Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

17. NOVEMBAR

 

 

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG

GRIGORIJA ČUDOTVORCA,

episkopa Neokesarijskog

 

SVETI Grigorije rodio se u slavnom i velikom gradu Neokesariji[1] od roditelja neznabožaca, no znatnih i bogatih. U mladim godinama Grigorije izgubi roditelje. Odavši se izučavanju jelinske mudrosti,[2] on poče izučavati i najsavršeniju mudrost koja se sastoji u poznanju Jedinog Istinitog Boga: od tvari on se učaše poznavanju Tvorca, i staraše se da ugodi Tvorcu nezlobivošću i celomudrenim životom. Upoznavši se sa učenjem svetog Evanđelja, on odmah postade učenik njegov, i primivši krštenje on se truđaše da živi po zapovestima Hristovim: u čistoti i nesticanju, odreče se od svekolike sujete sveta, bogatstava, gordosti, slave i vremenih naslada. Odbacivši daleko od sebe ugađanje telu, Grigorije življaše u velikom uzdržanju i umrtvljavanju sebe, i čuvaše čistotu devstvenosti tako strogo, da on u toku celog života svog, od utrobe matere pa do blažene končine svoje, ne poznade telesni greh i sačuva sebe potpuno od oskvrnjenja, da bi ugodio Jedinome Čistome i Bezgrešnome, od Prečiste Djeve rođenome Hristu Bogu. Predavši se Njemu od mladosti, on Njegovom pomoću napredovaše iz sile u silu i iz vrline u vrlinu, i prohođaše put života besprekorno. Toga radi ga ljubljaše Bog i dobri ljudi a nenaviđahu zli.

Za vreme školovanja u Alksandriji, mladi Grigorije izučavaše filosofiju i lekarsku nauku sa mnogim mladićima koji su se iz svih zemalja sticali tamo radi školovanja.[3] Grigorija omrznuše njegovi vršnjaci zbog njegovog celomudrenog i neporočnog života. Jer oni neuzdržljivi i porobljeni strastima, življahu nečisto odlazeći u kuće bludnica, kao što beše običaj kod neznabožačkih mladića. Međutim sveti Grigorije, kao hrišćanski mladić, klonjaše se takvog pagubnog puta, izbegavaše nečistotu i nenaviđaše bezakonje; kao krin usred trnja, tako on svojom čistotom svetljaše usred nečistih. Mnogima beše poznato njegovo čisto i besprekorno življenje, i zato ga mnogi ugledni filosofi i građani veoma poštovahu i slavljahu. Vršnjaci pak njegovi, ne mogući gledati takvoga mladića koji svojim uzdržanjem i čistotom prevazilažaše ne samo mlade nego i stare, rešiše da prošire o njemu rđav glas među ljudima, kako i on tobož živi nečisto kao i ostali, te da na taj način pomrače onu dobru slavu koju je on opravdano uživao kod ljudi. U tom cilju oni nagovoriše neku bludnicu da ona okleveta i pronese rđav glas o nevinom i čista srcem mladiću. I jednom, kada sveti mladić Grigorije stajaše na javnom mestu i vođaše razgovor sa uvaženim filosofima i najviđenijim učiteljima, bludnica, nagovorena od njegovih vršnjaka, pristupi k njemu bestidno tražeći od njega dužnu platu za učinjeni tobož sa njom telesni greh. Čuvši to, svi se prisutni začudiše: i jedni se sablazniše smatrajući da je to istina, " a drugi ne poverovaše rečima bludnice znajući da je Grigorije čist i celomudren, i odgonjahu bestidnicu. No ona gromko vičući dosađivaše svetome mladiću da joj plati za izvršeno bludočinstvo. A sveti Grigorije, - o! kakav ga stid obuze kada ču gde mu u prisustvu tolikih uglednih ljudi javna bludnica upućuje take bestidne i prekorne reči. On pocrvene u licu kao čista devojka. Međutim, nezlobiv i krotak, on ne reče bludnici ništa osorno, niti pokaza ikakav gnjev, niti se stade pravdati, niti pozivati na svedoke svoje nevinosti, nego krotko reče jednom prijatelju svom: Daj joj brzo koliko traži, da nas ostavi na miru i da nam više ne dosađuje!

Prijatelj joj odmah dade koliko je ona htela, otkupljujući nevinog Grigorija od stida. No Bog, verni na nebu svedok, obelodani tu nepravdu na sledeći način. On dopusti duha nečistoga k bestidnoj i lažljivoj bludnici, i kada ona primi u ruke nepravednu nagradu, ona tog časa primi i ljutu kaznu: jer bes napade na nju i poče je mučiti pred svima; bludnica pade na zemlju, zapomagaše strašnim glasom, drhtaše celim telom, škrgutaše zubima i bacajući penu kočaše se, te se svi prisutni ispuniše velikog straha i užasa videći tako brzu i ljutu odmazdu za nevinog mladića. I ne prestade bes mučiti je sve dok sveti Grigorije ne satvori za nju usrdnu molitvu k Bogu i time odagna od nje besa. Takav bi početak čudesa mladoga Grigorija, čijoj se svetosti divljahu i starci.

Grigorije imađaše blagorazumnog i dobrodušnog prijatelja, po imenu Firmijana, rodom iz Kapadokije. Firmijanu Grigorije otkri svetu tajnu srca svoga: da želi ostaviti sve i služiti jedinome Bogu. No Grigorije nađe da i Firmijan ima tu istu misao i želi da ide sa njim tim istim putem. I oni se dogovoriše: obojica ostaviše svetovnu filosofiju, napustiše neznabožačka učilišta i odoše da se uče hrišćanskoj mudrosti i tajnama Svetoga Pisma. U to vreme među hrišćanima i hrišćanskim učiteljima se slavljaše znameniti Origen.[4] Došavši k njemu sa svojim prijateljem Firmijanom, sveti Grigorije se stade učiti u njega; i provevši kod njega dosta vremena, vrati se u svoju postojbinu Neokesariju. Građani Neokesarijski i svi poznanici njegovi, videći veliku mudrost njegovu, željahu da on zauzme ugledno mesto među njima: da im bude sudija i gradonačelnik. Ali Grigorije, bežeći od gordosti, i šture slave ljudske, i svih mnogobrojnih mreža kojima vrag upetljava svet, ostavi svoj zavičajni grad, i nastanivši se u pustinji usamljen življaše jedinome Bogu - u kakvim podvizima i trudovima, to zna samo Onaj koji je stvorio srca naša i zna sva dela naša (Ps. 32, 15).

Kada sveti Grigorije življaše u pustinji i upražnjavaše se u bogorazmišljanju, doznade za njega blaženi Fedim, episkop Kapadokijskog grada Amasije,[5] i zažele da ga izvede iz pustinje na služenje Crkvi Hristovoj, da ga postavi za episkopa i učitelja: jer on proviđaše u njemu blagodat Božiju, da će biti veliki stub Crkve i tvrđava vere. No i sveti Grigorije imađaše dar prozorljivosti, i saznavši da episkop hoće da ga uzme iz pustinje na služenje Crkvi, krijaše se od njega smatrajući sebe nedostojnim takoga čina, i prelažaše u pustinji s mesta na mesto, da ga ne bi pronašli. Blaženi Fedim ga prilježno tražaše, i k sebi iz pustinje molbom prizivaše. Ali pošto ne mogade pustinjeljupca odvojiti od pustinje i u grad Amasiju dovesti radi hirotonije, on učini čudnu i neobičnu stvar. Kretan Duhom Svetim i raspaljivan revnošću za svetu Crkvu, njega ne pokoleba to što Grigorije ne dođe k njemu i što je rastojanje između njih ne malo, tri dana hoda od grada Amasije do pustinje u kojoj življaše Grigorije. He obraćajući pažnju na toliko rastojanje između njih, episkop Fedim posveti Grigorija za episkopa Neokesarijske crkve, iako se Grigorije nalazio daleko od njega. Pogledavši k Bogu, on reče: "Sveznajući i svemogući Bože, pogledaj u ovaj čas na mene i na Grigorija, i izvrši posvećenje blagodaću Svojom".

I tako blaženi Fedim hirotonisa Grigorija, iako ne beše došao tamo. O tome svedoči sveti Grigorije Niski, opisujući žitije ovog svetitelja.[6] To potvrđuje i Kanon u Mineju, gde se u petoj pesmi govori o tome ovako: Božji predstatelj Fedim raspaljivan revnošću pomaza te odsutna, oče, uzdajući se pobožno u Boga koji zna sve i sva, i nadajući se u česno življenje tvoje, bogoglagoljivi Grigorije.[7]

Tako blaženi Fedim izvrši neobično posvećenje Grigorija, i sveti Grigorije, mada protiv svoje volje, posluša te primi crkvenu upravu: jer kako se on mogao protiviti volji Gospodnjoj? Pre svega on pribeže molitvi proseći pomoć s neba na takvo delo.

U to vreme poče se širiti jeres Savelija Samosatskog i Pavla Samosatskog.[8] Ta jeres izazva nedoumicu kod svetog Grigorija i on se usrdno moljaše Bogu i Božjoj Materi da mu otkrije istinitu veru. I jedne noći, kada se on sa naročitom usrdnošću moljaše o tome, njemu se javi prečista Djeva Marija, sijajući kao sunce, sa svetim Jovanom Bogoslovom, obučenim u arhijerejsko odjejanje. Pokazujući rukom svojom na Grigorija, Prečista naredi Jovanu Bogoslovu da ga nauči tajni Svete Trojice. I po naređenju Božje Matere sveti Grigorije bi naučen od svetog Jovana Bogoslova, za kratko vreme, velikim Božjim tajnama, i pocrpe Božanstveno znanje iz neiscrpive dubine premudrosti. Reči otkrivenja, rečene Jovanom Bogoslovom, behu ove:

"Jedan je Bog, Otac Logosa Živoga, Premudrosti Ipostasne, Sile i Obličja Večnoga, Savršeni Roditelj Savršenoga, Otac Sina Jedinorodnoga. Jedan je Gospod, Jedini od Jedinoga, Bog od Boga, Izobraženje i Slika Božanstva (εικων της θεοτητος), Logos delatni, Premudrost koja obuhvata sastav svega postojećeg (των όλων), i Stvaralačka Sila svekolike tvari (της ολης κτισεως), Istiniti Sin Istinitoga Oca: Nevidljivi Nevidljivoga, Netruležni Netruležnoga (αφΘαρτος αφθαρτου), Besmrtni Besmrtnoga, Večni Večnoga. Jedan je Duh Sveti koji ima biće od Oca i javljen je ljudima preko Sina, Savršena Slika Savršenoga Sina εικων του Υιού, τελιου τέλεια, Život, Uzrok svega živoga ςωντων αίτια, Sveti Izvor, Svetinja koja daje osvećenje; u Njemu obelodanjuje Sebe Bog Otac koji je nad svim i u svemu (ο επι πάντων και εν πασι) i Bog Sin koji je kroza sve (ο δια πάντων). Trojica Savršena, koja se slavom, večnošću i Carstvom ne razdeljuje, niti otuđuje. U Trojice dakle niti je što stvoreno ili robovsko[9] niti pridodato kao da ranije nije postojalo nego je docnije pridošlo: jer niti kad Sin nedostajaše Ocu, niti Sinu Duh, niti poraste Jedinica u Dvojicu, i Dvojica u Trojicu, nego je nepromenljiva i neizmenljiva večito ista Trojica".

Posle ovog viđenja sveti Grigorije zapisa svojom rukom reči, rečene mu svetim Jovanom Bogoslovom, i taj je rukopis njegov bio čuvan mnogo godina u Neokesarijskoj crkvi.[10]

Posle toga sveti Grigorije krenu u Neokesariju. Tada sva Neokesarija bejaše u tami idolopoklonstva, i mnoštvo idola i hramova idolskih bejaše u tom gradu. Svakog dana se idolima prinošahu mnoge žrtve, te sav vazduh beše ispunjen smrada koji izlažaše od klanih i spaljivanih na žrtvu životinja I u tako mnogoljudnom gradu bejaše svega 17 hrišćana. Kada dakle sveti Grigorije putovaše iz svoje pustinje u Neokesariju, njemu se dogodi da na putu prolažaše pored jednom idolskog hrama. No kako već beše pala noć i spremaše se jaka kiša, svetitelj bi primoran da sa svojim saputnicima svrati u taj idolski hram i prenoći u njemu. U hramu tom beše mnogo idola; u njima življahu demoni, koji se otvoreno javljahu svojim žrecima i razgovarahu s njima. Sveti pak Grigorije, provodeći noć u tom idolištu, vršaše svoje ponoćne i jutarnje molitve i pesmopjenije, i krsnim znakom zakrštavaše vazduh, oskvrnavljen demonskim žrtvama. Uplašivši se krsnog znaka i svetih molitava Grigorijevih, demoni ostaviše svoj hram i pobegoše. A kada svanu, sveti Grigorije sa prijateljima svojim nastavi put. Idolski pak žrec, po običaju svom, uđe u hram sa .namerom da demonima prinese žrtvu; ali ne nađe demone pošto behu pobegli. He javljahu mu se demoni i onda kada im on stade prinositi žrtve, - kao što su se ranije obično javljali: i žrec beše u nedoumici zbog čega su bogovi njegovi napustili svoj hram. I on ih mnogo moljaše da se opet vrate na svoje mesto, a oni izdaleka vikahu: He možemo mi ući tamo gde je prošle noći bio stranac, koji je išao iz pustinje u Neokesariju.

Čuvši to žrec pohita za Grigorijem, sustiže ga, i zaustavivši ga stade ljutito vikati na njega što se on, hrišćanin, drznuo ući u hram bogova njihovih, te zbog njega bogovi omrznuše to mesto i otidoše. Prećaše on svetom Grigoriju i carskim sudom, nameran da ga odmah silom odvede k mučiteljima. A sveti Grigorije, krotkim i mudrim rečima stišavajući gnjev žrečev, najzad reče: Takav je Bog moj: On i demonima naređuje i meni daje silu nad njima, te me oni i protiv svoje volje slušaju. - Čuvši to žrec se stiša od gnjeva, i moljaše svetitelja da naredi bogovima njihovim da se vrate u svoj hram. Svetitelj istrže iz svoje knjižice mali list hartije, i napisa na njemu ove reči: "Grigorije Satani: uđi opet u hram!" - I dade ovaj listić žrecu, naređujući mu da ga položi na oltar poganih bogova svojih. I tog časa se vratiše demoni u hram, i razgovarahu sa žrecom kao i ranije. Poražen time, žrec se divljaše takvoj božanskoj sili svetog Grigorija, pomoću koje on rečju naređuje demonima i oni ga slušaju. Žrec onda ponovo potrča za svetim Grigorijem, sustiže ga dok ovaj još ne beše stigao do grada, i upita ga, otkuda ima takvu silu, da ga se neznabožački bogovi boje i slušaju njegova naređenja. Sveti Grigorije, videći da je srce žrečevo prijemčivo za veru, poče mu govoriti o Jedinom Istinitom Bogu koji je rečju stvorio sve i sva; i kazivaše mu tajnu svete vere. Dok oni tako razgovarahu idući putem, žrec stade moliti svetog Grigorija, da mu u potvrdu istinitosti svoje vere pokaže neko čudo. Utom oni ugledaše jedan ogroman kamen, koji nikakva vidljiva sila nije mogla pomaknuti s mesta: tome kamenu Grigorije naredi imenom Isusa Hrista da se pokrene sa svoga mesta; i kamen se pokrenu i pređe na drugo mesto, kuda je želeo žrec. Od ovog preslavnog čuda strah obuze žreca, i on ispovedi: "Jedan je istiniti i svemoćni Bog, Bog propovedan Grigorijem, i nema drugoga osim Njega". - I odmah verova u Njega. I vrlo brzo razglasi on svuda o ovom događaju, te narod u Neokesariji saznade o čudesima Grigorijevim i o njegovoj vlasti nad demonima pre no što sam Grigorije dođe tamo.[11] A za dolazak njegov doznade sav grad, i mnoštvo naroda izađe mu u susret želeći ga videti, pošto čuše da je on rečju premestio ogroman kamen na drugo mesto i da bogovima njihovim zapoveda, i oni ga slušaju.

Ulazeći u veliki grad sveti Grigorije se ne iznenadi što ga je toliki narod čekao, i iđaše usred njih kao pustinjom, i gledaše samo na sebe i na put pred sobom ne obraćajući se nikome oko njega. Takvo držanje svetiteljevo pokaza se narodu kao novo čudo. Narod se sa svih strana tiskao k njemu, kao da ga sav grad već smatra svetiteljem. A on, slobodan od sujete, i ne obraćaše pažnju na to. A kada uđe u grad ne beše kuće ni crkvene ni privatne, gde bi se svetitelj odmorio. Njegovi saputnici se zbuniše i uznemiriše gde da nađu sebi krov. No učitelj njihov, bogomudri Grigorije, uspokojavajući ih i ujedno ukoravajući ih blago zbog malodušnosti govoraše im: "Šta vam je, kao da se nalazite van okrilja Božijeg, uznemirili ste se gde ćete odmoriti tela svoja! Zar je Bog mali dom za vas, mada u Njemu mi i živimo, i krećemo se, i jesmo? Ili vam je tesan nebeski krov, te vi pored njega ištete drugo obitalište? Neka u vas bude samo jedna briga, briga o onom jedinom domu koji je sopstvenost svakoga, a koji se zida vrlinama i to u visinu. O njemu jedino valja da se brinete; da to obitalište ne ostane nesazidano i neuređeno"...

Dok sveti Grigorije tako poučavaše svoje saputnike, jedan vrlo ugledan i imućan građanin, po imenu Musonije, videći kako mnogi imaju istu želju i brigu: da prime ovog velikog muža u svoje kuće, preduhitri ih sve i obrati se svetom Grigoriju s molbom da udostoji njegov dom i odsedne kod njega. Utom i drugi stadoše moliti svetitelja da odsedne kod njih, ali on, ispunjujući molbu prvoga, Musonija, odsede u njegovom domu. Kada stupi u Neokesariju sveti Grigorije zateče u gradu samo sedamnaest hrišćana, a svi se ostali klanjahu bezdahnim idolima i služahu demonima. Tada se sveti Grigorije stade moliti Bogu u tajnosti srca svoga: da pogleda na sazdanje Svoje i da toliko mnoštvo zabludelih i ginućih ljudi prosveti i obrati na put spasenja. Prebivajući u Musonijevom domu, sveti Grigorije stade učiti neznabošce poznanju istinitoga Boga. A i pomoć Božja mu sarađivaše toliko, da nijedan dan ne prolažaše bez pridobijanja duša ljudskih za Crkvu Hristovu. Mnoštvo ljudi sa ženama i decom sticahu se u dom Musonijev k svetome Grigoriju da čuju njegovo učenje i da vide čudesna isceljenja što bivahu od njega: jer on izgonjaše iz ljudi zle duhove, isceljivaše svakovrsne bolesti, i iz dana u dan broj vernih se uvećavaše i prisajedinjavaše Crkvi. I za kratko vreme iz sredstava ljudi poverovavših u Gospoda sveti Grigorije podiže divnu crkvu: jer oni sve što imahu davahu svetitelju na graćenje crkve, i otvarahu svoje riznice i stavljahu mu ih na raspoloženje da uzima koliko treba za blagoljepije doma Gosiodnjeg, za prehranu siročadi i za služenje bolesnicima. Tako u Neokesariji reč Božija rastijaše, sveta vera se širaše, idolopokloničko mnogobožje se rušaše, hramove idolske pustoš haraše, idoli se uništavahu, a ime Jedinog Svemoćnog Boga i Gospoda našega Isusa Hrista se veličaše i proslavljaše usred Neokesarije, i silom Božjom zbivahu se preko svetog Grigorija čudesa predivna i strašna.[12] No sledeće čudesno viđenje, po svedočanstvu svetog Grigorija Niskog, naročito je pripomoglo utvrđenju Crkve Hristove u Neokesariji i umnoženju tamošnjeg broja vernih.

U gradu se, po starom običaju, svetkovaše neki svenarodni praznik u čast jednog mesnog božanstva; na taj praznik sticaše se skoro sva oblast, pošto seoski žitelji praznovahu zajedno sa gradom. U vreme praznika pozorište je bivalo prepuno naroda; svi su se otimali da budu što bliže pozorišnoj bini, želeći da bolje vide i čuju. Od toga se stvarala silna galama i nered, usled čega su svi vikali k praznovanom božanstvu da im obezbedi mesto. "Zevse, - vikali su neznabošci, - daj nam mesto!" Čuvši ovu nerazumnu molitvu, sveti Grigorije posla jednog svog službenika da im kaže da će im uskoro biti dat veći prostor no što oni ištu. Ove njegove reči pokazaše se kao tužna presuda: odmah za ovim svenarodnim praznikom u gradu se pojavi i raširi ubistvena kuga, plač zameni vesele pesme, veselje se pretvori u žalost i nesreću, trube i rukopljeskanja ustupiše mesto neprekidnim zapevkama i naricanjima. Pojavivši se u gradu bolest se raširi brže no što se moglo očekivati: ona opustošavaše domove kao požar, te se hramovi napuniše zaraženih kugom koji su bežali tamo u nadi na isceljenje; oko izvora, studenaca i bunara tiskahu se bespomoćni bolesnici, moreni žeđu; ali ni voda ne beše u stanju da ugasi bolesničku vatru. Mnogi su sami odlazili na groblja, pošto ono što preostade živih ne beše dovoljno da posahranjuje mrtve. I ova beda poražavaše ljude neočekivano: ona se spočetka kao neki privid prikradala k domu gde se imala pojaviti zaraza, pa je zatim već sledila pogibao. Iz svega toga svima bi jasno: da je pakosni demon ispunio njihovu molbu - preko bolesti pružio im je zlosrećni prostor. Stoga se svi oni obratiše svetom Grigoriju sa molbom: da širenje smrtonosne zaraze zaustavi silom propovedanog njime Boga, kojega oni sada priznaju za Jedinog Istinitog, nad svim vladajućeg, Boga. I čim bi se preteča kuge, onaj privid, pojavio pred nekim domom, domaćima je ostajalo jedno sredstvo spasenja: da u dom uđe sveti Grigorije i molitvom svojom odagna bolest. A kada se glas o tome brzo pronese po gradu od onih koji se na taj način prvi spasoše od kuge, onda svi ostaviše čemu su dotle pribegavali radi izbavljenja od kuge: proricališta, očišćavanja, boravljenja u idolskim hramovima, i svaki se staraše da velikog svetitelja uvede u svoj dom radi izbavljenja svoje porodice od pomora. A nagrada svetitelju od onih koje on izbavljaše od kuge beše spasenje duša njihovih, pošto oni na taj način očigledno uvereni u silu svetiteljeve vere, pristupahu Gospodu Hristu i primahu sveto krštenje. Kada na takav način bi obelodanjena zabluda idolopoklonstva, svi se obratiše ka Hristu: jedni, privedeni k istini izbavljenjem od bolesti, a drugi - pribegnuvši k veri u Hrista kao predohranjivom leku od kuge.

Posle ovoga ugled svetoga Grigorija postade u Neokesariji još veći, i svi ga veoma poštovahu sa bogobojažljivim trepetom. Žitelji i grada i cele okoline, poraženi apoetolskim čudesima svetiteljevim, verovahu da sve što on govori i radi, govori i radi Božanskom silom. Stoga i u spornim životnim pitanjima on predstavljaše za njih najviši sud: svaki spor i sva teška i zamršena pitanja oni rešavahu prema njegovim savetima. Na taj način se, kroz blagodatni uticaj svetog Grigorija, zacari u gradu pravičnost i mir, i nikakvo zlo ne narušavaše međusobnu slogu.

Dva brata posle smrti svoga oca naslediše veliko imanje, i mirno ga podeliše između sebe. No beše u njih jedno veliko jezero, oko koga se oni silno prepirahu, jer je i jedan i drugi želeo da ga ima celo. Za sudiju u tom sporu oni izabraše čudotvorca Grigorija. On dođe k njima na jezero i uloži mnogo napora da ih izmiri, ali u tome ne uspe: jer oba brata behu uporni, i nijedan ne hoćaše da ustupi drugome svoj deo jezera. Posle mnogih raspri i svađa oni htedoše da stupe u bitku među sobom, jer i jedan i drugi imađahu mnogo pristalica, i svetitelj ih jedva usavetova toga dana da se ne pobiju. Nastade veče i svi se raziđoše po kućama, odloživši bitku za sutradan. Svetitelj pak ostade kod jezera sam, i provodeći svu noć u molitvi, on naredi jezeru Imenom Gospodnjim da svo presahne, i da ne ostane nijedna kaplja vode niti blata, nego da zemlja bude podesna za oranje i sejanje. I bi tako: voda se iznenada sakri neizvesno kuda, i zemlja postade suva. Izjutra pak dođoše oba brata sa mnoštvom naoružanih ljudi k jezeru, da preko bitke reše kome će pripasti.Međutim oni ne nađoše ni kapi vode na onom mestu gde beše jezero: zemlja se pokaza tako suha i pokrivena biljem, kao da tamo nikada ni bilo nije vode. Zapanjeni takim čudom braća se i protiv svoje volje primiriše među sobom, a svi ljudi proslavljahu Boga. - Takav pravedni sud satvori čudotvorac: jer gde ne mogaše biti mira među braćom već predstojaše rat, tamo on ukloni sam povod za rat isušivši jezero vodno, da ne presuši ljubav bratska.

U tome kraju proticaše reka, zvana Likos.[13] U proleće ona izlažaše iz svoga korita, široko se razlivaše i poplavljivaše obližnja sela, polja, gradine i bašte, uništavajući useve i nanoseći ogromnu štetu ljudima. Ljudi koji življahu kraj te reke, čuvši za svetog Grigorija, Neokesarijskog čudotvorca, da ima vlast nad vodama (jer on naredi velikom jezeru te ono presuši), sabraše se svi, i mladi i stari, pa odoše k svetitelju i pripadoše k nogama njegovim moleći ga da se smiluje na njih i ukroti tok reke, jer i tada reka beše neobično nabujala i poplavila mnoga naselja. Svetitelj im reče: Sam je Bog postavio granice rekama, i one ne mogu drukčije teći već samo onako kako im je Bog naredio. - A oni ga još usrdnije moljahu. Videći njihovu muku, svetitelj ustade i pođe s njima ka toj reci. I došavši na obale reke, između kojih se nalažaše samo korito njeno po kome reka tecijaše kada ne plavi, pobode tamo svoj žezal govoreći: Reko, Hristos ti moj naređuje da ne prelaziš svoje granice i da ne razlivaš svoje vode van njih, nego da tečeš mirno koritom svojim između obala. - Žezal pak, poboden svetiteljem, tog časa izraste u veliki hrast, a vode se sabraše u svoje korito između obala, i od toga vremena reka se nikada više nije razlivala preko obala, nego kada bi nadošla voda i približila se dubu, odmah se vraćala natrag i nije poplavljivala trud ljudski.

Jednom sveti čudotvorac namisli da sazida crkvu na divnom mestu blizu gore. Kada poče polagati temelj nađe se da je mesto tesno, a beše nemoguće proširiti ga zbog gore. Tada svetitelj stade na molitvu, i pomolivši se naredi gori imenom Isusa Hrista da se pokrene i pomakne dalje i načini mesta koliko je potrebno za proširenje crkve. I tog časa se zatrese gora, pokrenu se i načini mesta koliko je bilo potrebno za proširenje crkve.

Takva beše vera ovoga ugodnika Božjeg, da on i gore premeštaše! I mnogi neznabošci, videći ovo čudo, obraćahu se ka Gospodu i primahu krštenje od svetitelja. I slava o njemu širaše se na sve strane zbog velikih čudesa koja bivahu od njega silom Božjom koje on beše pun.

Jednom iz susednog grada, zvanog Komani,[14] dođe k svetom Grigoriju izaslanstvo sa molbom da utvrdi u njih Crkvu i da im postavi dostojnog episkopa. Svetitelj im ispuni molbu i provede kod njih nekoliko dana utvrđujući ih u veri i pobožnosti. A kada nastupi vreme da se izabere episkop, svetitelj im, na iznenađenje svih, preporuči kao dostojnog tog visokog zvanja - ćumurdžiju Aleksandra, koji beše potajni jurodivac Hrista radi. I zaista, svojim svetim i bogougodnim životom Aleksandar kao episkop postade ukras Crkve Hristove.[15]

Kada se sveti Grigorije vraćaše otuda, neki pakosni Jevreji poželeše da ga ismeju i da pokažu kako on nema u sebi Duha Božija. I oni uradiše ovo: na putu, kojim je svetitelj imao proći, oni položiše jednog između sebe naga, kao da je umro, a sami stadoše plakati nad njim. Kad sveti čudotvorac naiđe, oni ga počeše moliti da se sažali na umrloga i pokrije mu telo haljinom. Svetitelj skide sa sebe gornju haljinu, dade im je, pa produži put. A Jevreji se stadoše veselo poDsmevati i rugati svetitelju, govoreći: Kada bi on imao u sebi Duha Božija, znao bi da leži čovek ne mrtav nego živ. - I počeše zvati svoga druga da ustane. Međutim Bog im odmazdi za takvo ruganje, učinivši njihovog druga stvarno mrtvim. Oni pak misleći da im je drug zaspao, drmahu ga da bi ga probudili, i gromko ga vikahu, ali odgovora ne bi, pošto on beše zaspao večnim snom. I oni, videći ga stvarno mrtva, stadoše istinski kukati. Tako se smeh njihov pretvori u plač; i mrtvi ukopaše svoga mrtvaca.

Putujući po svojoj eparhiji sveti Grigorije propovedaše Evanđelje pod otvorenim nebom skupu vernika u jednome mestu. i svi se divljahu njegovim bogomudrim poukama. Utom jedan mališan stade odjednom gromko vikati, da svetitelj govori ne od sebe već neko drugi koji stoji pored njega izgovara reči. No kada, po završetku propovedi, privedoše k svetitelju mališana, svetitelj reče prisutnima da je dečko posednut zlim duhom, pa odmah skide sa sebe omofor, dunu na njega i metnu ga na dečaka. Tada dečak stade biti sebe, vikati, bacati se na zemlju, praćati se, kao što to biva sa besomučnima. Svetitelj metnu ruku svoju na njega, i napadi prestadoše: zli duh ga ostavi, i on došavši u pređašnje stanje već više ne govoraše kako vidi nekoga gde pored svetog Grigorija govori.

Kada za carovanja neznabožnog Dekija[16] otpoče gonjenje hrišćana i iziđe carska naredba širom Rimske carevine da hrišćane svuda primoravaju na poklonjenje idolima, a one koji to ne učine - mučiti i ubijati, tada sveti Grigorije dade svojoj pastvi ovakav savet: svaki koji nema sile i dara Božija da pretrpi ljute muke - neka se sakrije; da ne bi ko, smelo predavši sebe mučiteljima, no ugledavši strašne muke, uplašio se, i ne mogući ih podneti otpao od Boga. "Bolje je, govoraše sveti Grigorije, sakriti se na kratko vreme i čekati od Boga poziv i pomoć na mučenički podvig".

Davši takav savet vernima, sveti Grigorije i sam uze sa sobom jednoga od svojih đakona, ode u pustinju, i krijaše se tamo od neznabožaca. A kada u grad Neokesariju stigoše poslani od cara mučitelji, oni prvo potražiše svetog Grigorija, kao glavu svih hrišćana i pastira slovesnih ovaca u toj oblasti, da bi ga stavili na muke. Neko od neznabožaca doznavši za njega da se krije u jednoj gori, izvesti o tome vojnike i dovede ih do te gore. Vojnici sa velikom ornošću pojuriše na goru, kao psi željni lova, i kao vuci kada jure za ovcom. A sveti Grigorije, videći da se vojnici približuju i da je nemoguće pobeći i sakriti se od njih, podiže ruke svoje k nebu predajući sebe zaštiti Božjoj; pritom i đakonu svom naredi da učini to isto. Obojica oni stajahu sa podignutim rukama k nebu i moljahu se; a vojnici po svoj gori vrlo marljivo iskahu svetitelja, i ne nađoše ga: jer ga ne mogahu videti čak ni onda kada prolažahu pored njega, i to prolažahu nekoliko puta. I pošto ga dugo vremena iskahu, oni se vratiše bez uspeha. I silazeći s gore oni govorahu onome što ih beše doveo: Nikoga ne nađosmo na ovoj gori; samo videsmo dva drveta koja stajahu u kratkom razmaku jedno od drugog. - A ovaj, osetivši da je posredi čudo, ostavi vojnike i sam pohita na goru. I našavši svetitelja s đakonom gde stoje na molitvi, pripade k nogama svetog Grigorija izjavljujući želju da hoće da bude hrišćanin. I bi udostojen toga, te tako on od gonitelja postade sluga Hristov, i krijaše se sa ostalim hrišćanima.

Jednom, vršeći svoje uobičajene molitve k Bogu, sveti Grigorije se veoma uznemiri, jer ga spopade užas, i on dugo vreme stajaše nepomičan ćuteći, kao da posmatra neki potresan prizor. Pošto prođe dosta vremena, njemu lice zasija, i on pun radosti poče gromkim glasom blagodariti Boga i pevati pobedničku pesmu, kličući: Blagosloven Gospod koji nas ne dade zubima njihovim da nas rastržu (Ps. 123, 6). - Đakon ga upita: Kakav je, oče, uzrok takve promene kod tebe, te si čas uznemiren čas radostan? - Svetitelj odgovori: Videh, čedo, divan prizor: mali junoša boraše se s velikim đavolom, i savladavši ga obori ga na zemlju i pobedi. - No đakon ne mogade razumeti ove reči. Tada mu svetitelj ponovo reče: Sada neki hrišćanski junoša, po imenu Troadije,[17] bi izveden na sud pred mučitelja, i posle mnogih teških muka za Hrista bi ubijen, i pobedonosno uzlazi na nebo. Ja spočetka bejah uznemiren, jer sam se bojao da ga muke ne savladaju i on se odrekne Hrista. No sada, videći gde on skonča podvig mučeništva i uzlazi na nebo, ja se radujem.

Slušajući to, đakon se divljaše tome što svetitelj vidi izbliza ono što se na velikoj daljini zbiva. Zatim on stade moliti svog bogonosnog učitelja da mu dozvoli ići i svojim očima pogledati i doznati to što se desilo i da mu ne zabrani provesti izvesno vreme na mestu gde se odigrao taj čudesni događaj. A kada ga sveti Grigorije upozori na to da je opasno ići među ubice, đakon odgovori sa verom da je on i pored toga smelo gotov da ide uzdajući se u pomoć njegovih molitava. "Poveri me Bogu, - govoraše on svetitelju, - i nikakav me strah od neprijatelja dodirnuti neće".

I kada sveti Grigorije svojom molitvom nizvede đakonu pomoć Božiju kao nekog saputnika, đakon sa sigurnošću obavi putovanje ne skrivajući se ni od koga od onih koje je sretao. Stigavši predveče u grad, on onako umoran reši da se okupa u kupatilu. Ho u tom kupatilu obitavaše neki demon, čija pagubna sila dejstvovaše na one koji bi se u toku noćne tame približili tamo, i umrtvljavaše mnoge. Zbog toga posle zalaska sunca nisu odlazili u to kupatilo. Došavši do kupatila đakon moli čuvara da mu otvori i da mu dozvoli da se okupa. No čuvar ga uveravaše da niko od onih koji su se usudili kupati se u to vreme nije izlazio nepovređen. Naprotiv, demon je svima takvima naškodio; a mnogi su zapali i u neizlečive bolesti. Međutim đakon još upornije nastojavaše na svojoj želji, te mu čuvar naposletku dade ključ, ali se sam ukloni podaleko od kupatila. Kada se đakon skinu i uđe u kupatilo, demon upotrebi protiv njega razna zastrašivanja i priviđanja, iznoseći mu pred oči razne privide u vidu ognja i dima, zverinja i ljudi. No đakon, zaštićujući sebe krsnim znakom i prizivajući ime Hrista, prođe prvo odeljenje kupatila bez ikakve povrede. A kada uđe u unutrašnji deo kupatila, njega okružiše još užasnija priviđenja. Međutim on istim oružjem razagna i ta stvarna i prividna strašila. Najzad, kada on već izlažaše iz kupatila, demon pokuša da ga zadrži silom zaključavši vrata. No pomoću krsnog znaka vrata biše otvorena. Tada demon zavapi k đakonu ljudskim glasom, da ne smatra svojom onu silu.koja ga izbavi od pogibije, jer njega sačuva nepovređenim glas onoga koji ga poveri zaštiti Božjoj.

Spasivši se na taj način, đakon zapanji službenike ovog kupatila, pa im ispriča sve što mu se u kupatilu dogodi. A od njih saznade za sjajne podvige mučenika, koji su se zbili u gradu upravo onako kako o tome unapred ispriča sveti Čudotvorac. I vrati se đakon k svome nastavniku, ostavivši za ljude i svoga i potonjih vremena opšte zaštitno sredstvo, koje se sastoji u tome da svaki preko sveštenika poveri sebe Bogu.

Kada prestade gonjenje, sveti Grigorije se vrati na svoj presto, i sabravši svoju pastvu on stade vaspostavljati narušeni poredak. On pre svega zavede praznovanje spomena svetih mučenika, postradalih za vreme bivšeg gonjenja. I slava Hristova širaše se a demonsko mnogoboštvo propadaše revnovanjem svetog Grigorija, koji ne prestajaše truditi se u propovedanju Evanđelja Hristova sve do same končine svoje, učenjem i čudotvorenjem privodeći k Bogu žitelje Neokesarije i njene okoline, i privede ih k istinitoj veri, i od žrtava idolskih očisti a beskrvnom žrtvom osveti. Najzad, dostigavši duboku starost, on se približi k blaženoj končini. Pred sam pak odlazak iz ovog života on upita prisutne: Koliko još neznabožaca ima u Neokesariji? - Odgovoriše mu: Ima samo sedamnaest neznabožaca, inače sav grad veruje u Hrista. - Svetitelj reče: Hvala Bogu! jer kad ja dođoh u Neokesariju za episkopa, toliko hrišćana zatekoh: svega sedamnaest, inače sav grad beše demonski; sada pak, kada odlazim k Bogu, ostaje onoliko neznabožaca koliko ja u početku zatekoh hrišćana, a sav grad je Hristov.

Rekavši to, on predade dušu svoju u ruke Bogu.[18] Tako sveti Grigorije Čudotvorac Neokesarijski bogougodno požive i pobožno skonča. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nama podari dobru končinu. Amin.

 

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG

NIKONA RADONEŽSKOG

 

PREPODOBNI Nikon rodio se u gradu Jurjevu, nedaleko od obitelji prepodobnog Sergija Radonežskog. Roditelji njegovi behu pobožni, i odmalena on bi vaspitan u zakonu Božjem. Još u detinjstvu slušao je on o anđelskom životu prepodobnog Sergija, koji se sa bratijom podvizavao u manastiru blizu grada Radoneža.[19] Slava o podvizima prepodobnog Sergija širila se nadaleko, i izazivala umilenje u duši Nikona, i srce mu je gorelo od želje da vidi ovog svetog muža i da podražava njegov život. Skrušena srca i roneći obilne suze Nikon plameno moljaše Gospoda Boga: "Bože i Gospode, Care večni i milosrdni, udostoj me videti ovog svetog muža i sledovati mu vascelim životom mojim, da se spasem i ja njega radi i budem dostojan večnih Tvojih blaga, koja si obećao onima koji Te ljube".

I uskoro Nikon ostavi kuću svojih roditelja i pohita u obitelj prepodobnog Sergija. Stigavši u obitelj on pade k nogama prepodobnoga i usrdno ga stade moliti da ga postriže u monaški čin u svetoj obitelji svojoj. Videvši blagorazumnost i duševnu čistotu dečakovu, prepodobni Sergije ga odmah zavole svim srcem. No, provodeći u njemu duhovnim očima budući svetilnik Božanske svetlosti, on ne ostavi Nikona bez probanja već postupi s njim kao što nekada Jevtimije Veliki postupi sa Savom Osvećenim,[20] kada ovaj kao mladić dođe k njemu. On ne primi Savu u svoju obitelj već ga odasla u daleki manastir k svome saisposniku, prepodobnom Teoktistu. Tako i prepodobni Sergije odasla dečaka Nikona k učeniku svome Atanasiju Visockom, osnivaču Serpuhovskog manastira, mužu čuvenom po vrlinskom životu i iskusnom u monaškim podvizima.[21] - Idi bez ikakvog predomišljanja, reče on dečaku, i ako je ugodno Bogu ti ćeš tamo primiti monaštvo.

Nikon sa smirenošću primi ovakvo naređenje od prepodobnoga. Goreći ljubavlju k Bogu i k monašenju, on hitno krenu k blaženom Atanasiju. A kad stiže u njegovu obitelj, on smerno priđe k vratima kelije prepodobnog Atanasija i tiho zakuca na vrata. Prepodobni otškrinu prozorče i upita ga: Šta hoćeš i koga tražiš? - Starac je voleo molitveno tihovanje i nije često izlazio iz svoje kelije. Dečak, poklonivši mu se do zemlje, odgovori: Veliki ava, blaženi Sergije posla me k tebi, da me ti obučeš u monaški čin. - A starac, ne gledajući u njega, strogo reče: Ti ne možeš biti monah: monaštvo je velika stvar; ti si mlad, a pravila staraca su surova. - Dečak odgovori: Oče, nisu svi ljudi jednaki; ti samo primi mene, a vreme će pokazati mogu li ja podnositi tegobe monaškog života. - No starac produži: Mnogi su dolazili ovamo, ali počevši se lenjiti oni nisu mogli izdržati tegobe isposništva i uzdržanja i bežali su odavde. Evo i tebi govorim: ti nećeš moći prebivati ovde; idi u drugo mesto i predaj se postu.

Slušajući ove reči dečak, pun Božanskog ognja u duši. sa suzama obeća starcu da će trpeljivo podnositi svaku nevolju. Starac, videći obilne suze dečakove i njegovu vatrenu čežnju za monaštvom, uvede ga u svoju keliju i obrati mu se s poukom: Čedo, neka te ne vređa ono što ti rekoh; monaški podvig je velika stvar: monasi se nazivaju dobrovoljni mučenici, i mučenje je njihovo dvostruko: mnogi mučenici, postradavši za kratko vreme, primiše končinu; a monasi u toku celog života svog trpe stradanja, i premda ne dobijaju rane od mučitelja, ipak, vijani telom i ratujući sa mislenim neprijateljima, stradaju do poslednjeg daha. Zato, sine moj, ako hoćeš da služiš Gospodu, onda pripremi dušu svoju, da bi mogao s trpljenjem podnositi sva iskušenja i stradanja, pričinjavana od vragova.

Dečak na to pripade k nogama starcu i jedva izgovori: Smiluj se na mene! - Starac ga podiže sa zemlje i reče: Ustani, čedo! Gospod će te uputiti na put zapovesti Svojih. Sve sam ti ovo izgovorio zato što sam ja čovek grešan, mada sam i uzeo na sebe rukovođenje dela Božijeg. Sada će želja tvoja biti ispunjena. - Rekavši to, starac satvori molitvu i obuče Nikona u monaški lik.

Prepodobni Atanasije obučavaše mladoga monaha vrlinama i poučavaše ga da podnosi sva stradanja koja vode k Bogu, starajući se da dušu njegovu ispuni hrabrošću i krepošću i služeći mu u svemu kao primer. A Nikon, upražnjavajući molitve pod njegovim rukovodstvom, napredovaše u vrlinama, u podvizima posta, u nedremljivom straženju nad sobom; on čuvaše čistotu, smirenost, krotost, i usrdno izučavaše Sveto Pismo. Videći takvu marljivost kod dečaka - monaha, prepodobni Atanasije se očinski staraše o njemu, i podstičući ga na dalje podvige on pripomagaše njegovo postepeno monaško usavršavanje.

Kada Nikon stiže u zrelo doba, onda po želji prepodobnog Atanasija i sve bratije bi odlikovan svešteničkim činom. kao dostojan da bude predstojatelj pred Bogom. A sjajni Nikon. udostojivši se dvostruke blagodati primanjem svešteničkog čina, stade projavljivati još veću revnost za podvige pobožiosti.

Nakon nekog vremena prepodobni Nikon se zapali nesavladljivom željom da ponovo vidi velikoga starca i podvižnika prepodobnog Sergija, da bi dobio od njega blagoslov i bogomudro poučenje. I on se plamenom molbom obrati prepodobnom Atanasiju da ga, pošto se pomoli Bogu za njega, otpusti s mirom iz obitelji. Prepodobni Atanasije nije zadržavao Nikona: i pomolivši se za njega on ga otpusti od sebe.

Došavši u lavru prepodobnog Sergija i ugledavši bogonosnoga oca Nikon s vrelim suzama pripade k nogama njegovim i moljaše od njega blagoslov. Prepodobni ga ne samo s radošću primi kao posetioca nego ga i ostavi u svojoj obitelji.

Posle toga prepodobni Sergije naredi Nikonu da sa svakom marljivošću služi bratiji u obitelji. I Nikon svim srcem vršaše naloženo mu poslušanje, neumorno upražnjavajući molitvu i bdenje. Za takve podvige i pobožno življenje prepodobni Sergije ukaza Nikonu naročitu ljubav i poverenje: odredi ga da prebiva u istoj keliji sa njim. Tu, u razgovoru sa bogomudrim nastavnikom, prepodobni Nikon nađe sebi najvišu školu duhovne filosofije, i u bliskom primeru svetiteljevom - nov podstrek za podvige u vrlinama. U svetiteljevom pak prozorljivom rukovodstvu i silnoj molitvi Nikon nalažaše silu za otklanjanje iskušenja, i okrepljenje od nemoći, i rajsku utehu u ovoj zajedničkoj molitvi. Prepuno ljubavlju srce prepodobnog Sergija beše za Nikona otvoreni izvor, iz koga su se izlivali na njega blagodatna svetlost i mir; No i verno srce Nikonovo prema prepodobnom Sergiju beše potpuno otvoreno: on svome duhovnom ocu otkrivaše sve svoje pomisli i namere, da nikakva magla sumnje ili smućenosti ne bi pomračivala čistotu njegove savesti. I tako Nikon, kao drvo usađeno kraj notoka, primajući sa verom učiteljeve savete i poučenja, pokaza u delima svojim obilne plodove vrlina.

Mudri nastavnik, prepodobni Sergije, unutrašnjim očima provideći presvetu blagodat koja je imala zasijati u Nikonu, namisli da Nikona postavi za nastojatelja obitelji mesto sebe. Zato on prvo prenese na Nikona deo svojih briga o bratiji, postavivši ga kao prvog posle nastojatelja. Ovo novo eluženje Nikon obavljaše sa svom pažnjom i budnoćom, neprekidno se starajući o poverenoj mu bratiji, i prema svakome se odnoseći s ljubavlju i očinskom brižljivošću. Našavdš u Nikonu tako iskusnog rukovodioca bratije, blaženi Sergije se radovaše duhom. I najzad, na šest meseci pre svoga prestavljenja, on prizva Nikona i poveri mu pred svima, kao iskusnom vođi, brigu o manastiru i o bratiji. Nikon, iako nije želeo primiti se teške dužnosti rukovođenja vascelom lavrom, ipak se ne usudi neposlušati svoga nastavnika, već se kao poslušni sin sa smirenošću pokori njegovom naređenju.

Uskoro zatim prepodobni Sergije otide ka Gospodu".[22] Velika tuga ispuni srce vernoga učenika. Cvileći i prolivajući silne suze, on se obraćaše svetom učitelju svom kao živom, govoreći: Ti ode, prepodobni oče, sva nado moja! U kome ću naći ja, posle Boga, pribežište, i gde ću naći utehu? - I pripavši k svetiteljevom odru i grleći njegove česne mošti, on radije željaše da bude sahranjen zajedno sa učiteljem svojim nego da se rastane sa njim.

Sa velikim plačem i ridanjem sahranivši sveto telo svoga učitelja, prepodobni Nikon primi posle njega starešinstvo nad lavrom. On odluči da tačno ispunjuje sve što je zaveo i zapovedio veliki osnivač obitelji prepodobni Sergije; i radeći sa bratijom, kao nastojatelj obitelji, on se brinjaše i staraše o svakom. One koji napredovahu u služenju Gospodu on podsticaše da ne oslabljuju svoje podvige; nebrižljive pak i lenjive on sa tugom poučavaše da ne zaboravljaju da su se odrekli sveta, i brinući se o svom spasenju ne treba da se podaju svetovnim brigama, da ne bi izgubili večnu nagradu. On imađaše običaj da obilazi sva mesta obitelji gde rađahu monasi, podstičući ih i savetujući ih da s trpljenjem podnose trud; pri tome on sam beše primer bratiji uzimajući udela u opštim poslovima. Svojom krotošću, svojim očinskim staranjem o bratiji, mudrošću u upravljanju i savetima, prepodobni Nikon ne samo steče poštovanje i ljubav bratije, nego se slava o njemu raznese nadaleko, i ime Nikona kao "osvećenje neko" slavljaše se svuda, po gradovima i selima. K njemu odlažahu mnogi pobožni i ugledni ljudi radi dušekorisnih pouka; i on ih sve primaše s očinskim blagoraspoloženjem, javljajući se kao veliki duhovni lekar.

Međutim prepodobni Nikon, koji iznad svega ljubljaše isposničko tihovanje i molitvu u osami, ne davaše se zavesti ovom slavom ljudskom koju osećaše kao ogroman teret. Uveren da onaj koji želi tvoriti volju Božiju mora pre svega prezirati i nenavideti sve sablazni sveta, prepodobni Nikon se stade povlačiti sa uprave nad svojom pastvom, i najzad se zatvori u usamljeničku keliju. Bratija silno tugovahu zbog toga, i ne želeći da ih on napusti i ostavi bez svoga rukovodstva, sa suzama ga moljahu da ih ne ostavlja kao ovce bez pastira. Ali on ostade nepokolebljiv u svojoj odluci, moleći bratiju da mu ne paraju srce svojim molbama. Videći takvu nepokolebljivost kod prepodobnoga, bratija ga prestade zadržavati znajući da se on uklanja ispod jarma starešinstva ne radi telesnog odmora već zato što žudi za višim podvizima i bogočežnjivim molitvenim tihovanjem usamljeničkim. He mogući ostati bez starešine, bratija izabraše jednoga između učenika prepodobnoga Nikona, po imenu Savu, muža koji je blistao vrlinama, i sa blagoslovom blaženoga Nikona postaviše za igumana nad sobom.[23]

Šest godina življaše blaženi Nikon u usamljeničkom molitvenom tihovanju, dok pastvom upravljaše prepodobni Sava, pasući je s revnošću, pritom pomagan molitvama blaženoga Sergija. Ho no isteku šest godina i prepodobni Sava ostavi starešinstvo. Tada bratija ode k prepodobnom Nikonu i sa suzama ga moljahu i saletahu da ih ponovo primi pod svoje rukovodstvo. Videći da je prepodobni i sada nameran da se ne primi starešinstva i vlasti, govorahu mu: He dolikuje. tebi, oče, da išteš koristi sebi jednome; pobrini se i o spasenju bližnjih. - Ova neodstupna molba monaha i njihova ljubav nateraše prepodobnoga da se rastane sa omiljenom usamljenošću i on ispuni želju bratije, ali pod uslovom: da mu svakog dana dopuste da izvesno vreme provede u usamljeničkim podvizima i molitvi.

Tiho i bogougodno tecijaše život u svetoj obitelji. Blaženi Nikon neumorno prebivaše u molitvenom bdenju, poučavajući se u reči Božjoj i svetootačkim knjigama. No počeše se pronositi glasovi o najezdi na zemlju Rusku divljih horda svirepoga Edigeja.[24] Približavanje tatarskih horda privodilo je u užas i trepet svu zemlju Rusku. Prepodobni Nikon, plameno se moleći za izbavljanje od zlog neprijatelja, prizivaše u molitvama velikoga osnivača ove obitelji - prepodobnog Sergija: da on prostre svoju molitvu pred prestolom Vladara svih Hrista, da svetu obitelj ne preda u ruke nečestivih agarjana na opustošenje. I gle, jednom noću prepodobni Nikon sede da se odmori posle molitvenih trudova, i beše u poludremežu ili lakom snu. Odjednom vidi on gde uđoše k njemu u keliju svetitelji: Petar i Aleksije, u pratnji prepodobnog Sergija, koji obrativši se njemu reče: Tako je po volji Gospodu, da se dogodi ova najezda inoplemenika i zahvati ovo mesto. Ali ti, čedo, ne tuguj, budi hrabar, i neka jača srce tvoje: iskušenje će biti kratkotrajno i manastir neće zapusteti nego će se još više proširiti. - Zatim, davši Nikonu blagoslov i mir, svetitelji postadoše nevidljivi. Nikon, došavši k sebi, brzo ustade i priđe k vratima svoje kelije, no nađe ih zaključana. On ih otključa i iziđe, i ugleda svetitelje kako se udaljavaju od kelije ka crkvi. Tada njemu bi jasno da je ovo ne san nego istinsko viđenje.

S pokornošću volji Božjoj prepodobni Nikon očekivaše ispunjenje predskazanja. Uskoro varvari, poplavivši svojim hordama zemlju Rusku, stigoše i do obitelji prepodobnoga Sergija i sve u njoj porušiše i spališe. Prepodobni Nikon i bratija, upozoreni obaveštenjem s neba, blagovremeno se udaljiše iz obitelji ponevši sa sobom neke svetinje i kelijske stvari. Tako biše sačuvane neke knjige i utvari prepodobnoga Sergija, i dosada stoje čitave.

Kada minu opasnost, prepodobni Nikon i bratija se vratiše na zgarište svete obitelji. Manastir je bio spaljen do temelja i sveto mesto oskvrnavljeno od nevernih. Ali prepodobni se ne podade tuzi i čamotinji i ne popusti u podvizima. Kao što hrabar vojnik pri prvom porazu od neprijatelja ne beži, nego junački pribira snage i odnosi pobedu, tako i prepodobni poče sa spokojnom istrajnošću raditi na izgrađivanju manastira. Kao dobri pastir on najpre sabra rasejanu bratiju i zidaše s njima manastirske zgrade. Nije trebalo ni pune tri godine a manastirske zgrade, neophodne za monaško opštežiće, biše sazidane; za zajedničke pak molitve prvobitno su se sabirali, verovatno, u trpezariji. U to isto vreme prepodobni Nikon žuri sa podizanjem drvenoga hrama, u ime Životvorne Trojice, koji i bi osvećen 1411. godine 25. septembra, u dan prestavljenja svetog Sergija.

Kada se glas o povratku prepodobnog Nikona i o obnovljenju manastira raznese po okolnim mestima, k njemu se odasvud stadoše sticati mnoštva monaha i mirjana. Prepodobni ih sve primaše s očinskim raspoloženjem, i kao dobri pastir o svakome se posebno brinjaše, svakome davaše korisne pouke, prosvećujući im dušu i predlažući im pravila za izgrađivanje svoga života. Manastir pak preporođavaše se na svome zgarištu i širaše se sve više i više. Završni građevinski podvig revnosnog igumana Nikona beše to što podiže kamenu crkvu u ime Životvorne Trojice nad grobom svoga učitelja, svetoga Sergija.

U samom početku radova, pri kopanju temelja za crkvu, dogodi se obretenje i proslavljenje netljenih moštiju prepodobnog Sergija.[25] Ovo otkriće moštiju velikoga učitelja prepodobni Nikon primi kao radosni venac i dragocenu nagradu za svoj trud i trpljenje. Pri ocštem likovanju, svete mošti prepodobnoga biše položene u novi kivot i privremeno postavljeie u drvenoj crkvi[26] dok im ne bude spremljeno mesto u kamenoj crkvi.[27] Kao mesto pokoja za mošti velikoga Sergija, nova crkva se gradila i ukrašavala sa pobožnom ljubavlju i svesrdnim molitvama. Za zidanje ove crkve prepodobni Nikon sabra mudre neimare i iskusne kamenare, koji s pomoću Božijom, brzo obaviše posao. Nova crkva bi osvećena, i pri njenom osvećenju biše prenete i smeštene u njoj svete mošti prepodobnoga Sergija. Kao delo svetitelja i počivalište prepodobnog Sergija, ova prekrasna crkva traje kroz vekove, osvećujući i sada sve koji se u njoj mole, i ruke nečestivih neprijatelja nisu je se doticale.[28]

Blaženi Nikon se staraše i o unutrašnjem ukrašenju crkve i malanju ikona po zidovima. U tom cilju on prizva dva monaha-isposnika, čuvena po vrlinskom životu: Danila i Andreja,[29] iskusne ikonopisce. Njihovim trudom i pod njihovim rukovodstvom, crkva bi divotno ukrašena ikonopisom. Kada ukrašavanje crkve malanjem ikona bi završeno, prepodobni Nikon s velikom radošću uznese blagodarnost Bogu; i govoraše: Blagodarim Ti, Gospode, i slavim presveto ime Tvoje što nisi prezreo molbe moje, nego si mene nedostojna udostojio da sve ovo vidim očima svojim.

U ovo vreme blaženi Nikon već beše zašao u duboku starost, ali ga revnost i bodrost duha ne napuštahu, i nemoć telesna ne oslabljivaše strogost njegovih podviga. Dostigavši savršenstvo u podvizima, on posedovaše sve vrste onoga bogatstva kojim se čovek bogati u Boga. On kao da goraše nezadrživom težnjom k životu po Bogu: hrana mu beše uzdržanje, bogatstvo - siromaštvo; njegovo staračko telo beše pokriveno samo jednom vlasenicom.

Najzad se prepodobni Nikon već približi svojoj končini. Delimično starost, a isto tako veliki isposnički podvizi i mnoge duge bolesti iznuriše njegovo telo, i on iznemože u svojoj snazi. Unapred saznavši za svoj bliski odlazak ka Gospodu, Nikon naloži da mu prizovu bratiju. I kad bratija okružiše njegov odar, stojeći sa suzama, prepodobni se pripodiže i uputi im poslednje poučenje. On im ostavi zaveštanje: da drže ustanovljeni u manastiru poredak molitava dnevnih i noćnih; da ne izlaze često iz manastira; da imaju trpljenje u iskušenjima; da slušaju starešine u manastiru; da mrze besposličenje - gnezdo poroka, a da vole trudoljublje, sjedinjujući ga s pevanjem sveštenih psalama; da s radošću neguju molitveno tihovanje, jer je ono majka svih vrlina i vodi savršenstvu. Spajajući sa tim pouku o čovekoljublju, on zavešta bratiji: "Ako je moguće, nikoga ne puštajte od sebe praznih ruku, da ne bismo neprimetno pokazali prezir prema samome Hristu koji vam se javio u obličju prosjaka. Stražite i neprestano se molite, da bi Gospod i vas sačuvao nepovređene od vraga, i vi sačuvali zavet celomudrija i poslušnosti, saglasno sa mojim savetima".

Završivši svoje pouke bratiji: da drže sva zaveštana im pravila, prepodobni Nikon umuče. I gle u viđenju, još do razlučenja duše od tela, njemu bi pokazano mesto budućeg upokojenja zajedno sa prepodobnim Sergijem. He otkrivajući to jasno bratiji, po smirenosti svojoj, blaženi Nikon na samom izdisaju neočekivano reče: "Odnesite me u onu svetlu palatu koja mi je spremljena molitvama oca moga; ne želim više ovde ostati".

Rekavši to, prepodobni se pričesti Prečistim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Posle toga, upozoravajući bratiju na približavanje končine svoje, on reče: "Eto, braćo, ja se razrešavam od telesnog saveza i odlazim ka Hristu". - Onda dade bratiji poslednji blagoslov. I obraćajući se samome sebi reče: "Iziđi, dušo moja, tamo gde ti je pripremljeno prebivati; gredi s radošću: Hristos te zove". I osenivši sebe krsnim znakom, blaženi otac naš s molitvom predade Gospodu svoju česnu i trudoljubivu dušu. To bi 17. novembra 1428. godine.

Prepodobni otac naš Nikon provede kao nastojatelj trideset šest godina, ne narušavajući ni u čemu monaški podvig, bogougodno pasući poverenu mu Hristom pastvu i naučivši je najvišim podvizima vrlina. Bratija mnogo tugovahu i suze prolivahu zbog rastanka sa svojim ocem i učiteljem. Isprativši ga sa pevanjem psalama i nadgrobnim pesmopjenijima, bratija s počastima, kao što i priliči uvaženome ocu, predadoše česno telo njegovo zemlji, položivši ga blizu kivota prepodobnoga Sergija, gde se i dosada vrši spomen nad njima u slavu Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha.

Za svoje velike podvige i sveti život prepodobni Nikon bi udostojen od Gospoda za života dara proviđanja, a posle smrti dara čudotvorenja. Od mnogih čudeea prepodobnoga spomenućemo ovde nekoliko.

Jednom prepodobni Nikon beše nameran da nekog od svojih monaha, po imenu Akakija, pošalje u jedno selo koje je pripadalo obitelji svetog Sergija. He želeći da to posluša, Akakije reče: Ja se nisam za to odrekao sveta, da obilazim gradove i sela. - Prepodobni dugo moljaše Akakija, ali on nipošto ne hte da izvrši naređenje svoga igumana. Tada prepodobni predskaza: Pazi, Akakije, da ti se ne desi da i protiv svoje volje moraš boraviti tamo, i tada ćeš dobiti kaznu za svoju neposlušnost.

Uskoro posle toga prepodobni Nikon se prestavi ka Toeno du. Akakije pak beše predao zaboravu sve što mu predskaza sveti otac, i otide u ono selo kuda ga je slao prepodobni Nikon. I gle, njega tamo iznenada postiže Božji sud, predskazan svetiteljem: on mrdnu pameću, te ga bratija vratiše natrag u manastir. Tu mu se javi sveti Nikon, i držeći u rukama žezal prekorno mu reče: "Akakije! zar si se ti zato odrekao sveta, da obilaziš gradove i sela?" - Tada Akakija spopade veliki strah, i on stade besno vikati. U takom teškom stanju on se nalažaše nekoliko dana, boraveći kraj kivota prepodobnih: Sergija i Nikona, i s plačem se moleći da mu se otpusti greh. Bratija se takođe usrdno moljaše za njega. I tada, po blagodati Hristovoj i na molitve svetih, Akakije dobi otpuštenje svoga greha i isceli se. O svemu tome on sam sa suzama kazivaše onima koji su ga pitali.

Za vreme svog života na zemlji prepodobni oci Sergije i Nikon behu veoma bliski jedan drugome. Ta međusobna bliskost ih ne ostavlja ni u večnom životu, jer ljubav svetih, kao ljubav Božanstvena, ne podleži zakonu vremena. Oba se oni mnogo puta zajedno javljahu i zajednički čudotvorahu.

Jedan žitelj Moskve, po imenu Simeon, koji se beše rodio po predskazanju svetiteljevom, razbole se tako strašno, da nije mogao ni pokrenuti se, ni zaspati, ni hranu primati. Prosto, on na postelji svojoj ležaše kao mrtvac. Mučeći se tako, on jednom noću stade prizivati k sebi u pomoć svetoga Sergija: "Pomozi mi, prepodobni Sergije! izbavi me od ove bolesti! još za života svog na zemlji ti si bio tako milostiv prema mojim roditeljima i predskazao si im moje rođenje; ne zaboravi mene koji se mučim u ovako teškoj bolesti!" - I gle, odjedared pred njega stadoše dva starca: jedan od njih bejaše Nikon. Bolesnik ga odmah poznade, jer je ovog svetitelja lično znao još za njegova života na zemlji. Tada bolesniku bi jasno, da je drugi od javivših se svetitelja sam prepodobni Sergije. Divni starac prekrsti bolesnika, posle čega naloži Nikonu da uzme ikonu koja se nalazila kraj. postelje. A tu ikonu nekada beše poklonio Simeonu sam prepodobni Nikon. Zatim se bolesniku učini, da mu se sva koža odvoji od tela. Posle toga svetitelji postadoše nevidljivi. I u tom trenutku Simeon oseti da je potpuno ozdravio: podiže se na svojoj postelji, i već ga niko više nije pridržavao. Tada on razumede da mu je ne koža spala, nego da ga je bolest napustila. Radost njegova beše velika: ustavši on poče vatreno blagodariti svetog Sergija i prepodobnog Nikona za svoje neočekivano i tako divno isceljenje.

Naročito mnoga čuda učiniše prepodobni Sergije i Nikon u vreme opsade Trojickog manastira od strane Poljaka pod predvodništvom Lisovskog i Sapjege, kada sveta obitelj dožive od neprijatelja mnoštvo beda. Sveti Nikon i prepodobni Sergije su se često puta zajedno javljali ne samo opsađenima, bodreći ih i krepeći ih nadom na pomoć Božiju, nego i neprijateljima koji su opsađivali lavru, zastrašujući ih i preteći im gnjevom Božjim.[30] Mnogi od opsađenih, i njihovi vojenačalnici, viđali su kako po manastirskim bedemima hodaju dva Lučezarna starca, podobna Sergiju i Nikonu: jedan kadi bedeme kadionicom a drugi ih kropi svetom vodom.

Jednom kada se za vreme te opsade manastira među opsađenima pojaviše od gladi i drugih raznih oskudica bolesti, sveti Nikon se javi u snu crkvenjaku Irinarhu i reče mu: "Kaži svima bolesnima da će ove noći pasti sneg, i neka svi koji žele da se iscele od bolesti, trljaju sebe tim snegom". - Irinarh se s trepetom probudi i ujutru ispriča svojoj okolini ono što mu kaza čudotvorac Nikon. I stvarno, noću pade sneg, i koji se god sa verom natrljao tim snegom postajao je zdrav.

Evo i slučaja iz nedavnih vremena, 1846. godine. U manastirskoj bolnici se žestoko paćaše od nervne groznice rasoforni poslušnik Gavrilo; nekoliko dana on beše u nesvestici, te su mislili da neće preboleti. Noću uoči praznika prepodobnog Nikona vidi on da se duša njegova kao razdvaja od, tela i juri u nekakav bezdan. Misleno stade on moliti prepodobne oce Sergija i Nikona da ga vrate u život, eda bi se pokajanjem pripremio za večnost. A ležaše on naočigled drugih bez svesti i pokreta. Odjedanput vidi on kao da se vrata otvoriše: ulaze dva svetlonosna muža - starci, jedan sa žezlom. - u njemu on prepoznade prepodobnog Sergija, a u drugom - prepodobnog Nikona. Prepodobni Sergije, ukazujući žezlom prepodobnom Nikonu na bolesnika, govori: "Pomozi!" - Prepodobni Nikon priđe, i samim približenjem ispuni bolesnika snagom i radošću. Bolesnik se pridiže, prekrsti se, a prepodobni oci postadoše nevidljivi. Gavrilo dođe k svesti; bolest nestade, ostade samo malaksalost.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

LAZARA IKONOPISCA

 

PREPODOBNI Lazar življaše u Carigradu, i od rane mladosti postade monah i posveti se monaškim podvizima. Izmlada vođaše on surov život prebivajući u postu i molitvi. No prvenstveno se on bavljaše delima milosrđa, hraneći gladne i odevajući nage. Za svoj podvižnički i pobožni život prepodobni bi udostojen svešteničkog čina. To bi za carovanja vizantijskog cara Teofila.[31] Pod Teofilom prepodobni Lazar pretrpe i muke za svoju revnost u ikonopoštovanju. Posvetivši sebe služenju Bogu, Lazar izuči ikonopisnu umetnost i revnosno se bavljaše malanjem česnih ikona u slavu Boga, Prečiste Matere Njegove i Svetitelja Njegovih. Car pak Teofil bejaše ikonoborac; sve poštovaoce svetih ikona on podvrgavaše gonjenjima, a ikonopisce primoravaše da pljuju na ikone i da ih nogama gaze. Prepodobni Lazar, kao ikonopisac, bi uhvaćen i podvrgnut ispitivanju v veri. No uzalud se starahu da ga privole na ikonoboračko zloverje, pribegavajući čas laskavim obećanjima čas pretnjama. Lazar ostade nepokolebljiv. Zatim ga stadoše nemilosrdno tući, pa ga onda vrgoše u tamnicu. Ali i u tamnici sveti muž nastavi raditi ikone. Tada bezakoni mučitelj naredi pržiti svetitelju prste usijanim gvozdenim pločicama, da bi ga na taj način potpuno onesposobio za malanje ikona. Pri tome prepodobnom su Lazaru pretili i smrću. I život njegov samo s mukom bi spasen zauzimanjem blagočestive carice Teodore.[32] Pušten na slobodu, prepodobni Lazar nađe utočište u crkvi svetog Jovana Krstitelja, i tamo namala ikonu koja brzo steče slavu čudotvorne. A kada Teofil skonča, prepodobni se stade neometano baviti malanjem svetih ikona. Pri tome svetitelj ni najmanje ne pamćaše zlo, nego se čak i moljaše za svoga mučitelja.

Za carovanja Mihaila III,[33] sina Teofilova i Teodorina, on beše član izaslanstva, upućenog rimskome papi Benediktu III[34] po pitanjima ikonopoštovanja. Išao u Rim po drugi put istim povodom i pri povratku iz Rima on skonča. Česni ostaci njegovi biše preneseni u Carigrad, i pogrebeni u crkvi svetoga Evandra.[35]

 

 

SPOMEN SVETIH

ZAHARIJE kožara i JOVANA

 

ČOVEK neki čuven i bogat u svetu, no imenu Jovan, prezrevši sve slasti ovoga sveta, vođaše život smiren i monaški, bavljaše se božanskim delima, truđaše se da ugodi jedino Bogu, prebivaše stalno u molitvi i moljenju, i neprestano se sezaše za sve većim i većim podvizima. A svrh svega toga njegov najneophodniji posao beše: po svu noć bdeti u hramovima Gospodnjim. Tako jedne noći on u Carigradu ode velikoj crkvi Svete Sofije; ali našavši vrata crkve zatvorena, on sede na jednu obližnju klupu umoran, i sedeći čitaše tihim glasom svoje molitve. I gle, ugleda on svetlost koja iđaše ka hramu; i napregnuvši oči on vide jednog smernog čoveka koji sleđaše toj svetlosti. Obradovan tim prizorom, Jovan se sakri, želeći da što bolje vidi šta će raditi taj čovek. A kada pojavljeni čovek stiže pred zatvorena vrata hrama Svete Sofije, kleče na prag, i dugo se moljaše; pa onda pruži ruku i prekrsti vrata, i - o, čuda! - vrata se tog trenutka sama otvoriše, i sa svetlošću uđe i taj čudesni čovek. Ušavši on kleče pred ikonu Presvete Bogorodice. Potom ustade, i otvorivši druga vrata uđe u papertu k divnim srebrnim vratima, i tamo se moljaše Dugo. Zatim ta divna vrata otvori krsnim znakom, i tako uđe u hram sav blistajući svetlošću - tpwTOEtS'ns oXos cov. Došavši do sredine hrama on podiže ruke k nebu i moljaše se Bogu. A kada završi molitvu on se vrati natrag u pritvor hrama; i čim izađe iz crkve, vrata se delovanjem sile Božje sama zatvoriše.

Blaženi muž Jovan stajaše i pažljivo motraše kuda će krenuti taj božanstveni čovek. I pošto on krenu istim putem, Jovan pođe za njim da vidi gde se skriva tako skupoceni biser Božji. Svrnuvši malo s puta ka stepenicama svetog mučenika Julijana, taj Božji čovek priđe jednoj vrlo maloj kućici, kucnu rukom u vrata i tihim glasom reče: "Marija!" - Žena mu otvori vrata, i on uđe. Tada i svetlost koja čudesnog muža tog obasjavaše putem, nestade. Žena pak njegova upali od kandila lampu i prinese je svome mužu. A on niti prileže na postelju niti na koji drugi način dade odmora telu svom, nego odmah sede za posao, jer beše kožar i šijaše kože. Tada blaženi Jovan, koji ga je pratio, bez ustručavanja uđe u kuću tog sluge Božjeg, pripade k nogama njegovim, i zalivajući ih suzama moljaše ga govoreći: He sakrij od mene ko si i kakvo je uzvišeno življenje tvoje, te činiš izvanredna čudesa koja svojim očima videh. - A smirenoumni bogougodnik reče: Oprosti, starče, Gospoda radi; ja sam grešan čovek, i nemam nikakvo dobro delo. Ko sam ja prostak? ili otkuda ja prostak izučih uzvišeni način življenja, o kome ti govoriš. Ja sam samo siromašni zanatlija najbeznačajnijeg zanata. Prevario si se, čoveče, prevario; ti si video priviđenje a ke stvarnost.

Tada starac suzama dodade suze i ne prestajaše zaklinjati Bogom smernog kožara da mu otkrije svoju preslavnu vrlinu. I govoraše: Kada ne bi bilo delo Promisla Božjeg da se obelodani tvoje življenje, sigurno ne bi ja najmanji bio udostojen videti takve tajne. - Tada čudesni čovek onaj, pritešnjen zakletvama, ustade, načini metanije starcu, pa mu poče govoriti ovako: Znaj dobro, brate moj, ja nikakav podvig ne učinih na zemlji; naprotiv, valjam se u gresima i prljam, i glavna mi je briga starenje o telu. No Bog po dobroti Svojoj dade mi u um strah od pakla. Otkako uzeh ovu ženu koju vidiš, ne oskvrnavismo čistotu tela, nego se nas dvoje dogovorismo i čuvamo devstvenost; i to krijemo govoreći da je moja žena nerotkinja. I mi, iz ljubavi prema Gospodu, a uz pomoć Njegovu, do danas čuvamo čistotu duše i tela. A zbog teške zakletve kojom si me zakleo dodaću i ovo: sav naš imetak ne iznosi više od tri i po srebrnika; time kupujem kožu i radim svoj zanat: pravim obuću; i što time zaradim, to delim na dva podjednaka dela: i prvi glavniji deo posvećujem Hristu dajući ga Hristovoj braći - siromasima, a drugi deo trošim na naše potrebe. I tako uvek živeći imam stalno pred očima Strašnog Sudiju koji će doći, i sećam se ispitivanja kome će me podvrgnuti đavoli na mitarstvima.

Čuvši ovo kazivanje Jovan bi zapanjen čistim i blaženim životom blaženog Zaharije (jer se tako zvaše ovaj bogougodnik), i veoma ga pohvali. Onda celivaše jedan drugog, i do zemlje se pokloniše jedan drugome, pa svešteni Jovan ode iz kuće blaženog Zaharije radostan i veseo, slaveći i hvaleći Boga za velika čudesa koja vide. A blaženi Zaharija, istinski smiren, da bi izbegao varljivu slavu ljudsku, ostavi svoju kuću i otide, niko nije znao kuda.

Blaženi Zaharija i divni Jovan obojica stekoše heruvimski um bdenjem - κερονβικον νουν εσκον εξ αγρυπνιας.

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

GOBRONA (MIHAILA)

i ostalih s njim 133 vojnika

 

SBETI mučenik Gobron (Mihailo) i s njim sto trideset tri vojnika postradaše za Hrista u Kahetiji od arapskog emira Abdul-Kasima. Zato što ne htedoše primiti muslimansku veru, svi ovi sveti mučenici biše posečeni mačem.

 

 

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG

GENADIJA,

patrijarha Carigradskog

 

BIO prezviter Carigradske crkve čuven po pobožnosti kada je, posle smrti patrijarha Anatolija, pozvan da primi patrijaraški presto (458.). Strogo se držao otačkih predanja, bio je obrazac apostolskog pastira. Pokazao se veoma strog protiv onih koji su hteli da za novac dobiju crkvene činove. Čuvši da mnogi arhijereji uzimaju novac od onih koje rukopolažu, sazva sabor episkopa na kome bi sastavljeno poznato pismo svima upućeno, u kome se strogo osuđuje ovaj zli običaj. Po Neofitu Zatvorniku, kraj njegovog zemaljskog života bio dirljivo tužan. He želeći da umre u gradu u kome je carovao jeretik, podnese ostavku na presto, i iskrade se noću iz grada u odelu siromaha zajedno sa vernim monahom Nilom i krenu se za Jerusalim. Pošto se pokloni svetim mestima, otputova na Kipar i pope ce na goru, tražeći mesto gde se podvizavao veliki podvižnik Ilarion. Monaha Nila ostavi u Pafu. Pošto mu mesto beše nepoznato, izgubi put i zaluta. U tome ga zateče noć i lutajući po.ciči zimi stiže do mesta zvanog Kisopetra (predgrađe Pafa), gde sledećeg jutra bi nađen mrtav pred kućom jedne udovice. Nepoznati monah je ležao mrtav na putu. Kad se od njegovih moštiju desi neko čudo, mnogi se okupiše oko njegovog svetog tela; dođe i monah Nil i otkri da je to patrijarh Genadije. Episkop Pafa sa sveštenstvom i narodom česno sahrani telo patrijarha na istom mestu. Kasnije tu bi podignut i hram u njegovu čast.[36]

 

 

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG

MAKSIMA,

patrijarha Carigradskog

 

PRETPOSTAVLjA se da je ovaj Sveti Maksim, zvani i Maksimijan, bio onaj svetitelj koji je upravljao Carigradskom crkvom od 431-434. godine. On je došao iz Rima u Carigrad, zbog vrlinskog života i učenosti rukopoloži ga patrijarh Carigradski Sisinije za prezvitera, a posle rasčinjenja Nestorija biizabran za patrijarha. Dobro čuvajući stado Hristovo, štitio ga je od sablazni i mirno se upokojio.[37]

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

JUCTIHA

 

PREPODOBNI Justin - čudo među isposnicima; njegovo isposničko oko beše nedremljivo u bdenju.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

JOVANA DERMOKAITA

 

OVOG prepodobnog ne na navode svi Sinaksari. Kaže se za njega da se podvizavao na Olimpu Vitinijskom. Poznati po svetosti života Jovan monah Dermokait živeo je za vreme cara Romana Lekapina (919-944). Njemu car Roman, posle svoga pada, posla zapečaćeno pismo, mučen grižom savesti, u kome mu ispoveda svoje grehe.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

LONGINA

 

PREPODOBNI Longin - veliki isposnik; podvizavao se u Egiptu; skončao u četvrtom veku.

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

GENADIJA VATOPEDSKOG

 

MONAH u manastiru Vatopedu; podvizavao se na dužiosti dohijara = ekonoma. Pri njemu se na čudesan način napunilo zejtinom ispražnjeno bure. To čudo pripisano je Presvetoj Bogorodici, kojoj je manastir i posvećen, a ponaosob ikoni njenoj, koja je stajala onde. Upokojio se u miru.

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Neokesarija - današnji Niksar, znamenita po lepoti prestonica Ponta Polemonijaka, na severu Male Azije, na reci Likusi. U njoj održan važan crkveni sabor 315. godine.
  2. Pod jelinskom mudrošću ovde se razume neznabožačka nauka, neznabožačko obrazovanje. Otac svetog Grigorija, kao neznabožac, vaspitavao sina u neznaboštvu. Otac ga je spremao za advokata, i zato je Grigorije (u svetu: Teodor) dobro izučio zakone i jezik zakona - latinski, i bio rešio da putuje u Rim, da bi se tamo bolje upoznao sa rimskim pravom.Međutim promisao Božji drugačije uredi njegov život: on je zajedno sa bratom bio dužan da svoju sestru otprati u Kesariju; odatle on otputova u Berit radi izučavanja pravnih nauka, a odatle otide u ondašnje slavno i čuveno središte nauke i obrazovanosti - Aleksandriju.
  3. Aleksandrija - znamenita prestonica Egipta; u to vreme slavljena zbog procvata svekolike obrazovanosti onoga doba, naročito zbog pracvata filosofije i medicine. Uporedo sa neznabožačkom obrazovanošđu cvetala je i bogoslovska obrazovanost hrišćanska. Čuvena Aleksandrijska škola, u kojoj su radili najznamenitiji učenjaci onoga doba, privlačila je u svoje učionice >masu slušalaca ne samo iz hrišćana već i iz neznabožaca.
  4. Origen - najznamenitiji hrišćanski učitelj Aleksandrijske Crkve (+ 254 godine).
  5. Amasija - silno utvrđen važni grad, u severnom delu Male Azije, na obali Crnoga Mora.
  6. Po svedočanstvu istog svetog Grigorija Niskog, sveti Grigorije Čudotvorac primi najvišu crkveno-jerarhijsku vlast pošto se na njemu izvršiše ove propisane sveštenoradnje.
  7. Služba svetom Grigoriju Čudotvorcu, Kanon, pesma 5, tropar 2.
  8. Nepravilno učili o Svetoj Trojici. Savelije učio: Bog je jedno Lice: kao Otac On je na nebu, kao Sin - na zemlji, kao Duh Sveti - u tvarima. To su samo poznati oblici u kojima se Bog javlja ljudima: u Starom Zavetu, kao Zakonodavac, Bog se javlja u svojstvu Oca; u Novom Zavetu, kao Spasitelj, javlja se u svojstvu Sina, i produžuje javljati se u svojstvu osvećujućeg Duha. - Pavle Samosatski, episkop Antiohijski, učio: Sin i Sveti Duh nalaze se u Bogu Ocu kao što se razum i duh nalaze u čoveku. Hristos je prost čovek, ispunjen Svetoga Duha i mudrosti Božanske. - Sa tih razloga Pavle zabranio da se u crkvi Antiohijskoj pevaju stihire u kojima se Hristos veliča kao Bog, i da se krštava u ime Njegovo.
  9. δουλον: sluginsko, potčinjeno, podvlašćeno.
  10. Sveti Grigorije Niski, ispričavši o čudesnom poreklu ovog Simvola vere, dodaje: ..Ako ko hoće da se uveri u to, neka se obrati crkvi u kojoj je sveti Grigorije propovedao i u kojoj se i sada čuva original, napisan rukom blaženoga". Blažena Makrina, baba svete braće: Vasilija Velikog i Grigorija Niskog, koja je lično slušala samog Čudotvorca, donela je njegov Simvol u Kapadokiju i po njemu učila unuke. Rufin ga je uneo u svoj prevod Crkvene istorije Jevsevija Kesarijskog. Peti Vaseljenski sabor ga je odobrio, 553. godine. - Uopšte, Simvol vere svetog Grigorija Čudotvorca predstavlja jedan od najdragocenijih bisera drevnoga Predanja: kratko, no božanski mudro i jezgrovito izlaže najglavniji dogmat hrišćanske vere, dogmat o Svetoj Trojici.
  11. "Posle ovog čuda, - veli sveti Grigorije Niski, - ovaj čovek odmah poverova reči Grigorijevoj, ostavi rod, kuću, ženu, decu, prijatelje, žrečevstvo, imanje; umesto svih pripadajućih mu blaga on izabra družbu sa ovim velikim mužem, učešće u njegovim trudovima i u božanstvenoj filosofiji i učenju".
  12. Mnoštvo čudesa, činjenih svetim Grigorijem Neokesarijskim, ubrzo mu donese naziv Čudotvorca i drugog Mojsija, kao što o tome svedoči sveti Grigorije Niski u svojoj Reči o životu svetog Grigorija Čudotvorca.
  13. Likos - na grčkom znači vuk - reka u Pontu na severu Male Azije; izvire u Jermenskim gorama; naziv dobila zbog svoje brzine, neukrotivosti i štetočinstva.
  14. Komana (ili Komani) Pontijska, na severu Male Azije, na reci Iris; u starini znamenit bogat grad, danas ruševine - Gjumenek.
  15. Spomen njegov praznuje se 12. avgusta.
  16. Dekije - car Rimski, opaki gonitelj hrišćana, carovao od 249- 251. godine.
  17. Spomen svetog mučenika Troadija praznuje se 2. marta.
  18. Sveti Grigorije upokojio se oko 270. godine. Godine pak 264. on je zajedno sa svojim bratom Atinodorom, episkopom Ponta, učestvovao na saboru Antiohijskom, protiv Pavla Samosatskog. - Mošti svetog Grigorija Čudotvorca prvobitno su se nalazile u Neokesarijskom hramu koji je on podigao. Godine 1587. glava svetiteljeva je preneta u Ulisiponu (Lisaban).
  19. Ha mestu starog Radoneža sada se nalazi selo Gorodište, na 13 kilometara od Trojice - Sergijeve Lavre, u pravcu Moskve.
  20. Spomen svetog Jevtimija Velikog praznuje se 20. januara, a svetog Save Osvećenog 5. decembra.
  21. Prepodobni Atanasije Visocki, strojitelj Serpuhovskog-Visockog manastira, bejaše jedan od najomiljenijih učenika prep. Sergija Spomen njegov praznuje se 12. septembra.
  22. Sveti Sergije se upokoji 25. septembra 1392 godine; tog dana Crkva praznuje njegov spomen.
  23. Reč je o prepodobnom Savi Zvenigorodskom ili Storoževskom. Spomen se njegov praznuje 3. decembra.
  24. Najezda Edigeja bila je krajem 1408. godine.
  25. Obretenje moštiju prepodobnoga Sergija dogodi se nakon 30 godina po njegovom prestavljenju: 5. jula 1422. godine; u spomen čega i bi ustanovljeno praznovanje toga dana.
  26. Drvena crkva, koja je stajala nad moštima prepodobnog Sergija, bila je prenesena na novo mesto (gde je sad crkva Silaska Svetoga Duha), i u njoj položene svete mošti dok se zidala kamena crkva.
  27. Ta kamena crkva u ime Svete Trojice, podignuta prepodobnim Nikonom i jeste ova koja i danas postoji.
  28. Prepodobni Nikon, počevši graditi crkvu 1422. ili 1423. godine, on ju je doterivao skoro sve do same končine svoje.
  29. Danil Černij i Andrej Rubljev - monasi Moskovskog Andronikovog manastira - behu znameniti ikonopisci onoga vremena. Njihove ikone, i danas su veoma poznate i visoko cenjene.
  30. Opsada Trojickog manastira od strane Poljaka, pod vođstvom Lisovskog i Sapjege, počela je 23. septembra 1608. godine, a završila se 12 januara 1610.
  31. Car Teofil carovao od 829-842. godine.
  32. Carica Teodora, poznata u istoriji svojim zaslugama kao velika revniteljka Pravoslavlja. Kada ona posle smrti svoga muža cara Teofila, a za maloletnosti svoga sina Mihaila, postade upraviteljica carevine, ona vaspostavi poštovanje svetih ikona. V prestonici su naročito svečano bile postavljene svete ikone na svojim mestima za molitveno poklonjenje u prvu nedelju Velikog posta. Zato je taj dan nazvan "slavlje Pravoslavlja" i "Nedelja Pravoslavlja". Spomen sv. Teodore 11. februara.
  33. Car Mihail III carovao od 842-867. godine.
  34. Papa Benedikt od 856-858. godine.
  35. Godine 1200. mošti prepodobnog Lazara video je u Carigradu ruski hadžija Antonije, potonji arhiepiskop Novgorodski.
  36. Po pripovedanju Neofita Zatvornika, Genadije patrijarhovao trinaest godina i dva meseca (458-471). Isti dodaje da je to bilo za vreme cara Anastasija Dikora jeretika (491-518), ali pošto je ovaj došao na vlast dvadeset godina posle Genadija, to dovodi pod znak pitanja ovo Neofitovo datiranje.
  37. Patrijarh Maksim se pominje i 20. novembra. Izgleda da se ovde radi o istoj ličnosti sa onim koji se spominje 21. aprila (19. aprila) pod imenom Maksima (Maksimijana).

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica