i bogatstvo, šta su ako ne taština i prašina i varka ovoga sveta, koje ja otresam kao blato s nogu svojih, uzlazeći na previsoko mučeničko dostojanstvo i primajući nepotrošivo bogatetvo? Nazvati se mučenikom Hristovim - za mene je slavnije od svakog carskog dostojanstva; a lišiti se mojih bogatstava radi Hrista - za mene je dragocenije i bogatije od svih carskih riznica na zemlji. Ta i samo telesno zdravlje moje, snaga, i lepota lica, koje sam ranije posedovao, šta su drugo ako ne - jednostavna patnja, slabost i rugoba? A da udovi tela moga nisu sada izranavljeni za Hrista i krvlju obagreni, oni ne bi bili moji udovi, nego bi bili okovi i tamnica za dušu moju; ali sada, kada ih rastržu za Hrista, oni su vaistinu moji udovi. Sada je telo moje zdravo i snažno, kada ga za Hrista ubijaju; sada je lepota moja sa mnom, kada nemam izgleda čoveka, nego sam sav jedna jednostavna rana, kao što i Gospod moj Isus Hristos beše izranavljen od glave do nogu. Radujem se u stradanjima svojim, jer dovršujem nedostatak nevolja Hristovih u telu svom (sr. Kol. 1, 24). Vi koji vidite rane moje, pomišljajte o uzdarjima za njih: nemoguće je ni umom postići, ni rečju iskazati ona blaga, koja Besmrtni Car i sada daje onima koji stradaju za Njega, a koja im na nebu čuva zanavek. Već i samo to, stradati za Hrista - slatko je; a umreti za Njega - još je slađe. O, prijatelji! ako ovde ima koga od naših, ako se ko od vernih slugu Hristovih nalazi usred ovog naroda nevernog, onda, gledajući me kako stradam za Gospoda, ukrepljujte srce svoje, junački se držite, i budite neustrašive duše. Neka vas od preslatkog Isusa Gospoda našeg ne otrgne nikakva muka: neka vas ne ustraši oštar mač uperen na vas, ni užarene peći, ni bes zverova! Neka vas ne zavede ni laskanje od strane mučitelja, ni obećanje darova i činova. Sve to izgazite nogama kao đubre, da biste se sa Hristom zacarili.

Dok Sevirijan tako govoraše, za njim iđaše mnogo naroda. Slušajući korisne reči njegove narod ga doprati do same tamnice. Bačen u nju, vojnik Hristov likovaše kao u svetloj palati, i celivaše ono mesto gde Sveti Četrdeset Mučenika behu za Hrista zatvoreni, kod kojih on pre često dolažaše i razgovaraše. U tamnici mučenik provede pet dana, pa ponovo bi izveden na sud. A Lisije, vuk u ovčijoj koži, pravljaše se kao da sažaljeva svetog mučenika, i stade mu lukavo govoriti: Vide svi bogovi, Sevirijane, da mi te je žao, i veoma se čudim kako ti, čovek dobar i naočit i ugledan, dobrovoljno lišavaš sebe ovog slatkog sveta. Divim se tvojoj snazi i junaštvu, - samo kada bi ih ti upotrebio protiv neprijatelja; ali boriti se sa železom i ognjem, sa zverima i kamenjem, i tako traćiti svoju silu, to je zaista bezumlje. I eto, tvoja je snaga već slomljena i telo iskidano.

Govoreći tako, bezakoni mučitelj je hteo da lukavstvom prevari istinskog slugu Hristovog, ali mu ovaj junački odgovori: Ne štedi telo moje pokriveno ranama, nego dometni mi još veće muke. Ne samo bij mene i struži telo moje, nego me i kamenjem zasipaj, i ognjem žezi, i čini sve što hoćeš i možeš; ali me nikad nećeš odvratiti od Gospoda moga. I pre ćeš se ti umoriti mučeći me, nego ja trpeći muke za Hrista moga.

Tada se mučitelj ostavi lukavstva, pa se predade svojoj običnoj jarosti i naredi da svetog Sevirijana biju kamenjem po ustima, govoreći: Ne nosi Hrista na jeziku svom i ne dosađuj ušima kneževim spominjanjem toga imena. - A sveti mu čenik, ustima već razbijenim od udaranja kamenjem, odgovori mučitelju: Bedniče! ti si u duši svojoj načinio obitalište đavolima, pa zato i ne može sluh tvoj da podnese ime Hristovo.

Mučitelj ponovo naredi da mučenika obese na drvetu i železnim noktima stružu telo njegovo. Žestoko stružen, sveti Sevirijan govoraše: Jednu samo ranu ja smatram teškom, onu koja odvaja od Hrista; a sve ove rane za mene su pre naslada negoli patnja, jer, odvajajući me od svega zemaljskog, one me sjedinjuju sa Hristom. - I reče mu knez: Sevirijane, prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš biti oslobođen mučenja. - Na to mu sveti mučenik ne odgovori ništa, nego tiho za sebe govoraše: "Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti" (Rm. 8, 18).

Lisije, smatrajući za ličnu uvredu i to što mu mučenik ništa ne odgovori na njegove reči, izmisli novo mučenje za njega: skide svetog mučenika sa drveta, odvede ga na gradski bedem, priveza mu jedan težak kamen za vrat a drugi za noge, a telo mu opasa konopcem, pa ga tako obesi da visoko visi sa bedema. Tako viseći, sveti mučenik predade svoju svetu dušu u ruke Podvigololožnika - Hrista Gospoda svog.[5] Neki od hrišćana skinuše noću sveto telo mučenikovo i ponesoše u postojbinu njegovu. Kada se oni, noseći ga pobožno sa pojanjem psalama i molitava, približavahu selu u kome beše kuća svetog Sevirijana, skoro svi žitelji iziđoše u susret svetim moštima: stari i mladi hitahu, pretičući jedan drugoga, da bi što pre dobili blagoslov od mnogostradalnog ugodnika Božjeg. Samo žena jednoga od slugu Sevirijanovih ostade doma, plačući .nad telom svoga muža koji tek što beše umro i ležaše još ne pogreben. I ridaše ona nad njim, govoreći mu kao živome: Evo, gospodin naš se približava domu, i svi iziđoše da ga sretnu, samo ti nisi izišao, i ja zbog tebe. Zato ustani i idi u sretanje gospodinu svome.

Tek što ona izgovori to s plačem, mrtvac tog časa ustade kao od sna i pođe u susret česnim moštima svetog mučenika Sevirijana, i susrevši ih pripade k njima s radošću celivajući sveto telo gospodina svoga. A svi ljudi, videći da je mrtvac vaskrsao dolaskom svetog tela mučenikova u njihovo selo, poraženi ovim čudom proslaviše Boga i stadoše sa još većim usrđem celivati svete mošti.

No odnosno pogrebenja svetog tela mučenikova nastade spor među žiteljima toga sela: jedni su hteli da ga pogrebu na jednom, drugi na drugom mestu. Na moštima pak svetog Sevirijana ležaše venac, ispleten od divnog cveća. I gle, iznenada dolete orao, uze taj venac, polako uzlete, i lagano leteći spusti se nedaleko na zemlju. Videvši to, svi ljudi pođoše za orlom, i kad mu se približiše, on polako polete sa vencem dalje; a narod opet krenu za njim. I tako ih orao dovede do blizu tamošnje pustinje, i tu, spustivši se na visoku, divnu goru, ostavi venac i odlete sa očiju njihovih. A narod, našavši venac na gori, uvide da je Božja volja da tu počiva sveto telo mučenika Sevirijana, pa uzevši svete mošti česno ih pogrebe na toj gori. I na grobu mučenika Hristova bivahu mnoga isceljenja.

Gorespomenuti pak sluga, koji vaskrse pri susretu svetih moštiju svetog Sevirijana, požive po vaskrsenju svom još petnaest godina, stalno se nalazeći kraj groba gospodina svoga, pa onda skonča u miru.

Za sve ovo neka je slava Jednome u Trojici Bogu, O c u i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

 

SPOMEN BLAŽENOG

NIKITE, tajnog ugodnika Božjeg, koga vide đakon Sozont

 

Jedan blagočestiv sveštenik i jedan bogobojažljiv đakon ljubljahu jedan drugog božanskom ljubavlju. Ali po dejstvu đavolje sile njih zahvati mržnja i neprijateljstvo, i oni dugo vremena ostadoše u takom neprijateljskom raspoloženju Utom se dogodi te sveštenik umre u toj mržnji To veoma smuti i ožalosti đakona, kome beše ime Sozont, i on neutešno tugovaše što se ne pomiri sa sveštenikom dok beše u životu i što gnjev ne ukloniše oproštenjem. Mučen savešću đakon ispovedi svoju muku nekolicini utlednih otaca, i oni mu savetovaše da ide u pustinju i tamo nađe monahe pustinjake, ispovedi svoj greh i dobije lek. Sa velikom gotovošću đakon posluša ovaj savet i krenu prohodeći pustinjska mesta i tražeći lekara za ranu srca ovog. I našavši jednoga starca velikog u vrlinama i svetog, on mu ispovedi svoj greh gnjeva i neprijateljstva, koje je gajio prema svešteniku, i moljaše ga da mu otpusti ovaj greh a starac mu reče: Brate svaki koji sa verom ište, dobija; i koji usrdno kuca, tome se i otvaraju vrata, po nelažnoj reči Gospodnjoj. Stoga će Gospod i tebe mili, razrešiti te muke, samo ako to budeš iskao od Njega istrajno i sa bolom srca Zato idi sada otkuda si došao, u Carigrad. I tamo otidi noću k Velikoj Crkvi,[6] kod Krasnih Vrata hrama, i koga prvo vidiš da dođe pred ta vrata, pokloni mu se, pozdravi ga od mene i predaj mu ovo zapečaćeno pismo, i taj čovek će te nesumnjivo osloboditi od greha tvog.

Izvršujući naređenje ovog svetog starca, svoga duhovnog oca, đakon se vrati u Carigrad, i noću oko ponoći stade kod vrata crkve Svete Sofije, i očekivaše dolazak nepoznatog lica. I ubrzo se pojavi označeni od starca božanstveni čovek. Đakon mu se pokloni, pozdravi ga i predade mu starčevo pismo. U isto vreme đakon mu ispovedi greh svoj, muku svoju. A božanstveni muž taj, slušajući đakonovo kazivanje, i čitajući starčevo pismo, i razmišljajući o tome, suzama zalivaše sebe i govoraše: Ko sam ja ništavni da se drznem na tako veliko delo? Ali uzdajući se u molitve svetog starca koji te posla ja ću se osmeliti na ono što je iznad mojih sila.

Rekavši to on, kako stajaše pred zaključanim vratima, podiže ruke svoje k nebu i moljaše se šapćući. Zatim kleče, položi glavu na zemlju i tiho se moljaše Bogu. I posle malo vremena on ustade i reče: "Otvori nam vrata milosti Svoje, Gospode!" - I odmah se spoljna vrata priprate hrama otvoriše sama. Tada on uze đakona, uđe u pripratu; i pristupivši k samim crkvenim dverima ovaj sveti čovek reče đakonu: "Stoj tu i ne miči se!" a sam načini uobičajeni poklon na pragu crkvenom, i dveri se otvoriše, i on uđe unutra. A kad uđe, pokaza se divan prizor: odozgo sa svoda hrama spusti se nad glavu ovog čudesnog čoveka upaljeni svetnjak i osvetli crkvu, i kuda on iđaše svetnjak ga praćaše; a kad dođe k svetom oltaru, i tamo se dveri same otvoriše; i preklonivši i tamo glavu i pomolivši se, on zatim tiho izađe k đakonu, i odmah se sva vrata sama od sebe zatvoriše.

Videći sve to, đakon se prepade i ne smejaše se približiti k tako čudesnom čoveku, i sav ceptijaše od straha; osim toga đakon vide gde lice ovoga čoveka blista u slavi, kao lice anđela. I pomisli u sebi đakon: "Nije li ovo anđeo, a ne čovek?" - Međutim taj čudesni čovek, videći pomisli đakonove, reče đakonu: Zašto te smućuju pomisli o meni, čoveče? Veruj, i ja sam čovek zemljan, sastavljen od duše i tela, kao i ostali ljudi; po zanimanju sam hartularije[7] u jednoj blagočestivoj kući, i od tog rada se izdržavam. A l i blagodat Božja koja sve mudro upravlja, ima često običaj da kroz ništavne čini velika čudesa. Nego, brate, hajdmo dalje putem koji nam valja preći.

I on sa đakonom krenu ka trgu. Kada stigoše tamo pred crkvu Presvete Bogorodice, on se tu opet pomoli Bogu, i molitvom svojom otvori vrata, uđe u hram, ode do svetog oltara, satvori uobičajenu molitvu, pa se vrati k đakonu koji udivljen govoraše: Gospode, pomiluj! - I vrata se opet sama zatvoriše. Zatim se uputiše k Vlahernskoj crkvi. Docnije pak đakon kazivaše, da je ovo njihovo idenje po crkvama bilo tako brzo, da je ličilo na ptičije letenje. A kad stigoše k Vlahernskoj crkvi, sveti hartularije se pred vratima njenim pomoli Bogu, i odmah se i ova vrata sama otvoriše. Postavivši đakona na vratima i naredivši mu da pažljivo posmatra unutra, ovaj sveti muž uđe u crkvu, kleče na kolena i toplo se moljaše. A đakon stojeći na vratima crkve i posmatrajući vide svu crkvu obasjanu svetlošću; zatim jasno vide jednog lučezarnog đakona koji s kadionicom iziđe iz svetog oltara i okadi svu crkvu; a posle malo vremena vide lik sveštenika, obučenih u veoma blistava odjejanja, pa još jedan lik sveštenika, obučenih u divna purpurna odjejanja, svi oni izađoše iz oltara, stadoše u dva hora, i pevahu veoma slatke i čudesne pesme, od kojih đakon ništa ne mogaše zapamtiti sem "Aliluja".

A kada čudesni hartularije završi svoju molitvu, iziđe k đakonu i reče mu: Uđi u crkvu bez ikakvog straha i razgledajući levi hor sveštenika, vidi da nije među njima sveštenik sa kojim si bio u neprijateljstvu. - Đakon uđe u crkvu sa strahom i trepetom, razgleda levi hor, pa ode k Božjem čoveku i reče: Ne mogoh da nađem sveštenika sa kojim bejah u neprijateljstvu. - Tada onaj zemaljski anđeo reče đakonu da ponovo uđe u crkvu i razgleda desni hor. Đakon postupi po naređenju i ugleda tamo traženog sveštenika, onda iziđe k božanstvenom hartulariju i kaza mu to. Ovaj onda reče đakonu: Ako si siguran da je to sveštenik koga ti tražiš, idi k njemu i reci mu: Nikita hartularije stoji napolju i zove te.

Đakon postupi po naređenju, uze sveštenika za desnu ruku i dovede ga k Božjem čoveku. A ovaj pogleda blago na sveštenika i krotko mu reče: Gospodine prezvitere, pomiri se sa bratom đakonom, pošto za života na zemlji nisi stigao da se pomiriš. - I odmah sveštenik i ćakan, napravivši jedan drugome metanije, pomiriše se, i tako uništiše neprijateljstvo. Posle toga sveštenik uđe u crkvu i stade na svoje mesto u horu; a čovek Božji Nikita satvori na pragu crkve molitvu, i Božja sila odmah zatvori vrata. Zatim uzevši đakona krenu natrag putem kojim behu došli. Pošto prođoše jedan deo puta, blaženi Nikita stade i reče đakonu: Brate, spasavajući snasi dušu svoju; a svetome starcu koji te posla mojoj ništavnosti, kaži: Čistota molitava tvojih.i sloboda koju imaš k Bogu, mogu i mrtve vaskrsavati, a kamoli braću izmiriti.

Rekavši to, blaženi Nikita[8] nestade ispred đakonovih očiju. A đakon, poklonivši se mestu na kome stajahu svete noge Božjega čoveka, sav uzbuđen i radostan ode k svetom starcu pustinjaku, svom duhovnom ocu, i ispriča mu sve, slaveći i blagodareći Boga što ga udostoji da se na divan i čudesan način pomiri sa preminulim sveštenikom, molitvama tajnog sluge Božjeg Nikite hartularija, koji toliko ugodi Bogu usred naroda i vreve.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

TEOFANA, postnika i ispovednika

 

Sveti Teofan bi rođen od roditelja neznabožaca, i još u detinjstvu poverova u Hrista na čudesan način. Još kao vrlo mali, Teofan vide jedno dete koje umiraše od hladnoće, sažali se na njega, skide sa sebe odelo i odenu njime tog mališana. A kada posle toga dođe doma, otac ga upita: Čedo, gde ti je odelo? Odenuo sam Hrista njime, mudro odgovori sveto dete. A ko je to Hristos? upita ga otac, jer mi jelini obožavamo Merkura i Apolona.

Tada sveti Teofan odreče se oca svog kao neznabošca i bezbošca. Stoga se anđeo Gospodnji javi, uze ga i odvede na goru Diavis, i tamo ga predade jednome podvižniku, koji već sedamdeset pet godina beše proveo u monaškom podvižništvu. Stari podvižnik primi mališana i stade ga učiti monaškom podvižničkom životu i svetim knjigama. Njih obojicu, i učitelja i učenika, hranjaše anđeo Božji. Kroz pet godina starac podvižnik otide ka Gospodu, a učenik Teofan ostade provodeći isti podvižnički život svoga učitelja. I tako provede u podvižništvu pedeset i osam godina. Zatim, dobivši naređenje od anđela Božjeg, on izađe iz peštere, sede na lava, i tako proputova šezdeset milja, propovedajući svuda veru Hristovu. Carevi Kar i Karin[9] narediše da svetog Teofana uhvate i biju dadoše mu sto udaraca po licu. Zatim ga stavljahu na razne muke. Kada mučitelji videše kako prepodobni čini mnoga čudesa, i kako veliko mnoštvo ljudi dolaze k njemu i krštavaju se od njega, oni se postideše i ostaviše ga da vodi život po svojoj volji. Sveti Teofan se vrati u svoju pešteru, i proživevši u njoj još sedamnaest godina, otide ka Gospodu kada mu beše sedamdeset i pet godina.[10]

 

 

SPOMEN SVETOG

TREĆEG VASELjENSKOG SABORA

 

Ovaj sveti Sabor se sastade 431. godine u Efesu za vreme U cara Teodosija Mlađeg.[11] Na Saboru behu 200 svetih otaca. Sabor osudi Nestorija, patrijarha carigradskog, zbog jeretičkog učenja o Gospodu Isusu i o Presvetoj Ajevi Mariji. Naime: Nestorije učaše da je Hristos čovek a ne ovaploćeni Bog, i da je Presveta Bogorodica rodila ne Boga nego čoveka Hrista, i da je stoga ona Hristorodica a ne Bogorodica. Osudivši Nestorijevo učenje, sveti oci utvrdiše evanđelsko učenje, da je Sveta Deva rodila istinitog Boga i da je stoga vaistinu Bogorodica Osim toga sveti oci potvrdiše odluke Prvog i Drugog Vaseljenskog Sabora, naročito Simvol Vere Nikejo - Carigradski, zapovedivši da niko ne sme od ovoga Simvola niti šta oduzimati niti dodavati.

 

 

SPOMEN SVETOG MUČENIKA

HARITONA

 

Ovaj sveti mučenik bi posečen mačem za Gospoda Hrista.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

JOSIFA VOLOKOLAMSKOG

 

Sveti Josif beše rodom iz okoline grada Voloka Lamskoga.[12] Praded mu beše litvanskog porekla, a roditelji mu se zvahu Jovan i Marin.[13] Kada mu bi sedam godina dadoše ga da uči školu , i on vrlo brzo izuči Božanstveno Pismo. I stade on vrlo često odlaziti u crkvu. Sa vršnjacima svojim nije provodio vreme, nego se svagda truđaše da ugodi Bogu. Uvidevši prolaznost ovoga sveta, on otide u Borovsk[14] u manastir prepodobnog Pafnutija,[15] koji ga postriže u inočki čin.[16] I sve vreme on provođaše u postu i molitvi, i postade iskusan podvižnik, povinjavajući se u svemu svome duhovnom nastavniku. Posle pak nekog vremena prepodobni Josif uze k sebi u manastir i svoga oca po telu, zamonaši ga, i služaše mu i dvoraše ga do dana smrti njegove. I majka mu takođe postade monahinja sa imenom Marija. Prepodobni Josif provede osamnaest godina u pokornosti i poslušanju kod svetog Pafnutija. Posle pak smrti svog svetog učitelja i nastavnika prepodobni Josif postade iguman njegovog manastira, i upravljaše njime oko dve godine. Potom se on sa nekima od bratije povuče u šumu koja okružavaše grad Volok Lamski, i tamo sagradi manastir i u njemu podiže kamenu crkvu u čast Uspenija Božje Matere.[17] Tu on sabra mnogo bratije i ustanovi vrlo strogo opštežiće. Svi su imali podjednaku odeću i obuću. Sam pak prepodobni odevaše se kao prosjak, tako da ga niko nije mogao raspoznati kao igumana. Revnosno se borio protiv jeresi "jevrejstvujućih",[18] i napisao je knjigu protiv nje Sem toga napisao je i ustav za svoj manastir. Za vreme gladi njegov je manastir prehranio mnoge siromaške. I tako, dobro se podvizavajući i ugodivši Bogu, on se prestavi 9 septembra 1515. godine, u vreme velikog kneza Vasilija Joanoviča, kada mu beše 75 godina. Sveto telo njegovo položiše blizu oltara saborne crkve u njegovom manastiru. Moskovski sabor 1578. godine pribrojao ga liku svetih. (Žitije mu je napisao Dositej Tolarkov).

 

 

SPOMEN SVETOG MUČENIKA

STRATORA

 

Ovaj sveti mučenik bi privezan za dva kedra i raščepljen nadvoje, i tako postrada za Gospoda Hrista.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

JOAKIMA

 

Osnovao Opočski Ilijinski manastir, u Pskovskoj guberniji; podvizavao se krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka. Svete mošti mu počivaju u crkvi njegovog manastira.

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Irod, nazivan u istoriji Velikim, sin je Antipatra, cara Judej

    skog; spočetka je upravljao Galilejom, no pri prvom Rimskom imperatoru Oktaviju Avgustu, u četrdesetoj godini pre Hrista, Irod dobi titulu cara Judejskoga i upravljaše celom Judejom, koja tada bejaše pod Rimskom vlašću.

  2. Car Likinije - sacar Konstantinu Velikom od 311. do 324. god.
  3. Sevastija - grad u Jermeniji.
  4. Sevastijski mučenici postradali 320. godine. Spomen njihov praznuje se 9. marta.

  5. Sveti Sevirijan postrada 320. godine, za vreme istog gonjenja kad i Sveti Četrdeset mučenika Sevastijskih, samo pola godine kasnije.
  6. Pod Velikom Crkvom u Carigradu razume se hram Svete Sofije, najveći od svih ondašnjih crkava carigradskih. Zbog te crkve ostalo je do današnjega dana da se Carigradska Patrijaršija naziva Velikom Crkvom. Crkva Svete Sofije nazivala se Velikom Crkvom: prvo zbog njene ogromnosti, drugo što je bila presto patrijaraha, i treće što su je carevi nazivali majkom. Tako je u Trećoj Noveli svojoj Justinijan naziva "majka carstva našeg".

  7. Hartularijem se u grčkoj crkvi nazivao pismovoditelj.
  8. Sveti Nikita živeo u Carigradu u dvanaestom veku.
  9. Rimski car Kar carovao od 282. do 283, a Karin od 283. do 284. god.
  10. Prepodobni Teofan upokojio se 299. godine.
  11. Teodosije Mlađi carovao od 408. do 450. godine.

  12. Sadašnji grad Volokolamsk, sresko mesto Moskovske gubernije, u starini bio vrlo prostran, mnogoljudan i bogat.
  13. Prepodobni Josif pre monaštva zvao se Ivan Sanjin, rodio se 1439. ili 1440. u selu Jazvišće - pokrovskoe kod Volokolamska.
  14. Borovsk - grad, sada sresko mesto u Kaluškoj guberniji, udaljen 80 vrsta od Moskve, a toliko i od Kaluge. Nazvan tako zbog ogromnih borovih šuma koje ga okružuju.
  15. Prepodobni Pafnutije Borovski prestavio se 1478. godine; spomen njegov praznuje se 1. maja.
  16. To je bilo oko 1460. godine.
  17. To je bilo oko 1479. godine. Tada je osnovan Josifo-Volocki opštežićni manastir. Sveti Josif je ovo učinio zato što neki od bratije u manastiru borovsk nisu hteli promeniti svoj dotadašnji otšelnički ustav i preći na opštežiće koji je sveti hteo da zavede.
  18. Jeres "židovstujuščih" ponikla je u drugoj polovini petnaestog veka u Novgorodu. Tu ju je širio neki došljak Jevrejin Sharija, odatle je preneta u Moskvu, gde se stala uspešno širiti. Najistaknutiji i najneumorniji borac protiv ove jeresi bio je prepodobni Josif Volokolamski, napisao je protiv nje delo zvano prosvetitelj, u 16 knjiga, gde on podrobno pobija sve laži ove jeresi. Ova jeres odricala je Bogovaploćenje i Božanstvo Isusa Hrista, odricala je monaštvo i duhovnu jerarhiju, svete tajne, poštovanje svetaca i svetih ikona, odricala je i zagrobni život. Sabor 1504. godine predao je prokletsvu ove jeretike, i prekratio dalje širenje ove jeresi. (Pre toga je bio crkveni sabor 1503. godine koji je raspravljao o manastirskim imanjima radi činjenja milostinje. U isto vreme je Nil Sorski zastupao mišljenje da manastiri ne treba da imaju imanja).

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica