ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

БЕСЕДА О ПРВИМ ЖРТВАМА

Говорена после почетних борби, пред кумановску битку.

Пале су прве жртве рата, покапана је земља крвљу, закукале су мајке и зајецала сирочад.

Ми који смо рођени пре тридесетину година бојали смо се умрети, а не видети рат. Наша бојазан ишчезла је; ми гледамо крв и пипамо вруће ране рањеника, и чујемо тутањ топова и праску пушака, - рат је проговорио својим звучним речима, које се чују преко многих брда. Протест рата звучнији је од протеста мира.

Ми смо протествовали у миру столећима и протест наш је остао нечувен и несаслушан.

Ми смо протествовали у име Христа против угњетавања робља, но полумесец је остао глув према мирном протесту крста.

Ми смо протествовали у име Божије правде против неправде једних синова Божијих према другим синовима Божијим, но на наш протест одговарали су безбожници сечом хришћанске нејачи, а небо и земља дубоким ћутањем.

Ми смо протествовали у име просвећености и хуманости нашега века, но на наш протест одговарали су Арнаути паљењем хришћанских села и убијањем хришћанских свештеника, а небо и земља дубоким ћутањем.

Ми смо протествовали у име писаног и признатог међународног права, но цариградски велевласници су се с презрењем исмевали над нашим протестом.

Сви протести мира остали су неуспешни, и нама није ништа друго остајало до прибећи ратном протесту, који у овоме часу испуњава брда и долине својим страшним гласом.

Ми протествујемо ратом не зато што мрзимо Турке као Турке, но зато што мрзимо неправду њихову.

Ми протествујемо ратом против Отомана не зато што презиремо веру њихову, но зато што презиремо недела њихова.

Ми ратујемо против Турака не зато што их не признајемо за браћу своју, но зато што их сматрамо за неправедну браћу.

Ми ратујемо против Турака не зато што ми њих не признајемо за људе, но зато што су се они давно одвикли, да нас признају за људе.

Ми не водимо један осветнички, но један ослободилачки рат. Ми нећемо Турцима да се светимо, ми хоћемо само да учинимо крај њиховој владавини над једном расом, која је зрела да сама собом влада.

Непријатељ је наш горд, но право наше стоји изнад његове гордости.

Непријатељ је наш јуначан, но ми уз јунаштво имамо уза се и правду.

Непријатељ је наш јуначан као освајач, но ми ћемо бити јуначни као ослободиоци.

Нашег непријатеља помажу многе земаљске велике силе, нама ће помоћи Бог.

Ми верујемо, да Бог кроз нас врши своје дело. Бог, који је пре пет столећа послао из Азије једно херојско племе да казни завађене и поцепане балканске хришћане, пале моралом и интелектом, подиже данас те исте Хришћане, препорођене и уједињене, да врате туђинце, који су завршили своју мисију на Балкану, на њихово азијско огњиште. Добро су свршили Турци богомдану им мисију; нико боље не би је свршио од њих. У оно време кад је наше полуострво било угњилело у својој слабости и грешности од Босфора до Саве и Дунава, нико у свету није могао послужити за страшније оруђе Божије правде од Турака. Нико у то време није умео боље руковати мачем и огњем од Турака. Ниједан народ у то време није имао толико господарске ћуди колико Турци. Ниједан народ тада није имао тако одређене и неколебљиве појмове о правди и неправди, о добру и злу, о витештву и подлости, као што су их Турци имали. Ниједан народ није тада стављао своја дела у зависност од воље Божије толико колико Турци. Шта вреди крити? Ниједан народ није стајао тада ближе Богу од Турака.

Зато је Бог и изабрао тај народ, са старозаветним моралом, да казни Хришћански Балкан, у свему слаб изузев преступа. Није Бог изабрао Турке да нас Турци просвете, но да нас казне. Нису Турци дошли на Балкан као васпитачи наши, но као судије наше. Владавина турска није требала да значи за балканске народе школовање, но огњено чистилиште.

Пет столећа горео је балкански Хришћанин у томе огњеном чистилишту. Пет столећа искупљења следовало је моралном паду. Дошло је време васкрсењу.

Посматрајте, браћо, све велике историјске догађаје кроз тробојну призму пада, искупљења и васкрсења, и разумећете их. Сваком паду следује искупљење, сваком искупљењу васкрсење. Један грех повлачи неминовно трпљење, трпљење води неминовно новоме животу, - васкрсу. Нема те силе, која може нарушити историјски закон. Јер шта је историјски закон друго до воља Божија? А и ми и Турци верујемо, да је воља Божија јача од сваке друге воље.

Дошло је време, да се искупљење балканских Хришћана заврши васкрсењем. То не би могло бити, да су данас Турци онако вером и моралом јаки, а балкански Хришћани онако слаби као што су некад били. Но данас се ток ствари сасвим обрнуо.

Дошло је време, да оснажени робови отерају с власти своје ослабљене господаре. Узалуд је сав труд дипломата, да спасу ослабелог господара, јер спасти овога значило би нарушити историјски закон, који је воља Божија. Смешна је воља људска, кад се противи вољи Божијој, као што је смешан један тић, кад својим крилима покушава да врати вихор ветра.

Дошло је време, да се одигра последњи чин велике национално-верске драме, чији је почетак био пре 500 година. Завеса је повучена навише моћном руком Провиђења. Многе малене руке тржу ту завесу наниже, но рука Провиђења је јача. Ко вуче наниже оно што Бог вуче навише може искидати руке себи.

Дошло је време, да петстогодишњи осуђеник изађе из тамнице своје издржавши осуду. Неке велике земаљске силе труде се да задрже осуђеника и даље у тамници и чувају ревносно гроб његов да не васкрсне. Но узалуд је труд ових великих сила пред величином правде и моћи Божије. Прснуће плоча и мртвац ће васкрснути и стражар гробни пашће у несвест, засењен од изненадне светлости.

Дошао је рат. Нека буде мирна ваша савест, Хришћани, јер рат је једно средство у рукама Божијим као и мир.

Пале су прве жртве. Не жалите, мајке и сестре, ваши погинули у рату живеће у рају, јер су дали живот свој из љубави према ближњим, према потлаченој браћи својој. Од те љубави нема веће, рекао је Христос.

Покапана је земља крвљу. Земља даје крв својој деци, и сиса је поново у себе. Крв је само онда света кад се пролије за свету ствар, иначе крв није друго до црвена вода.

Закукале су мајке. За чим? За добром смрћу својих синова? Треба желети ономе, кога волимо исто тако добру смрт, као што му желимо добар живот. Погинути у рату, на једном великом заједничком делу, то је добра смрт. Умрети од дуготрајне болести - то је зла смрт. Умрети у лудилу, или беди, или срамоти, то је несравњено горе но погинути у рату.

Зајецала су сирочад. За чим? За оцем, који им је сваки дан давао хлеба? Нека не јецају: гле, остао је у животу њихов небесни Отац, који им сваки дан показује Сунце и сваку ноћ звезде. Са овим Оцем нико се никад неће осетити сироче; без овога Оца сви смо ми бедна сирочад.

Дошао је рат, дугоочекивани. Ми, који га први пут доживљавамо, видимо, да је славна смрт најстрашније што рат собом доноси. Видимо, да је рат један отров, који трује, али који и лечи и подмлађује.

Балкански Словени, заједно с Грцима, пошли су у бој, који је од сва четири хришћанска краља у прокламацијама назван светим бојем. По чему је овај рат светији од осталих европских ратова, који су вођени у последње време? По томе што је овај рат ослободилачки, више идеални, док су они ратови трговачки и освајачки.

По чему је још овај рат светији од других ратова? По томе, што је он народни рат. Народ се вековима спремао за овај рат, народ је осећао неминовност овога рата, зато је сад народ пошао на војну, сав као један човек. Инстинкт народни повео је овај рат, а не дипломација.

По чему је још овај рат светији од других ратова? По томе што се њиме врши једно велико дело Божије, дело искупљене и васкрсле правде.

Одкуда ви то знате? - питају нас народи Запада.

Ми вам то не можемо доказати, одговарамо ми. Ми то сви на Балкану осећамо, ми који смо преживели једну петстогодишњу трагедију. Ми осећамо да се та трагедија ближи крају. Ми то осећамо свим бићем својим. Вуче нас некаква историјска тежа на дело које деламо, као што земљина тежа вуче низа страну воду једнога бујнога потока са врх брда. Ми осећамо, да морамо да ратујемо. Не гони нас у рат један човек, нити једна држава, но некакав унутрашњи инстинкт народни. А ко даје инстинкте ако не Бог? А све што Бог даје зар није свето?

Помолимо се, браћо, Богу, нека би се Његово дело кроз нас што брже и што потпуније извело.

Боже, који си нас, много столећа, карао због греха наших предака, дај нам храбрости, да данас покажемо своје пунолетство на делу Твоме. Боже, који си отац и Турака као и Словена, и Господ и Азије и Европе, ублажи ужасе рата; учини, Боже, нека се непријатељи наши са што мање људских жртава и болова повуку са нашег земљишта, на коме су они, по Божијој вољи, сасвим одиграли своју улогу.

Дај нам, Боже, онолико храбрости колико непријатељ наш има мржње према нама, и дело ће Твоје ускоро бити свршено. Амин.