Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

25. SEPTEMBAR

 

 

ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE

EFROSINIJE

 

U gradu Aleksandriji življaše čovek po imenu Pafnutije: bogat, slavan ugledan, bojao se Boga, držao zapovesti Gospodnje i vodio bogougodan život Supruga njegova takođe beše dobra, pobožna, bogobojažljiva. Samo ih je jedno tištalo: oni nemahu dece; zbog toga su silno tugovali jer nisu imali kome ostaviti svoje imanje, koji bi i posle njihove smrti dobro rukovao njime. Tužni zbog bezdetnosti svoje, oni se stalno moljahu Bogu da im podari porod. I davahu mnoge milostinje ubogima, crkvama i manastirima; pored toga dane provođahu u postu i molitvama, obilažahu hramove Božje i moljahu Boga da im ispuni želju. Jednom Pafnutije otide u jedan manastir, za čijeg igumana beše čuo da je čovek svetog života; i dade manastiru veliki prilog. Razgovarajući sa igumanom on dobi veliku duhovnu korist i oseti da je iguman zaista Božji čovek, pa mu kaza kako mnogo pati što nema dece. I metanišući pred igumanom, on ga moljaše da se zajedno sa bratijom pomoli za njega Bogu da mu podari porod. I preblagi Gospod koji prima molitve onih koji Mu se usrdno mole i prizivaju Ga istinski, usliši igumanove molitve i blagoslovi Pafnutija te njegova supruga rodi kćer, divno žensko dete. Veoma radosni, roditelji od sveg srca uznošahu veliku blagodarnost Bogu. Na krštenju detencetu dadoše ime Efrosinija. Od toga vremena Pafnutije često posećivaše taj manastir, davaše svima monasima milostinju, i prema igumanu gajaše veliku ljubav zbog korisnih pouka koje dobijaše od njega, a i zbog toga što na njegove molitve dobi čedo od Boga.

Kada Efrosiniji bi dvanaest godina, njena se majka prestavi iz ovog života; a Pafnutije produži poučavati svoju kćer Svetome Pismu. Naučivši se čitanju Svetoga Pisma, devojčica se usrdno bavljaše čitanjem svetih knjiga. I kroz celu Aleksandriju se pronese glas o njenoj blagorazumnosti i lepoti. Zbog toga mnogi visokorodni i bogati građani utrkivahu se ko će uspeti kod njenog oca da je isprosi za svoga sina. No Pafnutije im odgovaraše: Neka bude onako kako Gospod hoće.

Međutim jedan čovek koji prevazilažaše sve svojim visokorodstvom, činom, bogatstvom i slavom, umoli Pafnutija da svoju kćer da za njegovog sina; i Pafnutije pristade. Oni se dogovoriše i odrediše i sam dan svadbe. No pre svadbe Pafnutije ode sa ćerkom u manastir kod gorespomenutog igumana, koga je voleo kao oca svoga, i reče mu: Dovedoh k tebi, sveti oče, moju kćer koju mi Bog podari na tvoje molitve, da se pomoliš za nju, jer hoću da je udam. - Iguman blagoslovi Efrosiniju, pa sevši razgovarahu s Pafnutijem o spasenju duše, a kćer njegovu poučavaše celomudriju, smirenosti, milostivosti, strahu Božjem i ljubavi Božjoj. Sve ove reči mudra i blagorazumna devojka slagaše u srcu svom; a beše joj osamnaest godina. Iguman ih zadrža u gostima, i Pafnutije ostade sa svojom kćerkom tri dana u manastirskoj gostoprimnici. U toku tih dana oni svakodnevno prisustvovahu crkvenim bogosluženjima; i posmatrajući podvige monaške, oni se divljahu njihovom životu, i govorahu u sebi: Blago ovim ljudima, jer oni i ovde na zemlji žive kao anđeli, i u budućem životu boraviće sa anđelima. - I srce Efrosinijino poče se puniti božanstvenom željom da podražava sveti život njihov. Po isteku tri dana Pafnutije reče igumanu: Dopusti nam, čeoni oče, da ti se poklonimo, jer nam valja ići u grad. - A Efrosinija pripavši k nogama igumanu, reče: Molim te, oče, pomoli se za mene, da Gospod spase dušu moju. - Iguman je blagoslovi, govoreći: Bože, Ti znaš svakoga čoveka pre rođenja njegova, postaraj se Ti sam o ovoj sluškinji Tvojoj da se udostoji udela i nagrade sa svima koji su Ti otpamtiveka ugodili. - I poklonivši se igumanu i bratiji, Pafnutije sa ćerkom ode u grad. Ovaj pravedni čovek duboko poštovaše monaški čin; i kad bi na putu ili u gradu sreo kakvog monaha, on ga je odvodio svojoj kući, gostio ga i molio da se pomoli Bogu za njega i njegovu kćer.

Uskoro se u spomenutom manastiru približi dan spomena osnivača toga manastira, i iguman posla jednog od bratije da zamoli dobrotvora njihovog Pafnutija da im dođe na taj dan. Ali brat ne zateče Pafnutija kod kuće, pošto beše izašao nekuda. A Efrosinija, doznavši da je k njima u kuću došao monah, pozva ga kod sebe i stade ga raspitivati o broju bratije u manastiru i o monaškom životu. I upita monaha: Radi ljubavi Gospodnje, oče, reci mi, koliko bratije imate u manastiru? - On odgovori: Trista pedeset i dva. - Tada ga ona zapita: Ako neko dođe u vašu obitelj i želi da živi s vama, da li će ga primiti iguman? - Inok odgovori: Razume se, primiće ga s radošću, imajući na umu reč Gospodnju: Koji dolazi k meni neću ga isterati napolje (Jn. 6, 37). - Efrosinija na to upita: Svi li zajedno pevate i podjednako se postite? - Da, mi pevamo svi zajedno; a što se tiče posta, svaki se posti koliko hoće i koliko može. - Pošto ispita monaha za sav manastirski način života, ona mu reče: Htela bih i ja da se odam takom životu, ali se bojim ne poslušati oca svoga, jer on želi da me uda, zanoseći se bogatstvom ovog sujetnog sveta. - Crnorizac joj na to reče: Ako ne želiš da se vežeš za prolaznog i smrtnog muža, onda posveti sebe Hristu: On će ti mesto svih prolaznih blaga ovoga sveta, ako ih ostaviš Njega radi, dati Carstvo nebesko i boravak sa anđelima. Izađi dakle tajno iz kuće i idi u manastir; ostavivši haljine svetske, obuci se u monašku rizu, da te ne bi poznali. - Čuvši ovo, Efrosinija se obradova i upita monaha: A ko će me postrići? - On joj odgovori: Eto, otac tvoj poći će sa mnom u naš manastir i ostaće tamo tri ili četiri dana, a ti za to vreme pozovi nekog od monaha otaca, i on će s radošću ispuniti tvoju želju i postrići te.

Dok oni tako razgovarahu dođe Pafnutije, i ugledavši monaha upita ga: Oče, radi čega si se potrudio do nas? - Monah odgovori: Nastaje spomen oca koji osnova naš manastir, pa te iguman moli da dođeš k nama i uzmeš učešća u našem prazniku; za to ćeš dobiti blagoslov od Boga. - Pafnutije s radošću prihvati poziv, spremi mnogo poklona za manastirsku crkvu i bratiju, pa sa monahom ode u manastir. Za vreme njegove odsutnosti njegova kći Efrosinija pozva k sebi jednog vernog slugu svog i reče mu: Idi u manastir prepodobnog Teodosija, uđi tamo u crkvu i pozovi mi monaha koga budeš našao.

Sluga krenu da izvrši nalog, i gle, po naročitom promislu Božjem, on na putu srete jednoga monaha koji je išao u grad da proda svoje rukodelje, i zamoli ga da sa njim svrati kući njegovog gospodara; monah pristade. A Efrosinija, ugledavši čeonog inoka, izađe mu u susret i pokloni mu se govoreći: Pomoli se za mene, oče. - Inok se pomoli po običaju svom, blagoslovi je, i oni sedoše. I Efrosinija poče govoriti: Gospodine, moj otac je hrišćanin i verni sluga Božji, a majka mi se preseli iz ovog života. Roditelj moj, veoma bogat, želi da me uda, da ne bi propala njegova imovina. Međutim ja ne bih htela da okaljam sebe svetovnim prljavštinama, ali se bojim ne poslušati oca svog, i tako ne znam šta da radim. Svu prošlu noć provedoh bez sna, moleći Boga da se smiluje duši mojoj. A kad svanu u meni se javi želja da pozovem k sebi jednoga od otaca podvižnika, da čujem od njega reč pouke i da me uputi kako da postupim. Stoga te molim, oče, nauči me putu Božjem, jer znam da si mi poslan od Boga.

Starac, otvorivši usta svoja, reče: Gospod kaže u svome Evanđelju: Ako ko ne mrzi svoga oca, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, i samu dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk. 14, 26). Ja ne znam šta bih ti više od ovoga kazao. Ipak, ako možeš podneti borbu sa telom, ostavi sve i beži od ovoga sveta, kao Izrailj od ropstva Faraonova. A imovina tvoga oca ima mnoge naslednike, to su crkve, manastiri, bolnice, gostoprimnice, siročad, udovice, sužnji, zarobljenici. I otac tvoj može razdati imanje svoje kome hoće, a ti se sama pobrini o duši svojoj. - Devojka mu na to reče: Nadam se u Boga i u tvoje molitve, oče, da ću se, uz pomoć Božju, truditi oko duše svoje. - Starac joj odgovori: Takvu želju i nameru ne odlaži, jer ko odlaže izvršenje bogougodnog podviga obično se zbog takvog odlaganja kaje; evo, sad je vreme pokajanju. - Efrosinija reče starcu: Zato te ja i zamolih, oče, da dođeš, da želju srca moga ispuniš, i pomolivši se za mene blagosloviš me i po strižeš me. - Tada starac ustade, pomoli se i, po Božjem promislu, postriže je u monaštvo davši joj shimu. Pritom joj reče: Bog koji je darovao spasenje svima svetima Svojim, neka te čuva od svakoga zla.

Posle toga starac otputova u svoj manastir radujući se i slaveći Boga. A Efrosinija razmišljajući u sebi, reče: Ako odem u ženski manastir, otac će me pronaći i silom izvući otuda da bi me udao; zato ću otići u muški manastir, gde me niko neće poznati.

Donevši takvu odluku, Efrosinija se kasno u noći obuče u muško odelo, tajno od svih iziđe iz kuće, ponevši sa sobom pedeset zlatnika, i za tu noć sakri se u jednom mestu. Sutradan pak otac njen dođe u grad i, po naročitom promislu Božjem, odmah ode u crkvu. A Efrosinija krenu u manastir, u kome su znali njenoga oca. Došavši do manastirske kapije ona kucnu i reče vrataru: Idi javi igumanu da je došao evnuh iz carskog dvorca i stoji pred kapijom želeći da razgovara s njim. - Kada se iguman pojavi, Efrosinija pade na zemlju i pokloni se svetolepom licu njegovom. On je podiže, pomoli se Bogu po običaju, pa oboje sedoše. Onda je iguman poče pitati: Zašto si, čedo, došao k nama? - Efrosinija odgovori: Oče, ja bejah u carskom dvorcu kao evnuh i veoma zavoleh monaški život, ali ne nađoh u gradu ono za čim čezne duša moja. Čuvši za podvižnički život monaha u tvome manastiru, ja dođoh u ovu svetu obitelj želeći da se podvizavam s vama. - Na to iguman odgovori: Dobro si došao, čedo. Eto manastira, pa ako voliš, ti ostani s nama. - Zatim je upita kako se zove. Efrosinija odgovori: Zovem se Izmaragd. - Čedo Izmaragde, reče joj iguman ti si mlad, i zato ne možeš živeti sam u keliji; tebi je potreban duhovni nastavnik da te rukovodi u monaškom životu i da te nauči manastirskom ustavu i svima običajima. - Ef

rosinija odgovori: Kako hoćeš, oče, tako uredi odnosno mene. - I izvadivši pedeset zlatnika dade ih igumanu, govoreći: Uzmi ovo, oče! Ako pak budem živeo ovde, onda ću i ostalu imovinu svoju što ostade u gradu pokloniti ovom manastiru.

Iguman dozva jednoga od monaha po imenu Agapita, čoveka svetog života, i poveri mu Izmaragda govoreći mu ove reči: Neka ovaj mladić odsada bude tvoj duhovni sin i učenik; nauči ga tako vrlinama, da on prevaziđe i učitelja. - Onda preklonišvi kolena i pomolivši se, iguman prekrsti Izmaragda, na šta svi rekoše "amin", i starac Agapit uz k sebi u svoju keliju Izmaragda i učaše ga angelskom životu.

Novi monah Izmaragd imađaše vrlo lepo lice; kada je ulazio u crkvu na bogosluženje, đavo je mnoge od bratije smućivao nečistim pomislima, ranjavajući im srca lepotom novoga inoka; stoga bratija žaljahu na igumana, i govorahu mu: Zašto si uveo u manastir tako lepo lice na sablazan najslabijima među bratijom.

Čuvši to iguman prizva k sebi Izmaragda i reče mu: Lepota tvoga lica, čedo, na sablazan je najslabijima među bratijom; zato je bolje da sam boraviš u keliji, podvizavajući se u bezmolviju i molitvi, i da ne dolaziš u crkvu. Tvoj duhovni nastavnik i hranu će ti donositi u keliju, te ti neće biti potrebno da nikuda izlaziš iz nje. - Efrosinija odgovori: Kako narediš, avo, tako ću raditi.

Iguman naredi Agapitu da spremi zasebnu keliju za Izmaragda. Agapit postupi po igumanovom naređenju, i uvede Izmaragda u usamljeničku keliju. U njoj se Izmaragd stade usrdno podivizavati u molitvi, postu i bdenju, dan i noć služeći Bogu u čistoti srca. Duhovni učitelj njegov blaženi Agapit divljaše se njegovim podvizima i trudovima, i pričaše o njima bratiji radi njihove pouke. I bratiji beše to na spasenje, i svi proslavljahu Boga što toliku silu dade mladome podvižniku.

Međutim Efrosinijin otac Pafnutije, vrativši se doma, uđe u Efrosinijinu odaju, i ne nađe je. To ga veoma rastuži i on stade ljutito raspitivati svoje robove i robinje šta se desilo sa Efrosinijom i kuda je otišla. Oni odgovoriše: Sinoć je videsmo, a danas se ne pojavi, pa pomišljasmo da ju je pozvao k sebi otac njenog verenika. - Pafnutije odmah posla sluge kući Efrosinijinog verenika, no i tamo je ne nađoše. A verenik i otac njegov, čuvši o nestanku Efrosinije, silno se ožalostiše, pa pohitaše odmah k Pafnutiju, koga zatekoše u golemoj tuzi gde prostrt po zemlji plače i rida; i upitaše ga: Ne prevari li je neko te pobeže s njim?

I oni odmah poslaše sluge na konjima po celoj Aleksandriji da traže Efrosiniju; i oni je tražahu i po kućama suseda, i po ulicama, i po morskoj obali, i po lađama; obiđoše oni i mnoge ženske manastire, i polja, i pustinje, i gore, i pećine, marljivo ištući kćer ucveljenog oca. A l i pošto je nigde ne nađoše, oni se vratiše sa tugom. I svi plakahu za njom kao za umrlom. Ženik oplakivaše verenicu svoju, svekar tugovaše za snahom svojom, otac prolivaše suze za kćerkom svojom i gorko naricaše, kao nekad Jakov za Josifom, ovako govoreći: Avaj meni, čedo moje slatko! Avaj meni, svetlosti očiju mojih! Avaj meni, uteho duše moje! Ko ukrade riznicu moju?

Ko ugrabi imanje moje? Ko razori bogatstvo moje? Ko sasuši granu moju? Ko ugasi svetilnik moj? Ko mi nadu moju ote? Ko lepotu kćeri moje unakazi? Koji vuk jagnje moje raskinu? Koje mesto sakri od mene tako svetlo lice njeno? Ona mi beše produženje roda moga; ona mi beše žezal starosti moje; ona mi beše uteha u žalostima mojim. Zemljo, zemljo, nemoj pokriti telo moje dok ne saznam šta se dogodilo sa ćerkom mojom Efrosinijom!

Tako naricaše Pafnutije i plakaše. Sa njim plakahu svi prijatelji i susedi koji se behu slegli kod njega, oplakujući neočekivan nestanak kćeri njegove. Ne nalazeći olakšanja tuzi svojoj Pafnutije ode u gorespomenuti manastir, gde se njegova ćerka podvizavaše u zatvoreništvu i pavši pred noge igumanu reče: Oče, ne prestaj moliti Boga da On usliši molitve moje, jer ne znam šta se dogodilo s mojom ćerkom, da li je neko ukrade ili pogibe na neki drugi način.

Čuvši to česni starac se veoma smuti, pa sabravši svu bratiju reče im: Pokažite ljubav, bratijo, pomolite se Gospodu da nam blagovoli otkriti šta je sa ćerkom našeg prijatelja i dobrotvora Pafnutija. - I postiše se monasi i moliše se celu sedmicu, ali im nikakvog otkrivenja ne bi, kao što je to bivalo pri drugim njihovim molbama; jer se Efrosinija i danju i noću moljaše Bogu da je Bog ne prokaže nikome u ovom zemaljskom životu, i molitva njena beše jača od molitava svekolike bratije.

Ne dobivši nikakvo otkrivenje o Efrosiniji, iguman poče tešiti Pafnutija ovakvim rečima: Čedo, ne preziri karanja Gospodnjeg; jer koga ljubi Gospod, onoga i kara (Jevr. 12, 5. 6). Znaj da bez volje Gospodnje nijedna ptica ne pada na zemlju, utoliko više ništa se nije moglo desiti sa tvojom ćerkom bez volje Njegove. Ubeđen sam da je tvoja kći "dobri deo izabrala" (sr. Lk. 10, 42), i zato nam ne bi o njoj otkrivenja od Boga. Da je ona pala u neki greh (ne bilo toga!), onda Bog ne bi prezreo toliki molitveni trud svekolike bratije naše obitelji, i sigurno bi nam otkrio o njoj; ja imam nadu da će ti Gospod još u ovom životu pokazati nju.

Utešen donekle ovim rečima, Pafnutije se vrati doma blagodareći Boga. I svaki dan moljaše se on Gospodu, i čineći dobra dela davaše obilnu milostinju potrebitima. A posle nekoliko dana on ponovo poseti manastir, proseći molitve u bratije. Jednom pak, srevši se sa igumanom, on mu se pokloni i reče: Pomoli se za mene, oče, jer tuga moja za ćerkom ne prestaje; duša se moja nimalo nije utešila, rana srca moga sve više raste, i s dana na dan patnja se moja pojačava.

Videći njegovu veliku muku, iguman ga je tešio na sve moguće načine. U jednom od svojih razgovora sa njim, iguman se seti Izmaragda i reče: U nas ima jedan monah vrlo strogog života; došao nam je iz dvorca cara Teodosija,[1] i svima nam je na duhovnu korist njegovo sveto življenje. Hoćeš li da porazgovaraš s njim? Možda će ti od razgovora sa njim biti malo lakše, jer je on pun Duha Božjega. Da, hoću, odgovori Pafnutije. - Iguman onda, ne znajući da je Izmaragd Pafnutijeva kći, pozva Agapita i reče mu: Odvedi Pafnutija do Izmaragda, da porazgovara s njim.

Kada Agapit i Pafnutije uđoše u Izmaragdovu keliju, Efrosinija odmah poznade svoga oca, i suze je obliše svu. Pafnutije pomisli da ona plače od molitvenog umilenja; i on je ne mogade poznati, pošto od silnog uzdržanja i svunoćnih molitava svežina lica njenog beše uvenula, a Efrosinija i namerno pokri lice svoje panakamilavkom, da je ne bi poznali. Pomolivši se oni sedoše. I Izmaragd stade razgovarati s Pafnutijem; i govoraše mu o Carstvu nebeskom, i o večnoj slavi koju čovek može dostići smirenošću, čistotom, svetošću, milostinjom i ljubavlju; govoraše mu i o odrečenju od sveta i o tome kako ne treba ljubiti decu više nego Boga koji je Tvorac svih; ukazivaše mu na reči svetog apostola: nevolja trpljenje gradi, a trpljenje iskustvo (Rm. 5, 3-4). I videći veliku tugu svoga oca, Izmaragd mu sastradavaše i tešaše ga govoreći: Veruj mi, Bog te neće ostaviti. Jer da se kći tvoja nalazi na zagubnom putu, Gospod bi ti otkrio to zbog molitava svetih otaca koji su se tako usrdno molili o tome. No, ja čvrsto verujem da je kći tvoja poslušala savet Učitelja blagog koji u Evanđelju kaže: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik (Mt. 10, 37; Lk. 14, 33). Moćan je Bog da ti je još i u ovom životu pokaže. Stoga prestani tugovati. Zašto sebe sama ubijaš žalošću? Naprotiv, blagodari Boga za sve i ne gubi nade; jer i ja, kada me učitelj moj izvesti o tvom dolasku u manastir i o tvojoj tuzi, usrdno se molih Bogu prema svojim moćima, da ti On da trpljenje i junaštvo, i da sve uredi na korist tebi i tvojoj kćeri, i da te uteši. I ja se nadam da te Bog svake utehe neće ostaviti l, a do smrti ostaneš u tuzi; nego, iako ne skoro, ipak će ti On otkriti što treba o tvojoj kćeri, zbog koje toliko tuguješ.

Zatim Efrosinija, bojeći se da je otac ne pozna preko ovako dugog govorenja njenog, reče Pafnutiju: Gospodine moj, idi sada kući s mirom. - Slušajući ove reči, Pafnutije i plakaše i radovaše se, jer njegovo roditeljsko srce goraše prirodnom ljubavlju prema Izmaragdu i mnogo duhovne koristi dobi od razgovora s njim. Onda ode igumanu i reče mu: Jedini Bog zna, oče, koliko koristi dobih od onoga monaha; i po blagodati Božjoj reči njegove ispuniše mi srce takvom radošću, kao da sam našao svoje milo čedo. - I zamolivši sve monahe da se mole za njega, Pafnutije se vrati kući svojoj.

Izmaragd prožive u tom manastiru trideset i osam godina, vodeći ravnoangelni život, pa se razbole i bolestan prestavi se. No pre njegovog prestavljenja Pafnutije dođe u manastir radi poklonjenja i da poseti bratiju. Posle uobičajenog razgovora sa igumanom, on mu reče: Oče, ako je moguće, dozvoli mi da vidim brata Izmaragda, jer ga duša moja veoma ljubi. - Iguman dozva Agapita i naredi mu da Pafnutija odvede kod Izmaragda. Kada Pafnutije uđe u njegovu keliju i ugleda Izmaragda gde teško bolestan leži na odru, on pripade k njegovom odru i kroz suze stade govoriti: Avaj meni, gde su slatke reči tvoje, gde obećanja tvoja da ću videti nestalu kćer moju? Eto, ja ne samo ne vidim nju, nego se lišavam i tebe, utešitelja moga. Avaj meni! ko će sada utešiti starost moju? kome ću ići, i ko će biti radost u žalosti mojoj? Plačem što se sada lišavam tebe; evo već trideset osam godina kako ne vidim kćer svoju, niti ikakve vesti imam o njoj, pa me još i dragi Izmaragd moj napušta, Izmaragd kome sam se tako silno radovao, kao da sam našao svoje izgubljeno čedo. A šta sada da čekam? Gde ću naći utehu sebi? Ostaje mi jedino: da sa tugom siđem u grob svoj.

Videći kako Pafnutije neutešno rida, Izmaragd mu reče: Zašto se kidaš i sebe sama žalošću ubijaš? Zar ruka Gospodnja nije jaka? Eda li je išta nemoguće u Boga? Prestani dakle s jadikovanjem. Seti se kako Gospod nekada pokaza Jakovu Josifa živa, za kojim je ridao kao za mrtvim; taj isti Bog utešiće i tebe. A sada jedno te molim: ostani ovde tri dana i ne napuštaj me.

Pafnutije ostade u manastiru i ovako razmišljaše u sebi: Eda li će Gospod otkriti što Izmaragdu o mojoj kćeri? - Najzad nastade treći dan, i Efrosinija dobivši otkrivenje o vremenu odlaska svog ka Gospodu, dozva k sebi oca svog Pafnutija i reče mu: Svemogući Bog po volji Svojoj uredi sudbu moju i ispuni želju moju, i ja se već približih kraju, prošavši podvig monaštva, ne svojom snagom već pomoću Onoga koji me sačuva od vražjih zamki; stoga neću da ta i nadalje tuguješ za svojom ćerkom: ja sam Efrosinija, kći tvoja, a ti si otac moj. Ja sam ta koju ti tražiš. Iz ljubavi prema Bogu ja ostavih tebe, oca moga, i celokupno nasledstvo svoje, i vremenog verenika, i dođoh ovamo, sakrivši da sam žensko stvorenje. Sada te molim: ne dopusti da ko drugi pripremi za ukop telo moje, već ti to sam uradi. Još te molim: ispuni moje obećanje koje dadoh ocu igumanu ove obitelji, jer kada ga molih da me primi ovde, ja mu rekoh da imam veliko imanje i da ću ga pokloniti ovoj obitelji; stoga, oče moj, ispuni ovo obećanje moje i daj ostalo imanje ovoj bogougodnoj obitelji, i moli se za mene.

Rekavši to Efrosinija predade svoj duh Gospodu. A Pafnutije, čuvši sve ovo i videvši da Efrosinija umre, od zaprepašćenja i velikog bola sav klonu i pade na zemlju kao mrtav. Kada Agapit dođe i vide da se Izmaragd prestavio a Pafnutije ležaše jedva živ, on izli vodu na Pafnutijevo lice, podiže ga sa zemlje i upita: Šta je s tobom, gospodine Pafnutije? - Pafnutije mu odgovori: Ostavi me da ovde umrem, jer sad videh divno čudo. - I ustavši sa zemlje Pafnutije pade na lice preminule Efrosinije, plačući gorko i govoreći: Avaj meni, čedo moje slatko, zašto mi se ne kaza pre ovoga časa, da bih i ja umro s tobom! Avaj meni, što se utaji od mene, kćeri moja draga! Kako si mudro izbegla vražije zamke, i utekla od upravitelja tame ovoga sveta, i ušla u život večni!

Čuvši ove Pafnutijeve reči i saznavši ovu divnu tajnu, Agapit se zapanji, pa otrča i obavesti igumana. Iguman odmah hitno ode tamo, pripade k svetome telu Efrosinije i ridajući govoraše: Efrosinijo, nevesto Hristova i sveta devojko, ne zaboravi sapodvižnike tvoje i manastir ovaj, nego se moli za nas Gospodu našem Isusu Hristu da nas udostoji da, podvizavajući se dobro, dostignemo u pristanište spasenja i dobijemo udela sa svetima Njegovim.

Posle toga iguman naredi da se saberu bratija, da česno pogrebu sveto telo njeno. Kada se svi monasi sabraše i videše ovo divno čudo, oni proslaviše Boga koji pokaza krepku silu Svoju u nemoćnom telu. A neko od bratije beše slep na jedno oko. On pripade k moštima prepodobne i plačući celiva sveto telo njeno, i odmah mu se otvori oko i on progleda. Videći ovo čudo sva bratija veličahu milost Božju, proslavljahu svetu ugodnicu Njegovu Efrosiniju, i duhovno se mnogo korišćahu od svetog življenja njenog. Onda je pogreboše na mestu pokoja svetih otaca - podvižnika i s radošću vršahu pomene njene.[2] A otac njen Pafnutije vrati se kući svojoj, razdade imanje svoje crkvama, manastirima, siromasima i bogomoljnim poklonicima, a ne mali deo imanja pokloni manastiru Efrosinijinom, sam stupi u njega i postriže se. Izmolivši za sebe keliju svoje kćeri, on požive u njoj bogougodno deset godina, pa ss prestavi na istoj rogoži, na kojoj izdahnu i kći njegova prepodobna Efrosinija. Njega česno pogreboše blizu kćeri njegove, i bi ustanovljeno da se njihov spomen vrši svake godine, u slavu Presvete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, Boga divnoga u svetima Svojim, kome slava vavek. Amin.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG

SERGIJA RADONEŽSKOG, Čudotvorca

 

Prepodobni i bogonosni otac naš Sergije rodio se u gradu Rostovu od pobožnih i uglednih roditelja bojara Kirila i Marije.[3] Još od utrobe matere Bog ga izabra na službu Sebi. Jednom mati njegova, bremenita njime, dođe po običaju svom u crkvu na svetu liturgiju. Pred samo čitanje Svetog Evanđelja mladenac u utrobi njenoj gromko viknu, i glas njegov čuše svi što stajahu blizu matere njegove; isto tako za vreme Heruvimske pesme on po drugi put viknu; i kad sveštenik izgovori: "Svetinje svetima", po treći put se ču glas mladenca iz utrobe materine. Iz toga svi razumeše da će se na svet javiti veliki svetilnik svetu i služitelj Presvete Trojice. Jer kao što pred Majkom Božjom radosno zaigra u utrobi sveti Jovan Preteča, tako i ovaj mladenac zaigra pred Gospodom u svetom hramu Njegovom. Pri ovom čudu mater prepodobnoga obuze strah i užas; i svi koji čuše glas divljahu se veoma. Posle toga kada dođe vreme Marija rodi sina, i nadenuše mu ime Vartolomej. I od prvih dana svoga života mladenac se pokaza strogi isposnik: sredom i petkom nije sisao; a nije se doticao materinih sisa i u druge dane kada se dešavalo da ona Jede meso; primetivši to, Marija prestade jesti meso.

Kada Vartolomej navrši sedam godina, roditelji ga dadoše da se uči knjizi; zajedno sa njim učahu se i dva brata njihova, stariji Stefan i mlađi Petar. Dok se braća učahu lepo i pokazivahu velike uspehe, dotle Vartolomej daleko izostajaše za njima, jer se teško učio; iako se učitelj veoma usrdno trudio oko njega, ipak je on vrlo malo napredovao. Zato su ga roditelji grdili, učitelj kažnjavao, drugovi ismevali.

Međutim sve to beše po promislu Božjem, da bi dete dobilo razum za uspeh na knjizi ne od ljudi nego od Boga. Veoma ožalošćen zbog svoga neuspeha u učenju, Vartolomej se plameno i sa suzama moljaše Bogu da mu da napredak na knjizi; i Gospod usliši molitvu pobožnog deteta. Jednom otac posla Vartolomeja sa knjigama u polje; naviknut na poslušnost, on odmah krenu bez pogovora. Putem on naiđe na jednoga monaha starca, ili tačnije - na Bogom poslanog anđela u monaškom obličju, gde u dubravi stoji pod hrastom i vrši molitvu. Vartolomej mu priđe blizu, stade, i poklonivši mu se čekaše da završi molitvu. Po završetku molitve monah starac blagoslovi Vartolomeja, zagrli ga i upita šta želi. Vartolomej odgovori: Svom dušom želim da se naučim knjizi, oče! Dali su me da se učim, ali mi učenje ne ide, i ja prosto ne znam šta da radim. Nego molim te, oče sveti, pomoli se Bogu za mene, da me On prosveti svetim molitvama tvojim.

Monah ispuni Vartolomejevu molbu: satvori molitvu i blagoslovi Vartolomeja rekavši: Evo, čedo moje, od sada ti Bog daruje da razumeš sve što zahtevaš, da bi mogao i drugima koristiti. - Pri tome starac izvadi sasudić i dade Vartolomeju kao neku česticu od prosfore; naredi mu da je pojede, govoreći: Uzmi, čedo, i pojedi; ovo ti se daje na znamenje blagodati Božje i radi razumevanja Svetoga Pisma. Ne gledaj na to što je ova čestica tako mala; velika će biti slast kada okusiš od nje.

Posle toga starac htede da se udalji, ali obradovani dečak ga stade od sveg srca moliti da poseti dom njegovih roditelja. Vartolomejevi roditelji s velikom češću sretoše gosta, jer poštovahu monahe. Oni mu predložiše hrane, ali starac odgovori da se najpre treba prihvatiti duhovne hrane; - i kada se svi stadoše moliti, on naredi Vartolomeju da čita psalme. Vartolomej odgovori: Ja ne umem, oče. - Na to stari inok proročki izgovori: Od sada ti Gospod daruje znanje pismenosti. - I stvarno, Vartolomej tog časa stade tečno čitati psalme. - Roditelji se silno udiviše tako brzoj promeni kod njihovog sina. Pri rastanku starac reče roditeljima Vartolomejevim: Sin vaš biće veliki pred Bogom i ljudima; on će nekada postati obitalište Svetoga Duha i služitelj Presvete Trojice.

Od toga vremena blaženi dečak bez ikakve teškoće čitaše knjige i razumevaše sve napisano u njima: jer mu Bog otvori um da razume Pismo (sr. Lk. 24, 45). I rastijaše Vartolomej godinama, i ujedno s tim razumom i vrlinama: jer ljubljaše post i uzdržanje, i od ranog detinjstva molitva mu beše slast duši. Zato on revnosno posećivaše hram Božji, ne propuštajući niJednu službu. Dečje igre on brižljivo izbegavaše; u veselju i osmehu svojih vršnjaka ne učestvovaše, jer je znao da zli razgovori kvare dobre običaje (sr. 1 Kor. 15, 33). Duboko svestan istine: Početak je mudrosti strah Gospodnji (Ps. 1 1 0 , 10), on se stalno trudio da se nauči toj mudrosti. Sa osobitom marljivošću i revnošću on je čitao Božanstvene i sveštene knjige. Pobožni dečak propisa sebi strogi post: sredom i petkom ništa jeo nije, a u ostale dane hranio se samo hlebom i vodom.

Iako se još nije nalazio u manastiru, on je vodio monaški život, tako da su se svi iznenađivali videći takvo uzdržanje i pobožnost u dečaka. Plašeći se za zdravlje svoga sina, majka ga je spočetka odvraćala od tako surovog načina života. No Vartolomej je smireno odgovarao, svojoj majci: Ne smetaj mi; dozvoli mi da vodim takav život; ne primoraj me na neposlušnost prema tebi. - I majka prestade ometati dobru nameru svoga sina. I tako, ukroćujući uzdržanjem telo svoje, Vartolomej ne izlažaše iz volje roditeljima svojim; i idući iz sile u silu on rastijaše u čoveka savršena.

Međutim roditelji njegovi Kirilo i Marija preseliše se iz drevnog i slavnog grada Rostova u skromni gradić Radonež, poznat i čak proslavljen kasnije imenom prepodobnog Sergija.[4] Roditelji prepodobnoga silno osiromašiše od pljački i pustošenja Tatara koji u to vreme vladahu Ruskom zemljom, a i od nameta i ugnjetavanja od strane namesnika Moskovskoga kneza Jovana Daniloviča Kalite koji upravljahu Rostovom. Zajedno sa drugim Rostovljanima Kirilo i Marija preseliše se u Radonež, feudalni grad mlađeg Kalitinog sina Andreja, privučeni time što preseljenicima knez Andrej obeća razne povlastice i slobodu od ugnjetavanja. Vartolomej kome tada beše petnaest godina dođe takođe sa svojim roditeljima u Radonež; a braća njegova behu se već poženili.

Kada napuni dvadeset godina Vartolomej stade moliti svoje roditelje da mu dadu blagoslov da se postriže u monaha, jer je odavno žudeo da se posveti Gospodu. No roditelji njegovi, iako monaški život stavljahu iznad svega, ipak moliše sina da pričeka neko vreme. I govorahu sinu: Čedo, pričekaj malo! Ti vidiš, mi smo već stari, bolesni i u oskudici, i nema ko da nam posluži. Braća se tvoja oženiše; oni su zauzeti svojim brigama, a ti posluži nama, svojim roditeljima. Isprati nas do groba, pogrebi nas, pa onda ostvari svoju n a meru, ispuni svoju želju.

Vartolomej, poslušan i pun ljubavi sin, pokori se volji svojih roditelja i usrdno se staraše da ih uteši u starosti, da bi zaslužio njihove molitve i blagoslov. Na izvesno vreme pred smrt Kirilo i Marija primiše monaštvo u PokrovskoHoćkovom manastiru, koji se nalazi na pet kilometara od Radoneža. Tamo dođe i obudoveli stariji brat Vartolomejev Stefan i stupi u monaštvo. Nakon malo vremena roditelji Vartolomejevi se jedan za drugim brzo u miru prestaviše i biše pogrebeni u Hoćkovom manastiru. Posle smrti svojih roditelja braća provedoše tu četrdeset dana, uznoseći Gospodu usrdne molitve za upokojenje novoprestavljenih slugu Božjih. K u ću i svoj bedni imetak Kirilo i Marija ostaviše Vartolomeju. No on deo nasledstva potroši na pominjanje duša preminulih roditelja, na milostinju i hranjenje siromašnih, a ostalo predade mlađem bratu Petru. Za sebe on ništa ne uze, ništa ne zadrža, jer se nadao u Boga koji "daje hranu gladnima" (Ps. 145, 7).

Čeznući za pustinjaštvom, Vartolomej moljaše starijeg brata Stefana da ostavi Hoćkov manastir i da idu radi podviga u pustinju. Stefan pristade i oni krenuše da traže pustinjsko mesto, podesno za pustinjački život. Dugo oni hodiše po okolnim šumama dok ne dođoše na mesto gde se sada vije manastir Presvete Trojice, proslavljen imenom prepodobnog Sergija. Tada se ho mesto nazivalo Makovec, i bilo je pokriveno gustom, neprolaznom šumom. I naokolo na sve strane pružala se nadaleko šuma i pustinja; mimo tog mesta nije prolazio put i niko nije zalazio tuda; u blizini nije bilo ni sela, ni kuća, ni ikakvih naselja ljudskih; samo su zverovi boravili tu. Braća se vatrenom molitvom obratiše Bogu, prizivajući blagoslov Božji na ovo mesto njihovog boravka i predajući sebe svetoj volji Božjoj. Načinivši kolibu oni se stadoše revnosno podvizavati i moliti Bogu. Zatim podigoše malenu crkvu i rešiše da je osvete i posvete Presvetoj Trojici: radi toga otputovaše u Moskvu i moliše mitropolita Teognosta[5] za blagoslov da se crkva osveti. Mitropolit ih vrlo ljubazno primi i posla sa njima sveštenoslužitelja da osvete crkvu. Tako skromno bi položen osnov SvetoTrojicke Sergijeve lavre.

Mladi podvižnik Vartolomej bi obuzet velikom radošću videći kako se njegova zavetna želja počinje ostvarivati. I on se sada sa još većom revnošću predade duhovnim podvizima. Ali njegov stariji brat Stefan ne beše oduševljen ovako pustim mestom, i u radovima slabu pomoć ukazivaše Vartolomeju, pa ubrzo ostavi mladog brata u pustoj šumi i pređe u Moskovski Bogojavljenski manastir, gde se zbliži sa Aleksijem, potonjim mitropolitom Moskovskim.

Ostavši potpuno sam, Vartolomej se stade usrdnije pripremati za monaški život, jer beše rešio da postrig primi onda kada ojača u trudovima i podvizima i navikne sebe na strogo ispunjavanje monaških pravila. I u svoje vreme mladi pustinjak pozva kod sebe jednoga igumana, po imenu Mitrofana, koji ga i postriže u monaški čin u dvadeset trećoj godini života, na dan svetih mučenika Sergija i Vakha,[6] zbog čega Vartolomeju i bi dato ime Sergije. Posle postriženja iguman Mitrofan odsluži svetu liturgiju u crkvi Presvete Trojice i udostoji novog inoka pričešća svetih Hristovih Tajni; u to samo vreme crkva se ispuni neobičnim miomirom koji se širio čak i izvan hrama. Novoposgriženi monah sedam dana boravljaše bezizlazno u crkvi. Iguman svakog dana služaše svetu liturgiju i pričešćivaše ga svetim Telom i Krvlju Gospodnjom. Za sve to vreme hrana Sergiju beše prosfora, koju mu je svakog dana davao iguman. Dan i noć Sergije provođaše u molitvi i bogorazmišljanju, stalno slavoslovljaše veliko ime Gospodnje, pevaše psalme Davidove i pesme duhovne: on sav beše obuzet radošću, i duša mu goraše božanskim ognjem i pobožnom revnošću. Pošto provede sa Sergijem nekoliko dana, iguman Mitrofan mu reče: Čedo, ja odlazim, a tebe predajem u ruke Božje; Gospod neka ti bude zaštitnik i čuvar. - Pritom izreče i ovako proročanstvo: Gospod će na ovom mestu ustrojiti obitelj veliku i slavnu. - I satvorivši molitvu iguman otputova.

Ostavši sam, prepodobni Sergije se usrdno podvizavaše, umrtvljujući telo postom, bdenjem i raznovrsnim poslovima; i provođaše vreme u neprekidnoj, danonoćnoj molitvi i u marljivom čitanju Svetoga Pisma. Zimi, kada je zemlja pucala od, mraza, on imađaše na sebi samo jednu rasu i trpljaše, kao da je bestelesan. No đavoli, ne podnoseći takve podvige njegove, navališe na njega, eda bi ga oterali sa tog mesta. Stoga se ponekad pojavljivahu u obliku zverova, ponekad u obliku zmija, jurišajući svirepo na njega. A on ih odgonjaše molitvom kao oružjem, i hrabrošću svojom strašilišta njihova kidaše kao paučinu. Jednom noću, kada se podvižnik moljaše u crkvi, na njega napade čitava vojska demona besno urlajući: odlazi, inače ćeš zlom smrću poginuti! - I kad govorahu, ogroman plamen suktaše im iz usta. I još prećahu da će mu do temelja razoriti crkvu i keliju, a njega samog ubiti. A l i on, naoružan molitvama i časnim krstom, najuri demonsku vojsku, i bez ikakvog straha produži pevati i slaviti Boga.

Drugi put, kada mladi pustinjak čitaše noću pravilo, odjednom se prolomi tutnjava iz šume, i ogromno mnoštvo demona opkoli keliju prepodobnog Sergija, i preteći mu vikahu: Ta odlazi odavde! Što si došao u ovu nepristupačnu šumu? Šta tu tražiš? Ne nadaj se da ćeš i nadalje živeti ovde; sam vidiš, ovo je mesto pusto i neprohodno! Zar se ne bojiš umreti od gladi ili poginuti.od ruku razbojnika? - No, uzalud behu ove pretnje, one ne mogahu uplašiti prepodobnog: on se samo pomoli Gospodu, i odmah iščeze demonska rulja.

Posle ovakvih javljanja demona, za podvižnika ne behu strašne divlje zveri: pored njegove usamljene kelije protrčavahu čopori gladnih vukova i gubljahu se u šumskom čestaru, ili prilažahu prepodobnome i kao njušahu ga; a navraćahu tuda i medvedi. No sila molitve spasavaše pustinjaka. Jednom prilikom prepodobni Sergije spazi pred svojom kelijom medveda, pa videći da je veoma gladan, sažali se na medveda, iznese mu komad hleba i položi na panj. Od toga vremena medved stade često dolaziti keliji prepodobnoga, očekujući uobičajenu milostinju, i nije odlazio dok je ne bi dobio; prepodobni radosno deljaše sa njim hleb, a često mu je davao i poslednje parče. I divlja zver u toku cele godine svakodnevno pohađaše pustinjaka.

Gospod ne ostavljaše Svoga ugodnika u pustinji: On beše sa njim u svima njegovim nevoljama i iskušenjima, pomagaše mu, sokoljaše ga i krepljaše. Međutim glas o neobičnom pustinožitelju - podvižniku poče se širiti. Pre drugah doznadoše za njega bogobojažljivi monasi, i stadoše dolaziti u Radonežsku pustinju po jedan, po dvoje ili po troje, moleći prepodobnog Sergija da ih primi za svoje sažitelje i sapodvižnike. Prepodobni ih odvraćaše, ukazujući im na teškoće pustinjačkog života. I govoraše im: Vi niste u stanju živeti na ovom mestu i ne možete nositi pustinjski podvig: glad, žeđ, jade, teškoće, oskudicu i nemaštinu. - A kada bi ovi uporno molili podvižnika da ih ne odbacuje, i on video njihovu čvrstu rešenost da se podvizavaju u pustinji, on ih je onda pozivao na trpljenje: Sada spremite srca svoja ne na hranu, ne na piće, ne na spokojstvo i bezbrižnost, nego na trpljenje, da biste mogli podnositi svako iskušenje i svaki trud; pripremite se na post, na podvige duhovne i mnoge nevolje.

Od toga vremena prepodobni Sergije stade se podvizavati ne kao usamljenik već zajedno sa bratijom, koja se starala da ga poDražava u podvizima. Ubrzo se u Radonežskoj pustinji sabra dvanaest ljudi, i taj se broj dugo menjao nije. Ako bi ko od bratije umro, na njegovo mesto dolazio je drugi. Bratija načiniše dvanaest kelija. Prepodobni Sergije sa bratijom ogradi hram i kelije drvenim plotom sa jednim vratima, na kojima postaviše vratara. Tako niče manastir koji blagodaću Božjom postoji dosad.

Skroman i ubog beše tada izgled Trojicke lavre. Tiho i mirno prohođaše podvižnički život pustinjaka; svakodnevno se oni sabirahu u svoju malenu crkvu i uznošahu svoje usrdne molitve Gospodu: služila se polunoćnica, jutrenje, časovi, večernje i povečerja, a za vršenje svete liturgije pozivali su sveštenika iz najbližih sela. Posle nekog vremena k prepodobnom Sergiju u novoosnovanu obitelj dođe i sveštenomonah Mitrofan koji beše postrigao prepodobnog Sergija za monaha; bratija ga s radošću primi, i on bi jednodušno od svih izabran za igumana. Monasi se radovahu što se sada sveta liturgija mogla služiti češće nego ranije. Ali iguman Mitrofan požive u obitelji oko godinu dana, pa preminu. Tada bratija stadoše .moliti prepodobnoga Sergija da on primi sveštenički čin i bude im iguman. Prepodobni to odbi: hteo je da se ugleda na Gospoda i da svima bude sluga. Svojim rukama sagradio je tri ili četiri kelije; na svojim ramenima nosio je u dve vedriie vodu sa izvora pod gorom i ostavljao kod kelije svako ga brata; sekao je drva, pekao hleb, šio odeću, gotovio jelo, i smireno obavljao druge poslove. Svoje trudove veliki podvižnik sjedinjavao je sa molitvom, postom i bdenjem: hranio se samo hlebom i vodom, i to u maloj količini; svaku noć provodio je u molitvi i bdenju, samo je na kratko vreme pribegavao snu. I za divno čudo, tako surovo življenje ni najmanje ne oslabi podvižnikovo zdravlje; ugušujući grehovne ustanke tela, takvo življenje kao da je ukrepljavalo njegovo telo i pridavalo mu sile za nove, još veće podvige. Svojim uzdržanjem, smirenjem i pobožnim životom prepodobni Sergije pružaše primer svoj bratiji u obitelji. I svi se monasi truđahu svom snagam svojom da ga podražavaju; kako on, tako i oni prebivahu u postu, molitvi i neprestanim trudovima: čas su šili odeću, čas prepisivali knjige, čas obrađivali male gradine svoje n obavljali druge slične poslove. U manastiru beše savršena jednakost, ali prepodobni stajaše iznad svih; on beše prvi podvižnik u svojoj obitelji, ili bolje reći - prvi i poslednji, jer su se mnogi u njegovo vreme i kasnije podvizavali tu, ali se niko nije mogao uporediti sa njim.

Međutim u manastiru se svakim danom sve jače osećala potreba za igumanom i jerejem. Pozivati u manastir sveštenike nije uvek bilo moguće, a i bratiji je bio potreban rukovoditelj sa igumanskom vlašću. Lica dostojnijeg za to nije bilo od osnivača obitelji, ali prepodobni Sergije se plašio igumanstva; želeo je on da bude u manastiru ne starešina nego poslednji inok. Naposletku se podvižnici Radonežske pustinje dogovoriše i rešiše da prepodobnog Sergija izaberu za igumana, pa svi zajedno odoše k njemu i rekoše: Oče, mi ne možemo živeti bez igumana; želimo da nama ti budeš nastavnik i rukovoditelj; mi hoćemo da dolazimo k tebi s pokajanjem i da, otkrivajući svaki dan pred tobom sve pomisli, dobijamo od tebe razrešenje naših grehova. Služi u nas svetu liturgiju, da bismo se iz česnih ruku tvojih pričešćivali Božanskim Tajnama.

Prepodobni Sergije odlučno odbi, ovako govoreći: Braćo moja, na igumanstvo nikada pomislio nisam; duša moja želi jedno: da okončam dane svoje kao prost monah. Ne primoravajte vi mene. Najbolje je da sve to prepustimo Bogu; neka nam On sam otkrije volju Svoju, pa ćemo tada uvideti šta nam valja raditi. - Međutim monasi i nadalje neodstupno moljahu prepodobnog, i govorahu: Ako ti nećeš da se brineš o našim dušama i da nam budeš pastir, onda nam izmoli igumana od vladike. U protivnom slučaju, svi ćemo mi biti prinuđeni da ostavimo ovo mesto i pogazimo zavet koji smo dali; tada ništa neće preostati nego da lutamo kao ovce bez pastira.

Bratija su i posle toga ne jedanput dolazili prepodobnome i molili ga da primi igumanstvo, i pretili mu još upornije da će ostaviti manastir i otići u svet iz pustinje, svu odgovornost za to pred Bogom bacajući na prepodobnog. Takvim pretnjama oni najzad primoraše prepodobnog Sergija nda se primi igumanske dužnosti u svojoj obitelji. Sa dva starca prepodobni otputova u Perejaslavlj Zaljeski kod Atanasija, episkopa Bolinskog, pošto je ovaj, zbog odlaska svetog Aleksija mitropolita u Carigrad, vodio tada poslove mitropolije. Vladika s ljubavlju primi podvižnika, o kome je davno bio čuo, i dugo razgovaraše s njim o spasenju duše. Po završetku razgovora prepodobni Sergije se smireno pokloni episkopu Atanasiju, moleći od njega igumana za svoju obitelj. Na njegovu molbu vladika odgovori: Odsada ti budi otac i iguman bratiji, tobom sabranoj u novoj obitelji Životvorne Trojice.

I preosvećeni vladika postavi prepodobnog Sergija najpre za jerođakona, zatim ga rukopoloži za jeromonaha. Prepun straha Božjeg i umilenja, prepodobni otac Sergije sa najvećom pobožnošću i bogobojažljivošću odsluži prvu svetu liturgiju, posle koje i bi postavljen za igumana. Vladika Atanasije izgovori dugu pouku novopostavljenom igumanu, i reče mu: Čedo, ti on sada primio veliki čin sveštenstva; znaj dakle da si, po zapovesti velikog apostola dužan slabosti slabih nositi i ne sebi ugađati (Rm. 15, 1); sećaj se i ovih reči njegovih: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov (Gal. 6, 2).

Celivavši i blagoslovivši prepodobnoga, vladika ga otpusti s mirom u obitelj Presvete Trojice. Pustinožitelji s likovanjem dočekaše igumana - svoga nastavnika i oca, i pokloniše mu se sa sinovskom ljubavlju. Radovaše se i iguman gledajući svoja duhovna čeda. Ušavši u crkvu on se obrati Gospodu sa usrdnom molitvom da ga Gospod blagoslovi i nispošlje mu svesilnu pomoć Svoju u novoj, teškoj dužnosti. Posle molitve prepodobni se obrati bratiji sa poukom: podsticaše ih da ne malaksavaju u podvizima, tražaše njihovu saradnju i snishodljivost prema njemu, i po prvi put ih blagoslovi svojim igumanskim blagoslovom. Pouka njegova beše prosta i ne sa mnogo reči, ali svojom jasnoćom i ubedljivošću ona se zanavek ukoreni u srcima bratije. Uostalom, prepodobni nije toliko uticao na bratiju rečju koliko samim svojim životom, svojim dobrim primerom.

Postavši iguman, prepodobni otac naš Sergije ne samo ne izmeni svoje pređašnje podvige, nego sa još većom revnošću ispunjavaše sva monaška pravila, stalno noseći u srcu svom Spasiteljeve reči: Koji hoće da bude stariji među vama, neka bude svima sluga (Mk. 10, 44). On svakodnevno služaše svetu liturgiju, i uvek sam spremaše za nju prosfore: svojim rukama je tucao i mleo pšenicu, sejao brašno, mesio i zakvašivao testo, i sam ih pekao. Pečenje proefora. beše naročito omiljen posao prepodobnoga: nikome drugome on nije prepuštao taj posao, iako su mnogi od bratije želeli da uzmu na sebe to dosta teško poslušanje. Osim toga on je sam vario koljivo i pravio sveće za bogosluženje. U crkvu je dolazio prvi, stajao pravo, ne dozvoljavajući sebi ni da se nasloni na zid ni da sedne; iz crkve je izlazio poslednji. Neumorno i s ljubavlju poučavao je bratiju.

U svojim podvizima prepodobni Sergije se ugledaše na starodrevne ustrojitelje monaštva, čija je žitija čitao sa velikim usrđem. Nazidavajući se kazivanjima o svetim podviž

nicima, prepodobni se divio kako njihovom ravnoangelnom življenju i pobedi nad zlim dusima, tako i njihovom služenju nevoljnim ljudima u svetu. On se mrljaše Presvetoj Trojici da i njega udostoji da ide stopama svetih muževa, koji su hranili prosjake, pomagali ulovice, siročad i sve nevoljne, i koji su dobili od Gospoda dar isceljivati bolne, vaskrsavati mrtve, pomagati putnike na suvu i na moru.

Posle izvesnog vremena đavoli, ne podnoseći vrlinski život svetiteljev, ponovo ustadoše na njega. Pretvarajući se u zmije ili u zverove, oni ulažahu k njemu u keliju, ili ga opkoljavahu u šumi kad je sekao drva, i trućahu se da mu misao odvrate od molitve i bogomislija. Tada se blaženi obraćao sa molitvom Gospodu i molio da ga izbavi đavoljeg napadaja, i đavoli su odmah sa svojim prividima iščezavali kao dim. Od toga vremena Bog darova Svome ugodniku takvu vlast nad nečistim dusima d, a se oni nisu usuđivali ni da mu se približe.

Dugo vremena bratije beše u manastiru dvanaest duša. No glas o prepodobnom širio se po okolini. I dođe iz Smolenska neki arhimandrit po imenu Simon. Odrekavši se visokog položaja, Simon sa dubokim smirenjem moljaše prepodobnog da ga primi kao prostog monaha. Veoma potresen takvom molbom, prepodobni ga s ljubavlju primi. Arhimandrit Simon predade prepodobnom i veliki imetak što beše doneo kao dar na ustrojstvo manastira. Tim darom prepodobni, uz pomoć Božju, podiže prostranu drvenu crkvu u ime Životvorne Trojice, proširi manastir i dovede u red njegove zgrade: kelije bratije behu postavljene u vidu četvorougaonika oko crkve, tako da je crkva stajala u sredini i videla se sa svih strana. I prepodobni s bratijom svojom življaše angelski kao na nebu, dan i noć slavosloveći Boga.

Tada se u obitelj prepodobnog Sergija vrati iz Moskovskog Bogojavljenskog manastira njegov mlađi brat Stefan. On dovede sa sobom svog mlađeg sina, dvanaestogodišnjeg Jovana, i predade ga prepodobnom da ga postriže u monaštvo. Prepodobni se udivi takvoj veri svoga brata, ispuni mu želju i postriže Jovana dečaka za monaha davši mu ime Teodor. Izmlada vaspitan ocem u pobožnosti, pošćenju i čistoti, Teodor se pod rukovodstvo svoga strica utvrđivaše u monaškim podvizima. Od toga vremena mnogi sa raznih strana, i izdaleka, stadoše se okupljati oko prepodobnog oca Sergija, da pod rukovodstvom slavnog podvižnika spasavaju duše svoje. Sveti iguman s ljubavlju primaše sve koji mu dolažahu, i stare i mlade, i bogate i siromašne, ali znajući tegobe monaškog života on ih ne postrigavaše brzo. Obično je naređivao te su došljaka oblačili u dugačku odeću od crnog sukna i određivao mu izvesno poslušanje da obavlja zajedno sa ostalim monasima. Tako je postupao zato, da bi novodošavši mogao upoznati sav manastirski ustav; tek nakon dugog ispitivanja prepodobni otac bi ga postrigao u monaštvo, oblačio u mantiju i davao kamilavku; a savršenije sapodvižnike svoje udostojavao je shime.

Primajući monahe posle marljivog iskušeništva, sveti otac je i posle toga budno pratio njihov život. Tako, on je strogo zabranjivao bratiji da posle povečerja izlaze iz svojih kelija ili da razgovaraju; svaki je dužan bio boraviti u svojoj keliji, baveći se rukodeljem ili molitvom. Kasno uveče, naročito za vreme dugih noći, neumorni i revnosni iguman je, posle kelijske molitve, obilazio kelije i kroz prozorčiće gledao čime se ko bavi. Ako bi zatekao monaha gde vrši molitvu ili se zanima rukodeljem ili čita dušespasonosne knjige, onda je s radošću uznosio za njega molitve Bogu da ga Gospod potkrepi. Ako bi pak čuo nedozvoljeni razgovor ili primetio da se neko bavi kakvom ništarijom, on bi zakucao na vrata ili prozor, i odlazio dalje. Sutradan je prizivao k sebi takvog brata, stupao s njim u razgovor, i izdaleka, tiho i krotko navodio ga da prizna svoju krivicu. Poslušan monah bi priznao, iskao oproštaj, i otac Sergije mu je s roditeljskom ljubavlju praštao; a na nepokornog, koji ne bi priznao svoju krivicu, on je nalagao epitimiju. Tako se prepodobni Sergije brinuo o poverenom mu stadu; tako je umeo on da spaja krotost sa strogošću, i bio pravi pastir a ne najamnik.

U prvo vreme svoga postojanja obitelj prepodobnog oca našeg Sergija beše vrlo siromašna; podvižnici njeni često nisu imali ni ono što je najpotrebnije. Udaljena od naselja, odsečena od celoga sveta skoro neprohodnom šumom, ova obitelj je retko dobijala pomoć od mirskih ljudi. Često bratija nisu imali vina za vršenje božanstvene liturgije, i oni su bivali prinuđeni da sebe lišavaju ove duhovne utehe; često nisu imali pšenice za prosfore ili tamjana za kađenje ili voska za sveće ili zejtina za kandila; u takvom stučaju monasi su zapaljivali luč i pri takvoj svetlosti vršili bogosluženja u crkvi. No u bedno osvetljenom hramu oni sami gorahu i plamtijahu ljubavlju k Bogu jače od najlučezarnijih sveća. Život monaha beše prost i jednostavan, prosto beše i sve što ih je okružavalo i što su upotrebljavali; ali ta prostota beše veličanstvena: sasudi za svetu Tajnu Pričešća behu od drveta, crkvene odežde - od prostog grubog platna, bogoslužbene knjige - pisane na tankoj brezovoj kori. Ponekad monasi ove svete obitelji, u kojoj tada još ne beše opštežiće, oskudevahu u hrani. Tako se dogodi jednom da bratija tri dana ostadoše bez hrane, i behu u velikoj nevolji. A ustav manastirski zabranjivaše monasima da izlaze iz manastira i prose hleba od mirjana, nego da svu nadu polažu na Boga koji hrani svako stvorenje i da od Njega ištu sa verom ono što je potrebno. Pritešnjeni glađu, bratija počeše roptati na igumana, govoreći: Dokle ćeš nam zabranjivati da idemo i prosimo od mirjana ono što nam je potrebno? Evo, mi ćemo trpeti još ovu noć, a sutra ćemo izaći odavde da ne pomremo od gladi. - A sveti Sergije ih tešaše pričajući im žitija svetih otaca, kako oni Gospoda radi podnošahu mnoge nevolje, i glad, i žeđ, i nagotovanje; i podsećaše ih na reči Hristove: Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih (Mt. 6, 26). A kada On hrani ptice, ne može li nas prehraniti? Eto, sad je vreme trpljenja, a mi se pokazujemo netrpeljivi, ne hoteći da podnesemo kratkotrajne nevolje. A da smo ih s blagodarnošću primili, to bi nam bilo na veliku korist; jer se u ognju iskušenja zlato očišćuje. - I proreče svetitelj govoreći: Ova oskudica nas zadesi na kratko vreme; a koliko sutra imaćemo svega u izobilju.

I zbi se svetiteljevo proročanstvo: sutradan bi doneseno od nekog nepoznatog čoveka mnoštvo svežih, tek ispečenih hlebova, i mnogo ribe, i drugih raznih jestiva. Oni što donesoše rekoše: Jedan hristoljubac posla ovo avi Sergiju i bratiji što su s njim. - Bratija moljahu donosioca da se i oni s njima prihvate malo, ali oni ne htedoše, rekavši da im je naređeno da se odmah vrate natrag. I oni hitno odoše iz manastira. A bratija, videći izobilje donesene hrane, razumeše da ih Gospod poseti milošću Svojom, i blagodareći Boga ustrojiše trpezu. I donesena hrana potraja bratiji na mnogo dana, A prepodobni reče bratiji u pouku: Gledajte, braćo, i divite se kako Gospod Promislitelj izobilno nagrađuje trpljenje, i ne zaboravlja ovo sveto mesto i sluge Svoje što žive u njemu i služe Mu dan i noć. - I navodeći reči svetog apostola Pavla: Kad imamo hranu i odeću, ovim da budemo zadovoljni (1 Tm. 6, 8), sveti otac savetovaše bratiju da se ne brinu o prolaznim stvarima nego da se uzdaju u Boga promislitelja.

Nakon petnaest godina od osnivanja Radonežskog manastira, u blizini njegovoj stadoše se naseljavati seljaci. Oni su nesmetano sekli šumu, gradili kuće i staje, krčili polja i sejali žitarice. Ogromna prostranstva šume oni pretvoriše u čista polja, i time pustinja izgubi u mnogome svoj pustinjski izgled. Novi susedi manastira usrdno pohađahu ovu svetinju, u izobilju donošahu razne namirnice, te na taj način u obitelji prepodobnog Sergija zanavek nestade oskudice.

Treba se setiti i toga da se prepodobni otac naš Sergije pri dolasku svom u pustinju beše nastanio na bezvodnom mestu; a on to učini podviga radi: da bi donoseći vodu izdaleka, što više zamarao telo svoje. Ali, pošto se obrazova manastir i umnoži bratija, to nastade velika potreba za mnogo više vode. I neki od bratije, noseći izdaleka toliko vode, počeše roptati na prepodobnoga oca i govoriti mu: Zašto si se tako nepametno nastanio na ovom mestu? zašto si ovde osnovao obitelj kada u blizini nema vode? - A prepodobni smireno odgovaraše:? Braćo, ja sam hteo da na ovom mestu sam usamljenički molitveno tihujem i življujem, ali pošto Bogu bi ugodno da se ovde podigne toliki manastir, to je On moćan da nam daruje i potrebnu vodu, samo ne malaksavajte duhom i molite se sa verom. Jer kada On u pustinji izvede iz kamena vodu za nepokorni narod jevrejski, utoliko pre neće ostaviti vas koji Mu usrdno služite.

Posle toga prepodobni uze sa sobom jednog od bratije i tajno siđe u čestar pod manastirom, gde nikada nije bilo tekuće vode. Našavši u jednoj jami malo kišne vode svetitelj prekloni kolena i stade se moliti usrdno: Bože, Oče Gospoda našega Isusa Hrista, usliši nas u času ovom i pokaži slavu Svoju: kao što u pustinji preko Mojsija čudodejstvova snažna deonica Tvoja istočivši vodu iz kamena, tako i ovde pokaži silu Svoju, - Tvorče neba i zemlje, daruj nam vodu na ovom mestu, i neka razumeju svi da Ti blagonaklono slušaš one koji Ti se mole i uznose slavu Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i kroza sve vekove. Amin. - Na ove reči iznenada izbi obilan izvor, koji i danas postoji, uvek bogat vodom za sve manastirske potrebe. Ovim čudom bratija bi silno poražena: roptanje nezadovoljnika ustupi mesto osećanju strahopoštovanja prema svetom igumanu. Monasi čak stadoše ovaj izvor nazivati "Sergijevim". No smirenom podvižniku proslavljanje od ljudi padaše teško, i on reče: Braćo, nisam vam ja dao vodu, nego je sam Gospod posla nama nedostojnima. Stoga nemojte izvor nazivati mojim imenom. - Otada bratija prestadoše nazivati izvor "Sergajevim". I od ove vode bivahu, i bivaju, mnoga isceljenja onima koji je piju sa verom.

Prepodobni otac naš Sergije činjaše i druga razna čudesa. Tako jednom on vaskrse mrtvaca. To se dogodi na sledeći način. Jedan seljanin iz okoline manastira imađaše veliku ljubav za oca Sergija. Njegov jedinac sin teško se razbole, i on ga odnese ocu Sergiju radi isceljenja. No kada uđe u keliju prepodobnog oca i moljaše ga da mu isceli sina, sin njegov umre. Izgubivši svaku nadu otac stade gorko plakati, i govoraše svetom Sergiju: Avaj meni, čoveče Božji! ja dođoh k tebi sa čvrstim uverenjem da ćeš mi pomoći. Teško meni, šta sad da radim? - Tako tugujući i kukajući on izađe da spremi što treba za pogreb sina. A prepodobni Sergije, videvši žalost i kukanje ucveljenog oca, sažali se na njega, i satvorivši molitvu vaskrse dečaka, Seljanin se ubrzo vrati sa mrtvačkim sandukom. A svetitelj mu reče: Ti se bez razloga podaješ tuzi: tvoj sin nije umro nego je živ. - No ovaj čovek, pošto svojim očima beše video kako umre njegov sin, ne hte da veruje svetiteljevim rečima već priđe i ugleda svoga sina stvarno živa. Udivljen, on stade blagodariti prepodobnog za vaskrsenje sina. A na to mu sveti čudotvorac odgovaraše: Ti varaš sebe i sam ne znaš šta govoriš. Kada on ti nosio dečaka ovamo, on od silne zime iznemože, a ti pomisli da je umro; sada se on u toploj keliji zagreja, a tebi izgleda da je vaskrsao. - Međutim seljanin i dalje tvrđaše da je sin njegov vaskrsao na svetiteljeve molitve, Tada mu prepodobni otac Sergije zapreti da nikome ne govori o tome, dodavši: Budeš li pričao o tome, bićeš kažnjen i potpuno ćeš se lišiti sina. - Seljanin se onda sa živim i zdravim sinom veoma radostan vrati doma, proslavljajući Boga i Njegovog ugodnika Sergija. Za ovo čudo saznade jedan od učenika prepodobnoga, koji i ispriča to.

Glas o čudesima prepodobnoga oca Sergija stade se brzo širiti, i k njemu počeše dovoziti bolesnike ne samo iz okolnih naselja nego i iz dalekih mesta. Tako jednom dovezoše sa obala Volge čuvenog čoveka u kome beše nečisti duh. Ovaj čovek je silno patio: čas je ujedao sebe, čas bio sebe, čas bežao od sviju; deset ljudi nisu bili u stanju da ga zadrže. Rođaci ovog besomučnika, čuvši za oca Sergija, rešiše da ga odvedu k njemu. A l i tu je bilo potrebno mnogo napora. Kada bolesnika dovezoše blizu manastira, on sa nekom neobičnom silom pokida železne okove i stade tako gromoglasno vikati da mu se glas čuo u manastiru. Prepodobni Sergije odsluži molepstvije za bolesnika; u to vreme paćenik se stade unekoliko smirivati; njega čak i u manastir uvedoše; a kada mu prepodobni otac pristupi sa krstom i stade ga osenjivati njime, besomučenik se s divljim krikom baci u vodu, koja se nadaleko beše nakupila posle kiše. No kada ga prepodobni oseni svetim krstom, on se oseti potpuno zdravim i pamet mu se povrati. Upitan, zašto se bacio u vodu, isceljeni odgovori: Kada me privedoše prepodobnome, i on me stade osenjivati časnim krstom, ja ugledah veliki plamen koji izlažaše od krsta, i ja, misleći da će me taj oganj sažeći, jurnuh u vodu. - Posle toga isceljeni besomučnik provede nekoliko dana u manastiru, slaveći milosrđe Božje i blagodareći svetog ugodnika Božjeg za svoje isceljenje.

I mnoga druga čudesa bivahu na molitve prepodobnoga: slepi progledahu, hromi prohođahu, gubavi se čišćahu; jednom rečju, svi koji s verom dolažahu k svetitelju dobijahu telesno isceljenje ma od kakvih bolesti patili; no pored toga dobijahu i duhovne koristi za dušu svoju, te se tako dvostruko isceljeni vraćahu kućama svojim. Zbog toga svi poštovahu i slavljahu prepodobnog Sergija, i sve ih više i više dolažaše iz raznih gradova i mesta, da vide svetog podvižnika i da se naslade poukom njegovom; mnogi monasi napuštahu svoje manastire i dolažahu u njegovu obitelj, želeći da se podvizavaju pod njegovim rukovodstvom i da žive zajedno s njim. I kneževi i bojari i prosti ljudi hitahu k blaženom ocu, jer ga svi veoma uvažavahu kao jednog od drevnih svetih otaca ili kao jednog od proroka.

No iako uvažavan i slavljen od sviju, prepodobni Sergije nije davao ništa na ljudsku slavu: neumorno se i nadalje trudio i služio svima kao primer najveće smirenosti. Nije on voleo meke i lepe haljine; stalno je nosio odeću od grube tkanine, koju je svojim rukama šio. Jednom u manastiru nestade dobrog sukna, a beše ostao jedan komad vrlo rđavog sukna i tako neukusno obojenog, da ga niko od bratije nije hteo uzeti za sebe. No prepodobni ga uze i saši sebi odeću od njega, i nošaše je sve dok se ne pokida.

Uopšte, sveti Sergije stalno je nosio vetu i grubu odeću, te ga zbog toga mnogi nisu mogli raspoznavati i smatrali su ga za manastirskog slugu. Jedan seljak iz veoma dalekog kraja, slušajući mnogo o svetom Sergiju, zažele da ga vidi. I došavši u manastir prepodobnoga, on stade raspitivati gde je svetitelj. Rekoše mu da je svetitelj u gradini i tamo kopa. Ovaj ode u gradinu i vide. svetitelja u ludoj, poderanoj i punoj zakrpa odeći gde kopa zemlju; i pomisli u sebi da su mu se podsmevali oni koji su ga uputili ovome starcu, jer on očekivaše da vidi svetiTelja u velikoj slavi i časti. Stoga se on vrati u manastir i ponovo stade raspitivati: Gde je Sergije? pokažite mi ga, jer dođoh iz daleka da ga vidim. - A monasi mu odgovarahu: Starac koga si video, to je prepodobni otac naš. - Kada pak svetitelj izađe iz gradine, seljak ga vide, i zgadivši se na njega okrenu glavu svoju od njega, i ne hte ni da pogleda na blaženoga; i negodovaše u sebi govoreći: O, koliko truda podnesoh uzalud! Ja dođoh da vidim velikog proroka, i očekivah da ga ugledam u velikoj slavi i časti; a gle, ja vidim jednog bednog i ništavnog starca. - Međutim svetitelj, videvši pomisli njegove, bi mu veoma blagodaran: jer kao što se gordi raduje pohvalama i počastima, tako se smireni raduje nipodaštavanjima i sramoćenjima. I on pozvavši k sebi ovog seljanina postavi mu trpezu, i s ljubavlju ga ugosti, pa mu reče: Ne tuguj, čoveče, jer koga želiš da vidiš, ubrzo ćeš videti.

Tek što svetitelj to reče, stiže glasnik sa vešću da u manastir evo dolazi knez. Sveti Sergije ustade i izađe u susret knezu koji nailažaše sa velikom svitom svojom. Ugledavši prepodobnog Sergija knez mu se izdaleka pokloni do zemlje, smireno ištući blagoslov od njega. Svetitelj blagoslovi kneza, i uvede ga u obitelj sa čašću koja mu dolikuje. I pošto sedoše njih dvojica, starac i knez, i razgovarahu, svi ostali im predstojahu. A onaj seljanin, odgurnut daleko od strane kneževih slugu, ne mogaše, iako se silno trudio, ni da ugleda starca koga se ranije gnušao. Tada on tiho upita jednog od predsvojećih velikaša: Gospodine, ko je onaj starac što sedi sa knezom? - Ovaj mu odgovori: To je sveti Sergije. - Seljanin onda stade koriti sebe i grditi što ne verova anima koji mu rekoše za starca da je to sveti Sergaje i što mu ne ukaza potrebno poštovanje. A kada knez ode iz obitelji on brzo priđe prepodobnome, i stideći se da mu pogleda u lice pripade k nogama njegovim moleći ga da mu oprosti što iz neznanja sagreši. Svetitelj ga s ljubavlju uteši, govoreći: Ne tuguj, čedo, jer ti si jedini rekao istinu o meni, govoreći da sam ništa; a svi se ostali sablazniše, smatrajući da sam veliki. - Pošto porazgovara sa seljaninom, on ga blagoslovi i otpusti doma. I ovaj ode sa velikom verom prema svetitelju; i pošto provede neko vreme u svetu, on ponovo dođe u manastir i primi monaški postrig: tako ga je silno potresla smirenost velikog podvižnika i dušu mu izmanila.

Jednom blaženi kasno uveče, po svom običaju, vršeći molitveno pravilo i usrdno se moleći Bogu za svoje učenike, ču glas koji ga viknu: "Sergije!" On se udivi ovoj neobičnoj noćnoj pojavi, satvori molitvu, pa otvori prozorče od kelije želeći da vidi ko ga to zove. I gle, on ugleda veliku svetlost s neba, koja sijanjem svojim učini noć tu svetlijom od dana. I dođe mu po drugi put glas, govoreći: Sergije! ti se moliš za čeda svoja, i moljenje je tvoje uslišeno: pogledaj i vidi broj Monaha koji se sabiraju pod tvoje rukovodstvo u ime Presvete Trojice. - Obazrevši se svetitelj ugleda veliko mnoštvo prekrasnih ptica, koje su ne samo u manastir nego i oko manastira priletale i neiskazano umilno pevale angelske pesme. I opet se ču glas koji govoraše: Kao ove ptice, tako će se umnožiti broj tvojih učenika; i posle tebe neće se umanjiti, i tako će čudesno i različito biti ukrašeni vrlinama oni koji budu išli stopama tvojim. - Gledajući to, svetitelj se divljaše ovom divnom viđenju, pa želeći da se još neko zajedno s njim raduje ovome viđenju, on gromko viknu gorespomenutog Simona, koji je živeo bliže od ostalih. Udivivši se ovom neobičnom pozivanju starčevom, Simon brzo dođe s njemu, ali se ne udostoji videti celo viđenje, već vide samo jedan deo one nebeske svetlosti. Prepodobni mu onda ispriča sve što vide i što ču, i obojica se radovahu zajedno, proslavljajući Boga.

Uskoro posle toga k prepodobnom Sergiju dođoše iz Carigrada izaslanici svjatjejšeg patrijarha Filoteja i predadoše mu od patrijarha blagoslov i darove: krst, paraman i shimu; i sledeće pismo: "Milošću Božjom arhiepiskop Konstantikova grada, vaseljenski patrijarh gospodin Filotej sinu i saslužitelju naše smernosti o Duhu Svetom blagodat i mir i naš blagoslov! Slušasmo za tvoje veoma vrlinsko življenje po Bogu, i mi uzveličasmo i proslavismo Boga. A l i vam nedostaje još jedno, i to najglavnije: nemate opštežiće. Ti znaš, prepodobni, da i sam bogoroditelj prorok David, koji sve obuhvataše svojim razumom, ništa ne uzmože tako pohvaliti kao ovo: Gle, kako je divno i krasno, kad sva braća žive zajedno! (Ps. 132, 1). Stoga vam i mi dajemo dobri savet - da ustrojite opštežiće; i neka bude s vama milost Božja i naš blagoslov".

Dobivši ovu patrijarhovu poslanicu prepodobni otide k blaženom mitropolitu Aleksiju, pokaza mu gramatu patrijarhovu i upita ga: Sveti Vladiko, kako ti naređuješ? - Sveti Aleksije mu odgovori: Prepodobni oče, Bog koji proslavlja one koji Njega slave udostoji te tolikih blaga, te glas o tebi i životu tvome dostiže i u daleke zemlje, da ti i sam veliki vaseljenski patrijarh savetuje ono što je na korist, to ti i ja isto savetujem i pohvaljujem.[7]

Od toga vremena prepodobni Sergije ustanovi u svojoj obitelji opštežiće i naredi bratiji da strogo drže opštežićni ustav: da niko ništa ne stiče za sebe, da ništa ne naziva svojim, nego da im po zapovestima svetih otaca sve bude zajedničko. No zabranivši monasima privatnu svojinu, prepodobni ne beše sklon da skuplja bogatstvo ni za ogaitu korist manastira. Sve suviške sveti podvižnik upotrebljavaše na dobrotvorna dela: na milostinju ništima ili na pomaganje siromašnim mirjanima koji su dolazili u manastir. Sa uvećavanjem priloga manastiru od strane hristoljubivih mirjana, uvećavao je milostivni iguman dobrotvornu delatnost manastira: putnici su zbrinjavani, siromašni hranjeni, bolesni negovani. Knezovi i vojvode svraćali su sa odredima vojske, i svi dobijali hranu i piće od gostoprimnog podvižnika.

Ipak u Radonežskoj obitelji ubrzo izbi nered pobuna protiv svetog igumana. Bratija koji sa onakom upornošću primoraše prepodobnoga da se primi igumanske vlasti, sada postadoše nezadovoljni, verovatno, zbog strogosti opštežića. Rođeni brat prepodobnoga Stefan ne tuđ duhu vlastoljublja, beše na čelu pobunjenika i uvredi svetitelja u crkvi za večernjim bogosluženjem. Krotki podvižnik ništa ne reče uvrediocu. On pravo iz crkve, ne svrativši ni u svoju keliju, kasno po noći tajno napusti manastir i krenu u pustinju Prešavši oko triestak kilometara on naiđe na jedno vrlo zgodno mesto blizu reke Kiržač, i tu se nastani. A bratija, videvši da ih je otac napustio, nađoše se u velikoj nevolji i pometnji, kao ovce bez pastira, i počeše ga brižno tražiti na sve strane. I posle nekog vremena pronađoše ga, i sa suzama ga moljahu da se vrati u manastir, ali on ne hte, pretpostavljajući usamljeništvo i molitveno tihovanje. Tada mnogi od učenika njegovih ostaviše lavru i pređoše k njemu u pustinju, i svetitelj osnava novi manastir u ime Blagovesti Presvete Bogorodice. Monasi pak koji ostadoše u lavri, pošto ne mogahu ni živeti bez svoga oca prepodobnog Sergija niti ga umoliti da se vrati k njima, otidoše k preosvećenom mitropolitu Aleksiju i moliše ga da on naredi prepodobnom Sergiju da se vrati u manastir Presvete Trojice. Sveti Aleksije posla k prepodobnome dva arhimandrita moleći ga da ispuni molbu bratije i obraduje ih svojim povratkom k njima, da se monasi svete obitelji njime osnovane ne bi razišli, nemajući pastira, i da sveto mesto ne bi zapustelo. Prepodobni Sergije, pošto nije mogao ne poslušati arhijereja, vrati se u lavru svoje prvo boravište, gde ga bratija dočeka sa prevelikom radošću A u Kiržačkom manastiru prepodobni postavi za igumana svog učenika Romana.

Sveti Stefan, episkop Permski,[8] koji gajaše veliku ljubav prema prepodobnom, putovaše jednom iz svoje eparhije u Moskvu putem koji je prolazio na osam kilometara daleko od manastira prepodobnog Sergija. Pošto je mnogo žurio u grad, episkop Stefan nije mogao svratiti u manastir, imajući nameru da to učini pri povratku. No kada beše prema manastiru on zastade, očita: "Dostojno jest" ..., i satvorivši uobičajenu molitvu pokloni se prepodobnom Sergiju rekavši: Mir tebi, duhovni brate. - A u to vreme blaženi Sergije sa bratijom bejaše za trpezom; no razumevši duhom episkopovo poklonjenje, on tog časa ustade sa trpeze, pa postojavši malo i satvorivši molitvu takođe se pokloni episkopu i reče: Raduj se i ti, pastiru Hristova stada, i mir Božji neka bude s tobom. - Bratija se začudiše ovom neobičnom postupku prepodobnoga, a neki razumeše da se prepodobni udostoji viđenja. Posle pak obeda monasi stadoše raspitivati prepodobnoga šta se to desilo, i on im reče: Onoga časa episkop Stefan koji putuje u Moskvu zaustavi se prema našem manastiru, pokloni se Presvetoj Trojici i blagoslovi nas grešne. - Kasnije neki od učenika njegovih raspitaše se i utvrdiše da je bilo tačno sve onako kako im je prepodobni rekao. I divljahu se daru prozorljivosti, kojim Bog obdari oca njihova.

Obitelj prepodobnoga cvetaše vrlo vrlinskim ljudima; mnogi od njih biše uzeti za igumane po drugim manastirima, a neki biše postavljeni za episkope. I svi oni uspevahu u vrlinama, vođeni i rukovođeni svojim velikim učiteljem, iskusnim u vršenju zapovesti Gospodnjih - prepodobnim Sergijem, koji beše primer stadu svome, vodeći ravnoangelni život.

Među učenicima prepodobnoga beše jedan po imenu Isakije; on je želeo da se posveti podvigu bezmolvija, podvigu usamljeničkog molitvenog tihovanja, i stoga je često molio prepodobnog oca našeg Sergija za blagoslov na ovaj veliki podvig. Jednom premudri pastir u odgovor na njegovu molbu reče: Ako ti, čedo, želiš da bezmolstvuješ, da usamljenički molitveno tihuješ, ja ću sutra dati blagoslov na to. - Sutradan, po završetku božanstvene liturgije, prepodobni Sergije ga oseni časnim krstom i reče: Gospod neka ti ispuni želju! - U tom trenutku on vidi gde neobičan plamen izlazi iz ruke prepodobnoga i okružava njega, Isakija; od toga vremena on prebivaše u mučanju, i samo jednom čudesna pojava razdreši mu usta.

Živeći angelskim životom na zemlji, prepodobni otac naš Sergije, iako u telu, udostoji se opštenja sa svetim bestelesnim anđelima. Jednom sveti iguman služaše božanstvenu liturgiju sa svojim bratom Stefanom i bratancem Teodorom. U crkvi pored ostalih bejaše i Isakije molčalnik. Sveti Sergije, kao i uvek, vršaše veliku tajnu sa strahom i bogobojažljivošću. Odjednom Isakije ugleda u oltaru četvrtog čoveka koji sijaše neobičnom svetlošću i na sebi imađaše vrlo blistave odežde; na malom vhodu sa Evanđeljem nebeski saslužitelj stupaše za prepodobnim, lice mu sijaše kao sunce, te je prosto bilo nemoguće gledati u njega. Čudna pojava zaprepasti Isakija, i on otvori usta i upita oca Makarija koji stajaše pored njega: Kako divan prizor, oče! Ko je ovaj neobični čovek? Makarije takođe bi udostojen viđenja; zapanjen i poražen njime, on odgovori: Ne znam, brate; i ja se sam užasavam gledajući ovako divnu pojavu. Sem ako neki sveštenoslužitelj nije došao sa knezom Vladimirom.

Knez Vladimir Andrejevič[9] u to vreme beše u crkvi. Starci upitaše jednoga iz njegove svite, nije li s knezom došao sveštenik; ovaj odgovori da sveštenika nije bilo s njima. Tada inocima bi jasno, da sa prepodobnim Sergijem saslužuje anđeo Božji. Po završetku liturgije oni pristupiše prepodobnome i upitaše ga o tome. Podvižnik isprva ne hte da im otkriva tajnu. Kakvu ste neobičnu pojavu videli, čeda moja? Služili liturgiju Stefan, Teodor i ja grešni; više nikoga nije bilo. A kada učenici produžiše da ga uporno mole, on im najzad reče: Čeda moja, kada vam je sam Gospod Bog otkrio, mogu li onda ja sakriti to? Onaj koga ste videli, bio je anđeo Gospodnji; ne samo danas, nego uvek kada ja nedostojni služim svetu liturgiju on, po Božjem blagovolenju, služi zajedno sa mmom. Novi dok sam ja živ, nemojte nikome govoriti što ste videli.

Među učenicima prepodobnog Sergeja bejaše jedan po imenu Andronik, rodom iz Rostova kao i sam prepodobni. Još u mladim godinama on dođe u manastir Životvorne Trojice i bi primljen za monaha. Tu se on podvizavao mnogo godina, ukrasi sebe vrlinama i podnese mnoge trudove; zato prepodobni i ljubljaše silno svog revnosnog učenika. Andronik imađaše želju da podigne svoj manastir i zavede u njemu opštežiće. I želja mu se ispuni. U to vreme mitropolitom Moskovskim beše sveti Aleksije; prisno prijateljstvo i bratska ljubav vezivahu sveto! mitropolita sa blaženim Sergijem; oni često vođahu duge dušekorisne razgovore; sveti mitropolit je mnogo puta pitao za savet prepodobnog igumana. Jednom, pri poseti manastiru, sveti Aleksije reče prepodobnom Sergiju: Vozlzubljeni, hoću da te zamolim za jedno dobro, i mislim da ćeš iz ljubavi prema meni ispuniti moju molbu. A starac odgovori arhijereju: Vladiko sveti, svi smo mi u tvojoj vlasti; za tebe nema smetnji. Tada mitropolit reče: Ja hoću, ako Bog pomogne, da podignem manastir. Pri našoj plovidbi iz Carigrada, na moru se podiže silna bura, tako da umalo ne izgibosmo Svi se počeše moliti Bogu, pa i ja Ga stadoh moliti da nas izbavi od sigurne smrti. Tada ja dadoh zavet da ću podići hram onome svetitelju, u čiji nam dan Gospod podari da se iskrcamo na obalu. Tog časa bura prestade, tišina nastade, i mi stigosmo na obalu 16. avgusta Sada ja želim da ispunim svoj zavet da podignem crkvu u čast Nerukotvornog lika Gospoda našeg Isusa Hrista;[10] i da pri njoj ustrojim opštežićni manastir. Zato te molim, daj mi vozljubljenog učenika tvog Andronika.

Prepodobni rado ispuni mitropolitovu molbu. Sveti Aleksije otputova u Moskvu i tamo na obalama Jauze osnova manastir,[11] a igumanstvo u njemu poveri Androniku. Nakon nekog vremena sam prepodobni Sergije dođe u novu obitelj; blagoslovi svoga učenika i reče: Gospode, pogledaj s neba na mesto ovo i poseti ga milošću Svojom.

Isti mitropolit sveti Aleksije, iz zahvalnosti Gospodu što na njegove smirene molitve isceli tatarsku caricu Tajdulu, osnova drugi manastir u Moskvi - u spomen čuda svetog Arhistratiga Mihaila;[12] i za ovaj Čudovski manastir sveti mitropolit izmoli od prepodobnog oca Sergija nekoliko staraca.

Ime svetog Sergija vezano je sa osnivanjem i Simonovskog manastira u Moskvi. Bratanac svetog Sergija Teodor dugo je vreme prebivao u obitelji velikog podvižnika, živeći s njim u jednoj keliji i cvetajući vrlinama. Svi su se divili tome što Teodor nikada ništa nije skrivao od svoga nastavnika - igumana, već mu je ispovedao svaki pomisao. Kada postade sveštenomonah, on zažele da osnuje negde manastir, i tu želju svoju kaza prepodobnom Sergiju. No prepodobni isprva ne hte pustiti od sebe bratanca, želeći da mu posle sebe preda igumanstvo u Radonežskom manastiru. A kada za Teodora stade moliti veliki knez Dimitrije Joanovič, podvižnik pristade da ga pusti, a zajedno sa njim i one od bratije koji budu hteli poći sa njim. Verovatno uz pristanak velikoga kneza Teodor izabra i mesto za novu obitelj u blizini Moskve, zvano "Simonovo". Prepodobni Sergije dođe da razgleda izabrano mesto, nađe da je zgodno i dade svoj blagoslov za zidanje nove obitelji. Teodor sazida crkvu u ime Prečiste Vladičice naše Bogorodice, u čast njenog slavnog Rođenja; otvori pri crkvi manastir i zavede u njemu opštežiće.[13] Glas o vrlinskom životu Teodorovom stade se brzo širiti, i sa tim i broj monaha u njegovoj obitelji rasti. Sam prepodobni Sergije više puta je posećivao ovu obitelj i, po predanju, uzimao udela u poslovima bratije. Nakon izvesnog vremena Teodor bi postavljen za arhiepiokopa Rostovskog, i svojim vrlinama jarko sijaše kao veliki svetionik sve do svoje končine, 28. novembra 1394. godine.

Ne samo u Moskvi, nego i u mnogim drugim mestima nicali su manastiri, osnovani ili učenicima prepodobnog Sergija ili pak samim njim. Tako, veliki knez Dimitrije Joanovič, želeći da podigne manastir u Kolomni na mestu zvanom Golutvino, usrdno moli svetog Sergija da blagoslovi to mesto i da podigne crkvu. Dirnut takvom verom velikoga kneza i pokretan ljubavlju prema njemu, prepodobni se uputi peške u Kolomnu, - takav je bio njegov običaj -, blagoslovi to mesto i podiže crkvu u ime Bogojavljenja Gospodnja. Na molbu velikoga kneza on dade za novu obitelj jednoga od svojih učenika, sveštenomonaha Grigorija, čoveka bogobojažljiva i pobožna. Ubrzo i ta obitelj, u kojoj takođe bi zavedeno opštežiće, Božjom blagodaću, procveta u slavu Jednog, u Trojici slavljenog Boga.

Na molbu drugoga kneza, Vladimira Andrejeviča, prepodobni blagoslovi mesto u Serpuhovu za manastir u čast Začeća Presvete Bogorodice. U taj manastir, zvan Visocki, svetitelj posla za strojitelja, na upornu molbu kneževu, jednog od svojih najomiljenijih učenika - Atanasija, izvrsnog znalca Svetog Pisma, koji se odlikovao neobičnom poslušnošć u i drugim vrlinama i veoma iskusnog u prepisivanju knjiga.[14] - Tako je prepodobni Sergaje blagosiljao mnoge obitelji i slao tuda svoje učenike. I duhovni sinovi njegovi, i sinovi sinova njegovih, kao zvezde su sijali i blistali na sve strane čudesnim životom svojim na korist svima.[15]

Blaženi mitropolit Aleksije, pošto već beše iznemogao od starosti, i videvši da mu se približuje kraj, pozva k sebi prepodobnog Sergija, pa skinuvši sa svojih grudi zlatan arhijerejski krst, ukrašen dragim kamenjem, davaše ga prepodobnam. A l i prepodobni, poklonivši se smireno, reče: Prosti mi, vladiko sveti, od mladosti ja ne bih zlatonosac, a tim pre u starosti želim da živim u siromaštvu. - Na to mu sveti mitropolit reče: Znam, vozljubljeni, da si tako radio; no sada pokaži poslušnost i primi blagoslov koji ti dajemo. - I pri tim rečima on mu svojim rukama stavi krst oko vrata; pa mu onda poče govoriti: Znaš li, prepodobni, zašto sam te pozvao i šta hoću da ti predložim? Eto, ja sam Bogom mi poverenu Rusku mitropoliju držao koliko Njemu bi ugodno; ali sada vidim da mi se približio kraj, samo ne znam dan smrti moje, i želim da za života svog nađem čoveka, koji bi posle mene mogao pasti Hristovo stado, i nikoga osim tebe ne nalazim. Meni je dobro poznato da, počevši od kneza pa do poslednjeg čoveka, svi žele tebe. Stoga, prepodobni, primi sada čin episkopski, a posle mog odlaska iz ovog sveta primićeš moj presto.

Čuvši ove reči prepodobni, pošto je smatrao sebe nedostojnim takvoga čina, veoma se smuti, pa odgovori arhijereju: Prosti mi, vladiko, to nikada biti ne može, jer ti hoćeš da mi natovariš breme koje je iznad mojih sila. Ta ko sam ja grešni i najgori od svih ljudi, da se drznem dotaći se takvoga čina! - Blaženi mitropolit dugo ubeđivaše svetitelja, navodeći reči Svetoga Pisma, da bi ga privoleo na svoj predlog, ali se ljubitelj smirenosti nikako ne dade privoleti. Naposletku reče ovo: Vladiko sveti, ako ne želiš da oteraš moju ništavnost iz ovih krajeva i da nikada ne čuješ za mene, onda mi nemoj više govoriti o tome, niti ikome drugome dopusti da mi se obraća sa takim rečima, pošto niko ne može naći u meni pristanak na to.

Videći da je svetitelj nesavitljiv, sveti mitropolit prestade da mu govori o tome: bojao se da prepodobni ne otputuje u neke daleke krajeve i pustinje, i Moskva se liši takvog svetila, No pošto ga uteši duhovnim rečima, on ga otpusti s mirom u manastir.

Ne dugo posle toga sveti mitropolit Aleksije otputova iz ovog života, 12. februara 1378. godine. Tada svi uporno i usrdno moljahu blaženog Sergija da primi presto Ruske mitropolije. A l i on ostade neumoljiv i nepopustljiv. Nakon dvanaestogodišnje smutnje koja nastade posle prestavljenja svetog mitropolita Aleksija, na presto Moskovske mitropolije bi uzveden sveti Kiprijan.[16]

U to vreme po popuštenju Božjem bi za grehe naše najezda tatarskog hana Mamaja na Rusku zemlju. Veliki knez Dimitrije Joanovič stade se spremati za rat. A l i pre no vdto krenu u rat, on ode u manastir Presvete Trojice da od njegovog svetog igumana, prepodobnog Sergija, dobije blagoslov za svoj ratni pohod. Sveti Sergaje ga naoruža blagoslovom i molitvom, i izreče mu ovakvo proroštvo o pobedi: Idi protiv varvara; ni najmanje ne sumnjaj, Bog će ti pomoći i ti ćeš pobediti neprijatelja i zdrav se vratiti. - Veliki knez, uzdajući se u pomoć Božju i u molitve svetog ugodnika Božjeg Sergaja, krenu sa vojskom u rat, i na Kulikovskom polju strahovito potuče neprijatelja 8. septembra 1380. godine, tako da se sam car Mamaj jedva spase bekstvom sa malom družinom. Međutim za sve vreme dok se vodila Kulikovska bitka prepodobni Sergije, sabravši bratiju, stajaše s njima na molitvi i usrdno moljaše Gospoda da daruje pobedu pravoslavnom vojinstvu. Imajući dar prozorljivosti, sveti Sergije jasno gledaše što se dešavalo na daljini kao da se dešava pred njegovim očima; i kaza bratiji o pobedi velikoga kneza Dimitrija nad Tatarima, pomenu po imenu mnoge pravoslavne vojnike koji padoše u boju, i učini pomen za njih. A sve mu to bi otkriveno od Boga. Veliki pak knez Dimitrije, po pobedonosnom povratku iz rata, dođe u manastir k prepodobnome i prinese mu veliku blagodarnost za pomoć koju mu ukaza svojim usrdnim molitvama k Bogu.

Prepodobnom ocu našem Sergiju mnogi se obraćahu, moleći ga za pomoć i zaštitu, i on je uvek pomagao nevoljne i štitio ugnjetavane i uboge. Nedaleko od manastira življaše jedan čovek tvrdica i nemilosrdan; on učini nepravdu svome siromašnom susedu: uze od njega svinju, zakla je, i ne hte mu je platiti. Oštećeni siromašak se požali prepodobnome i zamoli ga da mu pomogne. Prepodobni pozva kod sebe tog čoveka i reče mu: Čedo, veruješ li da ima Boga? On je Sudija i pravednima i grešnima, Otac je siročadi i udovicama; On je gotov na odmazdu, i strašno je pasti u ruke Njegove. I kako to da se mi ne plašimo oduzimati tuđe, činiti nepravdu bližnjem i činiti svakovrsno zlo? Zar mi još nismo zadovoljni onim što nam On po Svojoj dobroti daje, nego se polakomljujemo na tuđe dobro? Kako možemo ne obraćati pažnju na Božju dugotrpeljivost? Zar mi ne vidimo kako oni što nepravdu čine osiromašuju, kuće njihove postaju puste i spomen o njima gubi se zanavek; i u onom svetu njih očekuje mučenje. - I mnogo drugih pouka svetitelj izgovori ovom čoveku i naloži mu da oiromašku plati svinju, dodavši: Nikada ne ugnjetavaj sirotinju. - I nemilosrdni čovek se raskaja, obeća da će se popraviti, i isplatiti svinju svome susedu. A l i posle nešto vremena on promeni svoju nameru i ne isplati dug siromašku. No kad uđe u odaju gde ležaše meso od zaklane svinje on vide kako se svo meso ucrvljalo, iako je bila zima. Uplašen time on odmah isplati svinju siromašku, a meso baci kučićima.

Jednom doputova u Moskvu iz Carigrada neki episkop, koji beše mnogo slušao o svetom ugodniku Božjem, ali nije verovao tome. I mišljaše u sebi: Zar se može u ovim krajevima pojaviti tako veliki svetilnik? - Sa takim mislima on krenu u manastir da vidi starca. A kad se približi manastiru, njega obuze neki strah; i tek što kroči u manastir i ugleda svetitelja - on oslepe. Tada ga prepodobni uze za ruku i uvede u svoju keliju. Episkop mu sa suzama ispriča o svome neverju, i kajući se za svoj greh moljaše svetitelja da mu povrati vid. Smireni iguman se dotače njegovih očiju, i episkop tog trenutka progleda. Posle toga prepodobni stade krotko i blago razgovarati s njim, i govoraše da se ne treba gorditi; i episkop steče potpuno uverenje da je prepodobni Sergije zaista Božji čovek i da ga je Gospod udostojio videti zemnog anđela i nebesnog čoveka. I prepodobni sa doličnom češću isprati episkopa iz svog manastira, i episkop otputova slaveći Boga i Njegovog ugodnika Sergija.

Jednom noću blaženi otac stajaše pred ikonom Prečiste Bogomatere vršeći uobičajeno molitveno pravilo, i pogledajući na sveti lik Njen govoraše u molitvi: Prečista Mati Hrista moga, zaštitnice i moćna pomoćnice roda ljudskog, budi posrednica za nas nedostojne, uvek se moleći Sinu Tvom i Bogu našem, da pogleda na ovo sveto mesto. Tebe, Mater slatkoga mi Hrista, prizivamo u pomoć mi sluge Tvoje, jer si Ti svima nada i pristanište spasenja. - Tako se prepodobni moljaše; i pročitavši blagodarni kanon Prečistoj i akatist on sede da se malo odmori. Odjednom on reče svome učeniku Miheju: Čedo, straži i bdi, jer ćemo sada imati čudesnu i strašnu posetu. - Tek što prepodobni to reče, iznenada se ču glas koji govoraše: Evo dolazi Prečista. - Čuvši to, svetitelj brzo izađe iz kelije u predsoblje; i gle, svetlost velika, jača od sunčane, obasja svetitelja, i on odmah ugleda Prečistu sa dva apostola, Petrom i Jovanom, u neiskazanom sjaju. Ugledavši to, svetitelj pade ničice, jer ne mogaše podneti taj nepodnošljivi blesak. No Prečista svojim rukama dodirnu svetitelja i reče: Ne plaši se, izabraniče moj! Evo dođoh da te posetim, jer je uslišena molitva tvoja o učenicima tvojim. Nemoj tugovati više o obitelji svojoj: odsada će ona izobilovati u svemu ve samo za života tvoga na zemlji, nego i po odlasku tvome ka Gospodu. Ja nikada neću ostaviti obitelj tvoju, snabdevajući je onim što je potrebno, čuvajući je i krileći je.

Rekavši to, Prečista Bogomater postade nevidljiva. A svetitelj kao u vansebnosti uma beše sav obuzet strahom i trepetom. I kad malo posle dođe sebi, on ugleda svoga učenika gde od straha leži kao mrtav, i podiže ga. Tada Mihej poče praviti metanija starcu, govoreći: Oče, Gospoda radi objasni mi ovu čudesnu pojavu što bi; umalo se duša moja ne razluči od tela mog zbog bleska pojave ove. No svetitelj beše obuzet velikom radošću, i lice mu sijaše od te neiskazane radosti, i on ne mogaše ništa drugo govoriti nego samo ovo: Čedo, strpi se malo, jer i u meni sva duša trepti od čudesnog viđenja I prepodobni stajaše neko vreme ćuteći i zadivljen. Onda reče svome učeniku: Čedo, pozovi mi Isaka i Simona. Kada ovi dođoše svetitelj im ispriča sve po redu, kako vide Prečistu Bogorodicu sa apostolima, i šta mu Ona reče. Čuvši to oni se ispuniše velike radosti, i svi zajedno odslužiše moleban Bogorodici. Svetitelj pak svu tu noć provede bez sna, razmišljajući o milostivoj poseti Prečiste Vladičice.

Jednom prepodobni služaše svetu liturgiju, a gorespomenuti učenik njegov Simon, čovek savršen po životu, beše tada eklesiarh.[17] On vide gde po svetom prestolu kruži oganj, obasjavajući oltar i služaščeg oca Sergija, tako da svetitelj stajaše u ognju od glave do nogu. A kad nastade vreme pričešću, božanski oganj se podiže, i savivši se kao neko najtananije platno spusti se u svetu čašu, iz koje se i pričesti dostojni služitelj sveti Sergije. Pošto se pričesti, prepodobni se odmače od svetog prestola, i osetivši da se Simon udostojio viđenja, dozva ga i upita Čedo, od čega se tako uplašila duša tvoja? On odgovori: Oče, ja videh čudesnu pojavu: videh blagodat Duha Svetoga koja deluje sa tobom. Tada mu prepodobni zabrani da nikome ne priča o tome: Ne govori nikome što si video dok me Gospod ne pozove k Sebi. I oni obojica zablagodariše Gospodu na takvoj milosti.

Poživevši mnogo godina u velikom uzdržanju i trudovima, i učinivši mnoga čudesa, prepodobni otac naš Sergije dostiže duboku starost: navrši sedamdeset osam godina Providevši svoj odlazak k Bogu, on na šest meseci pre toga sazva k sebi bratiju i predade starešinstvo svome učeniku Nikonu,[18] koji iako beše mlad po godinama, ali mu um cvetaše duhovnim iskustvom i mudrošću, i u celokupnom životu svom on podražavaše svog učitelja i nastavnika prepodobnog Sergija. Postavivši dakle Nikona za igumana, prepodobni se predade potpunom bezmolviju, potpunom molitvenom tihovanju, i stade se pripremati za odlazak iz ovog vremenskog života Septembra meseca on se razbole, i osetivši svoj skorašnji odlazak k Bogu on pozva kod sebe bratiju i obrati im se poslednji put sa poukom. Pošto ih bogomudro posavetova i pouči, on se oprosti sa svima i blagoslovi ih sve. Naposletku im reče: Ja odlazim k Bogu koji me poziva, i vas poveravam svemogućem Gospodu i Prečistoj Materi Njegovoj; neka vam Ona bude pribežište i odbrana od vražjih zamki i klopki.

U poslednjim trenucima svoga zemaljskog života prepodobni se pričesti svetim Tajnama Hristovim. Zatim podigavš i ruke svoje on sa molitvom predade Gospodu svetu dušu svoju.[19] Čim svetitelj izdahnu, neiskazani miomir razli se po njegovoj keliji; lice mu beše svetlo i sijaše nebeskim blaženstvom. Bratija gorko oplakaše svoga učitelja i nastavnika, i česno telo njegovo pogreboše, položivši ga u crkvi Životvorne Trojice, sa desne strane.

Trideset godina posle prestavljenja prepodobnog Sergija biše otkrivene njegove svete mošti. I to na sledeći način. U blizini manastira življaše u to vreme jedan pobožan čovek; imajuć: "veliku veru k svetome Sergiju on često dolažaše na njegov grob i usrdno se moljaše ugodniku Božjem. Jednom noću posle plamene molitve on zadrema, i tada mu se javi sveti Sergije i reče: Idi i upitaj igumana obitelji: zašto me tako dugo ostavljaju pod zemljom u sanduku, gde voda opkoljava moje telo? - Probudivši se ovaj se čovek ispuni straha, ali u isto vreme oseti i neobičnu radost u srcu svom; i odmah ispriča o viđenju učeniku prepodobnog Sergija Nikonu, tadašnjem igumanu. Nikon obavesti bratiju, i nastade veliko likovanje među monasima. Glas o skorom otkriću moštiju ugodnika Božjeg pronese se daleko, i mnogo se naroda steče u manastir. Kada otkopaše grob i otvoriše sanduk, odmah se divni miomir razli naokolo. Tada ugledaše divno čudo: ne samo svete mošti prepodobnog Sergija behu čitave i netljene, nego se trulež ne beše dotakla ni odeće njegove; sa obe strane sanduka videla se voda, ali ona nije dodirivala ni mošti prepodobnoga, ni haljine njegove. Videći to, svi se obradovaše i uznesoše hvalu Bogu koji proslavi Svoga ugodnika. Sa velikim slavljem biše položene svete mošti prepodobnoga u novi kivot. Ovo obretenje moštiju prepodobnog Sergija bi 5. jula 1422. godine. Pri obretenju svetih moštiju dogodiše se mnoga isceljenja. No i nadalje od česnog kivota njegovog kao od izvora teku isceljenja svima koji sa verom pristupaju: jer kako. za života svog na zemlji, tako i po prestavljenju svom ovaj veliki čudotvorac čini velika i neizbrojna čudesa, u slavu Hrista Boga našega, kome čast i blagodarenje kroza sve vekove. Amin.

Od mnogobrojnih čudesa bogonosnog oca našeg Sergija koja su se desila posle njegovog prestavljenja pomenućemo nekoliko. U svetoj brizi o svojoj obitelji bogonosni podvižnik se posle svoga upokojenja više puta javljao nekima od bratije. Tako jednom monah Trojickog manastira Ignjatije bi udostojen ovakvog viđenja: sveti Sergije za vreme svenoćnog bdenija stoji u crkvi na svom mestu i sa ostalom bratijom učestvuje u crkvenom pojanju. - Udivljen, Ignjatije odmah kaza o tome bratiji, i svi radosno zablagodariše Gospodu što im je darovao tako velikog molitvenika i pomoćnika.

U jesen 1408. godine, kada iguman beše učenik prepodobnoga Nikon, k predelima Moskve stadoše se približavati Tatari pod vođstvom svirepoga Edigeja. Prepodobni Nikon je dugo molio Gospoda da sačuva obitelj Svoga ugodnika i zaštiti je od najezde groznih neprijatelja; pri tome je prizivao ime velikog osnivača obitelji - prepodobnog Sergija. Jednom noću posle molitve on prisede da odahne, i zadrema. Odjednom on vidi svetitelje Petra i Aleksija i sa njima Sergija koji mu reče: Gospodnja je volja da inoplemenici zakače i ovo mesto; no ti, čedo, ne tuguj i ne smućuj se: obitelj neće opusteti nego će još više procvetati. - Zatim, davši blagoslov, sveci postadoše nevidljivi. A prepodobni Nikon osvestivši se pohita vratima, no ona behu zaključana; on ih otvori i ugleda svetitelje kako odlaze od njegove kelije. Tada njemu postade jasno da to nije bio san već istinsko viđenje. - Predskazanje prepodobnog Sergija brzo se ispuni: Tatari razrušiše manastir i spališe. No monasi, predupređeni na tako čudesan način, privremeno se skloniše iz manastira, a kada neprijatelji odstupiše od predela Moskve, Nikon Božjom pomoću i molitvama prepodobnog Sergija ponovo sazida manastir i podiže drveni hram u čast Presvete Trojice.[20]

Za igumanstva istog prepodobnog Nikona jedan inok, sekući šumu za građenje kelije, silno povredi sebe sekirom po licu. Od velikog bola on ne mogade nastaviti posao i vrati se u svoju keliju; sumrak se hvatao, a iguman tada ne beše u manastiru. Odjednom inok ču kako neko zakuca na vrata od kelije i reče da je iguman; no inok, iznemogao od bola i gubitka krvi, ne beše u stanju da ustane i otvori vrata; utom se vrata sama otvoriše, divna svetlost najedared obasja svu keliju, i usred tog sjaja inok ugleda dva čoveka, jednog u arhijerejskom odjejanju. Paćenik stade misleno prositi blagoslov od došavših. Lučezarni starac pokazivaše arhijereju temelje kelije, a ovaj ih blagosiljaše. Tada bolesnik, na svoje najveće iznenađenje, oseti se potpuno zdrav. Iz toga on razumede da se udostojio videti svetitelja Aleksija i prepodobnoga Sergija. Tako se ova dva sveta muža, sjedinjeni prisno bratskom ljubavlju za života na zemlji, javljahu i po smrti.

Žitelj Moskve Simeon trgovac, rođen po predskazanju svetog Sergija, strahovito se razbole, te se ne mogaše ni pokrenuti, ni zaspati, ni jesti, već ležaše raslabljen na postelji svojoj. Pateći mnogo, on jednom noću stade prizivati u pomoć svetog Sergija: Pomozi mi, prepodobni Sergije! izbavi me od bolesti! seti se: ti si za života svog bio tako milostiv prema mojim roditeljima i predskazao im moje rođenje; ne zaboravi me, ti vidiš kako mi je strahovito teško. - Odjednom pred njega stadoše dva starca: jedan od njih bejaše Nikon; bolesnik ga odmah poznade, pošto je lično znao ovog svetitelja još za života njegova; a za drugog mu bi jasno da je to sam prepodobni Sergije. Divni starac oseni bolesnika krstom, pa onda reče Nikonu da uzme ikonu koja je stajala kraj postelje, a koju nekada sam Nikon beše poklonio Simeonu. Bolesniku se učini da mu se sva koža odvoji od tela; posle toga sveci postadoše nevidljivi. I u tom trenutku Simeon oseti da je potpuno ozdravio: podiže se na svojoj postelji, a da ga pritom niko ne pridrži; tada mu postade jasno da mu nije spala koža, već da ga je bolest napustila. I bi radost njegova velika; i ustavši, on se poče plameno moliti svetim čudotvorcima zbog svog čudesnog isceljenja.

Jednom o prazniku Presvete Trojice beše se po običaju steklo vrlo mnogo sveta u obitelj prepodobnoga. Među tim svetom beše i jedan jadni putnik bogomoljac koji pre sedam godina beše izgubio vid; on stajaše van crkve, dok je u crkvi teklo svečano bogosluženje; a njegov se vodič beše udaljio od njega na neko vreme. Slušajući crkveno pojanje slepac tugovaše što ne može da uđe i da se pokloni svetim moštima prepodobnoga. Ostavljen od vodiča, on stade gorko ridati. Odjednom njemu se javi brz na pomoć sveti Sergije, uze ga za ruku, uvede ga u crkvu i privede kivotu; slepac se dotače kivota i odmah pro gleda. Mnoštvo ljudi biše svedoci tako slavnog čuda, i svi zablagodariše Bogu i proslaviše Njegovog ugodnika. Isceljeni pak čovek, u znak blagodarnosti ostade zauvek u obitelji prepodobnoga i pomataše bratiji u radovima.

Pripadnimo i mi od sveg srca k raki čudotvornih moštiju prepodobnog i bogonosnog oca našeg Sergija i sa umilenjem zavapimo: Prepodobni oče Sergije, moli Boga za nas! - Na srdačnu veru on uvek milostivo odgovara čudotvornom ljubavlju, koja leči od svih neduga. Amin.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE

EFROSINIJE SUZDALjSKE

 

Prepodobna Efrosinija beše kći ispovednika Hristove vere, kneza Mihaila Černjigovskog.[21] Dugo vreme supruga njegova beše bezdetna; knez Mihail i kneginja se toplom verom obraćahu Presvetoj Bogorodici i prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju, i sa suzama ih moljahu da im podare porod. Jedne noći njima se javi Bogorodica i reče: Budite odvažni, molite se: vaša molitva je primljena, i u znak toga primite miomir. Oni se uplašiše, i probudiše se iz ona, i nađoše pored svog uzglavlja zavežljaj sa mirisima; metnuvši ih u kadionicu, oni svu kuću napuniše divnim miomirom. I velmoži njihovi, i svi ukućani kneževi divljahu se ovom neiskazanom mirisu. Knez Mihail i supruga njegova još se usrdnije stadoše moliti Bogu. Posle toga njima se ponovo javi Presveta Bogorodica i dade im golubicu u ruke, pri čemu se dom njihov ispuni miomira. I po treći put im se avi Presveta Bogorodica sa prepodobnim ocima Antonijem i Teodosijem i reče im: Uslišene su vaše molitve: vama će se roditi kći, kojoj nadenite ime Teodula,[22] jer će biti slu žiteljka crkve Vlahernske.

A kad se rodi ova kćer,[23] roditelji joj po reči Prečiste, dadoše ime Teodula. Kad god je njena dojilja jela mesa, sveta Teodula, budući još u povoju, celog tog dana nije sisala mleko iz njenih sisa. Videći to, njena mati razmišljaše šta će biti sa njenom ćerkom. I jednom ona imade ovakvo viđenje: okriljena, ona uzleće k nebu i predaje Bogu svoju devojčicu. Probudivši se iz sna ona uznese blagodarnost Presvetoj Bogorodici za sva njena čudesna znamenja. Novorođenu devojčicu krstiše u Pečerskom manastiru, u hramu Presvete Bogorodice. A kada Teodula poodraste, blagoverni knez Mihail sam je učaše Svetom Pismu. A u ostalome mladoj kneginji beše nastavnik knežev bojar Teodor, koji se odlikovao mudrošću i učenošću. Pobožna Teodula prevazilažaše sve svoje vrsnice u učenju i lepotom lica svoga. Mnogi zbog toga tražahu njenu ruku, ali je ne dobiše. U to vreme življaše u Suzdalju veoma blagočestivi knez Mina. On zaprosi od roditelja Teodulu, i oni mu je obećaše dati za ženu. Međutim Teodula beše time veoma ožalošćena, i neprestano se sa suzama moljaše Presvetoj Bogorodici da je sačuva u devstvenosti Presveta Bogorodica joj se javi, naređujući da posluša svoje roditelje, i reče joj: Nečistota se neće dotaći tvoga tela.

Sveta devojka se pokori volji svojih roditelja i krenu u Suzdalj; ali dok još beše na putu, njen zaručnik umre. Stigavši u grad Suzdalj, ona ode u tamošnji ženski manastir Presvete Bogorodice Vlahernske i zamonaši se dobivši ime Efrosinija. I tu ona življaše: pokazujući veliku poslušnost prema svima monahinjama, silno iznuravajući telo svoje i prosvećujući dušu svoju, i tvoreći svaku vrlinu. I zbog tako usrdnog i neumornog podvizavanja u vrlinama ona dobi od Boga dar proroštva; i često ona poučavaše sve Evanđelskom rečju, i isceljivaše mnoge od raznih bolesti. U vreme pak najezde nečestivog Batija ona molitvama svojim sačuva manastir od razorenja. Prestavi se blažena Efrosinija u večni život dvadeset petog septembra 1250. godine, u isti dan u koji ranije bi zamonašena.[24]

 

 

SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA

PAFNUTIJA i ostalih 546 mučenika postradalih sa njim

 

Sveti prepodobnomučenik Pafnutije življaše u vreme cara Dioklecijana i beše rodom Egipćanin. Carski namesnik Egipta Arijan, gonitelj hrišćana, doputova u grad Tentiru[25] i odredi dvesta vojnika da mu pronađu i dovedu podvižnika Pafnutija. Ali ovaj, unapred obavešten o tome od anđela, sam se javi gonitelju, i pošto ispovedi veru u Hrista Boga, on bi bačen u tamnicu. Zatim ponovo bi izveden pred namesnika, pri čemu okovi sami od sebe spadoše s njegovih ruku i nogu. Tada ga metnuše na strahovite muke, tako da mu iznutrice ispadoše, ali ga anđeo Gospodnji no celi. Videvši to, dva vojnika, Dionisije i Kalimah, koji mučahu svetitelja, poverovaše U Gospoda Hrista, i tu odmah biše obezglavljeni. Ponovo zatvoren u tamnicu, Pafnutije obrati Hristu četrdeset činovnika koje namesnik beše bacio u tamnicu. Svi oni za ispovedanje Hrista biše predati ognju Posle toga sveti Pafnutije, na čudesan način oslobođen tamnice i s radošću primljen u domu jednog bogatog čoveka po imenu Nestorija (ili Evstorgija), pobudi na podvig mučeništva samog Nestorija, suprugu njegovu Ermionu i kćer njegovu Stefanu, koji biše obezglavljeni Arijanom. Potom sveti Pafnutije obrati šesnaest učenika dečaka, decu uglednih roditelja: oni biše probodeni džilitima, a jedan od njih spaljen na lomači; osamdeset pak ribara, podstaknuti na mučeništvo, biše lišeni života sekirom. Sveti Pafnutije obrati još četiri stotine vojnika sa njihovim starešinom Jevsevijem; i oni svi biše sažeženi u jamama. Posle toga sveti Pafnutija sa kamenom o vratu baciše u reku; ali on na tom kamenu doplovi do obale. Naposletku sveti Pafnutije bi poslat samom Dioklecijanu; ovaj prikova svetitelja na palmovo drvo, i tako sveti ispovednik predade duh svoj Bogu 303. godine.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG

PAFNUTIJA

 

Prepodobni Pafnutije, otac prepodobne Efrosinije, podvizavao se posle prestavljenja svoje kćeri u istom manastiru, i skončao u miru.

 

 

SPOMEN

VELIKOG ZEMLjOTRESA u Carigradu

 

U vreme cara grčkog Teodosija Mlađeg (408-450. g.) dogodi se u Carigradu na ovaj dan veliki i strašan zemljotres, koji potraja nekoliko meseci.[26] Bilo je to u vreme carigradskog patrijarha svetog Prokla (434-447. g.). O tome ovako piše istoričar Teofan: U vreme svjatjejšeg patrijarha Prokla nastadoše veliki zemljotresi u Carigradu, koji potrajaše četiri meseca. Građani Vizantinci (tj. Carigrađani) od toga se uplašiše i pobegoše izvan grada na polje zvano "Sedmo Polje". Tamo oni ostadoše duže vremena, svakodnevno čineći litanije i moleći se Bogu zajedno sa svojim episkopom (tj. patrijarhom) i sa carem Teodosijem.

Jednoga dana, dok se zemlja silno tresijaše i sav narod usrdno i dugo vapijaše Bogu, govoreći neprekidno: "Gospode pomiluj!", iznenada oko trećega časa dana (tj. oko devet sati ujutru) svi videše kako jedno dete bi božanskom silom čudesno uzneseno visoko u vazduh. Ovo dete u vazduhu ču glas božanski, koji mu sa visine govoraše i naređivaše, da javi episkopu i narodu da, moleći se, govore ovako: "Agios o Teos, Agios Ishiros, Agios Atanatos, eleison imas!", to jest: "Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni, pomiluj nas!", i osim tih reči da ništa drugo toj pesmi ne dodaju.

Kada sveti Proklo dobi ovu božansku vest od deteta, on odluči da narod tako i peva tu pesmu, i odmah zatim prestade zemljotres. Potom blažena Pulherija, sestra cara Teodosija, a i sam car, udivivši se tome čudu, ustanoviše da se ova božanska pesma "Svjatij Bože" peva ovako u celoj vaseljeni. I od tada počeše sve Crkve svakodnevno da ovom pesmom ovako hvale Boga. Toliko o tome veli Teofan U svojoj "Hronici" (knjiga I, gl. 93).

U Sinaksaru pak Carigradske Crkve stoji još i to da se u ono vreme beše pojavila jeres takozvanih "teopashita", tj. bogostradalnika, koji su proizašli iz nečestive jeresi monofizitske. Oni su, naime, pevali ovu crkvenu pesmu "Svjatij Bože, Svjatij Krepkij, Svjatij Bezsmertnij" sa dodatkom: "koji si se raspeo za nas", čime su uvodili pogrešno učenje da je Hristos stradao za nas ne samo Svojom čovečanskom nego i svojom Božanskom prirodom (što bi značilo da je stradala i sva Sveta Trojica). Zato je Bog, preko ovog čudesnog događaja uznošenja deteta u vazduh, otkrio i pokazao svima vernima kako treba pevati ovu trisvetu pesmu Svetoj Trojici, ne dodajući joj nikakve druge reči. Tako su tu pesmu, bez dodatka, pevali i anđelski horovi, koje je ovo dete čulo u vazduhu. Carigradski Sinaksar još dodaje i to da je ovo dete, spustivši se na zemlju i prenevši patrijarhu Proklu i narodu poruku Božju o ovoj pesmi, odmah zatim izdahnulo i predalo dušu svoju Bogu, a i zemljotres je odmah prestao. Ono pak mesto u Carigradu, gde dete bi čudesno uzneseno na visinu, nazva se od tada imenom "Božansko Uzvišenje".

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

DIONISIJA i KA L IMAHA, EVSTORGIJA (NESTORIJA)

i supruge njegove ERMIONE i kćeri STEFANE, starešine JEVSEVIJA

i 40 vojnika, 80 ribara, 40 činovnika i 16 deceučenika.[27]

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

PAVLA i TATIJE

i četvoro dece njihove:

SAVINIJANA, MAKSIMA, RUFA i EVGENIJA

 

Sveti mučenici ovi, supruzi Pavle i Tatija i četvoro dece njihove, behu iz Damaska. Optuženi kao hrišćani, oni biše gvozdenim lancima vezani o mučilišno drvo i strahovito bijeni i mučeni. Zatim im nevernici polomiše udove, te tako sveti mučenici predadoše duše svoje u ruke Božje, i primiše od Gospoda vence mučenišva.

 

 

SPOMEN SVETOG

VIZANTIJA

 

Spominje se u Jerusalimskom Kanonariju (a u ostalim Sinaksarima ga ne spominju).

 

 

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG

TEOFILA ISPOVEDNIKA, arhiepiskopa Efeskog

 

Svetitelj Hristov Teofil življaše pobožno i bogougodno u vreme jeresi ikonoboračke (8-9. vek), mudro upravljajući crkvom Efeskom i smelo izobličavajući bezumne ikonoborce, koji Hristovu ikonu rugahu i odbacivahu Zato se udostoji ispovedništva i venca besmrtnosti. Upokoji se mirno u Gospodu svome. Službu mu napisao prepodobni Teofan Načertani. U nekim Sinaksarima se ne spominje, ali ga spominje Sinodik Pravoslavlja (koji se čita u Nedelju Pravoslavlja).

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Teodosije II - carovao od 408-450. g.
  2. Prepodobna Efrosinija podvizavala se polovinom petog veka.
  3. Tačna godina rođenja prepodobnog Sergija ne zna se; najverovatnije je da se rodio 1314. godine.
  4. Na mestu starog Radoneža sada se nalazi selo Gorodište ili Gorodok; ono se nalazi između Moskve i Trojice - Sergijeve Lavre, na 15 km. od poslednje.
  5. Teognost bio mitropolit od 1328. do 1353. godine.

  6. Spomen ovih svetih Mučenika praznuje se 7. oktobra.
  7. Pretpostavlja se da se prepodobni Sergije lično sam ili preko svetog mitropolita Aleksija obratio Carigradskom patrijarhu, kome je Ruska Crkva bila tada potčinjena, sa molbom da odobri i blagoslovi njegovu odluku da zavede u manastiru opštežiće, pošto misao o zavođenju opštežića pripada samom prepodobnom Sergiju.
  8. Spomen svetog Stefana, prosvetitelja Perme ( 1396. god.), praznuje se 27. aprila; svete mošti njegove počivaju u Moskovskom hramu Spasa na Boru.
  9. Knez Vladimir Andrejevič Serpuhovski (1410. godina), saratnik Dimitrija Joanoviča Donskog u Kulikovskoj bitci; na njegovoj baštini nalazila se Trojicka lavra.
  10. 16. avgusta praznuje se prenesenje iz Edese u Carigrad Nerukotvorne2 ikone Gospoda našeg Isusa Hrista, učinjeno 944. godine.
  11. Spaso-Andronikov manastir - osnovan oko 1360. godine.
  12. Spomen čuda sv. Arh. Mihaila u Honi - praznuje se 6. septembra; Čudov 1 manastir u Kremlju - osnovan 1365. godine.
  13. Početak Simonovog manastira - oko 1 3 7 0 . god. Nešto kasnije, on prenesen na novo mssto, gde se i sada nalazi.

  14. Visocki manastir, na visokoj obali reke Nare, osnovan 1374. god
  15. Mnogobrojni učenici prepodobnog Sergija osnovali su do trideset manastira na severu Rusije, u drevnom Zavolžju - u šumama Novgorodskog, Vologodskog i Kostromskog kraja.

  16. On upravljao Ruskom mitropolijom dvaput: prvi put od 1381. do 1382. godine, drugi put - od 1390. do 1406. godine. Njegov spomen 16. septembra.
  17. Eklesiarh grčka reč, znači: starešina hrama; njegova je dužnosg bila: voditi računa o hramu i čistoti u njemu, o svima prinadležnostima hrama, kao i o poretku bogosluženja u hramu po propisima Tipika.
  18. Spomen prepodobnog Nikona Radonežskog (1428. god.) praznujese 17. novembra.
  19. Prepodobni Sergije prestavio se 25. septembra 1392. godine.
  20. Osvećenje ovoga hrama bi 25. septembra 1412. godine. Posle obretenja moštiju prepodobnog Sergija prepodobni Nikon podiže kameni hram - sadašnja Trojicka saborna crkva, u kojoj počivaju česne mošti svetog Sergija.
  21. Spomen njegov praznuje se 20. septembra.
  22. Teodula - grčko ime, znači: Božija služiteljka.
  23. Rodila se 1212. godine.
  24. Česne mošti svete Efrosinije počivaju u istom manastiru, u kome se zamonašila, podvizavala i upokojila.
  25. Tentira (Gentirija) glavni grad jedne oblasti u gornjem Egiptu, na zapadnoj obali Nila, sa hramom neznabožačkih bogova, poštovanih od Egipćana: Izide, Tifona i drugih.

  26. Po jednim Sinaksarima zemljotres je počeo 25. septembra, trajao je 4 meseca i prestao 26. januara, zbog čega se na dan 26. januara takođe vrši spomen ovog čuda. Po drugim pak Sinaksarima, radi se o dva različita zemljotresa, oba iz vremena cara Teodosija Mlađeg, pa se zato 26. januara vrši spomen onog drugog zemljotresa.
  27. O svima njima videti pod današnjim danom: Spomen sv. prepodobnomučenika Pafnutija.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica