Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

Arhimandrit JUSTIN Popović
ŽITIJA SVETIH

 

 

19. DECEMBAR

 

 

STRADANjE SVETOG MUČENIKA

BONIFATIJA

 

BEJAŠE u Rimu jedna žena bojarka, po imenu Aglaida; otac joj Akakije ranije beše načelnik grada Rima. Mlada i lepa, bogata vlasnica ogromnog imanja nasleđenog od roditelja, bez zakonitog muža, Aglaida provođaše dane svoje u bludočinstvu i gresima, pobeđivana strašću nemoćnog tela. Imađaše ona vernoga slugu, upravitelja njenoga doma i imanja; on bejaše mlad i vrlo lep; zvao se Bonifatije. Sa njim ona življaše u grešnim odnosima, zadovoljavajući svoju telesnu požudu. Govoriti o ovome nije sramno pošto će dalje biti reči o blaženoj i čudesnoj promeni njihovog života; jer kada hvalimo svetitelje, onda ne prećutkujemo i ranije grehe njihove, da se pokaže da nisu svi od mladosti bili dobri i pravedni, nego su, slično drugima, imali pokvaren život, ali se usavršiše istinskim pokajanjem, dobrom promenom duše i velikim vrlinama, i proslaviše svetošću. O tome se govori u Žitijima Svetih zato, da i mi grešni ne bi očajavali nego da bi pohitali da ispravimo sebe, znajući da i posle grehova, uz pomoć Božiju, možemo postati sveti, ako to samo sami poželimo i potrudimo se. I zaista divna je to i radosna srcu povest u kojoj čujemo kako grešnik, koji čak ni nade na spasenje nema, neočekivano postaje svet, a pritom i mučenik Hristov. Primer toga je ovaj sveti Bonifatije. On najpre življaše u nečistoti i beše pijanica, a potom postade ispovednik i sjajni podvižnik i slavni stradalac za Hrista. No Bonifatije i u vreme svog razvratnog življenja, mada robovaše grehu, ipak imađaše neke, dostojne pohvale, vrline: beše on milostiv prema siromasima, pun ljubavi prema putnicima, i žalostivan prema svima koji su u nevoljama; i on jedne obasipaše bogatom milostinjom, druge s ljubavlju zbrinjavaše, treće samilosno i saosećajno pomagaše. Imajući svagda u srcu svom želju da se popravi, Bonifatije često uzdisaše k Bogu, da ga On izbavi iz đavoljih zamki i da mu pomogne postati gospodarem nad svojim požudama i strastima. I Gospod ne prezre stvorenje svoje, i ne ostavi da ovaj delimično dobrodeteljan čovek i dalje tone u ubitačnoj pohotljivosti, niti dopusti da on dela milosrđa svoga i nadalje kalja nečistim gresima, nego blagoizvole urediti tako da skverna dela njegova biše omivena prolivanjem sopstvene krvi njegove, i time duša njegova bi ukrašena kao carskom porfirom i ovenčana vencem mučeničkim. A to se dogodi na sledeći način.

U to vreme bejaše silno gonjenje hrišćana, duboka tama idolska pokrivaše sav Istok, i mnoštvo vernih bivaše mučeno i ubijano za Hrista. Gospođi pak Bonifatijevoj sinu u glavi spasonosna misao, a srce joj obuze neodoljiva želja: da ima u domu svom mučeničke mošti. I pošto među slugama svojim ona ne nalažaše drugoga, sem Bonifatija, koji bi joj ovu zamisao verno i revnosno ostvario, ona pozva Bonifatija, otkri mu svoju želju i nasamo mu reče: Tebi je poznato, brate, kolikim gresima oskvrnavismo sebe ja i ti, ni najmanje ne brinući o buduđem životu, i kako ćemo predstati Strašnom sudu Božjem, na kome ćemo po delima svojim biti osuđeni na teške muke. No ja sam čula od jednog pobožnog čoveka, da ko ima kod sebe mošti mučenika Hristovih, i poštuje ih, taj dobija veliku pomoć ka spasenju, i u domu njegovom greh se ne umnožava; štaviše, takav se može udostojiti onog večnog blaženstva, koje su se udostojili sami sveti mučenici. A mnogi i sada, kako govore, izvršuju divne podvige za Hrista, i predajući tela svoja na mučenje dobijaju mučeničke vence. Stoga mi ti posluži u ovoj stvari: eto, došlo je vreme da ti na delu pokažeš koliku ljubav imaš prema meni. Otputuj brzo u o!ne zemlje gde se vrši gonjenje hrišćana, i postaraj se doneti mi mošti jednog od svetih mučenika, da ih česno položim kod sebe, i da podignem crkvu tome mučeniku, i da njega svagda imam kao svog čuvara i zaštitnika i stalnog posrednika pred Bogom.

Saslušavši Aglaidu, Bonifatije s radošću pristade na njen predlog, sav gotov za takav pothvat. Gospođa mu dade mnogo zlata, pošto je bilo nemoguđe uzeti tela mučenika bez poklona i teškog zlata: jer neznabošci mučitelji, videći veliku ljubav i usrće hrišćana prema moštima, ne davahu ih zabadava nego ih prodavahu po skupu cenu, i time silne prihode sebi sticahu. Sa tog razloga Bonifatije uze od svoje gospodarice mnoštvo zlata, kako za otkup mučeničkih moštiju tako i za razdavanje milostinje ništima. Pripremi on takođe i razne mirise, platna i sve ostalo što je potrebno za uvijanje i prenos svetih moštiju. Uzevši sa sobom i mnogo slugu gospođe svoje, a prijatelje svoje, i konje, on spreman već krenu na put. No polazeći iz kuđe on smejući se reče gospođi svojoj: A šta će biti, gospođo, ako ja ne nađem nikakvo telo mučenika, pa tebi donesu moje telo za Hrista namučeno, da li ćeš ga primiti s čašću? - Aglaida se nasmeja, nazva ga pijanicom i grešnikom, i ukoravajući ga reče mu: Brate, sada je vreme ne za šaljenje već za pobožno strahopoštovanje. Potrebno je tebi da na putu strogo čuvaš sebe od svake nepristojnosti i neozbiljnosti; sveti posao valja obavljati česno i valjano, i putovati u krotosti i uzdržanju: imaj stalno na umu da ti ideš poslužiti svetim moštima, kojih nismo dostojni ne samo kosnuti se nego ni pogledati na njih. Putuj dakle s mirom: a Bog koji je uzeo na sebe obličje sluge i prolio krv Svoju za nas, neka nam prosti grehe naše i pošlje ti Angela Svog, i neka putovanje ustroji na dobro i napredak.

Bonifatije primi k srcu savet gospođe svoje, i krenu na put. Razmišljajući o tome čega se on ima doticati svojim oskvrnavljenim, grešnim rukama, Bonifatije stade tugovati zbog pređašnjih grehova svojih; i došavši u strah Božji on se poče postiti: ne jesti mesa, ne piti vina, nego se usrdno i često moliti. Jer strah je otac straženju, a straženje je majka unutrašnjeg spokojstva; spokojstvo produbljuje savest; savest čini to, da duša kao u nekoj čistoj i neuzburkanoj vodi gleda svoju nelepotu; a to sve poraća početak i koren pokajanja. Tako Bonifatije posadi u sebi koren pokajanja, počevši od straha Božijeg, i od straženja nad sobom, i od ispitivanja svoje savesti. Svojim postom i uzdržanjem i neprestanim molitvama on očigledno projavljivaše svoju želju za savršenim životom.

Kada Bonifatije stiže do Male Azije i uđe u znameniti Kilikijski grad Tars,[1] u njemu tada, za carovanja Dioklecijana i njegovog saupravitelja Maksimijana, zateče žestoko gonjenje hrišćana. Ostavivši sluge u gostionici, on im naloži da se odmore od napornog puta, a sam, ne odmarajući se, odmah pođe da vidi stradanje mučenika o kojima je ranije slušao. Došavši na mesto mučenja, on ugleda mnoštvo naroda koji se bio slegao da posmatra mučenja, vršena na hrišćanima. Vide Bonifatije raznovrsna mučenja svetih: jedina krivica sviju njih beše hrišćanska vera i pobožan život. No stavljahu ih na nejednake muke: jedan je visio glavačke, a ispod njega je buktao oganj; drugi je bio krstoliko rastegnut, privezan za četiri stuba; neko je ležao prestrugan testerom; nekoga su mučitelji strugalp oštrim oruđima; jednome su oči vadili, drugome udove odsecali; jednoga behu nabili na kolac, koji mu do grla prolažaše; nekome behu kosti polomljene i smrskane, drugome ruke i noge odsečene te se kao klupče valjaše po zemlji. No svima njima beše zajedničko: junačko trpljenje, i na licima sviju njih videla se duhovna radost, jer ukrepljavani blagodaću Božjom oni podnošahu nepodnošljive za ljudsku prirodu muke.

Blaženi Bonifatije pažljivo posmatraše sve to, čas diveći se junaštvu mučenika, čas želeći sebi isti takav venac. Zatim, ispunivši se sav božanske revnosti, on stade usred mučilišta i poče grliti mučenike kojih već beše dvadeset na broju. Onda na sav glas uskliknu da ga svi čuju: Veliki je Bog hrišćanski, veliki! jer pomaže slugama Svojim i ukrepljuje ih u tako velikim mukama!

Rekavši to, on ponovo stade grliti mučenike i s ljubavlju im celivati noge; a onima koji ne imađahu noge on celivaše ostale delove tela. Grleći mučenike, on ih pritiskivaše na grudi, i nazivaše ih blaženima, jer će, junački pretrpevši kratkotrajne muke, oni odmah dobiti večni pokoj i utehu i beskonačnu radost. Pri tome Bonifatije se moljaše za sebe: da postane sadrug mučenicima u istom podvigu i zajedničar venaca koje će oni dobiti od Podvigostrojitelja - Hrista.

Sav narod uperi svoje poglede na Bonifatija, naročito sudija koji seđaše na sudištu i mučaše svete stradalce. Videći pred sobom čoveka došljaka i (nepoznata, sudija upita: Ko je ovaj i otkuda je? - I odmah naredi da ga uhvate i dovedu preda nj; i upita ga: Ko si ti? - Hrišćanin, odgovori sveti. - No sudija nastojavaše da on kaže svoje ime i poreklo. Svetitelj odgovori: Prvo i najmilije moje ime jeste hrišćanin, a došao sam ovamo iz Rima. Ako pak hoćeš da saznaš i ono ime koje mi roditelji nadenuše, ono glasi: Bonifatije.

Sudija onda reče: Bonifatije, dok ti nisam iskidao telo i polomio kosti, pristupi i prinesi žrtvu velikim bogovima. Prineseš li, udostojićeš se velikih blaga, umilostivićeš bogove, izbavićeš se od muka koje ti predstoje, i dobićeš od nas mnoge darove. - Na to Bonifatije odgovori: Ne bi trebalo čak ni odgovarati na tvoje reči, ali ipak ću reći ono što sam već mnogo puta ponovio: hrišćanin sam. I samo ćeš to čuti od mene; ako pak ne želiš slušati to od mene, onda čini sa mnom što ti je volja.

Kada Bonifatije to reče, sudija odmah naredi da mu svuku haljine, obese glavačke i silno biju. I svetitelj bi tako strahovito bijen, da mu od tela otpadahu čitava parčad mesa i kosti mu se provideše. A on kao ne osećajući bolove, ne obraćaše pažnju na zadavane mu rane, nego upiraše oči svoje jedino na svete mučenike, videći u njihovom stradanju primer za sebe i utešavajući sebe time što se udostoji zajedno s njima stradati za Hrista.

Potom mučitelj naredi da mu malo olakšaju muke, pa pokušavajući ponovo da ga rečima usavetuje, govoraše mu: Bonifatije, ovaj početak mučenja neka te urazumi šta je bolje za tebe izabrati: već si iskusio nepodnošljiva stradanja, zato se smiluj na sebe, jadniče, i prinesi bogovima žrtvu; inače ćeš odmah biti stavljen na najveće i najstrašnije muke. - Svetitelj odgovori: Zašto zahtevaš nepristojne stvari od mene, bezumniče? Ja ne mogu ni da čujem o tvojim bogovima, a ti mi nalažeš da im prinesem žrtvu!

Tada sudija, besan od gnjeva, naredi da mučeniku zariju oštre igle ispod nokata na rukama i nogama. A svetitelj, uzdigavši oči i um k nebu, trpljaše ćuteći. Zatim mučitelj izmisli opako mučenje: naredi da se rastopi olovo i ulije u usta svetitelju. Kada olovo topljahu, svetitelj podiže ruke k nebu i moljaše se govoreći: Gospode moj Isuse Hriste, Ti si me ukrepio u dosadašnjim mukama, budi i sada sa mnom olakšavajući mi bolove. Ti si mi jedina uteha: Pokaži očigledno da mi pomažeš pobediti Satanu i ovog nepravednog sudiju, jer kao što sam znaš radi Tebe stradam.

Završivši molitvu, Bonifatije se obrati k svetim mučenicima s molbom, da mu svojim molitvama pomognu pretrpeti tu strašnu muku. Mučitelji pristupivši otvoriše mu gvozdenim spravama usta i nališe mu olovo u grlo, ali to ne povredi svetitelja. A kada prisutni ljudi videše taku svirepost i mučenje, zgroziše se i stadoše vikati: Veliki si, Bože hrišćanski! Veliki si, Care Hriste! Svi verujemo u Tebe, Gospode! - Tako vičući svi krenuše ka obližnjem idolskom hramu sa željom da ga sruše, a protiv sudije vikahu i kamenjem se na njega bacahu da ga ubiju. Sudija pak napusti sudište i sa sramom pobeže svojoj kući, naredivši da Bonifatija drže pod stražom.

Sutradan izjutra, pošto se narodna vreva beše stišala i buna prestala, sudija se ponovo pojavi na sudištu, izvede preda se Bonifatija, i huljaše ime Hristovo i ismevaše način na koji je Hristos bio raspet. A svetitelj, ne podnoseći hulu na Gospoda svog, izgovori mnogo uvredljivih reči protiv sudije, i uzvrati mu rugajući se bezdahnim bogovima njihovim i izobličavajući slepilo i bezumlje onih koji im se poklanjaju. Time svetitelj ponovo razjari sudiju, i ovaj odmah naredi te uzavreše kazan sa smolom i u njega vrgoše svetog mučenika. Ali Gospod ne ostavi slugu svoga: Angeo iznenada siđe s neba, orosi mučenika u kazanu, a smola se prosu iz kazana, naokolo suknu silan plamen i opali mnoge od prisutnih neznabožaca; sam pak svetitelj iziđe potpuno zdrav, bez ikakve povrede od ognja i smole.

Tada mučitelj, videći silu Hristovu, uplaši se da i njega ne snađe neko zlo, i naredi da Bonifatija odmah poseku mačem. Vojnici uzeše mučenika i odvedoše na posečenje. Svetitelj, izmolivši dozvolu da se pomoli Bogu, okrenu se istoku i molja še se govoreći: Gospode, Gospode Bože! udostoj me milosti Tvojih, i budi mi pomoćnik sada, da mi vrag zbog grehova mojih u bezumlju počinjenih ne prepreči put k nebu, nego primi u miru dušu moju i smesti je sa svetim mučenicima koji proliše krv svoju za Tebe i očuvaše veru do kraja; a stado koje si stekao česnom krvlju Svojom, ljude Tvoje, Hriste, bliske meni, izbavi od neznabožja i zablude mnogobožačke, jer si Ti blagosloven i postojiš vavek!

Pomolivši se tako, Bonifatije prikloni pod mač glavu svoju i bi posečen; iz rane njegove isteče krv sa mlekom. Neverni, videći ovo čudo, odmah se obratiše ka Hristu, njih pet stotina pedeset ljudi, i odbacivši odvratne idole prisajediniše se vernima. - Takva beše končina svetog Bonifatija koji, polazeći od kuđe na put predskaza, smejući se, svojoj gospođi ono što stvarno dokaza i izvrši na delu.[2]

Međutim prijatelji Bonifatijevi, a sluge Aglaidine, što behu s njim došli radi nabavljenja moštiju, ne znajući ništa o onome što se dogodilo, seđahu u gostionici i očekivahu Bonifatija. No videći da se on do uveče ne vraća, oni se čuđahu; ali kad on ne dođe ni svu noć ni sutradan, oni stadoše govoriti između sebe i osuđivati ga, - kao što kasnije sami pričahu -, pretpostavljajući da se on negde napio i s bludnicama zaneo. I smejući se govorahu: Eto kako naš Bonifatije traži svete mošti!

No pošto se Bonifatije ne vrati i druge noći, pa i trećega dana, oni se uznemiriše, i počeše ga tražiti po svemu gradu hodeći i raspitujući za njega. Slučajno, ili bolje reći po promislu Božjem oni sretoše čoveka, koji beše brat komentarisija koji vođaše zapisnik na sudu pri istjazavanju mučenika i donošenju smrtnih presuda njima, i upitaše ga da nije video jednog čoveka, stranca, koji je ovamo doputovao. On im odgovori da je juče jedan stranac na mučilištu bio mnogo mučen za Hrista, pa na smrt osuđen i mačem posečen. Pritom reče: Ne znam da li je to taj koga vi tražite. No recite, kakav izgleda taj čovek? - Oni mu opisaše spoljašnji izgled Bonifatijev: nije velikog rasta, ima smeću kosu; ukazaše takođe i na druge osobenosti njegova lica. Tada im taj čovek reče: Zacelo to i jeste taj koga tražite. - No oni ne verovahu, i rekoše: Ne znaš ti toga čoveka koga mi tražimo. - I razgovarajući među sobom oni spominjahu raniju narav Bonifatijevu, i ismevajući ga govorahu: Zar će pijanica i bludnik stradati za Hrista? - Međutim brat komentarisijev uporno ostajaše pri svome mišljenju, i govoraše: Takav po izgledu, kako ga vi opisujete, čovek juče i prekjuče bi istjazavan na sudu. Uostalom, šta vam smeta da idete i vidite njegov leš koji leži na mestu gde je on posečen?

Oni onda pođoše za tim čovekom i dođoše na mesto posečenja, gde stajaše vojnička straža koja čuvaše tela svetih mučenika, da ih hrišćani ne bi ukrali. I taj čovek koji iđaše ispred njih pokaza im posečenog mučenika i reče: Nije li to taj koga vi tražite? - A oni kada ugledaše mučenikovo telo, odmah počeše raspoznavati druga svog; naročito pak kada glavu njegovu koja je odvojeno ležala prisloniše uz trup, tada potpuno jasno poznaše i ubediše se da je to Bonifatije, i veoma se udiviše; ali se ujedno i postideše što o njemu rđavo mišljahu i govorahu; usto se i bojahu da ih ne postigne neko zlo što su osuđivali svetitelja i ismevali njegovo življenje, ne znajući pomisli srca njegova i dobru nameru njegovu.

Dok oni posmatrahu lice svetiteljevo i zaprepašćeni divljahu se, oni odjednom ugledaše gde Bonifatije polako otvori oči svoje i s ljubavlju gledaše na njih kao na prijatelje svoje, usta mu se osmehuju, lice mu sija, i on celokupnim izgledom kao da im govori da im oprašta sve čime su se ogrešili o njega. Oni se užasnuše i ujedno obradovaše, i lijući tople suze plakahu nad njim i govorahu: Slugo Hristov, zaboravi grehe naše, jer nepravedno osuđivasmo življenje tvoje i bezumno te ismevasmo!

Zatim oni dadoše neznabošcima pet stotina zlatnika, pa uzeše telo i glavu svetog Bonifatija; i pomazavši ih mirisima, uviše ih u čista, za to spremljena, platna, položiše ih u sanduk, i krenuše natrag u postojbinu, vozeći telo mučenika gospođi svojoj. Kada se oni približiše Rimu, Angeo Božji javi se u snu Aglaidi i reče joj: Spremi se te primi onoga koji ranije beše sluga tvoj a sada je brat naš i saslužitelj; primi onoga koji beše sluga a sada je gospodin tvoj, i pobožno ga poštuj, jer je on čuvar duše tvoje i zaštitnik živoga tvog.

Ona probudivši se prepade se: onda uze nekoliko uglednih crkvenih klirika, pa iziđe u susret svetom mučeniku Bonifatiju, koga ona ranije posla na put kao slugu, a sada pri povratku primi ga u dom svoj, kao gospodina svog, pobožno sa mnogim suzama radosnicama. I spomenu se ona svetiteljevog proročanstva koje on izgovori polazeći na put; i blagodaraše Boga koji tako ustroji te sveti Bonifatije postade blagoprijatna žrtva Bogu za svoje i njene grehe.

Zatim Aglaida na imanju svom udaljenom od Rima deset kilometara podiže divnu crkvu u ime svetog mučenika Bonifatija[3] i položi u njoj sa velikom čašću svete mošti njegove, jer molitvama mučenika bivahu mnoga čudesa: isceljivahu se bolesnici, izgonjahu se đavoli iz ljudi, i ispunjavahu se molitve mnogih koji se moljahu na svetiteljevom grobu.

Potom i sama blažena Aglaida, razdavši sva svoja imanja ništima i ubogima, odreče se sveta, i požive osamnaest godina u velikom pokajanju, pa s mirom usnu u Gospodu, i pridruži se svetom mučeniku Bonifatiju, položena kraj njegovog groba.

Tako ovo dvoje svetih, na čudesan način promenivši svoj raniji život, dobiše dobar kraj; on, krvlju omivši grehe svoje, udostoji se mučeničkog venca; a ona, suzama i surovim življenjem, očisti sebe od skverni; i oboje se javiše opravdani i besprekorni pred Gospodom našim Isusom Hristom, kome slava vavek. Amin.

 

 

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG

GRIGORIJA (GRIGENTIJA),

arhiepiskopa Omiritskog

 

OVAJ božanski svetilnik beše najpre đakon u gradu Mediolanu, postavljen za đakona po naročitom otkrivenju Božjem. Kasnije on i drugim gradovima i selima bejaše propovednik imena Hristova i iskorenitelj idolopokloničke zablude. Beše Grigorije sin pobožnih roditelja Agapija i Teodotije, vaspitan u pobožnosti i strahu Božjem, i, od mladosti ispunjen blagodati Gospodnje, on bi čudotvorac i iscelitelj. Gospod ga pripremaše za arhijerejski čin, o čemu ga i obaveštavaše preko otkrivenja i prozorljivih otaca. Kada Grigorije u Mediolanu ode k jednom otšelniku, ovaj mu predskaza svu njegovu budućnost, jer beše prozorljiv; on provide i sam dolazak Grigorijev k njemu, kada Grigorije beše daleko od njega trideset potrkališta, o čemu otšelnik i reče svome sluzi. A tamo življaše u gori usamljen o Bogu jedan drugi starac shimnik. Doznavši za njega, Grigorije pođe k njemu. A kad se približavaše gori na kojoj boravljaše taj starac on ugleda ognjeni stub u vazduhu, i od straha pade na zemlju. Zatim ohrabrivši se ustade i krenu da vidi kakva je to ognjena pojava. Izdaleka, to mu ličaše na plamen; ali kada se primače bliže, on ugleda otšelnika gde ide k njemu, i prišavši mu celiva ga i nazva ga Grigorijem, iako ga nikada video nije, niti znao. I provede Grigorije kod ovog velikog starca dva dana, i udostoji se divnih viđenja. U ponoći vide on ovog bogonosnog muža na molitvi: sa rukama pruženim k nebu stoji u vazduhu iznad zemlje. Grigorije se divljaše ovome prizoru. A sutradan izjutra starac prizva Grigorija k sebi, pa mu tihim n krotkim glasom reče:

"Hajde, prijatelju i brate, pričestimo se svekorisnim miomirom Božjim, jer si ti radi toga došao k meni grešnome da saznaš ono što je meni otkriveno o tebi. Dakle, ti ćeš videti grad Rim, pomolićeš se u crkvi svetog mučenika Bonifatija i Aglaide; odatle ti valja otploviti u Aleksandriju; zatim u Etiopiji[4] propovedati reč istine, pa otići u Omiratski grad Nagran,[5] zauzet od strane Omiritskog cara Dunaana, i u Nagranu blagovestiti apostolsko učenje; tamo ćeš, pošto izvršiš velika i slavna dela, umreti i preći u nebeska naselja pravednih. No mnoge ćeš muke doživeti od nepokornih Jevreja što žive u Omiriti, i mnoge ćeš od njeh obratiti k Bogu, jer će ti blagi Gospod biti pomoćnik, i On će te umudriti i upućivati. A tamo ćeš biti rukopoložen za arhiepiskopa od strane prepodobnjejšeg patrijarha Aleksandrijskog".

Čuvši to blaženi Grigorije stade govoriti da on nije dostojan toga što mu predskazuje starac, i zažele da još ostane kod starca. Prozorljivi muž razjasni Grigoriju i javljenje, koje vide sam Grigorije. A vide on vrhovne apostole Petra i Pavla gde staviše omofor na ramena Grigorijeva, što predznamenovaše blagodat arhijerejstva koju je imao dobiti Grigorije. Mnogo se divljaše blaženi Grigorije ovoj čudesnoj prozorljivosti starca, od koga se ne sakri ni ono što on sam vide nasamo, i reče: Slava Bogu koji tako dela u onima koji Ga ljube; neka bude volja Gospodnja!

Nakon dva dana starac otpusti Grigorija s ljubavlju ga celivavši; i Grigorije ode tužan zbog rastanka sa takvim božanstvenim mužem, goreći k njemu plamenom ljubavi, i uvek ga se sećajući. Grigorije otputova odatle najpre u Kartaginu, i dugo vreme ostade tamo, propovedajući reč Božiju i isceljujući svakojake bolesti. Zatim, po promislu Božjem, otputova u Rim i pomoli se hramu svetog mučenika Bonifatija i Aglaide. A kada dođe na grob svetog apostola Petra i sa suzama se baci na zemlju, njemu bi viđenje: vrata nebesna viđahu se otvorena i neizreciva svetlost sijaše; i gle, sveti apostol Petar, držeći ključ u desnoj ruci, izađe iz nebesnih vrata i ićaše k.njemu sa velikom slavom i blistava lica, i reče gledajući ga radosnim očima: "Čedo Grigorije, sada doćoh ovamo po milosti Gospodnjoj, a pre toga bejah sa ostalim apostolima u Nagranu, Omiritskom gradu, služeći onima koji stradaju za Gospoda našeg Isusa od Dunaana Jevrejina i ukrepljujući svakoga od njih u pobožnosti; i pomoću Gosiodnjom svi se oni protivstaviše volji zakonoprestupnog Jevrejina, i junački se boriše za pobožnost, i postradaše za istinu, i sada su na nebesima sa ocima koji se od pamtiveka udostojiše besmrtne časti. Ja dođoh ovamo da posetim ovaj grad, a brat Pavle, pobornik crkava po vaseljeni, rastade se sa mnom u Jerusalimu i ode u Persiju. Ti pak, čedo, gredeći dobrim putem, postaraj se ugoditi Gospodu, svagda se poučavajući u zakonu Njegovom, znajući da život i krasota ovoga sveta prolaze kao san i senka; i bićeš blažen ako tečenje svoje završiš kako si počeo; hodeći po volji Gospodnjoj, mnoge ćeš privesti strahu Gospodnjem. Eto, tebi se već priprema presto na nebu od samog Vladike, i ti ćeš dobiti nagradu zajedno s nama".

Rekavši to apostol ode, i viđenje se završi. A Grigorije, došavši k sebi, opet pade na zemlju nazivajući sebe bednikom i grešnikom. Posle duge molitve on otide u svoje obitalište; i te noći on u snu vide svetog apostola Pavla koji mu daje sud pun jeleja, što beše predznak blagodati sveštenstva i arhijerejstva. Grigorije, primivši u snu taj jelej iz apostolovih ruku, tog časa se probudi i radosna srca zapeva: Polete iz srca moga reč dobra, jer me Bog pomaza jelejem radosti.[6]

Posle toga Grigorije napusti Rim i otputova u Aleksandriju, svaki dan ulazeći srcem k Bogu, i napredujući iz sile u silu, ispunjavajući se božanskih prevelikih darova.

U to vreme, kada carovahu blagočestivi carevi: u Grčkoj Justin1 a u Etiopiji Elezvoj, Dunaan Jevrejin, koji carovaše u Omiritskoj zemlji, podiže gonjenje na hrišćane i staraše se da u svojoj carevini istrebi i samo ime Hristovo. On lukavstvom zauze slavni grad Nagran koji verovaše u Hrista, i pogubi ogromno mnoštvo hrišćana: jedne u ognju sažeže, druge mačem poseče, a blagočestivog kneza Aretu sa najuglednijim građanima ubi. Čuvši o tome, blagočestivi carevi Justin i Elezvoj veoma se ožalostiše zbog nevino prolivene krvi hrišćanske; i pisa Justin Elezvoju podstičući ga da ide u rat protiv poganog Dunaana, da osveti krv nevinu. Dostojan hvale car Elezvoj ispuni se revnosti, skupi svu svoju vojsku i krenu u rat protivu skvernog Dunaana. U toku tog velikog rata Elezvoj, uz pomoć Božiju, razbi pukove Dunaanove i svu vojsku njegovu uništi potpuno, a njega samog i njegove srodnike poseče mačem. Osvojivši Dunaanovo carstvo, Elezvoj ga stade revnosno čistiti od jevrejskih i neznabožačkih zabluda, rasprostirući u njemu slavu imena Gospoda našeg Isusa Hrista. I mnogi od Jevreja i tamošnjih Omiritskih neznabožaca poželeše da se krste, ali u njih tada ne beše ni episkopa, ni sveštenika, ni đakona, niti ijednoga klirika, jer skverni Dunaan beše u Omiritskom carstvu uništio sve ljude duhovnoga zvanja. Zbog toga se blaženi Elezvoj obrati molbom Aleksandrijskom patrijarhu. Obaveštavajući ga podrobno o tome kako mu je Bog pomogao da vaspostavi hrišćanstvo u Omiritskoj zemlji, car moljaše patrijarha da mu izabere čoveka mudra, rečita, dobrodeteljna i dobra poznavaoca Starog i Novog Zaveta, da ga rukopoloži za episkopa i pošalje k njima u Omiritsku zemlju sa svim onim što je potrebno za Crkvu.

Kada ovakvo pismo stiže u Aleksandriju, patrijarh se sa svima hrišćanima obradova zbog pomoći Božje, poslane s neba hrišćanima protivu neznabožaca, i stade brižljivo tražiti čoveka dostojna, da ga posveti za episkopa i što pre pošalje Elezvoju. Mnoge ljude privođahu k patrijarhu, ali mu ni jedan od njih 'ne izgledaše dostojan episkopskog čina. Stoga se patrijarh noću obrati plamenom molitvom Gospodu, da sam Gospod izabere i ukaže čoveka, dostojnog takvog zvanja i dužnosti. U vreme takve molitve patrijarhu se javi u viđenju sveti apostol Marko, narećujući mu da nađe đakona Grigorija, koji je nedavno došao u Aleksandriju i stanuje kod nekog Leontija, da ga posveti za episkopa i pošalje Elezvoju, pošto je Gospod upravo radi toga i doveo Grigorija u Aleksandriju.

Sutradan izjutra patrijarh odmah posla da pronađu Leontijevu kuću. Kuća bi pronađena i Grigorije priveden patrijarhu. Patrijarh ga stade raspitivati, ko je on i otkuda je. Zatim mu ispriča svoje viđenje, i obavesti ga o potrebi Crkve, pa ga stade podsticati da se primi episkopskog čina. Grigorije se opomenu onog starca shimnika iz okoline Mediolana kako mu proreče da će primiti arhiepiskopski čin od Aleksandrijskog patrijarha, oči mu zasuziše, i on reče: Neka bude volja Gospodnja! čini, vladiko, kako hoćeš, po zapovesti Gospodnjoj.

Patrijarh odmah poeveti Grigorija za prezvitera, a zatim i za arhiepiskopa. Pri tome dogodi se neobično čudo: u toku službe lice Grigorijevo se izmeni, postade svetozarno kao oganj, sijajući blagodaću Svesvetoga Duha, a od odjejanja njegovog izlažaše dim miomirisnog mira i izvanrednih mirisa, i svu crkvu ispuni divnim mirisom. To je trajalo za sve vreme Božanstvene službe; oči behu uperene na svetog Grigorija, i svi se divljahu takvome čudu. Videše to i izaslanici Elezvoja, i čuđahu se; a kasnije o svemu tome obavestiše i cara.

Posle posvećenja i duhovnog razgovora s patrijarhom, sveti Grigorije bi otpušten s poslanicima Elezvojevim, imajući sa sobom potreban mu klir i sve neophodno za uređenje Crkve. Brzo oni stigoše do Etiopije, a zatim i do Omiritske zemlje. Blagočestivi car Elezvoj se veoma obradova dolasku arhiepiskopa Grigorija, a naročito kada saznade da je on izabran po otkrivenju Božjem i da se u vreme hirotonije na čudesan način obelodani živeća u njemu blagodat Svetoga Duha. On srete Grigorija sa velikom čašću, primi ga s ljubavlju i poveri mu svu svoju državu. I obilazeći s arhiepiskopom Grigorijem gradove u Omiritskoj zemlji, car zidaše svete hramove, ukrašavaše grobnice svetih mučenika, ubijenih za Hrista od nečestivog Dunaana, i privođaše neverne krštenju. U gradu Nagranu Elezvoj postavi za kneza sina svetog mučenika Arete, i podiže velelepnu crkvu u čast svetog Vaskrsenja Hristovog, drugu u čast Prečiste Bogorodice, treću u ime svetog mučenika Arete i onih s njim, i to nedaleko od kuđe gde je nekada živeo sveti mučenik. I po drugim gradovima bi brzo sazidano mnogo crkava, koje sveti Grigorije sam osvećivaše i postavljaše prezvitere i đakone, poveravajući im dobru pastvu ovaca Hristovih.

Blaženi car Elezvoj zadrža se u zemlji Omiritskoj trideset šest meseci posle smrti Dunaana, i pošto sve dobro uredi i ustroji, namisli se vratiti na svoj presto u Etiopiju. Sazvavši sa svetim Grigorijem sve velmože, knezove, bojare i savetnike, on se stade savetovati s njima kojeg bi blagovernog, razumnog, krotkog i bogobojažljivog muža izabrali i postavili na Omiritski carski presto. Svi savetnici odgovoriše caru: ti znaš, i koga Bog tebi otkrije, toga i postavi, pošto u nas nema ni jednoga koji je sličan tebi po pameti i dostojan carskoga venca. - Tada se car obrati arhiepiskopu i reče: Ovo je tvoj posao, časni oče i učitelju naš! eto pred tvojim licem su svi knezovi, velmože, vojnici, mali i veliki; koga ti hoćeš prizovi, i u ime Gospoda našeg Isusa Hrista pomaži na carstvo, jer svi mi koji smo došli iz Etiopije, ako hoće Bog, želimo se vratiti natrag. - Sveti arhiepiskop odgovori: Dobro si rasudio, blagočestivi care! jer kao što je srce tvoje u ruci Božjoj, tako i reč tvoja bi ti dana od Boga. Zato je dobro svagda odnosno svakog posla najpre pitati Oca našeg koji je na nebesima, i kako On naredi tako i raditi.

Rekavši to, blaženi ustade sa svoga mesta, malo se udalji od njih, pa okrenut istoku prekloni kolena na molitvu. Uzdigavši oči i um na nebo, i podigavši ruke uvis, on se usrdno i dugo moljaše, da sam Bog, koji zna život i misao svakoga, pokaže im čoveka, dostojnog da bude car. Dok se arhiepiskop moljaše, nevidljiva sila Božija odjednom podiže u vazduh nekog muža, po imenu Avramija, prenese ga i postavi pred cara Elezvoja. Zaprepašćeni, svi dugo vreme klicahu: Gospode pomiluj! - A arhiepiskop reče: Evo, koga zahtevaste pomazati na carstvo, njega i ostavite ovde za cara, i mi ćemo biti s njim jednomišljenici, i Gospod će nam pomagati. - I velika radost obuze sve zbog ovakvog Božjeg promišljanja.

Posle toga car Elezvoj uze ukazanog Bogom muža Avramija, odvede ga u crkvu Presvete Trojice što je u carskom gradu Afari, obuče ga u carsku porfiru, i stavi mu na glavu diademu; onda sveti Grigorije izvrši nad njim carsko pomazanje, i prinesena bi Beskrvna žrtva za careve i za sve ljude, i oba se cara pričestiše Božanskim Tajnama iz ruku arhiepiskopa. A po završetku svega, svi prisutni kliknuše: Mnogaja ljeta Elezvoju, caru Etiopskome! - Zatim: Avramiju, hristoljubivom caru Omiritskom, mnogaja ljeta! - I opet obojici zajedno: Elezvoju i Avramiju, blagočestivim i bogoljubivim carevima, mnogaja ljeta! - I svi pevahu "Mnogaja ljeta" po triput. Potom svi uskliknuše: Grigoriju, svjatjejšem arhiepiskopu našem, nastavniku i učitelju mirna i zdrava mnogaja ljeta! - Posle toga: Svoj hrišćanskoj vojsci i svima verujućim ljudima mnogaja ljeta!

Zatim, ušavši u carske palate, svi se veseljahu i pirovahu, radujući se o Gospodu Bogu Spasu svome i o blagočestivim carevima svojim.

Elezvoj ostade još trideset dana u Omiritskoj zemlji, poučavajući i upućujući novoga cara da pobožno i pravično rukuje i upravlja carstvom i da u svemu sluša svjatjejšega arhiepiskopa Grigorija, duhovnog oca svog. Izabravši iz Etiopske vojske petnaest hiljada hrabrih ljudi, Elezvoj ih ostavi novome caru za pomoć i zaštitu carstva, i vrati se u Etiopiju. Tamo, nakon malo dana, ostavivši Boga radi svoje zemaljsko carstvo, on otide u pustinju, i u blizini jednog manastira zatvori se u tamnoj keliji, i ne iziđe iz nje do blažene končine svoje; hranu pak primaše kroz prozorče od tamošnjih monaha. I tako poživevši još mnogo godina surovim isposničkim životom, on pređe u Carstvo nebesko.[7]

Toliko slavan i bogat car, ostavi svima takav primer smirenja i dragovoljnog siromaštva! A po prestavljenju njegovom onamošnji monasi ispričaše ovakvu stvar. Jedan mladi brat, slat iz manastira na poslušanje, zalažaše u krčmu, i opijajući se vinom padaše u greh nečiste strasti telesne. A jednoga dana, učinivši uobičajeni greh i vraćajući se preko pustinje u manastir, on zaluta u neku dubodolinu, i tamo nasrnu na njega ogromna zmija da ga ubije. Mladi monah naže bežati, vrdajući tamo-amo, da bi se izbavio od zmije, ali ga ova hitro sustizaše. Kada se na monaha, pritešnjenog odasvud, ustremi zmija da ga proguta, monah se opomenu blaženog cara Elezvoja, obrati se zmiji i reče joj: Molitvama pravednog i svjatjejšeg Elezvoja odstupi od mene! - A zmija, kao postidevši se svetog imena Elezvoja, zastade, i po Božjem naređenju dobivši glas čovečji reče monahu: Kako mogu da te poštedim, kada mi se Angeo Božji javi i naredi mi da te pojedem zbog nečistote tvoje i greha: jer ti si dao zavet da služiš Gospodu u čistoti, a sada skvrnaviš telo svoje i time razgnjevljuješ Duha Svetoga.

Monah, čuvši zmiju gde govori čovečjim glasom i izobličava njegova dela, oseti da nema izgovora, i s trepetom moljaše zmiju i preklinjaše je da ga poštedi. Zmija mu na to reče: Što me tako preklinješ? Najbolje je: zakuni se ti meni, da više nećeš ispunjavati svoju telesnu želju, i ja ću te pustiti. - Monah se stade kleti, govoreći: Kunem se Bogom koji živi na nebu i molitvama česnog cara Elezvoja, da više neću gnjeviti Gospoda moga, koga sada ljuto gnjevljah telesnom nečistotom.

Čim to monah izgovori, oganj pade s neba i spali pred njim zmiju. Obuzet strahom i trepetom, monah ode u svoj manastir, i više ne učini greh bluda nego okonča svoj život u dobrom pokajanju.

Za vreme carovanja u zemlji Omiritskoj blagočestivog cara Avramija, blaženi arhiepiskop Grigorije, postavivši po gradovima za episkope ljude učene i krasnorečive, savetova caru da svima Jevrejima i neznabošcima što ih beše u njegovom carstvu naredi da se krste ili da se podvrgnu smrtnoj kazni. A kada takva naredba iziđe od cara, mnoštvo Jevreja i neznabožaca sa ženama i decom, iz straha od smrti, stadoše pristupati svetom krštenju. Tada najstariji i najiskusniji u Zakonu Jevreji, sabravši se iz svih gradova, održaše tajni sabor i savetovahu se šta da preduzmu. I govorahu među sobom: Ako se ne krstimo, onda ćemo po carevom naređenju biti pobijeni i mi i naše žene i deca. - Neki od njih govorahu: Da ne bismo umrli prevremenom smrću ispupimo carevu volju, a tajno ćemo držati našu veru. - Drugi pak savetovahu držati se svog Jevrejskog zakona ne licemerno nego otvoreno; i govorahu: da ne bismo pali u ruke Boga Odmazditelja, i još gore nastradali. - Neki prigovarahu: Mi vidimo da Bog naš ne zahteva više od nas taj podvig, jer blagorečivog cara našeg Dunaana i svu vojsku njegovu On predade u ruke Elezvoju; i šta da radimo, mi ne znamo. - Nekoji predlagahu: Ako hoćemo i da sačuvamo naš Zakon i da ostanemo čitavi, onda uklonimo se tajno, jedan po jedan, iz ove zemlje, svaki uzevši svoje, da ne bismo sa telom pogubili i duše svoje. - Drugi primećivahu: Ako želimo pobeći, doznađe za to hrišćani, i nesumnjivo nas pobiti.

I svi behu u strašnoj nedoumici, šta da rade. A bejaše među njima jedan veoma mudar zakonoučitelj, po imenu Ervan, koji znađaše sav Stari Zavet, odličan poznavalac svetovne filosofije; i on im reče: Svi vi govorite ništarije, i nikakve koristi nema od toga što vi predlažete. Stoga ako hoćete da poslušate mene, onda hajdemo svi skupa k caru i arhiepiskopu Grigoriju i predložimo im da oni odrede svoje učitelje koje hoće, da se prepiru s nama o veri i zakonu. Ako nas oni pobede, onda ćemo mi sa opravdanim razlogom postati hrišćani; a ako nas ne pobede; onda đe sami uvideti da nas nepravedno primoravaju da odstupimo od zakona našeg. Ispitajmo ih, i doznajmo kakva je njihova vera. Ako je istinita, onda da poverujemo da je Mesija veđ došao, a mi to nismo znali. Ako se pak njihova vera pokaže lažna, onda đe nam biti jasno da za Boga umiremo i sa radošću primamo smrt.

Kada Ervan to izgovori, svi se uplašiše i rekoše mu: Vidimo da ti hrišćanima pomažeš. Zar ne znaš da je vera naša istinita; kako ćemo je ostaviti? - Ervan odgovori: Ni jednu rđavu reč ja ne izgovorih pred vama, brađo. Ali znajte, ovako ili onako mi ćemo biti prisiljeni od njih da se krstimo. Stoga, ako me ne poslušate, neću biti kriv ni za jednoga od vas, pošto, ako i ne ispitate putem prepirke veru njihovu, vi ćete je morati i bez ispitivanja primiti, i postupiti kako oni narede. Ako pak ne primite njihovu veru, oni će vas nesumnjivo ubiti.

Čuvši to, svi poslušaše Ervana, i napisavši molbu poslaše je caru. Pročitavši je, car se razjari i beše gotov da ih sve preda na smrt. Ali se uzdrža, ne želeći ništa preduzimati bez saveta arhiepiskopa Grigorija, kome i posla molbu. Pročitavši je, blaženi odgovori caru: Izvrsno i odlično kažu Jevreji, da je bolje verovati dragovoljno, po ubeđenju, nego nasilno, po prinudi. Stoga ih ostavi, care, da najpre obave prepirku s nama, pa posle toga postupi s njima kako hoćeš.

Car pristade na savet svetiteljev, i Jevrejima bi dato četrdeset dana radi pripremanja za prepirku, da bi oni u toku tih dana našli među svojim učiteljima kakve žele, i bez bojazni došli na prepirku. A kad isteče taj rok sabra se bezbrojno mnoštvo Jevreja, imajući u svojoj sredini ne malo veoma mudrih ravina (= učitelja), odličnih poznanika Zakona, spremnih i vičnih za prepirku. I prepirka o veri održa se u prestonom gradu Atari, u prisustvu cara i vascelog senata njegovog, arhiepiskopa i svega klira crkvenog, i mnogobrojnog naroda hrišćanskog koji dođe da sluša prepirku. Dođoše i Jevreji sa svojim književnicima i zakonoučiteljima, silnima u reči. Jevreji postaviše prema arhiepiskopu Ervana, kao najglavnijeg i najrečitijeg govornika, odličnog poznavaoca Zakona i proročkih knjiga, i izvrsnog znalca svetovne filosofije. Kada na dati znak nastade tajac, otpoče razgovor i prepirka između arhiepiskopa i Ervana.[8]

Uglavnome, prepirka je tekla na sledeći način. Posle dugog ćutanja sveti arhiepiskop Grigorije otpoče razgovor uputivši premudrom učitelju jevrejskom i svemu zboru njihovom ovakvo pitanje: Pošto je prošla noć i granulo Sunce Pravde, zašto se prepirete, protiveći se Svetlosti Njegovoj i ne verujući u Njega? - Ervan odgovori: Ako je Sunce Pravde granulo, i mi se protivimo, kako ti kažeš, svetlosti Njegovoj, verujući u Boga zakonitoga, onda utoliko više vi kao neznabošci, držeći tuđe učenje, protivite se svetlosti pravde, ukoravajući Božanski zakon, dani nam od Boga. - Arhiepiskop reče: Mi smo od neznabožaca, ali čije smo mi sazdanje i tvorevina? - Ervin odgovori: Očigledno je da ste Božje sazdanje i tvorevina. - Arhiepiskop upita: Ako smo mi, kao i vi, Božja stvorenja, onda kakvo to veliko preimućstvo stekoste vi u poređenju s nama? - Ervan odgovori: Onakvo kakvo imamo nad Egipćanima. - Arhiepiskop reče: Dobro je što si se setio Egipćana, onda pokaži svoje preimućstvo nad njima. - Ervan odgovori: Zar nisi čitao o velikim čudesima u Egipatskoj zemlji, u Crvenom moru, u pustinji, koja Bog činjaše preko Mojsija, po izlasku Izrailja: potopi Egipćane a spase Izrailj? - Arhiepiskop na to reče:

Nema nikakve razlike između vas i Egipćana, jer njih Bog potopi u moru, a vas za zloću vašu pogubi na zemlji. Prešavši Crveno more kao po suhu, vi potonuste u pristaništu, žestoko u pustinji skončavši: jer od preko šest stotina hiljada ljudi samo se njih dvojica, Halev i Isus Navin, udostojiše videti obećanu zemlju.[9] Evo kako vas je Bog pretpostavio Egipćanima! - Ervan upita: A kome Bog posla manu u pustinji? - Arhiepiskop uzvrati: A tebi šta izgleda dragocenije: meso koje jedoste u Egiptu, ili mana poslana u pustinji? - Ervin odgovori: OčigleDno je da je mana dragocenija. - Arhiepiskop upita: Zašto onda udariste mišlju nazad, poželevši svinjsko meso i beli luk i raznovrsnu egipatsku hranu,[10] a manu omrzoste?

Posle toga otpoče prepirka o Presvetoj Trojici. Ervan govoraše: Hrišćani ispovedaju tri Boga: Oca i Sina i Svetoga Duha. A Bog je rekao na Sinaju: Čuj Izrailju, Gospod naš, Gospod je jedini, i nema drugoga Boga osim njega.[11] Znači: hrišćani postupaju protivno zakonu Božijem, štujući ne Jednoga Boga nego Tri. - Arhiepiskop pobijajući to govoraše: Mi počitujemo Jednoga Boga, Tvorca svih, samo u Tri Lica: Oca i Sina i Svetoga Duha, no u jednom Božanstvu. I za dokaz navođaše ove reči Davidove: Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše, i Duhom usta njegovih sva sila njihova (Psal. 32, 6). - A smisao ovih reči arhiepiskop objašnjavaše ovako: Gospod jeste Bog Otac; Reč Njegova jeste Bog Sin: Duh usta Njegovih jeste Bog Duh Sveti; na taj način se otkrivaju tri Božanska Lica a jedno Božanstvo: jer Sin i Duh je Ocu saprirodan, sabespočetan, savečan i saprestolan.

Zatim sveti Grigorije navođaše o krstu i smrti Gospodnjoj starozavetna pisanija, proroštva i praslike, kao: I život će tvoj biti kao da visi pred očima tvojim (5 Mojs. 28, 66); - i o tome da kovčeg Nojev bejaše praobraz krsta, i šuma Sadekova sa ovnom koji bi prinesen na žrtvu mesto Isaka (J Mojs. 22, 13); o žezlu Josifovom, kome se Jakov pokloni (1 Mojs. 47, 31); o krstolikom blagoslovu sinova Josifovih od strane Jakova (1 Mojs. 48, 13-15); o žezlu Mojsijevom koji razdvoji more (2 Mojs. 14, 11-29); o Mojsijevom podizanju ruku uvis radi pobede nad Amalikom (2 Mojs. 8, 14); o bakarnoj zmiji, podignutoj u pustinji (4 Mojs. 21, 4-9); o drvetu koje zasladi gorku vodu u Meri (2 Mojs. 15, 22-26); i o mnogim drugim tajanstvenim praslikama koje se nalaze u Zakonu.

I produži se prepirka sve do uveče, silno vođena i od jedne i od druge strane; ali se ipak u svima pitanjima arhiepiskop pokaza kao pobedilac, jer pre njega govoraše Duh Sveti, kao što je rečeno u Svetom Pismu: Vi nećete govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas (Mt. 10, 20). Pošto nastupi veče, a prepirka se još ne beše završila, car ustade sa svoga prestola, kao i arhiepiskop, i sabor se raziđe odloživši prepirku do sutradan.

Jevreji pak okružiše Ervana, radosno ga grleći, celivajući i veličajući što je kako valja odgovarao hrišćanima. Na to im Ervan govoraše: Molite se da nam pomogne Zakoni Bog, pošto sami vidite da je arhiepiskop vrlo promućuran čovek, i nije lako pobediti ga. - No oni sokoljahu Ervana da bez bojazni i smelo vodi prepirku s arhiepiskopom.

Sutradan opet se sabra sabor; car i arhiepiskop sedoše; Jevreji sa Ervanom takođe dođoše. I ponovo nastade prepirka, ali se ne okonča ni tog dana, ni trećeg, ni četvrtog, pa čak ni petog. Svih tih dana car sa celim senatom prisustvovaše prepirkama, sa zadovoljstvom slušajući šta se govori i radujući se bogodanoj premudrosti i razumu svjatjejšeg arhiepiskopa svog. I stvarno, imalo se šta čuti i šta zapamtiti kada su tumačena mnoga proročka i objašnjavana mnoga tajanstvena mesta Svetoga Pisma. U besedi o ovaploćenju Gospoda Isusa Hrista i o Prečistoj Djevi, arhiepiskop navođaše reči proroka Isaije: Eto devojka će zatrudneti i rodiće sina (Is. 7, 14). Na primedbu Ervana da je Marija rodila samo prostoga čoveka, a ne Boga, arhiepiskop odgovaraše ovim rečima: I nadenuđe mu ime Emanuil, koje će reći: s nama Bog (Mt. 1, 23 = Is. 7, 14). - Ervan govoraše: Kako je ženska utroba smestila strašno veličanstvo Božanstva? - Arhiepiskop odgovaraše: Onako kako je šator Avraamov smestio Boga pod Mavrijskim dubom, kada Bog siđe da obeduje s Avraamom (1 Mojs. 1-33). - Ervan uzvrati: Kako to oganj Božanstva ne sagore žensko telo? - Arhiepiskop odgovori: Kao što oganj ne sagore kupinu na Sinaju (1 Mojs. 3, 2-4), tako i Božanstvo ne povredi devičansku utrobu: Ajeva rodi, i Djeva ostade. - Ervan na to reče: Rođenje od Djeve bilo je prividno a ne stvarno, jer je nemoguđe da se pri porođaju ne poremeti utroba, i jasno je svima da je to netačno. - Arhiepiskop odgovori: U vreme kada Avakum uđe u lavlju jamu, a vrata jame behu zaključana i pečatima zapečaćena, reci mi, kako je on ušao i izišao ne otvorivši vrata i ne povredivši pečat?[12]

U treći dan posle prepirke Ervan pokuša da beži, ali ga ostali Jevreji zadržavahu govoreći: Ako nas ti ostaviš, onda ćemo svi poginuti. Zato ostani s nama boreći se na sve moguđe načine, ne bi li nam Bog pomogao. A ako i budemo pobeđeni u prepirci, onda imamo druge načine protivljenja, u kojima nas neće moći pobediti. - Na molbu njihovu Ervan ostade.

Kada u toku prepirke Ervan poče prekoravati hrišćane što se klanjaju svetim ikonama i stade svete ikone nazivati idolima, a bne koji im se klanjaju idolopoklonicima i protivnicima Božjeg zakona, i govoraše da je Bog zapovedio ne graditi "likove rezane niti kakve slike",[13] tada ga arhijerej upita:

Kada u dane Noja bi potop, na koji se način on spase? - Ervan odgovori: Spase se kovčegom, načinjenim od drveta. - Arhiepiskop uzvrati pitanjem: Je li mogao Bog bez kovčega spasti Noja od potopa, ili nije mogao, kako ti misliš? - Ervan odgovori: Mislim da je mogao, jer je rečeno da je Bogu sve moguđe. - Arhiepiskop na to reče: Ako je Bog mogao to, zašto je onda zahtevao kovčeg da bi spasao pravednika? Ne sledi li iz toga zaključak, da je Noje trebao za spasenje svoje uzneti blagodarnost kovčegu a ne Bogu? - Ne, . nipošto! odgovori Ervan; hvalu treba uznositi Gospodu a ne mrtvoj stvari. - Arhiepiskop onda reče: Ipak ti priznaješ da je Bog pomoću mrtve stvari, kovčega, ustrojio spasenje Noju. Tako i nama Bog ustrojava naše preko ovih vidljivih ikona, jer one, iako su bezdahne, ipak su određene za Naše spasenje. Gledajući na ikone, mi se umom uznosimo ka Prvoliku i zapaljujemo u sebi želju za Bogom i bogougodnu revnost; a slikamo mi ne idole nego Gospoda našeg Isusa Hrista, i to po Njegovoj čovečanskoj prirodi, a ne po Božanskoj koja je neopisiva i neuobličljiva. I kao što Noje zbog spasenja svog u kovčegu prinese blagodarnost Bogu načinivši žrtvenik, tako i mi blagodarimo Hrista Boga izobražavajući lik Njegov, ikonu Njegovu, jer se mi Njegovim telesnim domostrojem spasenja izbavismo mislenoga potopa; i Njegovu čovečansku prirodu mi smatramo kao drugi kovčeg, kojim On ponese grehe naše, i oboživši nas Svojim Božanstvom uznese nas na nebo. Njega, koji beše vidljiv za telesne oči, mi slikamo bojama, izobražavajući prečisto obličje Njegove čovečanske prirode, i pod vidom telesnog obličja Njegovog mi se ujedno poklanjamo i Božanstvu Njegovom, i počitujemo u Njemu doličnim poklonjenjem podjednako Oca i Svetoga Duha.

Međutim Ervan, huleći i nadalje svete ikone, govoraše: Čudim se vašim hrišćanskim basnama koje kažu da Bog daje Svoju blagodat ikonama, namalanim na zidovima i daskama, koje nikada hodile nisu niti govorile. - Opovrgavajući to tvrđenje, arhiepiskop upita: Reci mi, Ervane, zašto Bog dade plaštu Ilijinom Svoju blagodat koju ne dade Jeliseju, i pretpostavi mrtvi plašt živome proroku? To bi zato što prorok sam ne mogaše preći Jordan nego vodu njegovu razdeli plaštom i pređe po suhu; i tako, čudo koje ne mogade učiniti Jelisej, učini mrtvi plašt.[14] Isto tako, i Mojsiju koji činjaše čudesa u Egiptu, zašto Bog ne darova njemu već štapu njegovom čudotvornu silu, te on štapom pretvori vodu u krv, razdvoji more, i izvrši druga strašna i slavna čudesa? Osim toga, skinija, kovčet zaveta, zlatni sud sa manom, tablice, žezal Aronov, žrtvenik, kadionica i svetnjak; sve te stvari ne imaćahu li veliku blagodat Božiju, iako behu mrtve, načinjene rukama ljudskim od vidljive i opipljive graće? Međutim one behu obasjavane slavom Božijom, ispunjavane i okružavane oblakom, i nedostupne nikome sem sveštenicima i levitima, i niko ih nije smeo dodirnuti, pošto one behu božanstvene i svete. A kad je tako bilo u Starom Zavetu, zašto se onda čuditi u Novom Zavetu blagodati koja se daje svetim ikonama?

Ervan opet primeti: U psalmima je rečeno: Idoli neznabožaca su srebro i zlato, delo ruku čovečijih (Psal 113, 12). - Arhiepiskop uzvrati: I ja ne osporavam to da idoli neznabožaca, koji ne znaju Boga, jesu idoli, pošto su oni slike onih koji bezbožno provedoše život u svakojakim nečistotama: vračari, čarobnjaci, ubice, bludočinci, i svi oni od takvog življenja ljuto izgiboše; za uspomenu na njih neki i načiniše idole; a docniji naraštaj, prelašćen i oslepljen Satanom, pretvori ih u bogove i klanja im se. A i vi to isto činjaste, klanjajući se kipovima, prinošaste im na žrtvu sinove i kćeri, prolivaste nevinu krv, krv vaših sinova i kćeri koje prinošaste na žrtvu hananskim kipovima, koji su idoli. A što mi sada izrađujemo slike svetitelja Božjih, to nisu idoli već česne ikone. Jer mi izrađujemo ikone onih koji znađahu Boga, i verovahu u Njega, i ugodiše Mu svetošću i pravdom, i behu ljudi česni, sveti i mili Bogu, i blagodaću Božjom satvoriše premnoga čudesa: oni vaskrsavahu mrtve, isceljivahu bolesne, slepe, hrome, gluve, raslabljene, gubave, izgonjahu demone, končina im bivaše česna i spomen slavan i večan; jer: Česna je pred Gospodom smrt svetaca njegovih; spomen pravednika je s pohvalama, i pravednik će se spominjati večito (Psal. 113, 12; 115, 6; 111, 6).

Kada Ervan opet poče bulazniti, govoreći da se ikone ni po čemu ne razlikuju od idola, arhiepiskop reče: Tvoja odeća, Ervane, i skinija, obe su načinjene od vune i lana, a da li imaju podjednaku silu? Tvoj žezal i žezal Aronov koji je procvetao, imaju li podjednaku čast? Krčag u kući tvojoj i sud sa manom, jesu li podjednaki za tebe? Kovčeg tvoj u koji stavljaš što je potrebno za tebe, i kovčeg zaveta, imaju li podjednaku slavu? Oganj i jelej koji ti zažižeš u kući svojoj radi osvetljenja, zar ćeš uporediti sa zlatnim sedmosvetnjakom? Kuća u kojoj živiš, i hram koji podiže Solomon, zar ćeš sličiti jedno s drugim? Nipošto, nego ćeš sve to počitovati neuporedljivo više, jer u njima ponekad blagodat Božija prebivaše. Na takav način shvati i to, da je jedna stvar idol - obličje pagubnoga lica i u paklu pogruženoga, a drugo je ikona svetog ugodnika Božijeg, od koje nam se izliva blagodat Gospodnja molitvama izobraženog na njoj.

Govori Ervan i o anđelima da su oni bestelesni, kao što Pismo kaže: Gospode, činiš duhove da su ti anđeli (Psal. 103, 4), no hrišćani se i pored toga ne stide da ih malaju na ikonama, dajući bestelesnim duhovima telesno obličje. - Na to arhiepiskop odgovori: Ti ne znaš šta govoriš, jer mi smo od vas naučili izobražavati anđele. - Ervan se usprotivi: Nikada u nas nije bilo toga. - Arhiepiskop upita: Ti si proučio ceo Stari Zavet, i to li nisi saznao? - Ervan odgovori: Živ mi Gospod, ja ne znam da su ikada kod nas bila rađena i počitovana izobraženja anđela! - Arhiepiskop na to reče: Nema sumnje, vi otpočeste tu stvar: Kada Solomon podiže hram Bogu, ne načini li on nad svetilištem heruvime slave koji zaklanjahu oltar? Isto tako ne izradi li on heruvime i nad prvim vratima svetilišta i nad drugim? Pa i u skiniji, ustrojenoj Mojsijem, ne behu li likovi heruvima nad kovčegom zaveta? Takođe i na zavesama ne behu li izvezena lica heruvima? I sve te slike anđela, zajedno sa skinijom i hramom, ne behu li počitovani od vas? Kada vi, dakle, izobrazivši bestelesna bića, ukazivaste im poštovanje, zašto onda ukoravate nas što izobražavamo i počitujemo lica onih svetih ljudi, koji u telu ugodiše Bogu?

To i mnogo slično tome govoraše se u četvrti dan prepirke! A kad pade veče i car sa arhiepiskopom ustadoše sa svojih mesta, sabor se raziđe u očekivanju da se sutradan okonča prepirka i dočeka slavlje pobednika. Jevreji se radovahu zbog Ervana što je dobro odgovarao i zadavao pitanja arhiepiskopu, i bodreći ga govorahu mu: Ti se dobro boriš, ne boj se, nego se još čvršće drži, jer vidimo da je Bog s tobom! Neka se ne plaši srce tvoje; očigledno je, car vas obojicu sluša sa zadovoljstvom. - Ervan im odgovori: Braćo, taj čovek me mNogo prevazilazi razumom i rečitošću, i meni je nemoguđe pobediti ga; vi sami slušate kako on sva moja rasuđivanja, opovrgnuvši ih i posramivši, pretvori u ništa.

Sutradan rano zorom, kada najmudriji Jevreji ponovo dođoše k Ervanu, on im reče: Braćo, iskreno vam tvrdim, mene će pobediti arhiepiskop, jer noćas ja u viđenju videh proroka našeg Mojsija i Isusa o kome se među nama vodi prepirka. Ja ih videh kao da stoje na krovu nekog hrama i razgovaraju; i videh Mojsija gde se klanja Isusu sa rukama složenim na grudima, kao da su svezane, i sa strahom stoji pred Isusom kao pred Gospodom Bogom svojim. Ja se čuđah tome, i kada mi se otvoriše usta rekoh: Gospodine Mojsije, je li dobro to što radiš?- A on se okrete i zapreti mi govoreći: "Prestani, ne grešim ja klanjajući se mome Vladici, jer nisam od sličnih tebi i ispovedam Tvorca mog i Gospoda, Zašto zadaješ muke pravednom arhiepiskopu protiveći se istini? No narednog dana ti ćeš biti pobeđen od njega, i poklonićeš se, kao i ja, Gospodu Isusu Hristu". - To videh, braćo, a šta znači ne znam, ali ja neću klonuti u borbi za naš Zakon, dok sam Bog ne ustroji onako kako hoće.

Mnoge, čuvši to, zahvati sumnja i obuze nedoumica. A kad se razdani i sabra sabor, dođe car sa senatom i arhiepiskop sa klirom, i sleže se mnoštvo naroda, pojavi se Ervan sa mnogim pomoćnicima svojim zakonoučiteljima, i opet otpoče prepirka, kao i ranijih dana. A jedan učeni notarije[15] arhiepiskopov, koga on beše doveo iz Aleksandrije, brzopisac, prisustvovaše tamo i zapisivaše sve reči i arhiepiskopove i Ervanove. Uz pomoć Svetoga Duha, dejstvujuđeg u ustima arhiepiskopa, protivnička strana doživljavaše poraze a naša odnošaše pobedu o Gospodu. Arhiepiskop se u svima rasućivanjima javljaše kao pobednik, a Ervan malaksavaše, malakeavahu i jevrejski zakonoučitelji koji mu pomagahu. Ipak zloća ih oslepi, te ušima teško slušahu i oči svoje zatvarahu pred istinom. I beše potrebno da svetiteljeve reči proprati sila vere i čudo koje bi izobličilo zloćom otvrdoglavljene i posramilo njihovo neverje, pggo se stvarno i dogoDi na sledeći način.

Kada Ervan u prepirci bi već potpuno pobeđen, on uzviknu: Zašto gubimo vreme u dugim govorima i rasuđivanjima? Ja ću završiti ovu prepirku. Ako hoćeš, arhiepiskope, da ja bez pretvaranja verujem u Isusa tvoga, da je On istiniti Bog, onda mi pokaži Njega živa, da bih video i govorio s Njim, i tada ću priznati da nas vi hrišćani savladaste i pobediste..

Kada Ervan to reče, okup Jevreja povika k njemu: Molimo te, učitelju naš, nemoj obmanuti sebe i postati hrišćanin, nego budi junak i drži se istine, jer ti znaš da nema ničeg istinitijeg od Jedinog Boga otaca naših. - Ervan im sa gnjevom reče: Šta vi bulaznite? pa čujte: ako me on uveri da postoji Onaj o kome predskazaše proroci, šta onda drugo hoćete da očekujete?

Arhiepiskop, videći da on govori iskreno a ne pritvorno, reče mu: Ervane, ti unosiš veliko iskušenje i tvoj zahtev je iznad sila, jer ti tražiš ne ljude nego Boga. Ipak, da bi se uverio ti i oni što su s tobom, i da bi se utvrdila srca verujućih, Gospod je moćan i to učiniti. Samo reci konačno, kako želiš da te uverim? - Ervan odgovori: Umoli Vladiku tvog, ako je On na nebu, kao što kažeš, neka siđe ovamo i javi se meni da razgovaram s Njim. I kunem se Gospodom da ću odmah poverovati u Njega, i krstiću se.

Kada Ervan to reče, onda svo mnoštvo Jevreja povika govoreći: Stvarno, arhiepiskope, dokaži nam na delu istinitost tvojih reči, pokaži nam Hrista tvog, da bismo mi, nemajući više šta da prigovaramo, poverovali u Njega sa strahom. - I svi sa vikom navaljivahu na svetog Grigorija, da im Hrista pokaže opipljivo, ako je On živ posle raspeća i smrti. Zatim Jevreji stadoše govoriti među sobom: A ako nam arhiepiskop pokaže Hrista svoga, šta ćemo onda raditi? Teško nama, mi ćemo i protiv volje morati postati hrišćani. - Jedni od njih govorahu: Ako nam on pokaže Hrista, zašto onda ne poverovati u Njega? - Neki pak zborahu: Kako je moguđe pokazati Onoga koji je kao ubijen čovek umro, i već je toliko godina prošlo od dana Njegove smrti? Gde će se naći telo i duh Njegov, kada su se sve kosti i žile davno rasuli?

Međutim arhiepiskop, uviđajući ogromnu važnost ovoga dela, i videći silno nastojavanje protivnika, svom se dušom osloni na Gospoda, i razmišljajući u sebi da ako ne zamoli Vladiku Hrista da ispuni njihov zahtev, onda će silno uzlikovati protivnička strana, Jevreji će izaći kao pobednici, i neprijatelji će se rugati hrišćanima i sramotiti ih. I on sa nadom reče jevrejskome zboru: Ako htedne Hristos moj, ja ću vam Ga svakako pokazati. No vi dobro znate ako vam pokažem Njega, a vi ne ushtednete poverovati u Njega, onda će vas sve mač odmah pogubiti; a ako vam zbog nedostojnosti svoje ne uzmognem pokazati Gospoda mog, onda postupajte nadalje po svojoj volji.

Jevreji, čuvši to, postadoše u isto vreme i žalosni i radosni: žalosni, jer se bojahu da, ako im pokaže Hrista, moraće i protiv volje verovati u Hrista; radosni, jer se nadahu da im neće pokazati Hrista, i oni će onda slobodno ostati u svojoj veri. Arhiepiskopove pak reči behu prijatne Ervanu i najmudrijim zakonoučiteljima što se nalažahu s njim; i oni govorahu između sebe: Potpuno je nemoguđe da je posle pet stotina godina živ čovek koji je ubijen od naših otaca, i umro, i bio zapečaćen u grobu, i ukraden od svojih učenika,

Sveti pak otac naš Grigorije, znajući reči Gospodnje rečene u Evanđelju: "ako imate vere koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će; i ništa neće vam biti nemoguđe" (Mt. 17, 20); i držeći te reči u umu, a imajući nepokolebljivu veru u Boga i čvrsto se uzdajući u Njega, ustade sa svoga prestola; i odmače se malo ustranu, na mesto zgodno za molitvu. A car sa svim narodom čuđaše se i divljaše takvoj arhiepiskopovoj velikoj smelosti k Bogu i veri, jer se usuđuje na to strašno delo; i sa strahom očekivahu šta će se zbiti. Svetitelj, uklonivši se malo podalje od sabora, oseni sebe krsnim znakom i stade na molitvu. Smireno i blagoumilno preklonivši kolina, i svega sebe ustremivši k nebu, on dugo moljaše na sav glas da svi prisutni čuju, spominjući u molitvi sve tajne ovaploćenja Boga Reči i svo Hristovo življenje među ljudima, od Njegovog rođenja do dobrovoljnog stradanja, krsta, smrti, tridnevnog vaskrsenja i vaznesenja na nebo. I naposletku reče: Vladiko, na očigledan način pokaži sebe živa ovIm zloćom okamenjenim i oslepljenim ljudima; pokaži sebe živa radi slave svetog Imena Tvog, da oni telesnim očima ugledaju Tvoje životvorno čovečanstvo, u koje si se radi nas obukao, i sa kojim si se na nebo uzneo, da bi oni, ugledavši Te, poverovali u Tebe istinitoga Boga i u poslavšeg Te Oca i Svetoga Duha.

Kada pak svetitelj završavaše molitvu, i svi na njega pažljivo gledahu, odjednom nastade veliki zemljotres i prolomi se strahovita grmljavina sa istoka tako da se zemlja uskoleba i svi popadaše od straha. A kad se malo pribraše od straha i pridigoše, i pogledaše na istok, oni ugledaše gde se otvorilo nebo i svetli oblak sa plamenom ognjenim spušta se otuda na zemlju: usred pak oblaka vidi se Čovek, divniji od svih sinova čovečijih, Gospod naš Isus Hristos, lice Mu neiskazano sija i haljine Mu blistaju kao satkane od munja, a On na neki izvanredan način krećući se po oblaku približavao se zemlji i stade gore prema arhieliskopu na oblaku, privlačeći oči i srca svih k Sebi Svojom lepotom, koju jezik iskazati ne može. Od strahotne slave Njegove, koju ne behu u stanju gledati, kao nekada na Tavoru učenici, svi popadaše ničice na zemlju, i car i velmože i sav narod od mala do velika. A Jevreji, obuzeti velikim trepetom, osvrćući se tamo-amo, nagoše bežati, jer ih obasjanje Božanske svetlosti opaljivaše, i slava Gospodnja, koju oni ne mogahu gledati, kolebaše ih velikim strahom. Ali im beše nemoguđe pobeći, niti se s mesta pomaći, jer ih nevidljiva sila držaše. Arhiepiskop pak, okrepljen, gromko viknu ka Ervanu: Ervane, eto Onoga o kome si slušao mnogo priča, pogledaj Ga i uveri se da je Jedan Svet, Jedan Gospod, Isus Hristos na slavu Boga Oca, amin. - A Ervan, sav premro, ne mogaše ništa promolviti. I dođe glas od velelepne slave Gospodnje koji govoraše: "Zbog molitve episkopove isceljuje vas Raspeti od vaših otaca".

Od ovog glasa svi se oni još više uplašiše, i padoše na zemlju obuzeti užasom. I kao što nekada Savle, na putu za Damask, kada ga obasja svetlost s neba i dođe glas odozgo, pade na zemlju i s otvoreiim očima ništa ne viđaše, tako i ovi oslepiše, i pri otvorenim očima svojim ne viđahu već samo tugovahu i gorko ridahu. Kad se sve ovo tako zbi, nastade pred licem Gospodnjim neki božanstveni šum, i svetli oblak koji beše pod stopama Gospodnjim sakri Ga od očiju svih, i postepeno se zgušnjavaše sa svih strana za Njim pri Njegovom uzlaženju na nebo, sve dok slava Gospodnja ne iščeze nebesima i ne sakri se od očiju sve ono što se viđaše. A car i svi hrišćani, ispunivši se smelosti, dugo vreme vapijahu put Gospoda: Gospode pomiluj! - A uvaženi arhiepiskop ležaše licem na zemlji, sa suzama uznoseći Gospodu molitvu za ljude.

Posle toga svi sabrani na sabor: car sa senatom i narod stadoše svjatjejšeg arhiepiskopa Grigorija počitovati izuzetno i sa osobitim strahopoštovanjem, diveći se tolikoj svetosti njegovoj i sili molitve njegove. A Jevreji pitahu jedan drugog: Vidiš li što, brate? - I svaki odgovaraše: Ne vidim ništa. - I ovi zavapiše ka Ervanu: Teško nama, učitelju naš, šta ćemo da radimo? - Ervan odgovori: Eda li mi jedini oslepismo ugledavši Boga hrišćanskoga, ili i hrišćane to isto snađe? - A hrišćani, čuvši to, rekoše: Mi, blagodaću Gospoda našeg Hrista, dobro vidimo, i oči su naše sada zdravije nego što su bile, a vi ste jedini slepi zbog neverja vašeg. Jer: Gospod je Bog osvete; Bog osvete neće propustiti (Psal. 93, 1); On uništi vid vaš, jer vi, budući nedostojni, videste Njega.

Tada Ervan sa svima Jevrejima stade moliti arhiepiskopa sa suzama, da im isceli oči i podari sveto krštenje. Arhiepiskop ih upita, da li istinski veruju u Gospoda Isusa Hrista. I oni svi tvrđahu da veruju bez ikakve sumnje. Tada ih arhiepiskop, i episkopi i prezviteri što behu s njim, odmah oglasiše i izvršiše svetu tajnu krštenja. A kad Jevreji ulažahu u svetu krstionicu, tog trenutka im sa očiju odpadaše kao neka krljušt, i svi progledahu i telesnim i duhovnim očima: srcem verujući za pravdu a ustima svojim ispovedajući Gospoda našeg Isusa Hrista za spasenje (Rm. 10, 10). I svi biše kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, počevši od Ervana, kome sam car beše kum, i kome na svetom krštenju bi dato ime Lav; i car ga, kao čoveka pametna i dostojna odlikovanja, postavi za člana svoga senata i načini patricijem.[16] I kajaše se Ervan silno zbog svoje pređašnje zablude; i imajući svagda na umu javljenje Gospoda, on užasno osuđivaše sebe što je govorio: Kako je živ na nebu Gospod Isus Hristos, koga oci naši raspeše i pogreboše, i koga mi smatrasmo za mrtva? - I sa suzama govoraše: Gospode Isuse Hriste, Sine Boga Živoga, oprosti mi što u svome neznanju sagreših Tebi! - Svjatjejšeg pak arhiepiskopa Ervan počitovaše kao angela Božija, i ne željaše da se odvoji od njega.

I tako se sva Omiritska zemlja prosveti svetlošću svete vere: po svima gradovima i selima biše kršteni ne samo Jevreji nego i neznabošci. I bi velika radost po svoj zemlji Omiritskoj; zajedno sa ljudima radovahu se i anđeli na nebu zbog takvog obraćenja i pokajanja duša ljudskih, i slavljaše se Bog koji svima ljudima želi spasenje.

Potom sveti arhiepiskop Grigorije savetova caru da naredi Jevrejima da im kuđe i obitalište ne budu izdvojeni nego da se nastane među hrišćanima, da ne bi održavali tajne skupove i dogovore. Car izdade ovakav zakon: "Neka niko od Jevreja na uzima svojoj kćeri muža iz jevrejskoga roda, nego neka uzima sebi zeta između hrišćana; i sin jevrejski neka ne uzima nevestu između jevrejskih kćeri nego neka ište između hrišćanskih. Ko se usudi prekršiti ovaj zakon, taj neka bude mačem posečen".

Arhiepiskop učini to zato, da bi jevrejski narod, izmešavši se sa hrišćanima, zaboravio za nekoliko godina na svoju starozavetnu veru i običaje. I svuda zavlada spokojstvo i duboko smirenje, i sijaše pobožnost sa svih strana; car sa arhiepiskopom usrdno služahu Bogu, vršeći svunoćna slavoslovlja Vladatelju Hristu, brinući se o spasenju duša ljudskih i upravljajući carstvom milostivo i pravedno. Blagočestivi car Avramije prožive u Omiritskoj zemlji trideset godina i usnu u Gospodu, prethodno obavešten svetim Grigorijem o danu svoje smrti; i bi svečano pogreben u gradu Afari.

Nakon malo vremena po carevom prestavljenju sveti otac naš Grigorije dobro rukovodivši stado svoje, utvrdivši veru na temelju apostola i proroka, i satvorivši mnoga znamenja i čudesa u slavu Božju pređe iz ovog života devetnaestog decembra, i česno bi u istom gradu položen u počivalnici velike crkve.[17] Sva Omiritska zemlja oplaka svog arhijereja, naročito kršteni Jevreji: jer on svima beše otac dobar i milostiv, mio ljudima i blagoprijatan Bogu, kome i predstade u broju drugih svetih jeraraha, slaveći s njima Oca i Siia i Svetoga Duha vavek. Amin.

 

 

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG

BONIFATIJA MILOSTIVOG,

episkopa Ferentiskog

 

SVETI Bonifatije[18] beše rodom iz Tuskijske oblasti, u Italiji.[19] Još od detinjstva on se odlikovao ljubavlju prema siromasima. Jer kada se dešavalo da vidi naga siromaška, on je skidao sa sebe odelo i odevao nagoga. Zato se vraćao kući ponekad bez plašta, ponekad bez donje odeće; i majka njegova, sama uboga udovica, često se ljutila na njega i govorila: Čedo, ti nepravedno postupaš, jer odevaš siromahe a sam si siromah.

Jednom majka njegova uđe u svoju žitnicu, u kojoj beše spremila hranu za celu godinu, i nađe je praznu: jer sin njen Bonifatije krišom beše razdao sve siromasima. I poče majka plakati udarajući se po licu i jadikujući: Teško meni, kako ću se snabdeti hranom za čitavu godinu, i čime ću prehraniti sebe i svoju porodicu? - A Bonifatije došavši k njoj stade je tešiti. No pošto je rečima ne mogaše odvratiti od silnoga plača, on je zamoli da za neko vreme iziđe iz žitnice. A kada ona izađe, Bonifatije zatvori vrata od žitnice, pade na zemlju i stade se moliti Bogu. I odmah se žitnica napuni pšenicom. Bonifatije zablagodari Bogu, pa dozva svoju majku. Kada ona ugleda žitnicu punu pšenice, ona se uteši i proslavi Boga. Od toga vremena ona ne branjaše sinu da daje siromasima koliko hoće, pošto vide njegovu preveliku veru, zbog koje on ne osiromašuje razdajući i dobija od Boga onoliko koliko ište. Majka Bonifatijeva imađaše u svojoj kući kokoške, koje kraćaše lisica, nanoseći time štetu ubogoj udovici. Jednom dečko Bonifatije stojeći pored kapije ugleda kako lisica dođe, i po običaju svom ščepa jednu kokošku i pobeže u goru. A on žaleći što će to ucveliti njegovu majku, otrča u crkvu, pade na zemlju i u molitvi se žaljaše Bogu na lisicu, govoreći: Gospode moj, zar je Tebi po volji što ja ne mogu da jedem od truda majke moje, a eto lisica dolazi i tamani hranu našu? - Posle molitve Bonifatije se vrati kući i ugleda onu istu lisicu gde ulazi u njihovo dvorište sa ukraćenom kokoškom u zubima, dođe pred Bonifatija, spusti živu kokošku pred njim, a sama tog trenutka uginu. Tako Bog one koji se uzdaju u Njega sluša i u malim stvarima, imajući veliko promišljanje o nama, da bismo mi, dobijajući od Njega male stvari, nadali se dobiti, po mogućnosti, i veće.

Sveti Bonifatije bi docnije postavljen za episkopa u gradu Ferentinu,[20] i o mnogim čudesima njegovim kazuje prezviter Gaudijencije, koji bejaše sluga svetiteljev i svojim očima gledaše sve što svetitelj činjaše. Ferentiska episkopija bejaše veoma siromašna, a siromaština drži pobožne ljude u smirenju: episkop za svoju prehranu ne imađaše nikakvo crkveno imanje osim jednog vinograda crkvenog. No jednom udari strašan grad i pobi sve loze sa grozdovima, tako da jedva preostade nešto malo loze sa grozdićima. Blaženi Bonifatije, ušavši u vinograd i videvši da je grad sve pobio, uznese blagodarnost Bogu što u svome siromaštvu doživljuje još veću siromaštinu. A kada grožđe poče zreti, Bonifatije po običaju postavi čuvara naredivši mu da budno čuva to nešto malo preostalog grožđa. Jednoga pak dana on naredi prezviteru Konstanciju, svome unuku, da svu burad u episkopiji opere i po običaju zasmoli. Čuvši to prezviter se veoma začudi naređenju da se pripreme sudovi za vino kada vina nema. Ali, ne usuđujući se da upita čega radi pripremati burad, on postupi po naređenju i pripremi sudove.

Tada čovek Božji Bonifatije, ušavši u vinograd i obravši to nešto grožđe, odnese ga u muljaonicu, pa naredi svima da izađu odatle, a sam ostade sa jednim malim dečakom, kome naredi da to malo grožđa izmulja u muljaonici. Kada vino poče pomalo teći iz muljaonice, svetitelj ga natoči u jedan mali sud i razli po vrlo malo u svu pripremljenu burad radi blagoslova, tako da jedva okvasi vinom burad. Blagoslovivši na taj način sve sudove, blaženi Bonifatije pozva prezvitera i naredi mu da sazove sve prosjake, te da oni, kao što je običaj, dobiju od novog vina što je u buradima. Tada se vino u muljaonici poče umnožavati, tako da svi sudovi što ih prosjaci doneše biše napunjeni. I svetitelj videvši da svi oni dobiše vina u dovoljnoj količini, naredi dečaku da izađe, a sam zaključa vinarnicu i zapečati je svojim pečatom, pa ode u crkvu. Posle tri dana svetitelj prizva prezvitera Konstancija, i pomolivši se otvori vinarnicu, i oni ugledaše ovaj prizor: sva burad i sudovi, u koje blagoslova radi beše uliveno pomalo vina, behu prepuni penušavog vina, koje se prelivalo te i zemlju nakvasilo. I da je episkop nekim slučajem malo zakasnio, sva bi zemlja u vinarnici plivala u vinu. A kada se prezviter stade čuditi tome i diviti, svetitelj mu zapreti da nikome ne govori o tome, bojeći se i izbegavajući sujetnu slavu ljudsku.

Drugom prilikom, o prazniku svetog mučenika Prokla,[21] jedan blagorodni čovek iz istoga grada po imenu Fortunat, moli svetitelja Božjeg Bonifatija da posle službe svetom mučeniku dođe njegovoj kući i dade blagoslov. Svetitelj to ne odbi, jer ga Fortunat moljaše s verom i istinskom ljubavlju. I kada svetitelj odsluži Božanstvenu službu u spomen svetog mučenika, on dođe kod Fortunata na trapezu. I pre no što se on po običaju pomoli pred obed, jedan komedijaš stade pred kapijom s majmunom i poče udarati u kimvale.1 Čuvši zvuke kimvala svetitelj se rasrdi i reče: Avaj, mrtav je taj nesrećnik, mrtav je; ja dođoh da obedujem, i još nisam uspeo da otvorim usta svoja za uobičajenu hvalu Bogu, a on preduhitrivši to dođe s majmunom i udari u kimvale! - Pri tome svetitelj dodade i ovo: Idite, dajte mu da jede i pije, ali znajte da je on mrtav. - I taj nesrećni čovek, uzevši hleb i vino, htede da izađe iz kapije, ali tog trenutka veliki kamen odpozadi iznenada pade i udari ga po glavi; komedijaš pade na zemlju, i polumrtav bi odnesen kući njegovoj, a sutradan umre kao što i predskaza čovek Božji. Jer strašni su svetitelji Božji, i treba ih pobožno poštovati: oni su hramovi Božiji, i Bog živi u njima. Kada se svetitelj razgnjevi, zajedno s njim razgnjevljuje se i Bog koji živi u njemu, i tada svetitelj može jednom rečju nakazati onoga koji ga je uvredio.

Jednom prilikom taj isti prezviter Konstantin, unuk svetiteljev, prodade svoga konja za dvadeset zlatnika, metnu zlatnike u kovčežić, pa ode nekuda poslom svojim. No dogodi se tada da neočekivano mnogo prosjaka navali na episkopa, uporno proseći od njega da im ma čime pomogne. A svetitelj, nemajući im šta dati, tugovaše u srcu ne želeći da ih otpusti prazne. No opomenuvši se Konstancijevih zlatnika, uzetih za konja, on uđe u njegovu sobu gde bejaše njegov kovčežić, i pobuđen pobožnom nuždom on slomi katanac, uze zlatnike i razdade ih prosjacima. A kad se prezviter vrati s posla i ugleda kovčežić otvoren i ne nađe u njemu zlatnike, on se veoma ožalosti, diže veliku graju i jarosno vikaše: "Meni je nemoguće živeti ovde!" - Na tu viku njegovu slegoše se svi što behu u episkopiji; a dođe i sam episkop i stade ga tešiti krotkim rečima i blagim savetima. A on s prekorom odgovaraše svetitelju: Svi u tebe žive dobro, jedini ja nemam mesta i ne mogu da živim spokojno; vrati mi zlatnike moje i ja ću otići od tebe.

Tada sveti episkop ode u crkvu Prečiste Bogorodice, metnu na sebe felon, i podigavši uvis ruke i uperivši oči k nebu, moljaše se da mu Gospod pošalje otkuda zna Onoliko zlatnika koliko je on uzeo prezviteru Konstanciju, da bi mu ih vratio, i tako stišao gnjev njegov. Moleći se, svetitelj svrnu svoj pogled na sebe i ugleda na felonu gde se iznenada pojaviše između njegovih uvis podignutih ruku dvadeset zlatnika, koji su toliko blistali kao da su tog trenutka bili iskovani i iz ognja izvađeni. Svetitelj odmah uznese blagodarnost Bogu, iziđe iz crkve, ode i baci zlatnike na odeću razgnjevljenom prezviteru, rekavši: "Eto ti zlatnika zbog kojih si jadikovao, i neka ti je znano da posle smrti moje ti zbog tvrdičluka svog nećeš biti episkop ove Crkve!"

I stvarno, tako i bi: prezviter je radi toga i zlatnike spremao, da bi episkopstvo dobio, ali reč, rečena čovekom Božjim, ne ostade prazna, jer Konstancije završi svoj život na zemlji u prezviterskom činu.

Jednom dva Gota, putujući za Ravenu,[22] biše gostoljubivo primljeni i ugošćeni od svetog Bonifatija u episkopiji. Pri polasku njihovom, sveti Bonifatije, ispraćajući ih, blagoslova radi svojom rukom nali im vina u malu drvenu čuturicu, da im se nađe usput. Čuturica beše tako mala da je vina u njoj bilo samo za jedan obed. Putnici otputovaše, i celim putem prema potrebi piše vino iz čuturice, ali se vino u čuturici uopšte ne umanjivaše, i čuturica beše stalno puna vina. Pošto provedoše u Raveni nekoliko dana, putnici krenuše natrag, i opet svratiše k svetom Bonifatiju, zablagodariše mu što ih sa blagoslovom napoji vinom izobilno, i vratiše mu istu čuturicu punu onim istim vinom. Pri tome rekoše svetitelju da na celome putu oni ne okusiše drugo vino već svaki dan piše iz čuturice koliko im beše potrebno, a vino se ipak ne potroši.

Ne treba prećutati ni to što ispriča jedan od klirika te zemlje, čestit čovek. A on ispriča ovo: Jednom sveti Bonifatije uđe u svoj vinograd i ugleda tako ogromno mnoštvo gusenica, da sav vinograd beše pokriven njima, i one uništavahu svu zelen. I reče svetitelj gusenicama: Zaklinjem vas imenom Gospoda našega Isusa Hrista, otidite odavde, i ne usuđujte se više jesti ovu zelen. - I tog časa na reč čoveka Božija iziđe iz vinograda svo mnoštvo gusenica, tako da nijedna ne ostade unutra.

Tako Gospod Bog proslavlja svetitelje Svoje ispunjujući volju onih koji Ga se boje. Neka i sam bude proslavljan u njima vavek. Amin.

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

POLIJEVKTA i TIMOTEJA

 

SVETI mučenik Polijevkt beše rodom iz Kesarije Kapadokijske, gde on sa velikim uspehom propovedaše Hrista, obraćajući neznabošce od idolosluženja u svetu veru hrišćansku. Zbog takve propovedi svoje on bi uhvaćen i vrgnut u tamnicu. Posle mnogobrojnih nagovaranja da se odrekne Hrista, on ne hte ni da čuje za to. Zbog toga mu svo telo strugaše železnim noktima; zatim mu razbiše vilice, pa ga u užarenu peć vrgoše.

U to vreme u Mavritaniji[23] s uspehom propovedaše veru Hristovu đakon Timotej. Zbog toga on bi stavljen na mnoge i teške muke. On bi bačen u tamnicu, moren glađu i žeđu. Potom, izveden iz tamnice on, nakon uzaludnih nagovaranja da prinese žrtvu idolima, uđe s molitvom u spremljeni za njega oganj, i predade duh svoj Bogu. Mošti njegove verni česno sahraniše u Mavritanskoj oblasti.[24]

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

ILIJE, PROVA i ARISA

 

OVI sveti mučenici behu rodom iz Egipta. Kao revnosni hrišćani, oni poseđivahu po tamnicama stradalce za Hrista, tešeći ih i lečeći im rane. Jednom oni pođoše u Kilikiju,[25] i pri ulazu u grad Askalon[26] stražari neznabošci zadržaše ih na gradskoj kapiji, smatrajući ih za uhode, i odvedoše ih pred kneza Firmilijana. Pri isleđenju oni izjaviše knezu da su hrišćani. Zbog toga ih knez podvrgnu žestokim mučenjima. Posle raznovrsnih mučenja sveti Aris bi spaljen u ognju, a Prov i Ilija biše posečeni mačem.[27]

 

 

SPOMEN SVETIH MUČENIKA

EVTIHIJA i TESALONIKE

i sa njima 200 ljudi i 70 žena

 

POSTRADALI za Hrista mačem posečeni.

 

 

SPOMEN SVETOG MUČENIKA

TRIFONA

 

OBEŠEN o vrbu postradao za Gospoda Hrista.

 

 

SPOMEN PREPODOBNE MATERE

AGLAIDE RIMLjANKE

 

ZBOG strogih samopregornih podviga udostojila se dara čudotvorstva.[28]

 

 

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG

ILIJE MUROMCA

 

MONAH Kijevopečerski. Skončao 1188. godine. Njegove netljene mošti čudotvorne. Na njegovoj desnoj ruci i do sada stoje tri prva prsta sastavljena za molitvu. Iz toga se vidi da je na molitvi umro. I to je izobličenje onih koji se ne krste s tri prsta.

 

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Kilikija - jugoistočna rimska pokrajina u Maloj Aziji. Tars - veliki i mnogoljudan grad, u južnom delu te pokrajine, u plodnoj ravnici, kraj reke Kidne, koja nedaleko od njega uvire u Sredozemno more.
  2. Sveti mučenik Bonifatije postrada 19. decembra 290. godine.
  3. Iznad hrama svegog Bonifatija u Rimu, podignutim Aglaidom, kasnije bi podignut prostraniji hram u ime sv. Aleksija, Čoveka Božija, i mošti obojice svetitelja biše 12116. godine preneseni iz donje u novu crkvu, u čijoj se riznici i sada čuvaju česne glave njihove.
  4. Etiopija, zemlja u Africi, odgovara današnjoj Abisiniji. Nalazila se u gornjim tokovima reke Nila; graničila: sa severa Tivaidom, sa zapada Livijom, sa juga Južnom Etiopijom, sa istoka Arabijskim zalivom i Crvenim morem; prestonica - Avksumi. U prvim vekovima hrišćanstva Etiopija bila moćna carevina. Hrišćanstvo primila u četvrtom veku.
  5. Omiriti - žitelji južne Arabije. U prvim vekovima hrišćanstva u Arabiji živelo jedanaest raznih plemena; od njih samo dva: Omiriti i Saveji bili hrišćani. Ostala plemena većim delom držala Jevrejsku veru. - Nagran ili Anagran, veliki mnogoljudan grad na obali Arabijskog zaliva; svi njegovi stanovnici bili hrišćani
  6. Psal. 44, 2. 8.
  7. Blaženi Elezvoj upokojio se oko 553-555. godine. Spomen njegov Crkva praznuje 24. oktobra.
  8. O ovoj prepirci, - kako piše sveti Dimitrije Rostovski, - u Minejima mitropolita Makarija nalazi se posebna knjiga
  9. 4 Mojs. 14, 24. 30; 26, 65; 32, 1. - 5 Mojs. 1, 36
  10. 4 Mojs. 11, 4-15
  11. 5 Mojs. 6, 6-7; 2 Mojs. 20, 2-5
  12. Dan. 14, 30-40.
  13. 1 Mojs. 20, 4.
  14. 2 Car. 2, 8-15.
  15. Notarije - brzopisac, pisar; tako su se nazivali carski sekretari, koji su vodili delovodnike najvažnijih državnih savetovanja, a i sekretari patrijaraha.
  16. To jest uvrsti ga u viši stalež, u plemiće.
  17. Sveti Grigorije upokojio se oko 552. godine.
  18. Sveti Bonifatije Milostivi živeo u šestom veku.
  19. Tuskija - inače Etrurija - drevna oblast srednje Italije, na severu od Rima.
  20. Ferentin - grad u drevnoj Etruriji, sada razvaline Feronto.
  21. Spomen svetog mučenika Prokla Crkva praznuje 12. jula.
  22. Ravena - grad sa pristaništem na Jadranskom moru.
  23. Mavritanija - rimska primorska pokrajina na severu Afrike.
  24. Ovi sveti mučenici postradali u početku četvrtoga veka.
  25. Kilikija - jugoistočna primorska oblast Male Azije.
  26. Askalon - drevni grad Filistimski, u Palestini, kraj Sredozemnog mora.
  27. Postradali 308. godine.
  28. O njoj opširnije u Žitiju i stradanju sv. muč. Bonifatija pod današnjim datumom

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica