Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

4. OKTOBAR

 

 

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA

JEROTEJA,

episkopa Atinskog

 

SVETI Jerotej rodio se u Atini. Bio jedan od devet članova Areopaga. Bio drug svetom Dionisiju Areopagitu, i nešto posle Dionisija primio veru Hristovu od apostola Pavla. Docnije ga ovaj apostol postavi za episkopa Atinskog. U vreme uspenija Presvete Bogorodice i Jerotej se javio u Jerusalimu i učestvovao u pogrebu. Svojim božanstvenim pojanjem privede mnoge k srdačnom umilenju i pokaza sebe kao muža nadahnuta sviše. Mnogo se potrudi na delu Evanđelskom, mnoge neznabošce obrati k istini, dobro rukovodi stadom svojim slovesnim, i najzad mučenički skonča za Hrista, koju mu dade dvojan venac u Carstvu Svom nebeskom: venac jerarha i venac mučenika.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG

AMONA

 

PREPODOBNI otac naš Amon beše rodom Egipćanin. Još u detinjstvu ostade siroče. Odgajen u strahu Božjem, on izrana ljubljaše čitanje Božanskih knjiga. A kad Amon postade punoletan, njegov stric ga stade terati da se oženi. Pretpostavljajući devstvo braku, ali u isto vreme želeći da ispuni volju svome stricu, Amon stade razmišljati na koji bi način sjedinio to dvoje. I on postupi ovako. Na dan svadbe, kada se svi raziđoše, i on se obrete u ložnici sam sa nevestom, zatvorivši vrata on reče nevesti: Poslušaj me, sestro, i pristani na ono što ću ti reći: brak u koji smo stupili nimalo nije bolji od devstvenosti, stoga ćemo dobro učiniti ako ne budemo spavali zajedno već odvojeno, da bismo, sačuvavši devstvenost, ugodili Bogu.

Rekavši to, Amon izvuče iz svojih nedara knjižicu i stade kao od lica Hrista i Apostola čitati devojci, koja nije znala Pisanija, spasonosne reči Božanskog učenja. Čitajući on je, po danoj mu od Boga blagodati, i od sebe dodavao pouke i savetovao joj da vodi čist i angelski život. A ona tronuta, reče: Gospodine moj, pristajem na sve što mi govoriš; i pošto ti pretpostavljaš devstveni život, to i ja isto hoću, i gotova sam činiti sve što mi narediš. - Tada Amon reče: Hoću da živimo odvojeno: ti u jednoj kući, a ja ću u drugoj. - No nevesta, ne želeći takvu podvojenost, reče: He, gospodine moj, živećemo u jednoj kući, ali ćemo odvojeno spavati.

Pošto se tako dogovoriše, oni stadoše voditi devstveni život. I njihov brak postade vrt u kome cvetaju krinovi devstvenosti, vrt ograđen celomudrijem i rashlađivan rosom Duha Svetoga. U takvom braku oni provedoše osamnaest punih godina, provodeći vreme u velikim podvizima: u postu i uzdržanju, u bdenju i molitvama, i telesnom radu. Devstvenica je u kući radila i trudila se, a Amon je mučio svoje telo radeći po čitav dan u svojoj bašti. Uveče pak, po povratku kući, on je sa svojom svetom suprugom, ili bolje reći sestrom, jeo po malo hleba. U ponoći su oboje ustajali na molitvu. Rano zorom Amon je opet odlazio na svoj posao, i radio do uveče. Tako ovo dvoje u mladim godinama svojim, živeći kao usred ognja, ne sagoreše: jer umrtviše ude svoje što su na zemlji - strasti svoje.

Vodeći takav život osamnaest godina, oni dostigoše savršenu čistotu i svetost. I jednom devstvenica reče Amonu: Htela bih ti nešto reći, gospodine moj; poslušaš li me, po tome ću poznati da me zaista ljubiš u Bogu. - On joj odgovori: Reci, sestro, i ako bude korisno, ja ću te poslušati. - Tada devstvenica reče: Goepodine moj, više će nam dolikovati da živimo sasvim odvojena. Ti si čovek svet i pravedan i čist, i ja, koliko mogu, sledujem tvome životu. Hajde da živimo potpuno odvojeno, da bi i drugi imali koristi od nas. Nije dobro da tvoja tako velika vrlina, zbog zajedničkog života sa mnom, bude sakrivena od onih koji bi se mogli koristiti njome i podražavati tvoje celomudrije. - Čuvši to, Amon proslavi Boga koji prikloni srce njeno ka sasvim odvojenom životu, za kojim je on odavna žudio. I reče joj: Gospođo sestro moja, ako je TO no volji tebi, onda da napustimo zajedničko stanovanje. Eto, ti ostani u ovoj kući, a ja ću otići na druto mesto.

Pošto se pomoliše Bogu, oni se rastadoše. Amon ode u Nitrijsku Goru[1] i zamonaši se, a tobožnja njegova žena, ostavši u kući svojoj, za kratko vreme sabra mnoštvo devojaka i unevesti ih Hristu, a sama postade njima igumanija.

Nastanivši se u Nitrijskoj Gori Amon provoćaše pustinjački život, u kakvim trudovima i podvizima to samo jedini Bog zna, kome on dan i noć služaše u toplini duha. I provede u tom pustinjačkom životu dvadeset dve godine, i pokaza se savršen monah. A Bog proslavi svoga ugodnika davši mu dar iscelenja, i svetitelj isceljivaše razne bolesti ljudi koji dolažahu k njemu.

Jednom dovedoše k njemu mladića koga beše ujelo beeno pseto. Za vreme napada mladić je grizao svoje telo. Roditelji njegovi, pripadajući k nogama svetoga Amona, moljahu ga da im isceli sina. No svetitelj im reče: Što mi muke zadajete tražeći od mene ono što prevazilazi moje sile. Ta u vašim je rukama i bolest i isceljenje vašega sina: jer vi ukradoste vola one udovice (svetitelj reče njeno ime), zaklaste ga i pojedoste; zato joj vratite živoga vola, i sin će vaš biti isceljen. - Čuvši to, roditelji pobesnelog mladića se prepadoše što svetitelj zna njihovu tajnu, ispovediše svoj greh, i zakleše se da će ukraćeno vratiti. Tada se svetitelj pomoli Bogu, isceli mladića, i otpusti ih s mirom. A oni, s radošću se vrativši doma, tog časa dadoše udovici drugoga vola mesto ukradenog i pojedenog.

Negda dođoše k prepodobnome dva čoveka za blagosloe. Svetitelj ih zamoli da mu donesu vodu za potrebe dolaznika, jer jedan od ove dvojice imađaše kamilu a drugi magarca. Oni uzeše veliki sud i krenuše sa gore po vodu. Kada napuniše sud vodom onaj što imađaše kamilu reče: Sud je veliki a gora visoka, zato ne želim da ovakvim teretom umorim svoju kamilu. - I ostavivši svoga druga on ode svojim putem, ne vraćajući se k svetitelju. A onaj drugi natovari vodu na svog magarca i s velikom mukom jedva je uznese na goru k prepodobnome. Ugledavši ga svetitelj mu reče: Bog te blagoslovio za tvoj trud, čedo! Znaj drug tvoj koji ne hte da donese vodu za potrebu našu, sada je u žalosti, jer se liši svoje kamile. - Tada ovaj čovek krenu za svojim drugom, i nađe ga gde plače, pošto mu kamilu behu pojeli vuci.

Ovog prepodobnog Amona spominje sveti Atanasije Veliki u Žitiju prepodobnog Antonija, gde on piše o njemu ovo: Jednom prepodobni Amon sa učenikom Antonijevim Teodorom iđaše k Antoniju. Kada dođoše do velike reke, zvane Likos, koju im je valjalo preplivati, zbog čega su se morali svući, to Amon zamoli da se malo udalji od njega, da ne bi jedan drugome videli nagotu. Teodor postupi po molbi. Ostavši sam, prepodobni Amon stade razmišljati na koji bi način prešao ne svlačeći odelo, jer se stiđaše i svoje sopetvene nagote, koju nikada ne vide: od beše toliko celomudren i čedan, da se stidio svoje vlastite nagote, i u toku celog života svog on ne obnaži tela svog. Dok on razmišljaše o tome, Anđeo Gospodnji uze ga, i za tren oka prenevši ga preko reke, postavi ga na drugu obalu. Teodor pak s velikom mukom jedva prepliva reku. Ugledavši Amona gde već stoji na obali, on se začudi na koji način je tako brzo preplivao reku tolike brzine. No primetivši da je odelo na Amonu potpuno suvo, on se zaprepasti, pa pavši k nogama njegovim moljaše ga da mu kaže kako je prešao hučnu reku. Prinuđen bratovljevom molbom, Amon mu otkri da ga je Anđeo preneo. Pri tome prepodobni Amon zapreti Teodoru, da nikome o tome ne govori dok on, Amon, ne pređe iz ovoga sveta u onaj. A kada dođe k svetom Antoniju, prepodobni Amon ču od njega ove reči: Bog mi otkri dan tvoga odlaska iz ovoga sveta. Zato te pozvah da se nasladim razgovora s tobom, pre no što otideš k Bogu. Pomolimo se jedan za drugoga. I pošto provedoše mnogo vremeia u razgovoru, oni se utešiše utehom Svetoga Duha, i Amon, primivši blagoslov, otide od svetog Antonija. A posle ne mnogo dana Antonije Veliki, sedeći na brežuljku, podiže oči svoje k nebu i vide gde Anđeli s radošću uznose na nebo Amonovu dušu, i veoma se obradova tome. A učenici ga upitaše: Kakav je razlog tvojoj radosti? - On odgovori: Danas se prestavi ava Amon, i ja videh svetu dušu njegovu gde Anđeli uznose na nebo.

Učenici zabeležiše taj dan, u koji im sveti Antonije kaza o Amonovom prestavljenju. Posle nekoliko dana doputovaše bratija iz Nitrije i obavestiše ih da se sveti Amon prestavio ka Gospodu. A kad izračunaše dane, učenici svetog Antonija nađoše da se Amon prestavio u onaj dan u koji Antonije vide dušu njegovu kako sa Anđelima uzlazi na nebo, i proslaviše Boga.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG

PAVLA PREPROSTOG

 

OVAJ Pavle beše zemljodelac u jednom selu; čovek prost, neuk i bezazlen. On stupi u brak sa ženom, lepom po licu, ali rđavom po duši i vladanju; ona dugo vreme krišom od muža činjaše preljubu. Jednom, vrativši se sa posla kući, Pavle zateče svoju ženu u grehu sa drugim. Osmehnuvši se malo, on reče preljubočincu: Dobro, dobro! ja zaista, ne marim. Tako mi Isusa, ne želim više da živim s njom. Eto ti nje; i decu hrani, a ja idem i biću monah.

I tog časa ostavivši sve, Pavle ode od kuće; i pri tome nikome ništa ne reče, niti ukori pokvarenu ženu svoju; nego ćutke uputi se u pustinju. I došavši k prepodobnom Antoniju Velikom,[2] on kucnu na vrata njegove kelije. - Antonije ga upita: Što hoćeš? - Pavle odgovori: Hoću da budem monah. - Antonije, videvši da je on već star, reče mu: Starče, tebi je već blizu šezdeset godina, ne možeš ti biti monah. Idi u selo i radi, blagodareći Boga: jer ti nećeš moći nositi pustinjački trud i trpeti iskušenja. - No Pavle odgovori: Oče, ja sam gotov da izvršujem sve što mi ti narediš. - Međutim Antonije, ne pridajući mu važnost, odgovori: Rekoh ti da si star, i ne možeš biti monah. Odlazi odavde! A ako hoćeš da budeš monah, onda idi u manastir gde ima mnogo bratije, koji će moći podnositi tvoje slabosti: jer ja ovde živim sam, i po pet dana ništa ne jedem, stoga ti ne možeš živeti sa mnom ovde.

Rekavši to Antonije zatvori vrata i tri dana ne izlažaše iz kelije zbog toga starca. Međutim starac svo to vreme ostade pred kelijom, ne odlazeći nikuda. Četvrtoga dana Antonije otvori vrata, i ugledavši Pavla stade ga ponovo odgoniti, govoreći: Odlazi odavde, starče! Što mi dosađuješ? Rekoh ti, da ti ne možeš ostati ovde. - Starac odgovori: Umreću ovde, a otići neću. - Antonije, videći da starac nema pri sebi ni hleba ni vode i da je već četvrti dan bez hrane, pomisli u sebi: "Ovaj starac, koji nije navikao da se posti, umreće od gladi, i na mojoj duši biće greh zbog njega". Zato pristade da ga primi, i reče mu: Možeš se spasti ako budeš poslušan, i izvršiš što ti budem naredio. A Antonije, probajući ga, reče: Stoj i moli se na ovom mestu dok ja ne dođem i ne donesem ti ono što imaš raditi.

Rekavši to Antonije ostavi Pavla i uđe u pešteru. I čitavu nedelju ne izađe k njemu, već ga krišom kroz prozorče posmatraše, i vide da on za to vreme nepomično stoji dan i noć na jednom mestu. Tada iziđe Antonije iz kelije i donese starcu palmovo pruće, i okvasivši ga u vodi reče Pavlu:

Pleti, starče, pruće kao što ja pletem. - I pletijaše Pavle pruće sve do tri sata po podne, a sa velikim trudom isplete petnaest lakata. Antonije pak pogledavši reče: Nisi ispleo petnaest lakata. Antonije pak pogledavši reče: Nisi dobro ispleo. Raspleti, pa ponovo pleti. - Međutim već beše sedmi dan otkako mu ništa nije bio dao da jede. A sve to činjaše Antonije radi toga da Pavla otera od sebe, jer je mislio da će starcu dosaditi pa će otići od njega. Pavle pak produži posao: sa velikim trudom rasplete uže i ponovo ga pletaše; ali, iako gladan i već u godinama, on se ne rastuži, niti se sneveseli, niti uzropta, niti se razgnevi. Antonije se sažali na njega, i kada sunce bi na zahodu on reče Pavlu: Starče, hoćeš malo hleba? - Pavle odgovori: Kako ti hoćeš, oče. - Ovakav odgovor potrese Antonija, jer Pavle, iako gladan nije hteo da glad utoli hlebom, nego je predao sebe Antonijevoj volji. I pojedoše malo hleba sa vodom, pa ustavši uzneso še blagodarnost Bogu. No sveti Antonije stavljaše Pavla na probu i u molitvama: sam po čitave noći ne spavaše i pevaše psalme sa mnogim metanijima, a Pavle se i u tome pokaza trpeljiv i bodar.

Jednom kada jeđahu, Antonije naredi Pavlu da pojede malo više hleba, jer ga sažaljevaše pošto još ne beše navikao da se poeti mnogo. Ali Pavle odgovori: Ako ti, oče budeš jeo još, onda ću i ja. - Meni je dosta, odgovori Antonije, jer sam monah. - Na to Pavle reče: I meni je dosta, jer i ja hoću da budem monah.

I Pavle izvršivaše sve što mu Antonije naređivaše. Jednom mu Antonije naredi da mu sašije odeću. Kada je Pavle saši Antonije mu reče: Rđavo si je sašio; rasparaj je i ponovo šij. - A kada je ponovo saši, Antonije opet naredi da je raspara i ponovo šije. Sve to činjaše Antonije, da ispita Pavlovo trpljenje i poslušnost. A Pavle ni najmanje ne uzropta zbog toga, već s usrđem i ljubavlju ispunjavaše sva naređenja Angonijeva. Videvši da je Pavle po svemu sposoban za pustinjački život, Antonije mu reče: Eto, ti si u ime Gospoda Isusa postao monah. - I naredi mu Antonije da živi usamljenički, načinivši keliju za njega, na rastojanju od svoje kelije koliko se četiri puta može dobaciti kamenom. I prebivaše blaženi Pavle blizu svetog Antonija u toj zasebnoj keliji, trudeći se dan i noć u monaškim podvizima, zbog čega i dobi vlast nad duhovima nečistim da ih izgoni, i da isceljuje bolesti.

Jednom dovedoše svetom Antoniju mladića u kome beše duh nečisti, veoma opak i velik, jedan od knezova tame, koji huljaše Boga. No Antonije reče: Nije to moj posao, jer nisam dobio od Boga vlasti nad najsilnijim besima, nego Pavle preprosti ima taj dar. - I ode on s mladićem k Pavlu i reče mu: Avo Pavle, isteraj iz ovog mladića duha nečistog, da bi se on vratio zdrav kući svojoj hvaleći Boga. - Pavle na to reče: A ti, oče, zašto ga nisi isterao? - Antonije odgovori: Imam jedan drugi posao, i zato ga dovedoh tebi. - I ostavivši besomučnoga mladića kod Pavla Antonije otide. A Pavle, pomolivši se Bogu, reče besu: Đavole, otac Antonije ti naređuje da izađeš iz ovoga mladića. - A đavo s grdnjom odgovori: Neću izaći, svezli i lažljivi starče. - Tada Pavle, uzevši kožu u kojoj je hodio, stade ga biti govoreći: Izlazi! naređuje ti Antonije. - No đavo ne izlažaše. - Tada Pavle reče: Ili ćeš izaći, ili ću ja otići i kazati Hristu, i biće rđavo po tebe. - Ali đavo, huleći i na Hrista, govoraše: Neću da izađem. - Tada se Pavle razgnevi na đavola, i u podne, kada u Egiptu sunce peče kao Vavilonska već, pope ce na kamen i ostade kao nepomični stub, vapeći ka Hristu i govoreći: Gospode Isuse Hriste, raspeti za vreme Pontijskog Pilata, Ti znaš da neću sići sa ovoga kamena, pa makar i umro na njemu, i neću okusiti ni hleba ni vode dok me ne uslišiš i ne isteraš besa iz ovoga mladića. - Dok on to još govoraše, bes stade vikati: Izlazim, izlazim, i ne znam gde ću se obresti. - I izišavši pretvori se u veliku zmiju od sedamdeset lakata, i baci se u Crveno Mope. - Tako sveti Pavle pobedi đavola prostotom i smirenošću svojom; jer male đavole izgone ljudi veliki u veri, a glavne knezove besovske pobeđuju ljudi smireni, kao ovaj sveti Pavle.

Blaženi Pavle imađaše i dar prozorljivosti. Jednom prilikom, ušavši u jedan manastir, on stade kraj crkve i posmatraše s kakvim ko mislima ulazi u crkvu. Beše večernje, i svi. ulažahu u crkvu vedra lica i svetle duše, i sa svakim od njih ulažaše s radošću i Anđeo hranitelj. Ali jedan brat iđaše u crkvu mračna lica, potamnele duše, okružen besima, pri čemu ga svaki vucijaše k sebi, a njegov Anđeo hranitelj iđaše za njim izdaleka, tužan i uplakan. Videvši to, svetitelj se ožalosti, i silno tugovaše za poginulog brata; od velike tuge on i u crkvu ne uđe, nego seđaše izvan nje i plakaše. A kad se crkvena služba završi, sva bratija izlažahu onakvi kakvi i ulažahu, Božanska svetlost ih ozaravaše. Ugleda prepodobni Pavle i onoga brata koji pri ulaženju u crkvu beše mračan i potamneo; a gle, lice njegovo sada beše svetlo kao lice anđela, i blagodat Duha Svetoga osenjavaše ga, i Anđeo hranitelj radosno ga držaše za ruku, a bes izdaleka ridaše i ne mogaše mu se ni najmanje približiti.

Videvši tako brzu promenu na tome bratu, blaženi se obradova, i zaustavi ga, i pred svima ispriča šta je video, pa onda upita toga brata za razlog tako iznenadne promene kod njega. A on, videći sebe izobličena Božjim otkrivenjem, ispriča pred svima sve o sebi, govoreći:

"Ja sam veoma grešan: mnogo godina provedoh ja sve do današnjega dana u nečistoti. No ušavši danas u crkvu, čuh gde čitaju svetog proroka Isaiju, ili bolje - Boga koji preko njega govori: Umijte se, očistite se, uklonite zloću iz duša vaših pred očima mojim, naučite se dobru; i ako gresi vaši budu kao skelet, postaće beli kao sneg (Is. 1, 16. 17. 18). Čuvši to, meni se duša potrese, otvoriše mi se duhovne oči i ja, sagledavši bedu i pogibao svoju, uzdahnuh i u srcu svom rekoh o Bogu: Ti si, Gospode, došao u svet da grešnike spaseš, kao što si mi to sada kazao preko Proroka svog; učini to stvarno sa mnom grešnim. Jer evo obećavam da odsada, pomoću Tvojom, ne samo neću činiti nikakva zla, nego ću i odbaciti svako bezakonje i poslužiti Tebi, Gospode, čistom savešću; samo me Ti sam primi kajućeg se, i ne odbaci mene koji padam pred Tobom - Sa takvim obećanjima, produži on, iziđoh iz crkve, rešivši u srcu svome da ne grešim pred Bogom".

Čuvši to, svi gromkim glasom proslaviše Boga koji prima svakoga koji My pribegava s pokajanjem.

Tako prozorljiv beše sveti Pavle, jer se za prostotu i bezazlenost svoju ispuni blagodati Božije. Ta i ko je tako pri jatan Bogu kao bezazleni? Gospod govori kroz usta Psalmopevca: Bezazleni i pravedni prilepljivahu se k Meni (Ps. 24, 21).

Prepodobni Pavle prožive u svetoj prostoti svojoj mnogo godina i, satvorivši mnoga čudesa, otide ka Gospodu.[3] On, koji na zemlji beše prost i neuk, sada je premudar na nebu, mudriji od svih mudraca ovoga sveta, i sa mudrim heruvimima sozercava on Hrista, Božiju Silu i Božiju Premudrost. Jer prava je mudrost - bojati se Boga, i ugađati My služeći My y prostoti duha i bezazlenosti srca. Molitvama, Gospode, ugodnika Tvog Pavla prepodobnog, umudri nas u vršenju zapovesti Tvojih; daj nam imati strah Tvoj - početak mudrosti, da bismo, uklonivši se od zla strahom Tvojim, tvorili dobro pred Tobom i obreli milost Tvoju zanavek. Amin.

 

 

SPOMEN SVETOG I PRAVEDNOG KNEZA

STEFANA ŠTILjANOVIĆA,

despota Srpskog

 

POSLE propasti Srpskog carstva i despotovine u Smederevu (1459. godine), Srbi u Srbiji i drugim srpskim krajevima potpali su pod tursko ropstvo, dok su Srbi preko Save i Dunava potpali pod vlast Mađarsko-austrijske države. Oni su tu bili nešto slobodniji i po dozvoli mađarskih kraljeva imali su svoje starešine, koji su se zvali despoti i upravljali su Srbima u Sremu, Bačkoj i Slavoniji. Tako je posle propasti Srpske države u Smederevu, srpski despot u Sremu postao Zmaj Ognjeni Vuk, sin Grgura Brankovića Slepog, sinovac svetog Stefana Slepog, poslednjeg despota slobodne Srbije i Smedereva.[4] Po smrti pak Zmaj Ognjenog Vuka, mađarski kralj Matija dade despotsko zvanje Đorđu Brankoviću, sinu spomenutog Svetog Stefana Slepog i Svete Majke Angeline.[5] No kako se Đorđe ubrzo zamonaši i dobi ime Maksim,[6] despotsku titulu nasledi njegov brat Jovan Branković, koji i despotovaše sve do svoje smrti 1502. godine.[7] Posle njegove blažene končine, njegova blagočestiva supruga despotica Jelena, obrati se svome srodniku na srpskom jadranskom primorju knezu Stefanu Štiljanoviću i pozva ga da, umesto preminulog supruga njenog Svetog Jovana, on preuzme u Sremu i Slavoniji srpsko despotsko dostojanstvo.

Ovaj blaženi knez Stefan Štiljanović, poreklom iz srpskog plemena Paštrovića, južno od Huma, sa crnogorskog primorja, rođen je od pravoslavnih i blagočestivih roditelja i odgajen u svakoj dobroj nauci Gospodnjoj. Još kao mlad pokazao se kao veoma bogoljubiv i čovekoljubiv i starao se da srce svoje svagda ima upravljeno ka Gospodu. Kada je pak odrastao on je usrdno revnovao u delatnom ispunjavanju volje Božje, kojoj se učio iz Svetog Pisma. Stefan takođe beše vešt i u vojnoj veštini i srcem beše veoma hrabar, kao što se to docnije pokaza u borbama sa bezbožnim Agarjanima, to jest Turcima.

Otišavši iz svog rodnog kraja u Srem (krajem 15. ili početkom 16. veka), on postade despot Srpski i dobi na upravu mesto Morović u Sremu, gde od tada beše njegovo sedište. Pravedni Stefan se i ovde, kao i svuda do sada, uklanjaše od svakoga zla i činjaše svome narodu mnoga dobra. On sebe svagda ograđivaše strahom Božjim i bogoljubivim čovekoljubljem. Beše izobilan verom pravoslavnom, molitvom i milostinjama, kako prema ljudima, tako i prema crkvama i manastirima. Iako beše opasan vlašću, on nikada ne zaboravljaše činiti pravdu. No vremena u kojima on upravljaše behu vrlo teška, i neprilike pritiskivahu njega i njegov narod sa svake strane. Pravedni Božji rodoljub, ovaj divni knez i despot Srpski može se zaista usporediti sa svetim Aleksandrom Nevskim ili sa svetim Jovanom Vladimirom.[8]

Junački se boraše pravedni Stefan protiv nasilja turskog, jer bezbožni Turci sve više i više napadahu na severne hrišćanske krajeve i narode. Posle znamenite Mohačke bitke 1526. godine, gde turski sultan Sulejman I, zvani Veličanstveni (1520-1566. g.)* pobedi mađarskog kralja, Turci sve više zalažahu u severnije krajeve i strahovito pljačkahu i zlostavljahu tamošnji hrišćanski živalj. Uz to, u ovo vreme nastadoše i unutrašnji sporovi mađarskih i austrijskih velikaša oko mađarskog prestola, što sve još više umnožavaše srpska stradanja i nevolje u ovim krajevima. Istakavši se svojim borbama protiv bezboštva i nasilja turskog, a i svojim pravednim i pravilnim stavom prema svojim gospodarima u Mađarskoj, Stefan uskoro dobi na upravu i još neke oblasti, kao što su mesta Miholjac i Glogovnica u Virovitičkoj Županiji, zatim gradovi Novigrad i Orahovica, a potom, zajedno sa svojom blagočestivom suprugom Jelenom, on dobi na dar i posed zvani Ešćem u Sremu. No kada turski napadi i nasilja još više učestaše, jer Turci uskoro zauzeše i grad Budim (1529 g.) pa opkoliše i sam grad Beč, tada pravedni Stefan zamoli ugarskog kralja da mu da neko zaštićenije mesto, eda bi se sa narodom svojim nekako izbavio od nasilja agarjanskog. Jer on govoraše kralju da ne može više podneti tolike pljačke i nasilja turska: "Plivamo usred neprijatelja, kao jabuka posred vode", govoraše on. Iako se Stefan hrabro boraše, turska sila ipak zauze Slavoniju između reka Save i Drave (1536. godine), tako da Stefan bi prinuđen da se ispred Turaka povuče preko reke Drave, u mesto zvano Šikloš.[9]

Kako napadi i pljačke agarjanske nikako ne prestajahu, to u ovim krajevima nastupi tada velika i strašna glad. Glad ne beše nastupila toliko od nerodice i nevremena, koliko od turske pljačke i višegodišnjeg ratovanja sa njima, kojom prilikom Turci porobiše i odvedoše i stoku i radnu snagu, tako da zemlja ne mogaše biti obrađivana. Videći glad i stradanje naroda svoga od nemaštice, pravedni i čovekoljubivi Stefan otvori tada narodu svoje žitnice, i bratoljubivo razdade žito svakome prema njegovoj potrebi, te tako prehrani gladne ljude svoje. Prilikom deobe žita narodu, Stefan je svakome govorio da daje žito kao na neki zajam, ali je posle toga okupio sav svoj narod na jedno brdo, zvano Buntir, blizu spomenutog Šikloša, i tu je svima sve oprostio i svakog dugovanja ih razrešio. Zbog ovakve milosti i čovekoljubivosti svoje, pravedni Stefan bi voljen od svega naroda svoga, i od Slavonaca i Baranjaca poštovan kao svetitelj još za života svoga.

Poživevši tako česno i bogougodno, blaženi Stefan se mirno preseli ka Gospodu (negde posle 1540. godine) i bi česno pogreben od svoje supruge Jelene i pravoslavnog naroda, na brdu Buntiru izvan grada. Supruga pak njegova Jelena, raspustivši sluge svoje, sama se povuče ispred Turaka negde u nemačke zemlje.

Kada pak silni Agarjani naiđoše i u ove krajeve i zauzeše grad i mesto gde beše pogreben pravedni Stefan, tada se desi sledeće divno čulo Božje. Jedne tamne noći turski vojnici, na mestu gde je Stefan bio pogreben, videše jednu čudnu svetlost nebesku kako svetli na onom brdu. Misleći da je tu možda skriveno neko zlato ili srebro, Agarjani počeše kopati na mestu gde se pojavi ova svetlost. Kopajući, oni naiđoše na kovčeg sa telom blaženog pravednika, koje nađoše da beše sasvim celo i netruležno i iz sebe izdavaše divan blagouhani miris. Tako isto i odelo svetoga beše ostalo neistrulelo i iz njega se širaše blagoprijatni miris. Turski vojnici odmah o tome izvestiše svoga starešinu Amira (ili Amurat-bega), koji ispitavši dobro ko je tu pogreben, doznade da je to Srpski knez Stefan, poreklom iz primorja, sa kojim ovaj Amir beše u nekom daljnjem srodstvu. Jer i ovaj Amir beše poreklom hrišćanin, ali je kao dečak uzet od Turaka i postao janičar. Glas o pronalasku svetih moštiju Sv. Stefana ubrzo se pronese na sve strane, pa stoga ovome Amiru dođoše i neki srpski monasi i zamoliše ga da im preda kovčeg sa moštima Svetog Stefana.

Iako poturčenjak, Amir ukaza čast moštima hrišćanina i srodnika svoga Stefana, te dozvoli monasima da ga uzmu sa sobom. Monasi uzeše kovčeg sa moštima pravednog kneza Stefana i odneše ga u manastir Presvete Bogorodice zvani Šišatovac, koji se nalazi u Fruškoj Gori u Sremu, gde je Sveti Stefan i pre živeo.[10]

Čuvši za sve ovo, blagočestiva supruga Stefanova Jelena, dođe odmah iz Nemačke u manastir Šišatovac. Poklonivši se sa svakom pobožnošću moštima svoga svetog muža, ona se zatim tu zamonaši dobivši monaško ime Jelisaveta. Udaljivši se nedaleko od toga mesta, ona provođaše svoj život u molitvama i podvizima, pa se posle tri godine mirno prestavi u Gospodu i dobi nasleđe sa svetim suprugom svojim u večnom Carstvu Nebeskom. Njeno sveto telo takođe bi preneto u manastir Šišatovac i tu česno pogrebeno.

Telo Svetog Stefana počivalo je u manastiru Šišatovcu i njemu su dolazili da se poklone i pomole mnogi srpski ljudi, među njima i patrijarh srpski iz Peći Pajsije sa mitropolitom beogradsko-sremskim Avesalomom (godine 1631.). Tom prilikom je patrijarh Pajsije napisao kratko žitije Sv. Stefana. Službu pak napisao mu je monah Petronije u manastiru Hopovu (1675. g.), na molbu jeromonaha Jefrema Šišatovčanina. U Stefanovom pak kraju, u selu Bečiću u Paštrovićima, na crnogorskom primorju, podignuta je njemu crkva u prošlom veku i osvećena 1875. godine od strane kotorskog episkopa Gerasima Petranovića.

Za vreme Drugog svetskog rata, zbog nasilja i bezboštva ustaškog, mošti Svetog i pravednog kneza Stefana prenete su iz manastira Šišatovca u Beograd (14. aprila 1942. godine), i od tada se nalaze u Sabornoj crkvi u Beogradu. Sveti likovi, to jest ikone Svetog Stefana nalaze se u manastiru Novom Hopovu i Šišatovcu, a i u njegovim Službama, štampanim u Srbljaku (rimničkom i beogradskom).

 

 

SPOMEN SVETE PREPODOBNE

JELISAVETE,

Srpske kneginje Jelene Štiljanović

 

SUPRUGA Sv. Stefana Štiljanovića, o kojoj se opširnije govori u Žitiju muža njenog (pod današnjim datumom).

 

 

ŽITIJE SVETIH OTACA NAŠIH

GURIJA, episkopa Kazanskog,

i VARSANUFIJA, episkopa Tverskog

 

PREPODOBNI Gurije, u svetu Grigorije, rodio se u gradu Radonježu od manjih bojara Rugotinih. Kao mladić Grigorija službovaše kod knjaza Jovana Penjkova. Beše Grigorije tih i krotak po naravi; u crkvu često iđaše; molitvu i post držaše: milostinju i ostale vrline upražnjavaše. Time Grigorije steče ljubav i poštovanje svoga gospodara, i ovaj mu poveri na upravu sav dom svoj. No to izazva zavist kod saslužbenika Grigorijevih, i oni ga oklevetaše kod knjaza da on preljubu čini sa njegovom ženom. Knjaz poverova klevetnicima i naredi da Grigorija ubiju. Ali sin knjaza, pametan i oprezan, umoli oca svoga da poštedi Grigorija i svojom presudom ne sramoti dom svoj; i podrobno ispitavši celu stvar, on utvrdi da je posredi čista kleveta, i izbavi Grigorija od smrti. Ali knjaz, podložan jarosti, posadi nevinog Grigorija u duboku jamu. Dve godine provede Grigorije u njoj, mučen glađu, jer mu je davana ne čovečanska hrana: na tri dana bacan mu je po snop ovsa i nešto vode. Jedan drug Grigorijev ponudi Grigoriju da mu krišom donosi hranu, ali ovaj to odbi, rekavši da "njega hrani velika i izobilna blagodat Božja". Pritom Grigorije zamoli tog svog druga da mu mesto hrane donosi hartije i mastila za pisanje bukvara, po kojima se deca uče pismenosti, i da novac dobijen za bukvare razdaje sirotinji.

Nakon dve godine milosrdni Gospod, videći dobro trpljenje sluge Svoga, koji nevino strada, blagovoli osloboditi ga iz te tamnice kao iz pakla, i nevidljivom rukam sile Svoje otvori mu tamnički zatvor. Grigorije, neočekivano ugleda na vratima svetlost, i spopade ga strah, misleći da je to vražiji privid, pošto se ta vrata dve godine nisu otvarala. I on ustade, i stade se moliti. No svetlost se ponovo pojavi na vratima, sada mnogo jača. Grigorije priđe, dodirnu rukom vrata, i ona se odmah otvoriše. Shvativši da mu sam Bog šalje oslobođenje iz ove tamnice, Grigorije se s blagodarnošću pomoli Gospodu, uze ikonu Presvete Bogorodice koju je sa sobom imao u tamnici, pa iziđe ni od koga primećen, iako je bio dan. I otide iz te kuće i iz grada, i dođe u Uspenski Josifovski manastir.[11] Tu Grigorije primi monaški postrig sa imenom Gurije. I postade izvrstan monah i isposnik. Zato kasnije i bi izabran za igumana Josifovske obitelji. Kao iguman ove obitelji on provede devet godina, pa se onda zbog bolesti povuče sa igumanskog položaja, provodeći vreme u molitvi, postu i bogorazmišljanju. Ali posle izvesnog vremena Gurije bi poslan za igumana u Seližarovom manastiru.[12]

Kada Bog pokori caru Jovanu Vasiljeviču grad Kazan,[13] tada po savetu mitropolita Makarija,[14] sabor arhijereja Ruske Crkve, postavi Gurija kockom za prvog arhiepiskopa grada Kazana.[15] Car ga posla u Kazan sa velikom čašću; dade mu mnoštvo ikona, skupocene crkvene utvari i mnogo knjiga, i njemu lično podari mnoge dragocene stvari. U Nedelju Svih Svetih, 26. maja 1555. godine, u Moskovskom Uspenskom hramu bi odsluženo Molepstvije za put povodom odlaska arhiepiskopa Gurija u Kazan, i to u prisustvu cara i svih velikodostojnika carskih. Služili su: mitropolit Makarije sa episkopom Krutickim Nifontom i svima moskovskim arhimandritima i igumanima, i sam arhiepiskop Gurije sa svojim arhimandritima i igumanima. Posle Molepstvija arhiepiskop Gurije bi sa litijom najsvečanije ispraćen; i nakon dva meseca putovanja stiže u grad Kazan i zauze arhijerejski presto. Kao arhijerej prepodobni Gurije vođaše bogougodni život: siromahe je hranio, oskudne snabdevao svim potrebnim, za jadnike i udovice i siročad se zauzimao i izbavljao ih od raznih nevolja. Dodajući trud na trud, sveti Gurije stalno provođaše noć u molitvi, a danju učaše nevernike bogopoznanju i veri u Presvetu Trojicu, i učenjem svojim mnoge privede Hristu. Veliki trudovi poremetiše, još od tamnovanja, slabačko zdravlje svetog Gurija, i on se razbole. No telesna bolest ni najmanje ne naškodi pobožnosti duše njegove: ne budući u stanju, da sam vrši bogosluženje, on je prisustvovao službama koje su drugi služili: naređivao je te su ga nosili na svetu liturgiju u hram Svetog Blagoveštenja, njime podignut; tu je za vreme bogosluženja on sedeo ili čak ležao. I u toku svoje bolesti sveti Gurije nije napuštao svoje uobičajene i izvodljive podvige, ne prestajući u isto vreme smirivati telo svoje postom i uzdržanjem. Tako se svetitelj podvizavao tri godine. I doznavši za svoj skori odlazak k Bogu, sveti Gurije prizva k sebi arhimandrita Varsanufija, prema kome je osećao "veliku duhovnu ljubav", i izrazi mu svoju želju te od njega primi veliki angelski obraz, tojest veliku shimu. I četvrtoga decembra 1564. godine blaženi svetitelj otide ka Gospodu. Česno telo njegovo bi pogrebeno u obitelji Spaso-Preobraženskoj,[16] iza oltara, kod velike crkve.

Prepodobni Varsanufije, u svetu Jovan, beše iz grada Serpuhova,[17] sin sveštenika Vasilija. Još kao malen on bi naučen čitati i pisati, i čitaše Sveto Pismo. Ali pre no što postade punoletan, Jovan dopade ropstva kod Krimskih Tatara.[18] Pokoravajući se volji Gospodnjoj, on veoma usrdno obavljaše poslove koje mu nalagahu. Inoverci, videvši da je Jovan blagodušan, smiren i vredan, i da bez roptanja izvršava poslove, divljahu mu se, i dozvoliše mu da se slobodnije kreće. U ropstvu Jovan izuči tatarski jezik, te je mogao slobodno ne samo govoriti nego i pisati na tom jeziku. Nakon tri godine otac otkupi Jovana od Tatara. Jovan onda dođe u carski grad Moskvu, i postriže se u manastiru zvanom Andronikov[19] i dobi ime Varsanufije. Tu Varsanufije provoćaše život podvizavajući se u vrlinama. Zbog strogog podvižničkog života svog Varsanufije bi postavljen od strane mitropolita Makarija za igumana Pjesnoškog manastira,[20] godine 1544. Potom on bi arhimandrit u gradu Kazanu;[21] tamo on osnova manastir u čast Preobraženja Gospodnjeg i podiže u njemu crkve i kelije. I kao arhimandrit Varsanufije vođaše bogougodni život: umrtvljivaše telo svoje velikim uzdržanjem i bdenjem, a na telu svom nošaše verige, mada to niko nije znao. I beše on u svemu obrazac vrline za bratiju. U Kazanu prepodobni Varsanufije revnosno pomagaše arhiepiskopu Guriju u širenju hrišćanstva među muhamedancima i neznabošcima. Znanje jezika i poznavanje tatarskog živovanja beše mu u ovom poslu od velike koristi: on mnoge obrati Gospodu Hristu i krsti ih. K arhiepiskopu pak Guriju on imađaše iskrenu ljubav, i u svemu mu bejaše poslušan.

Iz Kazana prepodobni Varsanufije bi pozvan i postavljen za episkopa u gradu Tver.[22] Tu se ovaj dobri pastir slovesnog stada Hristovog još usrdnije podvizavaše, jer stalno prebivaše u postu, u molitvama, u suzama, u svunoćnim bdenjima. Mnoge bolesnike on isceli, jer beše znalac i lekarske nauke; ali platu za to ni od koga ne uzimaše, već besplatno lečaše. Naročito se on proslavi lečenjem duševnih strasti blagodaću Svetoga Duha. Bavljaše se on i ručnim radom: pravio je i šio panakamilavke i razdavao ih bratiji svojoj, moleći ih da se mole Bogu za njega.

Kada sveti Varsanufije dostiže duboku starost, on ostavi svoju pastvu i preseli se u njime podignuti manastir Svetog Preobraženja, u gradu Kazanu. Tu on primi na sebe veliku shimu. A kada starost i slabost potpuno ovladaše njime, on ni tada ne promeni pravila svog podvižničkog života, nego ga učenici njegovi privoćahu crkvi. No kada potpuno iznemože, i oseti svoj odlazak iz ovoga sveta, on se pričesti svetim Tajnama Hristovim i otide ka Gospodu jedanaestog aprila 1576. godine, i bi sahranjen u istom manastiru blizu svetitelja Gurija.

Nakon 32 godine posle končine svetog Gurija i 20 godina po prestavljenju svetog Varsanufija, po naredbi cara Teodora Joanoviča poče se namesto drvene zidati kamena crkva Preobraženja Gospodnja, Kada stadoše kopati rovove i otkopaše grobnice svetih: Gurija i Varsanufija, četvrtog oktobra 1596. godine, izvestiše o tome tadašnjeg mitropolita Kazanskog Hermogena.[23] Mitropolit, pošto odsluži liturgiju i parastos, dođe u manastir sa celim osveštanim saborom. Kada otvoriše sanduk svetog Gurija, obretoše ga puna miomirisnog mira, a telo njegovo čitavo nošaše se kao sunđer povrh mira, jedino gornja usnica beše malo načeta truležnošću; čak i rize svetiteljeve behu cele, i izgledahu jače od novih. Na isti način otvoriše sanduk i svetog Varsanufija, i obretoše takođe mošti njegove čitave i netruležne, kao i mošti svetog Gurija; jedino se trulež beše kosnula malo njegovih nogu, no kosti behu čitave i potpuno čvrste. Česna tela njihova premestiše u nove sanduke, i uz pojanje nadgrobnih pesama postaviše ih povrh zemlje, da bi ih svi dolaznici mogli videti i s verom ih celivati. O tome bi izvešten pismom car Teodor Joanovič i patrijarh Jov.[24] Blagočestivi car i svjatjejši patrijarh, ceo carski savet i mnoštvo naroda, saznavši za to, proslaviše Boga koji proslavlja svetitelje Svoje. I naredi blagočestivi car da se s južne strane oltara velike crkve prizida mali oltar, blagoljepno ukrasi, i u njemu polože svete mošti svetitelja Božjih. To bi urađeno, i česne mošti svetitelja počivahu u novim kivotima, točeći vernima isceljenja u slavu Boga, u Trojici slav ljenoga, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

 

SPOMEN SVETOG

VLADIMIRA JAROSLAVIČA,

kneza Novgorodskog

 

SIN Jaroslava Vladimiroviča Mudroga od supruge njegove Indigerde, u monaštvu Ane.[25] Bio odvažan i hrabar ratnik, no ujedno s tim i ravnoapostolni pobornik pravoslavne vere. On je podigao u Novgorodu Sofijsku sabornu crkvu. Prestavio se 1052. godine. Svete mošti njegove i njegove majke svete Ane počivaju u Sofijskoj sabornoj crkvn u Novgorodu.

 

 

SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA

PETRA,

prezvitera Kapetolijskog

 

SVETI Petar je rođen i odgajen u gradu Kapetoliji.[26] Bio je ženjen i imao troje dece; odlikovao se mudrošću i razboritošću, i mnoge obratio na put Istine. Kasnije on primi monaštvo, i protiv svoje volje bi postavljen za prezvitera od strane episkopa Bostriskog.[27] Kao hrišćanskog učitelja agarjani ga uhvatiše i odvedoše u Damask na mučenje. Kada mu odsekoše jezik, on posle toga stade govoriti još jasnije. Zatim mu odsekoše desnu ruku i obe noge, iskopaše mu oči, prikovaše na krst, i najzad mu odsekoše glavu, pa telo u ognju sažegoše i u reku baciše.

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENICA

DOMNINE i njenih kćeri

VIRINE i PROSDOKE[28]

 

DOMNINA beše znatna i bogata Antiohijanka. Ona i njene kćeri, ispunjene ljubavlju k Bogu i božanskom revnošću, ostaviše svoju postojbinu i srodnike i otidoše u Edesu. Tamo ih neznabošci uhvatiše, i pod vojničkom stražom uputiše natrag u Antiohiju A kada putem vojnici sedoše da obeduju, svete žene se pomoliše Bogu, pa se baciše u obližnju reku, i tako skončaše, jer ovako rasudiše: bolje je iz ljubavi prema Gospodu poginuti u vodi i čiste izaći pred Njega, nego žive ostati u rukama bezakonih neznabožaca. To ce dogodilo početkom četvrtoga veka, oko 306. godine.

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

GAJA, FAVSTA, JEVSEVIJA i HERIMONA

i ostalih

 

OVI sveti mučenici behu učenici svetog Dionisija Aleksandrijskog[29] i služitelji Gospoda našega Isusa Hrista. Sveti Gaj i Favst biše prognani sa učiteljem svojim, i posle mnogih muka skončaše mučenički. Jevsevije pak i Herimon, posle izgnanstva svetog Dionisija, uz pomoć Božiju posećivahu svete mučenike po tamnicama i sahranjivahu tela njihova. Tako doživeše do carovanja cara Dekija. Za ispovedanje vere Hristove oni pretrpeše žestoka mučenja, ali ostadoše nepokolebljivi. Mnoge neznabošce oni naučiše Hristovoj veri, i krstiše ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha: jedne tajno a druge javno. Zatim oni biše uhvaćeni i posečeni mačem, i predadoše blažene duše svoje Gospodu, od koga primiše vence mučeništva.[30] Sa Sv. Dionisijem postradalo svega 8 mučenika.

 

 

SPOMEN SVETOG MUČENIKA

DAVIKTA

i njegove kćeri

KAPISTENILE

 

DAVIKT[31] bejaše eparh grada Efesa[32] za carovanja cara Maksimijana. A kada car Maksimijan zatraži od Davikta kćer njegovu Kalisteniju sebi za ženu, Davikt ga odbi, pošto nije hteo da kći njegova bude supruga neznabožnog idolopoklonika. Zbog toga lišiše Davikta položaja, oduzeše mu imanje, prognaše u Melitinu,[33] i tamo mu glavu odsekoše. Kalistenija se najpre krijaše u Nikomidiji, zatim otputova u Trakiju,[34] i nastani se kod neke žene, čiju kćer bolesnu na očima ona isceli molitvom. Posle Maksimijanove smrti Kalistenija ode k supruzi novoga cara Likinija Konstanciji, sestri cara Konstantina Velikog, koja beše hrišćanka, i ispriča joj sve o sebi. Carica je s ljubavlju primi, i pomože joj da joj se vrati imanje njenoga oca, oduzeto od strane Maksimijana. Dobivši imanje natrag, Kalistenija ga razdade siromasima. Sveto pak telo svoga oca ona prenese iz mesta zatočenja Melitine u Asiju, u Efes. Tu ona podiže hram u spomen njegov i u njemu položi svete mošti njegove. Sama pak ostalo vreme svoga života ona provede sveto apostolski, i otide ka Gospodu.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG

JOVANA LAMPADSKOG

 

RODOM sa Kipra, iz sela Lampados. Još od detinjstva postao sasud blagodati Svetoga Duha. Odbio sva navaljivanja svojih roditelja da se oženi; no zavišću đavoljom oslepeo. I pored toga on je govorio: "Ako se i liših telesnih očiju, ali imam oči duše da gledam slavu Gospodnju". Iako slep, udaljio se sa svojim poslušnikom Jovanom u samoću na stroge podvige, i tako proveo 12 godina, dobivši i dar čudotvorstva. Provideo svoju končinu na tri dana; mirno se upokojio u Gospodu. Na Kipru postoji manastir sa njegovim imenom.

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Nitrijska gora nalazi se u donjem Egiptu, na sedamdeset milja od grada Aleksandrije.
  2. Sveti Antonije Veliki praznuje se 17. januara.
  3. Prepodobni se upokojio u četvrtom veku, oko 340. godine.
  4. Spomen Sv. Stefana Slepog 9. oktobra, gde videti opširnije o njemu.
  5. Njen sveti spomen 30. jula.
  6. Sveti arhiepiskop Maksim slavi se 18. januara.
  7. Sv. despot Jovan slavi se 10. decembra.
  8. Spomen Sv. Aleksandra Nevskog 23. novembra, a Sv. Jovana Vladimira 22. maja.
  9. U ovo vreme, negde oko 1540. godine, Stefan beše zapovednik i tvrdoga grada Valpova.
  10. Ovaj prenos moštiju Sv. Stefana Štiljanovića bi između 1545. i 1553. godine. - Manastir Šišatovac se ranije zvao "Remetski manastir" i bio posvećen Sv. Nikoli. Godine 1520. obnovio ga žički iguman Teofilo, koji ovde beše prebegao od Turaka, sa monasima Ilarionom i Visarionom.
  11. Josifovski manastir se nalazi na dvadeset kilometara od Volokolamska, sreskog grada Moskovske gubernije. Osnovan prepodobnim Josifom Volokolamskim u 1479. god., od njega manastir dobio svoj naziv Josifovski. Prepodobni Josif slavi se 9. septembra.
  12. Trojicki "Seližarov" manastir - na reci Seližarovki, na 50km. od grada Ostaškova, Tverska eparhija; osnovan u petnaestom veku.
  13. Kazan pokoren od strane Rusa 1552. godine.
  14. Makarije - mitropolit Sveruski (1542-1564. g.) - zauzima vidno mesto u istoriji Ruske Crkve i književnosti. Za vreme njegovo održan znameniti Stoglavi sabor (1551. g.); za vreme njegovo osnovana prva crkvena štamparija; po njegovoj želji i ličnom učešću sastavljeni, takozvani, "Velikija Mineji Četiji".
  15. Hirotonija svetog Gurija izvršena 7. februara 1555. godine.
  16. Osnovana prep. Varsanufijem u 1556. g.; on i bio prvi arhimandrit u njoj.
  17. Serpuhov - sreski grad Moskovske gubernije.
  18. Krim - poluostrvo u južnom delu Evropske Rusije. Tatari ga osvojili 1237. god.; Rusi ga pokorili 1783. godine.
  19. Andronikov ili Spaso-Androinkov manastir nalazi se na obali reke Jauze u Moskvi. Osnovan oko 1360. god. troškom svetog mitropolita Aleksija i trudom prepodobnog Andronika, učenika svetog Sergija Radonježkog.
  20. Pjesnoški (ili: Pješnoški) Nikolajevsko-Metodijev manastir nalazi se na trideset kilometara od grada Dmitrova, Moskovska gubernija, na uvoru rečice Pješnoše u reku Jahromu. Osnovan 1361. god. učenikom sv. Sergija Radonješkog prep. Metodijem, koji je i bio prvi iguman u njemu.
  21. Za arhimandrita u Kazanu Varsanufije je bio određen u 1555. godini, kuda je otišao sa arhiepiskopom Gurijem.
  22. Za Tverskog episkopa sv. Varsanufije bi postavljen u 1567. godini; rukopoložen mitropolitom Moskovskim Filipom.
  23. Hermogen postavljen za mitropolita Kazanskog 1589. godine. Veliku revnost pokazao i mnoge mestne inorodce obratno u Pravoslavlje.Godine 1606, za carovanja Vasilija Šujskog, Hermogen postao Sveruski patrijarh. Zbog svog otpora Poljacima i izdajničkim bojarima bio zatvoren i podvrgnut teškim mukama u Čudovom manastiru, gde je od gladi i umro 17. februara 1612. godine. - Kao mitropolit Kazanski Hermogen je sastavio opširno Žitije sv. Gurija i Varsanufija.
  24. Jov - prvi patrijarh Sveruski od 1589. godine. Po naređenju lažnog Dimitrija 1605. god. patrijarh Jov bi lišen patrijaršijskog prestola. Umro je 1607. godine.
  25. Spomen njezin Crkva praznuje 10. februara.
  26. Kapetolija - grad na putu iz Jerusalima u Damask, između Gadare i Adroje.
  27. Bostra - grad u Arabiji.
  28. Nazivaju se još: Veronika i Proskudija.
  29. Spomen svetog Dionisija, episkopa Aleksandrijskog, praznuje se 5. oktobra.
  30. Skončali u drugoj polovini trećega veka.
  31. U grčkim spomenicima Davikt se naziva Adavkt i Avdakt.
  32. Efes - glavni grad Maloazijske oblasti Asije; nalazi se na reci Kaistri. U današnje vreme na mestu drevnoga grada Efesa nalazi se bedno tursko selo koje se zove Ajsja Soljuk.
  33. Melitina - oblast u severnom delu Male Jermenije, nedaleko od reke Eufrata. U vreme cara Trajana (98-117. god.) to se naselje razvilo u značajan grad, sa istim imenom kao i oblast.
  34. Trakija - oblast u Vizantijskoj carevini, u severoistočnom delu Balkanskog Poluostrva.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica