ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИНДИЈСКА ПИСМА

ПИСМО 47

Арџуна пише своме брату Рами.

Нећу те замарати дугим писмом. Кад бих покушао да ти опишем све муке које сам поднео од нашег растанка у Индији - муке унутрашње и спољашње - више унутрашње него спољашње - требало би ми бамбусово дрво за перо а Ганг за мастионицу. Писмо које сам упутио Суду преко мога правозаступника Махмуд Омара казује и објашњава све укратко. Ево ти преписа тога писма:

"Махмуд Омару, правозаступнику.

"Селам, сахиб.

"Кад ти будеш читао ово писмо, ја ћу бити ослобођен тамнице. Не само од тамнице зидане у коју су ме људи затворили него и од тамнице у коју сам ја по безумљу био затворио своју душу.

"Нека ме Суд не суди и не осуђује. Ја сам самог себе осудио много строжије него што би ме суд земаљски осудио. Осудио сам себе на смрт, управо на умирање, што је теже од смрти. Идем у Хималаје да умирем као Санијази. Крив сам што сам се повео за оном грозном женом варалицом. Крив сам што сам погазио веридбу са Мира-бај, ћерком честитог војводе Рамачандре. Крив сам што сам лакомислено издао онај проглас народу индијском. Крив сам, ма и нехотично, за смрт своје мајке. Крив сам пред свима прецима мојим, славним Сисодијама. Крив сам пред мојим братом Рамом. Крив сам пред целом Индијом. Индија ми је дала све, а ја сам осрамотио Индију. За оволике кривице једна смрт је малена казна. Морам не да умрем него да умирем.

"Од данас ја сам бикшу, а кроз неколико дана усамљени монах у прашуми хималајској.

"Молим Суд, да не кажњава Кумара Рама. Он је мој ослободилац, не само што ме је пустио из зидина тамничких него што ме је повратио Истини и Путу. Индији целој потребни су људи као што је Кумара Рам, у ово време више него икада. Ако би га Суд казнио тамницом Кумара ће се насмејати и рећи: Па ја сам цео век провео у тами пештера хималајских!"

Ето таква је моја Карма, Рамо брате.

Твој брат Арџуна