Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

14. OKTOBAR

 

 

ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE

PARASKEVE - PETKE[1]

 

OVA slavna, ravnoangelna svetiteljka beše srpskoga porekla, rođena u gradu Epivatu,[2] između Silimvrije i Carigrada. Roditelji svete Petke behu imućni i pobožni ljudi: življahu u svemu po zapovestima Božjim i život svoj ukrašavahu milostinjom i dobrim delima. Osim Petke oni imađahu i jednoga sina, Jevtimija. Decu svoju oni vaspitavahu u pobožnosti: učahu ih svakoj vrlini i životu po Bogu. Jednom Petka kao desetogodišnja devojčica, kada s majkom beše u crkvi, ču reči Božanskog Evanđelja: Ko hoće za mnom da ide neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide (Mk. 8, 34). I ove joj se reči duboko urezaše u srce. Po izlasku iz crkve ona srete prosjaka, i krišom od majke ona skide sa sebe svoju skupocenu haljinu i dade je prosjaku, a cama obuče njegove dronjke. Kada dođe doma i roditelji je ugledaše u dronjcima, oni je izgrdiše i strogo joj zapretiše da to više ne čini. No ona produži i dalje to činiti. Na grdnje zbog toga, ona je roditeljima odgovarala da ona drugačije ne može živeti.

Brata Petkinog Jevtimija roditelji dadoše na škole. Željan savršenijeg života duhovnog Jevtimije se, uz pristanak roditelja, zamonaši. Kao monah on se proču zbog svog podvižničkog života, i bi izabran za episkopa Maditskog.[3] Kao episkop on se proslavi vrlinama i borbom sa jereticima. Upokoji se u dubokoj starosti, i bi sahranjen u sabornoj crkvi. Za života i posle prestavljenja on satvori mnoga čudesa.

Po smrti roditelja devica Petka, vazda željna podvižničkog života Hrista radi, odade se strogim podvizima: ugledajući se na život svetitelja, ona postom i bdenjem umrtvljivaše telo svoje i potčinjavaše ga duhu. No sva goreći željom da živi samo Gospodu i radi Gospoda, ona ne mogade dugo ostati u mnogometežnom svetu, nego napusti roditeljski dom, ostavi svet, i otputova u Carigrad da se pokloni tamošnjim svetinjama. Obilazeći te svetinje, ona srete mnoge revnosne podvižnike i dobi mnoge dragocene pouke od njih. I po njihovom savetu ona se nastani u Iraklijskom predgrađu pri crkvi Pokrova Bogorodice, i tu provede u molitvama, postu i suzama pet godina.

Ispunjavajući svoju davnašnju želju ona otputova u Palestinu, i poklonivši se svetim mestima, osvećenima Spasiteljevim životom, ona se nastani u Jordanskoj pustinji. I tu provođaše ravnoangelni život. Podražavajući Bogovidca proroka Iliju i Jovana Krstitelja, ona se hranjaše jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj količini, i to po zalasku sunca. Postepeno se topeći i od žege i od mraza, ona upiraše oči samo k Jedinome Botu koji smirene srcem može spasti od malodušnosti i od bure. Ko bi mogao iskazati sve trudove, i patnje, i muke, i iskušenja demonska, koja pretrpe sveta Paraskeva u toku mnogih godina? Ko bi mogao znati koliko je ona suza prolila, i koliko uzdaha k Bogu poslala? Ko bi mogao opisati njene svakodnevne borbe koje je sa telom, sa pomislima, i sa đavolima vodila dok ih nije potpuno pobedila? - Jedino svevideći Bog, jer je samo On mogao videti i znati sve njene podvige. Tamo u nje ne beše brige o taštim stvarima ovoga sveta: ona se brinula jedino o očišćenju svoje duše o odgovoru na budućem sudu, i o susretu sa Nebeskim Ženikom. "Tebe, Ženiče moj, tražim", - govoraše prepodobna Paraskeva, i stalno imađaše na umu reči iz Pesme nad pesmama: Pokaži mi se ti koga ljubi duša moja (1, 6). Njena glavna i neprekidna briga beše: kako ukrasiti žižak svoj, i s mudrim devojkama izaći u susret Ženiku Nebeskom, i čuti slatki glas Njegov, i nasladiti se gledanjem krasote Njegove. Da, samo se oko toga ona paštaše, i govoraše: Kad ću doći i pokazati se licu Božjem? (Ps. 41, 3).

Dok takav život u pustinji vođaše prepodobna Paraskeva, lukavi vrag joj zaviđaše na vrlinama i pokušavaše da je sanjarijama i prividima zaplaši. Često puta uzimajući na sebe obličje raznih zveri, on kidisaše na svetu podvižnicu, eda bi je omeo na putu podviga. Ali divna nevesta Hristova Paraskeva "izabra Višnjega sebi za utočište" (Ps. 90, 9), i Njegovom pomoći, a znamenjem svetoga krsta, odgonjaše vrage i kao paučinu kidaše sve đavolove zamke, i potpuno pobedi đavola. Jer ona, pri ženskoj prirodi svojoj, steče muški razum, i pobedi đavola kao David Golijata. Ukrasivši dušu svoju takvim podvizima i vrlinama, sveta Paraskeva postade vozljubljena nevesta Hristova, te se na njoj ispuni proročka reč: Caru će omileti lepota tvoja (Ps. 44, 12). Jer se taj Car useli u nju sa Ocem i Svetim Duhom i prebivaše u njoj kao u svetoj crkvi Svojoj. Jer sveta Paraskeva, sačuvavši dušu svoju od greha i oskvrnjenja, zaista načini sebe crkvom Boga živoga.

Tako, živeći dugi niz godina u pustinji, prepodobna Paraskeva, kada jedne noći po običaju svom stajaše na molitvi i sa umilenjem pružaše ruke svoje k nebu, ugleda angela Božija u obliku presvetlog mladića koji došavši k njoj reče: Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otečestvo; potrebno je da tamo predeš svoje telo zemlji, a dušom da se preseliš Gospodu. Udubivši se u smisao ovoga viđenja, prepodobna razumede da je to naređenje od Boga. I radovaše se ona što će se uskoro razrešiti od tela, ali i tugovaše što će se rastati sa pustinjom: jer ništa tako ne očišćava dušu i ne privodi je k Prvoliku kao pustinja i usamljeničko molitveno tihovanje. No, pokoravajući se nebeskoj volji, prepodobna krenu u svoje otečestvo. Doputovavši u prestoni grad Carigrad ona poseti divnu crkvu Svete Sofije; isto tako poseti i crkvu Presvete Bogorodice što je u Vlaherni, i poklonivši se čudotvornoj ikoni Bogomatere, otputova u svoju postojbinu Epivat. Tu ona prožive još dve godine, ne menjajući način svog pustinjskog života, nego provodeći svo vreme u trudu, postu i molitvi. A kada dođe vreme njenog odlaska k Bogu, prepodobna se usrdno pomoli Bogu za sebe i za sav" svet i tako u molitvi predade Bogu blaženu dušu svoju. Telo njeno bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskom običaju, ali ne na opštem groblju, već odvojeno, kao telo strankinje koja nikome ne beše kazala odakle je. Bog, hoteći da proslavi ugodnicu Svoju, otkri svete mošti njene posle mnogo godina, i to na sledeći način. Blizu mesta gde prepodobna mati Paraskeva beše sahranjena podvizavaše se na stubu u molitvenom tihovanju neki stolpnik. Dogodi se da tamo bi talasima izbačeno telo nekoga mornara koji se za vreme plovidbe teško razbole i umro. Od toga leša stade se širiti strahovit smrad, da je prosto bilo nemoguće proći tim putem. Smrad taj nije mogao trpeti čak ni stolpnik, te zbog toga bi prinuđen da siđe sa stuba i da naloži nekim ljudima, da iskopaju duboku rupu i usmrdeli leš zakopaju. Kopajući rupu ti ljudi, po promislu Božjem, nađoše netljeno telo gde leži u zemlji, i začudiše se tome. Ali kao prosti i nevježe, oni ne obratiše na to potrebnu pažnju i ne shvatiše kako treba. I govorahu među sobom: Kada bi ovo telo bilo sveto, Bog bi to otkrio preko kakvih bilo čudesa. - Sa takvim rasuđivanjem oni ponovo zatrpaše netljeno telo zemljom, bacivši tamo i smrdljivi leš, pa otidoše svojim kućama. A kad pade noć, jedan od njih, neki Georgije, čovek hristoljubiv, moljaše se Bogu u svojoj kući. I zaspavši pred zoru on vide u snu neku caricu gde sedi na presvetlom prestolu, a okolo nje stoji veliko mnoštvo svetlih vojnika. Videvši to, Georgija obuze strah, i on pade na zemlju, pošto ne beše u stanju gledati taj sjaj i lepotu. A jedan od tih svetlih vojnika uze Georgija za ruku, podiže ga i reče mu: Georgije, zašto tako omalovažiste telo prepodobne Paraskeve i pogreboste pored njega smrdljivi leš? Smesta izvadite telo prepodobne i položite na dostojnom mestu, jer Bog hoće da sluškinju Svoju proslavi na zemlji, - Tada i ta svetla carica reče Georgiju: Pohitaj te izvadi moje mošti i položi ih na česnom mestu, ne mogu više da trpim smrad onoga leša. Jer i ja sam čovek, i postojbina je moja Epivat, gde vi sada živite.

Te iste noći imađaše takvo isto viđenje i jedna blagočestiva žena, po imenu Jevtimija. Sutradan oni oboje ispričaše svima o svojim viđenjima. Kada to ču blagočestivi narod, svi sa svećama pohitaše k moštima prepodobne Paraskeve i, izvadivši ih sa velikim strahopoštovanjem iz zemlje, radovahu im se kao nekom skupocenom blagu. Svete mošti biše svečano položene u crkvi svetih i svehvalnih apostola Petra i Pavla, u Epivatu. Molitvama prepodobne Paraskeve davahu se od svetih moštiju njenih mnoga isceljenja bolesnicima: slepi progledahu, hromi prohođahu, raznovrsni bolesnici i besomučnici dobijahu zdravlje.

Dva veka posle prestavljenja prepodobne matere naše Paraskeve Carigrad i okolina behu pod zavojevačkom vladavinom krstaša papskih. Godine 1238. blagočestivi bugarski car Jovan Asen[4] reši da svete mošti prepodobne Paraskeve oslobodi iz ruku tiranske vlasti krstaša. I kada car Asen dostavi krstašima svoju nameru da svete mošti prepodobne Paraskeve prenese u svoju prestonicu Trnovo,[5] krstaši odmah pristadoše da mu ih dadu, jer se bojahu moćnoga cara. Tada car posla blaženog Marka, mitropolita Perejaslavnog, sa mnogim episkopima i sveštenicima, da svete mošti prepodobne prenesu u Trnovo. U Trnovu svete mošti biše svečano dočekane i položene u pridvornoj crkvi, gde one, počivajući netljeno, točahu raznovrsna isceljenja svima koji im sa verom priticahu.

Posle dosta vremena, kada turski sultan Bajazit[6] zauze Trnovo, tada sve dragocenosti i svetinje biše razgrabljene. Tada čeone mošti svete Paraskeve biše prenete u Valahiju.[7] A kada Turci osvojiše i Valahiju 1396 godine, na zauzimanje srpske carice Milice kod sultana Bajazita ove svete mošti biše prenesene u Srbiju u Beograd.[8] U Beogradu je zatim podignuta crkva Svete Petke koja i do danas postoji (u Kalemegdanskoj tvrđavi), u kojoj se nalazi i izvor Sv. Petke sa čudotvornom vodicom. Pobožni Beograđani i drugi vernici odlaze često, a osobito petkom, u hram i na izvor Sv. Petke i dobijaju od nje blagodatnu pomoć po veri svojoj.

Godine 1521. sultan Sulejman II,[9] zauzevši Beograd, zapleni i česne mošti prepodobne Paraskeve, prenese ih u Carigrad i postavi u svojim palatama. I tu bivahu mnogobrojna čudesa od bogosilnih svetih moštiju, te se sveta mati Paraskeva slavljaše ne samo među hrišćanima nego i među muslimanima. Ali to i uznemiri muslimane, i oni bojeći se da se vera u čudotvornu silu svetih moštiju svete Paraskeve ne proširi još više među muslimanima, a i zbog molbe i zauzimanja hrišćana, oni predadoše ove svete mošti carigradskim hrišćanima, i ovi ih česno položiše u Patrijaršijskoj crkvi.

Godine 1641 blagočestivi Vasilije Lupul,[10] vojvoda i gospodar zemlje Moldavske, dobivši vest da se svete mošti prepodobne Paraskeve nalaze u patrijaršijskoj crkvi u Carigradu, svim srcem željaše da se one česno prenesu u njegovu pravoslavnu državu. Ovu želju njegovu potpomože Gospod, proslavljan u svetima Svojim, i želeći da i u Moldaviji proslavi svetiteljku Svoju, On stavi u srce Carigradskom patrijarhu Parteniju[11] misao da izađe u susret želji Moldavskog gospodara. Tada patrijarh, uz saglasnost celog sveštenog sabora i pristanak drugih presvetih patrijaraha, posla čeone mošti prepodobne matere naše Paraskeve blagočestivom gospodaru, vojvodi Vasiliju, u prestoni grad njegov Jaš.[12] Tamo, sa velikim slavljem i uz ogromnu radost žitelja cele Moldavije, svete mošti biše položene u crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641 godine. Divnim čudesima svojim ove svete mošti neprekidno proslavljaju Gospoda, uvek divnog u svetima Svojim.[13]

 

 

STRADANjE SVETIH MUČENIKA

NAZARIJA, GERVASIJA, PROTASIJA i KELSIJA

 

SVETI Nazarije rodio se u Rimu od oca Jevrejina i majke hrišćanke. Majka mu Perpetua beše krštena samim apostolom Petrom. Kada odraste u dečaka, Nazarije dugo razmišljaše čije će se vere držati, očeve ili materine. Najzad on donese odluku da podražava svoju svetu mater, čija molitva mnogo pomože njegovom prosvećenju; i on bi kršten episkopom Linom.[14]

Kada Nazarije dostiže zreo uzrast, on se pokaza savršen u vrlinama: svesrdno služeći Gospodu, on vođaše brigu ne samo o svome spasenju nego i o spasenju drugih, jer mnoge nevernike obraćaše ka Hristu. No uzevši od svojih roditelja deo imanja koji mu pripadaše, da bi siromasima činio dobra, on otputova iz Rima i dođe u Mediolan. Tamo on mudro razdade sve što je imao: čineći milostinju ubogima i služeći sužnjima koji za Hrista stradahu. Jer tada, u vreme carovanja neznabožnog Nerona,[15] bi veliko gonjenje hrišćana, i mnogi koji ispovedahu Hrista behu držani u okovima i mučeni: služeći njima, sveti Nazarije ih utvrđivaše u veri i ukrepljavaše na mučenički podvig. U to vreme biše od strane oblasnog upravitelja Anulina uhvaćeni i u tamnicu bačeni i sveti mučenici Gervasije i Protasije. Sveti Nazarije često dolažaše k njima, i tešaše ih svojim bogomudrim razgovorom. On ih veoma zavole, jer vide da su oni ispunjeni Božanske ljubavi i plameno žele da duše svoje polože za Gospoda, koji je dušu Svoju položio za nas na krstu. Nazarije osećaše toliku ljubav prema njima, da nije hteo da se rastane sa njima nego je žudio da zajedno sa njima strada i umre. Upravitelj pak oblasti saznade da Nazarije posećuje sužnje po tamnicama, donosi im što im treba i učvršćuje ih u hrišćanskoj veri. Zbog toga on naredi da Nazarija uhvate i dovedu preda nj na sud. I upita upravitelj Nazarija, ko je i odakle je. I doznavši da je po rođenju Rimljanin a no veri hrišćanin, Anulin ga stade savetovati da se ne odriče praotačkih bogova, koje Rimljani iz davnina počituju žrtvama i poklonjenjem. No svetitelj ne samo ne hte slušati njegov savet nego mu ove nasuprot govoraše, kudeći lažne bogove njihove i ispovedajući Jedinog Istinitog Boga, Isusa Hrista.

Tada upravitelj naredi da Nazarija biju po ustima. Ali svetitelj ne prestajaše neustrašivo govoriti i izobličavati bezbožje njihovo. To još više razgnevi upravitelja i on naredi da mučenika biju motkama, pa ga zatim s beščešćem protera iz grada. Proteran, blaženi Nazarije se radovaše što se udostoji dobiti rane za Hrista, i kao prognan pravde radi on se opominjaše Hristovih reči: Blago vama kada vas uzasramote, i usprogone, i reknu na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi (Mt. 5, 11). Jedino tugovaše on zbog toga što se odvoji od svojih milih prijatelja, Gervasija i Protasija, sa kojima je želeo da zajedno i umre. Ovu želju Gospod mu kasnije ispuni, a u ovo vreme njemu je valjalo još u drugoj zemlji poslužiti spasenju ljudi i odvratiti mnoge od zablude. Naredne pak noći njemu se u viđenju javi blažena mati njegova, naređujući mu da ide u Galiju i tamo se trudi u propovedanju Evanđelja Hristova.

Ustavši, Nazarije po naređenju svoje matere otide u Galiju, i propovedajući Hrista prosvećivaše tamo svetlošću vere ljude koji seđahu u tami i senci smrti (sr. Mt. 4, 16). A kada sveti Nazarije beše u gradu, zvanom Melija[16] on uze od neke visokorodne i verujuće žene trogodišnje dete, po imenu Kelsije, krsti ga i vaspita u pobožnosti. Dete rastijaše po godinama i razumom, ispunjujući se Božjom blagodaću. A kada poraste, Kelsije praćaše svoga učitelja, svetog Nazarija, učeći se od njega višnjoj mulrosti i slažući u srcu svome njegove bogonadahnute reči i roditeljske pouke. Dečak Kelsije beše toliko mudar u Hristu, da se izjednači sa svojim učiteljem, i podjednako s njim služaše spasenju ljudi; propovedajući Hrista, on podjednako s Nazarijem trpljaše gonjenja i muke, a kasnije udostoji se i podjednakog s njim venca mučeničkog.

Dinovije, upravitelj te zemlje, doznavši da Nazarije širi hrišćanstvo po mnogim gradovima, odmah posla te uhvatiše Nazarija zajedno sa Kelsijem, i pošto ih obojicu izbiše baci ih u tamnicu, s namerom da ih sutradan stavi na svakovrsne muke. A kada svanu, žena upravitelja Dinovija videvši gde Kelsija, divnog dečaka vode na mučenje, sažali se na njega i, pavši pred mužem svojim, usrdno ga moli da se smiluje na dečaka i pusti zajedno sa učiteljem njegovim Nazarijem; i sve dotle neodstupno moljaše upravitelja dok ga ne umoli, te on obojicu pusti slobodne. Puštajući ih, upravitelj im reče: Zauzimanje moje žene oslobađa vas od svakog mučenja.

Međutim sveti mučenici tugovahu što ne stigoše do željenog venca mučeničkog i što ne završiše zemaljsko tečenje, da bi se oprostili tela i sa Hristom živeli (sr. Flb. 1, 23). Otišavši odatle oni stigoše u grad Timir,[17] i tamo, po običaju svome, propovedajući Evanđelje pridobiše mnoge duše za Hrista. Ali đavo, ne podnoseći to, podstače idolopoklonike na gnjev, i oni ustadoše na svetog Nazarija i Kelsija, uhvatiše ih i poslaše svom neznabožnom caru Neronu. A svetitelji, stavši pred carem, jasno ispovediše Hrista Boga. Zbog toga Nazarije bi bačen na zemlju i nogama gažen, i Kelsije bi motkama bijen. A kada svete ispovednike primoravahu da bogovima prinesu žrtve, oni rečju svojom poobaraše idole na zemlju; i zbog toga ih baciše zverovima da ih pojedu, ali ih se zverovi ne dotakoše. Zatim sveti mučenici biše bačeni u more, ali oni iđahu po vodi kao po ravnome polju. Videvši to, sluge careve poverovaše u Hrista; sveti Nazarije ih krsti; oni ostaviše carski dvor, i uklonivši se od svetske vreve oni stadoše služiti Hristu.

Sveti Nazarije sa svojim učenikom, svetim Kelsijem, ponovo pođe u Mediolan i zateče još žive svete mučenike Gervasija i Protasija, koji u tamnici tamnovahu. A kada on stade propovedati Evanđelje u Mediolanu, to on bi od upravitelja Anulina ponovo izveden na sud. Anulin ga upita, gde je bio za ovo vreme. I doznavpga da je bio u rukama samoga Nerona, Anulin se začudi na koji se način on oslobodi živ i zdrav iz ruku njegovih, jer je znao da je Neron - car ljut i bezdušan, i da on nemilosrdno ubija ne samo krive nego i nevine. Upravitelj primoravaše Nazarija da pristupi i pokloni se bogovima njihovim. Ali on ne samo ne hte to učiniti nego ih i ruglu izvrže. Upravitelj naredi da ga po ustima biju; i pošto mnogo biše svetog Nazarija i učenika njegovog Kelsija, baciše ih u tamnicu kod svetog Gervasija i Protasija. Nazarije se veoma radovaše što se udostoji da se ponovo vidi sa milim prijateljima svojim i da zajedno sa njima trpi okove za Hrista u jednoj tamnici.

U to vreme upravitelj Anulin izvesti pismom cara Nerona o Nazariju. A car, čuvši da je Nazarije živ, silno se razgnjevi na one sluge kojima je bilo zapoveđeno da ga potope u moru. I dugo ih tražaše da ih pogubi, smatrajući da su oni pustili Nazarija, ali ih ne pronađe, jer oni već behu pobegli od sveta i dobrovoljno posvetili sebe svetom služenju. Car onda napisa upravitelju Anulinu da Nazarija smesta pogubi. Anulin, primivši carevo pismo, izvede iz tamnice svetog Nazarija sa učenikom njegovim, svetim Kelsijem, i odseče im česne glave mačem.

Jedan od vernih koji življaše u predgrađu, uze tajno svete mošti njihove i unese ih u svoju kuću. A y njega beše kćer koja uzeta ležaše na postelji. Kada mošti svetih mučenika biše unesene u kuću, bolesnica tog časa ustade sa postelje zdrava, kao da nikada ni bolovala nije. Tome se veoma obradova domaćin kuće sa svima domašnjima svojim, i česno pogrebe tela svetih mučenika u svome vrtu.

Uskoro po posečenju svetih mučenika Nazarija i Kelsija stiže u grad vojskovođa Astazije, koji je išao u rat protiv Morava.[18] Ovoga nagovoriše idolski žreci da pobije preostale u tamnici svete mučenike Gervasija i Protasija. Tada Gervasije bijen olovnim prućem, skonča; a Protasije okonča podvig mučeništva na taj način što mu glava bi odsečena mačem. Hrišćanin Filip sa svojim sinom uze tela svetih mučenika i pogrebe ih u domu svome.

Mošti sve četvorice svetih mučenika: Nazarija i Kelsija, Gervasija i Protasija, ostadoše tako sakrivene u zemlji, i niko nije znao o tome sve do vremena svetog Amvrosija, episkopa Mediolanskog. Mošti Gervasija i Protasija on obrete, po otkrivenju Božjem, u vreme carovanja Teodosija Velikog, a mošti Nazarija i Kelsija - za carovanja Arkadija i Honorija.[19]

O obretenju moštiju Nazarija i Kelsija prezviter Pavlin u Žitiju svetog Amvrosija piše ovako: Mošti svetog mučenika Nazarija, nađene van grada u vratu, donese Amvrosije ucrkvu svetih Apostola. Mi videsmo u grobu, u kome ležahu mošti mučenika, krv kao da je sada istekla, glavu sa kosom i bradom tako netaknuto sačuvane kao da su maločas spuštene u grob, a lice tako svetlo kao da je ovog trenutka umiveno. I kakvo je čudo u tome, kada je sam Gospod ranije obećao u Evanđelju: dani dlaka s glave vaše neće poginuti (Lk. 21, 18). Mi u to vreme osetismo takav miomir, koji prevazilazi sve mirise. Podigavši mošti mučenika i metnuvši na kola, mi se odmah sa svetim Amvrosijem dadosmo na traganje za moštima svetog mučenika Kelsija, koji je takođe tu bio sahranjen. Od sopstvenika toga vrta mi saznadosmo, da im je od predaka zaveštano da ne napuštaju to mesto, jer su velika blaga u njemu sakrivena. I stvarno, tamo su se nalazila takva blaga, koja ni moljac ni rđane kvari, ni lupeži potkopavaju ni kradu.

Tako govori prezviter Pavlin o moštima Nazarija i Kelsija. O moštima pak Gervasija i Protasija postoji ovakvo pisanije svetog Amvrosija:

"Amvrosije, sluga Hristov, braći po celoj Italiji želi večno spasenje u Gospodu. Božansko Pismo naziva dužnikom onoga koji, dobivši što zabadava od Gospoda, ne daje to drugama; jer on kao da nešto krade od Crkve kada utaji ono što može biti od koristi drugima. Zato David reče: Pravdu tvoju ne sakrih u srcu svom, istinu tvoju i spasenje tvoje kazah; ne utajih milost tvoju i istinu" tvoju od sabora velikog (Ps. 39, 11-12). I kao želeći nagradu za to delo, dodade: A ti, Gospode, ne udalji milosti tvoje od mene (Ps. 39, 12). On kao da veli: kao što ja učinih drugima da nađu milost, tako i ti ne udalji milost tvoju od mene. - No zašto pravimo ovaj uvod? Objaviću vama koji verujete i pobožno umujete u Gospodu, i pozvaću vas na veselje povodom obretenja svetih moštiju.

"U prošlu Svetu Četrdesetnicu, po milosti Božjoj, ja bejah među onima što se poste i mole. Jednom noću kada stajah na molitvi mene uhvati takav tanan san, da niti sam spavao niti što osećao. I videh dva mladića u belim haljinama, podignutih ruku uvis oni se moljahu; zahvaćen dremežom, ja ne mogoh govoriti s njima. A kada se osvestih, oni postadoše nevidljivi. I ja molih blagog Gospoda da to odagna od mene ako je to demonska prelest; a ako je posredi neka istina, onda da mi je jasnije pokaže. - Da bi Gospod uslišio ovu molitvu moju, ja pojačah svoj post, i druge noći u petle videh isto što i prvi put: videh ona ista dva mladića gde se mole sa mnom. Treće pak noći, kada moje telo iznemoglo od posta ne mogaše da zaspi, opet mi se javiše oni mladići, ali tada ja nisam spavao nego sam se svemu tome čudio. Sa njima beše i treći blagolik muž, sličan svetom apostolu Pavlu kakav se na ikonama viđa. On jedini govoraše sa mnom, a oni ćutahu. I on govoraše ovako: To su oni koji, poslušavši reči moje, prezreše svet i bogatstvo, i sledovahu Gospodu našem Isusu Hristu, ne želeći ništa zemaljsko ili telesno; provevši ovde u Mediolanu deset godina u služenju Bogu, oni se udostojiše postati mučenici Hristovi; tela njihova ti ćeš naći gde leže u sanduku u zemlji na tom mestu gde ti stojiš i moliš se. Izvadi ih iz zemlje i sagradi crkvu u njihovo ime. - Ja ga onda upitah za njihova imena, a an mi odgovori: Kraj njihovih glava naći ćeš knjižicu, u kojoj je napisano o njihovom rođenju i končini.

"Posle toga ja sazvah bratiju i episkope i ispričah im šta sam video, i sam počeh prvi kopati, a episkopi mi pomagahu. I kao što sveti Pavle kaza, mi nađosmo sanduk, u kome ugledasmo tela svetih kao da su ovog časa pogrebena, i koja divno mirisahu. Kraj njihovih pak glava nađosmo knjižicu, u kojoj beše sve po redu ovako napisano: Ja, sluga Božji Filip, uzeh tela ovih svetitelja u svoj dom i pogreboh. Mati njihova beše Valerija, a otac Vitalije; oni rodiše ova dva sina kao blizance, i jednoga nazvaše Protasije a drugoga Gervasije. Vitalije beše vojnik i življaše u Mediolanu, tajno služeći Bogu sa svojom suprugom. Kada on sa sudijom Pavlinom ode u grad Ravenu, tamo se saznade da je on hrišćanin. Mučen, on se ne odreče Hrista; bačen u duboku jamu, i odozgo bijen kamenjem, on živ pogreben skonča. Supruga njegova, saznavši za smrt svoga muža, ode po telo njegovo, želeći da ga pogrebe u domu svom, na utehu svoga udovišta. No građani Ravenski, koji behu hrišćani, ne dadoše joj da nosi telo svoga muža, jer se sami radovahu takvome blagu i smatrahu ga za svoga zastupnika. He dobivši što je želela Valerija, vraćajući se u Mediolan, prolažaše kroz jedno selo u kome su neznabošci žitelji prazno vali ovoj bogomrski praznik i prinosili žrtve svom poganom bogu Silvanu.[20] Idolopoklonici, po običaju svome, ugošćavajući strance putnike idoložrtvenim mesom, pozvaše i Valeriju, koja je špla svojim putem, da se prihvati toga mesa. No ana se zgadi na takvu nečistotu, i ne želeći da okusi od demonske žrtve ona izjavi da je hrišćanka. Neznabošci se razgnjeviše, pa je nemilice štapovima tukoše, tako da je njeni saputnici jedva živu odvedoše u Mediolan. Došavši svojoj kući i poučivši istinitoj veri svoje sinove Gervasija i Protasija, Valerija u treći dan predade dušu svoju u ruke Božije. Kada posle svojih roditelja, koji se udostojiše mučeničkih venaca, Gervasije i Protasije ostadoše sirotani, oni prodadoše kuću i sva imanja svoja, pa sve razdadoše ubogima, i robovima dadoše slobodu, a sami se zatvoriše u jednoj kućici, i tu provedoše deset godina u usrdnoj molitvi, postu i čitanju božanstvenih knjiga. Jedanaeste pak godine njih upravitelj Anulin zatvori u tamnicu, i oni počeše stradati za Hrista. A kada vojskovođa Astazije iđaše iz Mediolana u rat protiv Morava, idolski žreci, zašavši napred, sretoše ga na putu i rekoše: Ako hoćeš da se vratiš caru sa pobedom, onda primoraj Gervasija i Protasija da bogovima prinesu žrtvu, jer se bogovi razgneviše zato što ih ta dva čoveka preziru, i već nam bogovi ne žele davati odgovore na naša pitanja.

"Čuvši to, Astazije izvede svete mučenike iz tamnice, postavi pred sobom i reče im: Naređujem vam da ne vređate bogove naše nego im sa strahopoštovanjem prinesite žrtve, da bi naš put bio srećan. - Gervasije reče: Pobede nad neprijateljima treba da išteš od samog Svemogućeg Boga, a ne od idola koji ne vide, ne čuju, ne govore i ne dišu. - Tada Astazije naredi da Gervasija biju olovnim prućem sve dok ne umre. I sveti Gervasije tako bijen izdahnu. Astazije, naredivši da Gervasijevo telo iznesu, reče Protasiju: Bedniče! poštedi život svoj, i nemoj biti lud kao brat tvoj. - Protasije odgovori: He znam ko je od nas dvojice bedan: da li ja koji se ne bojim tebe, ili ti koji se bojiš mene. - Astazije viknu: Kako! ja se bojim tebe, bedniče? - Svetitelj odgovori: Ti se bojiš da te ne uvredim, ako ne prinesem idolima žrtvu; jer kada se ne bi bojao, ti me ne bi primoravao na žrtvoprinošenje. Aja se tebe ne bojim i pretnje tvoje prezirem; idole tvoje smatram za đubre, a samo se klanjam Jedinome Bogu koji caruje na nebu.

"Tada Astazije naredi da Protasija motkama biju. I dugo biše svetog mučenika; a kada ga sa zemlje podigoše, Astazije reče: Nesrećniče! zašto si tako gord i nepokoran? Zar hoćeš da pogineš kao i tvoj brat? - Protasije odgovori: Ja se ne ljutim na tebe, Astasije, jer vidim slepilo tvojih očiju: neverje tvoje ne da ti da vidiš ono što je Božje. Gospod moj nije grdio Svoje raspinjatelje nego se molio za njih, rekavši da oni i ne znaju šta rade. I ti ne znaš šta radiš, zato te ja i žalim. Ipak, produži što si počeo, da bih ja sada sa milim bratom mojim mogao ugledati Spasitelja moga.

"Tada Astazije naredi da Protasija poseku mačem. I kada se to zbi, ja sluga Hristov Filip, zajedno sa sinom svojim, uzeh tajno noću tela njihova u svoju kuću, o čemu zna samo Bog, i pogreboh ih u ovom mermernom grobu. Verujem da ću molitvama njihovim i ja dobiti milost od Gospoda našeg Isusa Hrista, koji sa Ocem i Svetim Duhom živi i caruje vavek".

To nam kazuje sveti Amvrosije i pronađena knjižica Filipova. Kada pak te svete mošti biše iznesene iz zemlje, mnoga se isceljenja davahu bolesnima, đavoli se iz ljudi izgonjahu, slepi progledahu. Isti sveti Amvrosije spominje da u njihovom gradu bejaše jedan svima poznati slepac, po imenu Sevir: on se samo dotače kraja od haljina što behu na moštima svetih, i odmah progleda.[21] - Molitvama svetih Tvojih, Gospode, prosveti oči duša naših "da bismo hodili u svetlosti Lica Tvoga i o imenu Tvome radovali se vavek. Amin.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG

NIKŠE SVJATOŠE,[22]

knjaza Černjigovskog

 

PROLAZI obličje ovoga sveta (1 Kor. 7, 31)... Blagoverni knjaz Nikola od najranije mladosti svoje oseti prolaznost svega na zemlji, i jasno uvide da jedino na nebu postoji carstvo neprolazno, večno, prepuno onih večnih blaga, koja Gospod ugotovi onima koji Ga ljube. Stoga on, kao nekada indijski carević Joasaf,[23] ostavi slavu i bogatstvo, počast i vlast svog zemaljskog prolaznog knezovanja radi večnog nebeskog carstva, dođe u Pečerski manastir i obuče se u sveti monaški lik.[24] U monaštvu blaženi Nikola toliko zasija svetošću svoga života, da svi, videći njegova dobra dela, usrdno proslavljahu Boga zbog njega. On pre svega silno napredovaše u poslušnosti. Upočetku on rađaše u kujni: sam secijaše drva i na ramenima donošaše sa brega, i vredno obavljaše sve drugo potrebno za gotovljenje hrane. Pošto se prepodobni Nikola dugo vremena tako trudio, saznadoše braća njegova Izjaslav i Vladimir za njegove podvige, i stadoše ga odvraćati od takvog truda. Ali ovaj istinski poslupšik sa suzama ih umoli da još jednu godinu posluži bratiju u kujni. I tako on provede tri cele godine na poslušanju u kujni sa revnošću i staranjem. Posle toga on, kao oproban i za sve sposoban čovek, bi određen za čuvara manastirske kapije. I u tom poslušanju provede on tri godine, nikuda ne odlazeći sem u crkvu. Odatle on bi određen da služi bratiju pri trpezi. To poslušanje on vršaše veoma usrdno i marljivo na opšte zadovoljstvo svih.

Na taj način prošavši zakonito sve stepene poslušanja, prepodobni Nikola sa razrešenjem igumana i sve bratije uze na sebe podvig bezmolvija, podvig usamljeničkog molitvenog tihovanja, da bi se u tišini starao o svome spasenju. Obavljajući ovo poslušanje, on rukama svojim zasadi kraj svoje kelije baštu; i u toku ovih godina monaškog života njegovog, njega niko nikada ne vide nezaposlena, nego mu svagda u rukama beše rukodelje a y ustima neprestano molitva Isusova: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! - On nikada ništa ne okusi osim zajedničke manastirske hrane u trapezi, pa i to u maloj količini. A kad mu se, i mimo njegove volje, dešavalo da kao knjaz dobije što od svojih, on je sve to odmah razdavao namernicima, siromasima i crkvi, te je od toga crkva nabavila mnogo knjiga.

Ovaj blaženi knjaz, još za vreme svoje vladavine u svojoj kneževini, imađaše kod sebe vrlo iskusnog lekara po imenu Petra, poreklom Sirijca, koji dođe sa njim i u manastir. Ali ovaj lekar, videći dobrovoljno sirotovanje svoga gospodara, ostavi ga i življaše u Kijevu, lečeći tamo mnoge. Ipak on je često dolazio k blaženome, i videći ga gde se zlopati i muči u neizmernom pošćenju, u služenju u kujni, u čuvanju manastirske kapije, on mu savetovaše da se ostavi toga, i govoraše mu: Knjaže, treba da obratiš pažnju na svoje zdravlje, da ne bi prekomernim radom i uzdržavanjem sasvim iznurio svoje telo, jer ako iznemogneš, ti nećeš biti u stanju tako nositi jaram koji si dobrovoljno uzeo na sebe Hrista radi. Ta Bog ne traži post ili podvig iznad moći, već samo čisto i smerno srce. Ti radiš monasima kao kupljeni rob; nisi navikao na takvu oskudicu; niti to dolikuje tebi, knezu. Za tvoju blagorodnu braću, Izjaslava i Vladimira, ta tvoja siromaština velika je tuga i poniženje, pošto si od tolike slave i časti postao ubožjak, te umrtvljuješ telo svoje i zbog nedovoljne hrane oboljevaš. Čudim se i promeni tvoga stomaka: ranije si se hranio ukusnim jelima, i stomak ti je poboljevao; a sada se hraniš sirovim zeljem i suvim hlebom, i stomak tvoj podnosi. Ali pazi da te jednom ne spopadne neka teška bolest, i ti, nemajući snage, brzo ćeš podleći; niti ću ja biti u stanju da ti pomognem, Da, da, ti braći svojoj pripremaš neutepši plač. Eno i boljari koji su služili tebi, i bili znatni zbog tebe, već su izgubili nadu, žale za tobom i u velikoj su tuzi. No oni su podigli velike kuće, i žive u njima; a ti nemaš gde glave skloniti, i boraviš čas kraj đubrišta, čas u kujni, čas na kapiji. Ko od ruskih knjaževa tako uradi? Eda li blaženi otac tvoj David, ili nezaboravni ded tvoj Svjatoslav? Pa niko ni od boljara ne uzažele tako neslavni život, osim jednoga Varlaama[25] koji je ovde bio iguman. Zato, ako moj savet ne poslušaš, umrećeš pre vremena.

Ove i slične reči lekar Petar, nagovaran od braće blaženog Nikole, često govoraše blaženome, bilo kad je sedeo s njim u kujni, bilo kod manastirske kapije. A blaženi mu na sve to odgovaraše, govoreći: Brate Petre, često razmišljajući o zdravlju duše svoje, ja sam došao do zaključka da ne treba štedeti telo, da ono ne bi ustajalo na duh i izazvalo u mojoj duši rat. Jer telo, mučeno uzdržanjem i trudom, smiruje se ali ne oslabljuje; no ako bi i slabilo, onda evo reči Gospoda Hrista: sila se moja u slabosti pokazuje potpuno (2 Kor. 12, 9); evo utehe i svetog apostola: stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 18). Bog hoće srce čisto i smireno, ali ono ne može biti takvo bez posta i truda, jer post je majka celomudrija i čistote. Rečeno je: i smiri se srce njihovo u trudovima (Ps. 106, 12). Ja blagodarim Bogu što me oslobodi od svetovnih briga i načini me slugom slugu Njegovih - ovih blaženih crnorizaca: jer na taj način ja, knjaz, u obliku crnorisca služim Caru nad carevima. A braća moja neka se brinu o sebi: jer će svaki svoje breme no siti (Gal. 6, 5). Dosta im je moga nasleđa, koje ostavih zajedno sa mojim zemaljskim knezovanjem, da bih dobio nasleđe u carstvu nebeskom: jer Hrista radi sve ostavih, da Hrista dobijem (Flb. 3, 8). A ti, zašto me u siromaštvu mome prekoravaš zbog uzdržanja i proste ishrane, preteći mi smrću? Ta i ti kada lečiš telesnu bolest, ne naređuješ li bolesniku da se od nekih jela uzdržava a da neka i sasvim izbegava? A meni valja na takav način lečiti duševne bolesti. Ako i umrem telesno, umreti radi Hrista meni je dobitak (Fbl. 1, 21). I kada sedim kraj đubrišta, zašto me ti smatraš gorim od bojara? ta sa Jovom mi valja carovati! Ako ovo ne učini pre mene niko od ruskih knjaževa, ja ću, sledujući Caru Nebeskome, postaviti početak; možda će se ubuduće neko i ugledati na mene, sledujući mome primeru. Uostalom, gledajte sebe, i ti i oni koji su te nagovorili.

Često se dešavalo i ovo. Kada se ovaj blaženi knjaz, iznuren podvizima poslušanja, razbolevao, lekar Petar je, čim bi saznao za njegovu bolest, odmah spremao potrebne lekove. Ali knjaz - monah je uvek, pre no što bi stigao lekar sa lekovima, Božjom pomoću ozdravljao, i nikada nije dozvoljavao da ga lekar leči. No jednom se sam lekar Petar razbole. Blaženi mu posla ovu poruku: Ako ne budeš pio lekove, brzo ćeš ozdraviti; a ako me ne poslušaš, dugo ćeš se mučiti. - Međutim lekar ga ne posluša nego popi lekove hoteći da se izleči od bolesti, ali ga to umalo ne stade života. Tada ga sveti knez monah isceli molitvom. A kada se isti lekar posle izvesnog vremena ponovo razbole, blaženi mu posla poruku: Ako se ne budeš lečio, ozdravićeš u treći dan. - Lekar, sećajući se kazne zbog prve neposlušnosti, ovoga puta posluša blaženoga, i u treći dan zaista ozdravi.

Blaženi Nikola, koji u to vreme završavaše svoje poslušanje manastirskog vratara, pozva ozdravelog lekara i reče mu: Petre, treba da se postrižeš u monaški lik i da mesto mene poslužiš u ovom manastiru Gospodu i Njegovoj prečistoj Materi, jer ja kroz tri meseca odlazim iz ovoga sveta. - Čuvši to lekar Petar pade k nogama njegovim i roneći suze zavapi: Avaj meni, gospodine moj, dobrotvore moj, i dragoceni živote moj! Ko će primiti mene kada dođem ovde? Ko će prehraniti sirote i uboge? ko će se zauzeti za potlačene? ko će obasuti milošću mnoge kojima je potrebna pomoć? He rekoh li ti, knjaže, da ćeš braću svoju pobuditi na neutešni plač? He rekoh li ti, knjaže, poštedi život svoj, pošto mnogima možeš biti od koristi, i u životu tvom je život mnogih. Nisi li me ti iscelio silom Božjom i tvojom molitvom? A sada, kuda odlaziš, pastiru dobri? Ako si sam zanemogao, iscelitelju moj, kaži meni, sluzi tvome, bolest svoju, i ako te ne izlečim, onda neka bude za glavu tvoju glava moja i za dušu tvoju duša moja. He otidi od mene, gospodine moj, dok mi ne kažeš, otkuda tebi takva vest? Ako je od ljudi, ja ću život svoj dati za tebe; a ako te je Gospod obavestio o tome, onda Ga moli da ja umrem mesto tebe. Jer ako me ti ostaviš, onda gde ću sesti i oplakivati svoj gubitak? da li na đubrištu ovom, gde si ti tako često sedeo? Ali me ni tuga pustiti neće. Šta ću naslediti od tvoga imanja kada si ti sam nag? Eda li ove iskrpljene haljine što su na tebi? Ali ćeš ti, odlazeći iz sveta, sahranjen biti u njima. Daruj mi bar tvoju molitvu, kao nekada Ilija Jeliseju plašt, da njome razdelim dubinu srca i vode života moga i stignem do divnog zaklona - u dom Božji, kuda ti želiš sada otići. O, i zver zna da mu po zalasku sunca valja otići u legalo njegovo i leći, a ja ne znam kuda ću, po odlasku tvom ići. I ptica nahodi sebi kuću i grlica gnezdo sebi gde leže ptiće svoje (Ps. 83, 4), a ti šest godina živiš u manastiru i nisi sebi našao mesto. Gde ćeš onda ostaviti mene?

Blaženi knez podiže plačućeg lekara i reče mu: He tuguj, Petre! Bolje je uzdati se u Gospoda nego li oslanjati se na knezove (Ps. 117, 9). Zna Gospod kako da sačuva tvar koju je sam stvorio. On će se postarati da nahrani gladne, da zaštiti siromašne i da spase iskušavane; a biće pribežište i tebi. Braća pak moja po telu neka ne plaču za mnom, nego neka plaču za sebe i za dela svoja u plačevnoj dolini ovoga sveta, da bi dobili utehu i blaženstvo u onom svetu. Meni, radi vremenog života, nije potrebno lečenje, jer sam davno umro za sve vremeno; kao što govori Isaija: Mrtvi neće videti života, niti će lekari vaskrsnuti (Is. 27, 14).

Rekavši to, blaženi Nikola ode sa lekarom k pešteri i ugotovi sebi mesto za grob. I upita lekara: Koji od nas više voli ovo mesto? - Petar odgovori s plačem: Znam, ako hoćeš, umolićeš Gospoda da još živiš, a mene položi ovde. - Blaženi mu reče: Neka ti bude kako želiš, ako je tako ugodno Gospodu. Pomolimo se dakle Njemu, ali samo u monaškom činu.

Tada se lekar, po savetu blaženoga, postriže u monaški čin, i provede tri meseca na molitvi, neprestano dan i noć prolivajući suze. Zatim tešeći ga, blaženi mu reče: Brate Petre, hoćeš li da te uzmem sa sobom? - A on mu, kao i ranije, odgovori s plačem: Hoću da mi dopustiš da umrem za tebe, a ti ostani i moli se za mene. - Blaženi mu na to reče: Brate, ne boj se i budi gotov, jer ćeš, po želji svojoj, u treći dan otići iz ovoga života.

Kada nastade predskazano vreme, Petar se pričesti božanstvenim i životvornim Tajnama Hristovim, leže na odar i predade duh svoj u ruke Gospodu. A no smrti lekara blaženi knjaz Nikola Svjatoša podvizava se u manastiru još trideset godina, ne izlazeći iz manastira, i dostigavši, shodno imenu, potpuno sveti život, on pređe u večni život k Presvetome svih svetih, Caru smirenosti Isusu.[26] U dan prestavljenja ovog svetog knjaza sleže se skoro ceo grad Kijev, dajući mu poslednji celiv i sa obilnim suzama preporučujući se njegovim molitvama.

Braća blaženoga, Izjaslav i Vladislav, saznavši za smrt njegovu, mnogo plakaše i ridaše za njim. Izjaslav se obrati igumanu sa molbom, da mu da na blagoslov i utehu pokojnikov krst, jastuk i dasku na kojoj je klečao. Dajući mu to, iguman mu reče: Po veri tvojoj neka dobiješ od ovih stvari pomoć u onome što želiš. - A Izjaslav, primivši ove stvari, čuvaše ih sa velikim strahopoštovanjem, i posla u manastir mnogo zlata, da ne bi zabadava dobio te bratovljeve stvari.

Jednom se ovaj Izjaslav teško razbole, i već se nije nadao da će ustati sa postelje. Videći ga na samrti, oko njega stalno bejahu njegova žena, deca i svi bojari. Posle izvesnog vremena on se malo otrže, i zaiska vode sa Pečerskog studenca. Učinivši to, on odmah oneme i više ne mogaše ništa progovoriti. Onda poslaše u Pečerski manastir i uzeše u sasudu vode kojom prethodno omiše grob prepodobnog Teodosija; a iguman dade i vlasenicu prepodobnog Nikole Svjatoše, da u nju obuku brata njegovog, knjaza Izjaslava. No pre no što dođe ovaj sa vodom i vlasenicom, knjaz Izjaslav progovori: Brzo idite u susret prepodobnim ocima Teodosiju i Nikoli van grada. - Zatim, kada poslani uđe sa vodom i vlasenicom, knjaz ponovo uzviknu: Nikola, Nikola Svjatoša! - Onda mu dadoše da pije te vode, i obukoše ga u vlasenicu, i on odmah ozdravi. I svi proslaviše Boga i Njegove ugodnike.

Od toga vremena knjaz Izjaslav je uvek odevao na sebe tu vlasenicu kad god bi se razboleo, i odmah je ozdravljao. Osim toga on je svagda nosio na sebi tu vlasenicu kada je išao u rat, i uvek se vraćao nepovređen. Jednom prilikom eagrešivši, on se ne usudi obući vlasenicu, i toga puta bi ubijen u ratu. No on prethodno beše naredio da ga sahrane u njoj.

Stoga i mi, nadajući se u molitve ovog prepodobnog kneza, neka se udostojimo da silom njegovih molitava budemo isceljeni od svakovrsnih bolesti i rana vremenih i večnih - blagodaću Cara smirenosti, a ujedno i Cara slave, Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, kome sa Bogom Ocem i Svetim Duhom slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

 

SPOMEN SVETOG MUČENIKA

PETRA AVSELAMSKOG

 

OVAJ sveti mučenik beše iz mesta Anije u okolini Elevteropolja; hrabar dušom a mlad i snažan telom. Mnogo se borio za veru Hristovu. Prezrevši sve zemaljsko, on najzad postade žrtva paljenica Hrista radi: mnogo i raznoliko mučen za carovanja Dioklecijana, on naposletku bi u ognju spaljen.

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

Sveštenomučenika SILUANA i ČETRDESET MUČENIKA

 

SVETI prezviter (po drugima episkop) Gazski Siluan postradao u Gazi (početkom 4. veka) sa sv. 40 Mučenika iz Egipta i Palestine; postradaše za Hrista mačem posečeni. (O svima njima videti još i pod 4. majem i 17. septembrom).

 

 

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG

IGNjATIJA AGALIJANA,

arhiepiskopa Mitimniskog i Čudotvorca

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Ime svete Paraskeve ili Petke dolazi od grčke reči Parav^EdžTJ = Petak.
  2. Epivat ili Pivat, po turski Bojados.
  3. Madit - primorski grad u Hersonisu Trakijskom. Spomen Sv. Jevtimija, episkopa Maditskog, praznuje se 5. maja.
  4. Jovan Asen II, sin Asena I (carovao od 1221 do 1241 god.), - najznamenitiji vladar II bugarskog carstva; više uradio na prosveti nego svi vladari pre njega; podigao mnoge manastire i ukrasio ih zlatom i dragim kamenjem; crkve obogaćivao mnogim poklonima, a sveštenstvo nagrađivao visokim počastima.
  5. Trnovo - ondašnja prestonica Bugarske, na reci Etri ili Jantri, koja se uliva u Dunav.
  6. Bajazit I, turski sultan, stupio na presto 1389 godine. Koristeći razdor između vizantijskog cara Jozana i sina mu Andronika, Bajazit potčinio sebi u mnogome vizantijsku carevinu. On osvojio Bugarsku, Makedoniju, Tesaliju i mnoge druge zemlje. Godine 1402, posle Angorske bitke, Bajazit bi odveden u ropstvo od strane mongolskog zavojevača Tamerlana, gde i umre 1403. godine.
  7. Valahija - jugozapadni deo sadašnje Rumunije (Vlaška). Mošti Svete Petke behu tada u Vidinu (na Dunavu).
  8. O tome se govori u Žitiju Sv. carice Milice i Sv. Despota Stefana Visokog, pod 19. julom. Opis prenosa moštiju Sv. Petke iz Bugarske u Srbiju. tj. iz Vidina u Beograd, dao je Grigorije Camblak (oko 1404. godine).
  9. Carovanje Sulejmana II predstavlja najsjajniji rascvat turske moći. Turci ga smatraju za svog najvećeg vladara i zovu ga "Veličanstveni".
  10. Vasilije Lupul - vladar Moldavski od 1634. do 1654. godine.
  11. Partenije I - patrijarh Carigradski od 1639. do 1644. godine.
  12. Jaš - glavni grad Moldavije, jedne od pridunavskih kneževina, koja sa Valahijom sačinjavaju današnju Rumuniju.
  13. Opširno Žitije Sv. Petke na slovenskom jeziku napisao je u 14. veku blaženi Jevtimije, patrijarh Trnovski, koga je Bugarska Crkva nedavno unela u kalendar svojih svetitelja (žitije objavio Stojan Novaković u Starine, K, Zagreb 1877, str. 53-59).
  14. Sveti Lin, prvi episkop Rimski; pripada Sedamdesetorici apostola. Spomen njegov 5 novembra i 4 januara.
  15. Neron - rimski car od 54 do 68 godine posle Hrista; jedan od najsvirepijih, najuobraženijih i najrazvratnijih rimskih careva. On podigao prvo gonjenje hrišćana u Rimu; u njegovo vreme postradaše i sveti apostoli Petar i Pavle.
  16. Melija ili Kimela - grad u Galiji, Francuskoj, blizu današnje Nice, na jugu Francuske.
  17. Timir ili Trir - mnogoljudni, napredni grad u severnoj Galiji.
  18. Moravi, Moravijani - Slovensko pleme, u granicama današnje Čehoslovačke.
  19. Arkadije - sin i naslednik Teolosija Velikog, upravljao istočnom polovinom carevine (395-408 godine); Honorije takođe sin i naslednik Teodosija Vel. upravljao zapadnom polovinom carstva (395-422 god.)
  20. Silvan je kod Rimljana smatran za boga šuma, polja i stada.
  21. Obretenje moštiju svetih mučenika bilo je u junu 395. ili 396.
  22. Svjatoslav Svjatoša (tako nazvan zbog svoje pobožnosti) na krštenju dobio ime Pankratije, a y monaštvu Nikola. Bio sin Černjigovskog kneza Davida Svjatoslaviča i unuk Kijevskog i Černjigovskog knjaza Svjatoslava Jaroslaviča, koji podiže svetu, Bogom sazdanu, crkvu Pečersku.
  23. Spomen njegov Crkva praznuje 19. novembra.
  24. To bi 1107. godine.
  25. Varlaam je bio prvi iguman Kijevopečerskog manastira; a bio je sin prvog kijevskog bojara Jovana. Spomen njegov Crkva praznuje 19. novembra.
  26. Prepodobni se upokojio 14. oktobra 1143. godine. Njegove svete mošti netljeno počivaju u pešteri prepodobnog Antonija.

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica