[svetosavlje]

Господ прихвата све који падају, и исправља све погнуте.
(Псалм, 145, 14)

Васкрсења не бива без смрти.
Већ вас виђу под сјајним покровом,
Чест, народност ђе је васкрснула.
Бјежи грдна клетво с рода, Завјет Срби испунише.
Горски Вијенац

Оно што се смртним језиком зове великим догађајима, драга браћо, биће уписано и у историју овога покољења. Рушење једне старе и зидање једне нове царевине врши се на наше очи и уз наше садејство. Примери ратничког хероизма, показани у наше време, никад нису били већи и никад неће моћи бити већи, јер у чему је ратнички хероизам, ако не у драговољном жртвовању свога живота? Такав хероизам наши људи су међутим показали и појединачно и у масама, показали су га учени и неуки, показали су га сироти и богати, показали су га сељаци и господа, показали су га редови и генерали, показале су гa чете и пукови.

Примери жртвовања своје имовине на један велики општи циљ никад нису били већи и нису могли бити већи у историји од ових примера, које ми доживљујемо. Грађанин, од кога је држава тражила само хаљину, дао је и кошуљу. Онај ко да све што има, тај даје највише; то је мисао Христова. Ви сте сви сведоци, браћо, да смо ми у овом времену имали таквих идеалних даваоца и више но што се могло слутити. Нисте ли читали ових дана изјаве појединих људи и читавих градова, упућене нашем Краљу или Председнику Владе, изјаве у којима грађани стављају на расположење и своје животе и своја имања за добро и славу Отаџбине? Ови примери тако су велики, да ће они својом величином бити у стању да засене све оне многобројне мирнодопске примере ситне себичности и тврдичлука, против којих сам се ја у овоме храму колико пута жалио вама, и, заједно с вама, Богу.

Или зар мислите да се даду надмашити икад садашњи примери жртвовања свога времена и труда и угодности и спокојства? Никад. Пођите по нашим многим болницама само овде у престоници, и видећете призоре, који се називају великим у историји људског живота. Видећете пре свега болнице, установљене за рањенике од приватних лица. У болницама ћете се срести са члановима нашег краљевског дома, са дамама из најуваженијих и најбогатијих кућа као и са женама простим и сиромашним; срешћете се са министрима и саветницима, и професорима и свештеницима, са људима од науке и литературе, са људима чувеног имена и великог дара. Сав тај свет, разноврсан по звању и отмености, окупљен је на једном и истом послу, делимично веома напорном, делимично веома грубом. Тај посао је лечење и неговање рањеника. Даме, навикнуте увек само да буду служене, сад од јутра до мрака служе рањене војнике, без тужбе, без уздаха. Госпође, чије руке никад нису сустале од посла, сад неуморно шију, кувају и чисте. Бивши министри и саветници и црквени достојанственици служе по болницама као економи и комесари. Отмени свет београдски, који се често љутио на то, што нема у трамвајима две класе, једна за свет прост, друга за свет отмен, да не би отмени морали седети крај знојавих и дроњавих и ненамирисаних, - тај отмен београдски свет бди ево месец дана и ноћи око постеље многих и многих неотмених чобана и надничара и слугу.

Гле, само месец дана дели нас од оног времена, које је било испуњено општом жалбом на наше покољење, као на једно покољење пало и пропало, без хероизма, без пожртвовања, без способности за велике осећаје и велика дела.

Где су сада они многобројни критичари наше нације, због којих је човеку и Сунце постало немило, а камоли име Србин? Нема их више: преобразили су се у химнопевце, да би избегли назвање клеветника.

Где су данас они многобројни песимисти, пред чијим је погледом и здрава јабука постајала трула, и бистра вода - бара? Ту су међу нама, само не више као песимисти, но као сујеверни људи, који верују у сва могућа чуда. Они се окрећу око себе, без старе песимистичке лудости, и питају се: шта је ово?

Шта се ово деси у ове дане? Ко то прекрсти преко трулих јабука и учини их здравим и свежим, и преко баре и учини је питком водом?

Ко пробуди један народ из његовог блудног и лењивог спавања и запоји га највишим, немисливим, надидеалним хероизмом?

Је ли могуће да су јунаци са Куманова и Прилепа наши савременици?

Је ли могуће да је међу нама живео отац, који на погребу свога преминулог сина похваљује јуначку смрт овога?

Је ли могуће, да се међу српским кћерима нашло Амазонки, које су припасале сабљу и бориле се напоредо са својом браћом четницима?

Је ли могуће да су наши меланхолични студенти и нежни доктори и магистри и сви они бледуњави господичићи, који су се заносили декаденством запада, војевали по Косову и Карадагу и по пољима Македоније као неустрашиви четници, ноћујући на камену, марширајући по киши и мећави, хранећи се често сувим хлебом и још чешће само надом на хлеб?

Је ли могуће да онај јучерашњи себични и шпекулантски свет показује данас толико издашности и подноси данас такве неочекиване и нетражене жртве?

Је ли могуће, најзад, да су српски државници који су бацали у бригу и дражили сав интелигентни свет ове земље својим неозбиљним парламентисањем и партизанисањем, могли сместити у својој глави такву једну велику идеју, као што је идеја о балканском савезу, која собом обухвата све националне и хумане идеале свих балканских народа укупно и напосе?

Заиста, за песимиста све је то било јуче немогуће, и све је то и данас за њ немогуће друкчије сем као чудо. За оптимиста пак, који верује у смисао и закон историје, ово што се догађа није веће чудо од електрике, која се у облацима збира и дели, док најзад не експлодира у виду светлости и грома, нити је ово веће чудо од јабуке која опада пошто је дуго расла и зрела и најзад отежала и ослабила, да би се на грани могла одржати.

Шта је велико, а шта мало чудо? Постоји уствари само једно чудо, пред којим сва остала чуда бледе. То је овај свет као целина. Сва остала велика и мала чуда су само више или мање познати делови овога великога и јединственога чуда. Чудо једне ствари поклапа се с чудом света. Покушајте да објасните једну ствар. Што више пажње поклоните тој једној ствари, то већма она расте, и узрасте најзад толика, да се поклопи са димензијама света у времену, и простору. Чудо једног догађаја у људској историји поклапа се с чудом опште историје.

Историчари деле догађаје у две групе, једне сматрају за догађаје ужег, локалног значаја, друге опет за догађаје ширег општечовечанског значаја. Но ко може поставити границу између ове две врсте догађаја? Да ли се мањи догађаји не сливају у веће као потоци у реке? Гле, један турски поданик убио другог турског поданика. То је догађај, јелте, који не спада у општу историју? Но то убиство проузрокује свађу и мржњу између два племена. И то је догађај локалног значаја. Но та два племена почну се оружјем разрачунавати, те проузрокују свађу и мржњу између два народа у једној истој царевини. И то је још догађај унутрашњи, локалан. Но та два завађена и омрзнута народа пренесу своју заваду и мржњу и на своје сународнике из других држава. И сад се долази до конфликта између више држава. И тек сад догађај има шири или општи значај, због чега се ставља у другу врсту историјских догађаја. Но кад један догађај толико порасте, да га сав свет види и осећа, тад се историци враћају на цео онај дотле незнатни и мало шумни прелудиум тога великог догађаја, и тај незнатни прелудиум уносе у општу историју као и сам велики догађај, који му је следовао. Историци, који не иду до на оне мале, почетне узроке великог догађаја, но држе да су овај објаснили његовом најближом околином, личе на старе просте Египћане, који су веровали да река Нил нема извора, зато што нико од њих није успео да дође до извора Нила. Читајте коју хоћете писану општу историју, и ви ћете се зачудити непотпуности и недовољности сваке од њих. Ако не будете непрестано допуњавали својом маштом оно што читате, и не будете разним аналогичним претпоставкама испуњавали празнине, или, другим речима, не будете имали довољно снаге да прескачете ровове, који сваки час искрсавају пред вас на путу, којим вас воде историци, ви нећете моћи стећи појам о општој историји као једној целини. Ви ћете задржати у памети само један хаос од невезаних слика и сцена и представа, као кад прочитате једну антологију или чујете један низ музичких попури. Схватити историју пак као антологију или као попури значи не схватити је као једну смишљену целину са почетком и са крајем, но као један невезан низ изненађења и фантазми.

За кога су наше победе изненађења? За онога само ко није познат са прошлошћу и душом народа српског и са великим пророчанством, које је неколико столећа, час тињало, час буктало, у тој души.

Какво пророчанство? Пророчанство о крајњем тријумфу народне правде, пророчанство о васкрсу, и слободи, и величини. Косово је дало зачетак томе пророчанству, зачетак и оправдање. Онај ко буде писао историју садашњих великих победа наших неће ништа разумљиво ни разумно написати, ако се не обазре на Косово и не удуби у пророчанство народно коме је Косово дало зачетак.

Косовски пораз је значио за народ српски свршетак једног бурног дана и почетак једне мрачне и жалосне ноћи. Но народ не би могао преживети тако дуготрајну ноћ, да није имао ма и један зрак светлости. Један зрак светлости он је имао, то је била вера у Бога и себе и нада у будућност, то је било пророчанство о дану усред тамне ноћи.

- Свануће један дан, велики као Видовдан, но светлији од Видовдана.

То је био зрак у мраку, то је било пророчанство о дану усред ноћи. Ко је најпре исказао то пророчанство? Узалуд ћете испреметати сву историју, нећете сазнати. То и није пророчанство једнога човека, но целог народа. Негде у дубини васионе неко непознати притиснуо је дугме, некакво електрично дугме, и цео један поробљен народ осетио је једну лаку струју у себи која га је придржавала да сасвим не клоне и не падне. Однекуда иза овог света, из средине његове, из душе његове, дошао је као поветарац шапат души народној: "Истрај, нећеш пропасти".

Ко је дао народу поробљеном ово пророчанство у ноћи? Онај исти ко је дао и петлу способност да сваке ноћи у одређено време навести дан; Онај исти, ко је младој ласти дао способност да ненаучена спрема гнездо за још неизлежене тиће.

Ко је дао народу поробљеном једно пророчанство, које је пет столећа било удаљено од остварења? Творац и даваоц свих пророчанстава, која су се икад на земљи чула или осетила. Ко је дао робовима пророчанство, којим су робови живели? Онај, ко живот даје.

На Косову је војска српска била сломљена. Цар посечен, војводе изгинуле. Неколико слугу вратило се с празним коњима својих господара. Те слуге су шапатом разносили причу о двема стварима, које су видели, о погибији и о нечувеном јунаштву српском. Земља се завила црнином, земља се српска залила сузама.

- Плачи и ти, сине, одговарала је мајка сину љубећи га, плачи и радуј се: отац ти је погинуо, но погинуо је као јунак.

Погинуо је као јунак, - у тим речима лежало је једно пророчанство. Ниједан народ не завршује своју историју јунацима. И најснажнији народ може падати и губити, као устајати и добијати. Падање и устајање, губљење и добијање - то је историја једнога народа на овом земаљском игралишту. Но снажан народ показује се јунак при падању као и при устајању. Снажан народ може да покаже веће јунаштво при своме паду, но слаб народ при своме устајању; снажан пада сам и устаје сам, слаб пада наслањајући се на другог и устаје наслањајући се на другог.

Народ који при своме паду покаже Обилиће и Југовиће, уписује се у живе иако изгледа мртав. Пад тога народа не значи смрт. Суво дрво се ломи, сирово се само савија.

Смрт Лазарева и Милошева изазивала је не само сажаљење но и завист. Јунацима се увек завиди: и на животу и на смрти. Завист јунаштву рађа самопоуздање, самопоуздање је живот.

Но косовско јунаштво је још уоквирено у нимбус небесне правде. Цар Лазар је пао с коња, и у великом окршају глава му је отсечена. Ноћу, кад је тишина завладала испод погледа звезда, царева глава је засветлила и обасјала цело поље и својим сјајем везала фатално поље с Божијим престолом на небу. То је светлила Лазарева правда.

- Не питај много, сине. Зато што се приволео царству небесноме, царству истинске правде. Зато је погинуо праведни цар.

Приволео се царству небесноме, - у томе је лежало друго пророчанство. Ко год је се икад приволео царству небесном, тај је и у пропасти својој носио победу. Ко год је умирао за небесну правду, правда је његова живела и њега васкрсавала. Јаче је небо од земље. Земаљска правда односи кратке и брзе победе; дуготрајна и крајња победа припада правди небесној. Правда је небесна спора, али достижна. Правда небесна захтевала је највећу жртву од цара Лазара и његовог народа, и та жртва је принета. За ту жртву правда небесна је предвиђала у далекој будућности награду намученом народу.

Ми смо, браћо, сведоци те награде Лазаревој правди, награде, која је тек сад дошла. Дошао је, гле, дан велики као Видовдан, но светлији од Видовдана. Дуго и упорно је прорицан овај дан. Све је се било изгубило, изузев вере у ово пророчанство. Сва блага народна била су прешла у руке освајача, народу је остало само једно благо, којим је живео, и то једно благо није било ни сребро ни злато, ни наџаци ни буздовани, но пророчанство о једном великом дану, великом као Видовдан, но светлијем од овога; дану, на коме ће се дати последња награда Лазаревој правди и Милошевом јунаштву.

Ништа осим тога пророчанства и службе тиранима није имао отац да остави сину, нити поколење поколењу, нити столеће столећу. Увек једно исто: једна тамна ноћ са једним зраком светлости, који је на једној страни осветљавао Лазара и Милоша, а који је на другој страни ишао у недоглед.

- Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво. И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под терет ропства.

Робље, презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира:

- Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан?

- Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од Видовдана.

- На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош. Лазар се приволео небеској правди, која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно.

И робље је одлазило на службу и патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима.

Столеће, које је долазило, питало је столеће, које је одлазило:

- Наду у остварење пророчанства народног о једноме дану великом као Видовдан, но светлијем од Видовдана.

Мајка је успављивала сина у колевци песмом о пророчанству, коме су доказ Милош и Лазар.

Свештеник је тешио народ при причешћу освежавањем познатог пророчанства.

Народни певач је напрезао сву своју лиричну душу да потврди старо пророчанство из књига староставних, од којих књига је једна била Косово поље, исписана јуначком крвљу, а пунктирана главама војводским.

Многобројни манастири Немањића, зидани по најнеприступнијим местима, служили су не само као збегови, но као пророчанство будућности.

Народна поезија из доба ропства ништа друго није до опевано народно пророчанство. Који је народ до сад певао, кад је у ропском јарму гледао крај своје историје? Никоји. Песма је доказ наде и вере; песма у злу јесте пророчанство. Турци - господари - нису певали ни из далека толико колико Срби - њихови робови. Наш народ је певао у најтежем ропству, зато што је био далеко од помисли, да је то ропство крај његове историје, и што је живео вером, да је његово ропство само један мост између два велика дана. Један је дан био Видовдан. На други се морало с надом чекати. Цела је наша поезија народна пророчанска, не: она је сва - пророчанство.

Сви наши бољи песници проницали су својим генијем у ово народно пророчанство и запајали су се и сами њиме. Сви наши рђави песници туђили су се Косова, плашили су се гигантских творевина народног духа, затварали су своју душу пред народним пророчанством и завлачили се са својим пегазом под труло и жуто јесење лишће.

Мора задивити човека, како је косовско пророчанство баш у наше време добило своје изразите пророке. На прошлогодишњој међународној изложби у Риму оцењени су косовски споменици из српског павиљона као најбоља дела од изложене уметности. И свет је сав сазнао тада, једанпут више, за Косово и за велико пророчанство српског народа, које од пре сто година стоји на почетку свога остварења. Данас је то пророчанство већим делом својим остварено. Скептици тек сад почињу веровати у то пророчанство. Они који се баве испитивањем српске народне поезије, мораће од сад оцењивати не само њену уметничку лепоту, но и њен пророчки значај.

Јесу ли, дакле, наше садашње победе чудо? Не, оне су само испуњење једног давнашњег пророчанства, с којим су сва српска поколења од Косова до данас живела и умирала. Запојена тим пророчанством наша је војска ишла као вихор од победе к победи. Никад ниједна војска није радосније ишла у рат, нити је икад иједна војска била уверенија у победу! Говори се много о фанатизму турског војника. Ако фанатизам значи веру једнога војника, да је Бог с њим, онда је у овоме рату наш војник био већи фанатик од турског. Јесте ли разговарали с рањеницима у болници? Јесу ли и вас они уверавали, као и мене, да је сам Бог био с њима у рату и да их је сам Бог водио победи? Рећи ћете: и Турци су се молили Богу као и ми, како њима Бог да не помогне? Ми се молимо Богу за ову победу неколико столећа, Турци су се почели молити 17-ог септембра ов. год. Но није нама Бог доделио победу само стога што је наша молитва старија, него што је и наша ствар праведнија.

Наша победа основана је на правди и јунаштву. Оно, што је било сан читавих пет столећа, ми данас гледамо као јаву. Једна од највећих немогућности из списка наших националних песимиста постала је опипљива реалност. И све остале немогућности из нашег националног програма, који је обухваћен древним народним пророчанством, несумњиво ће ускоро постати опипљива реалност. Још један ћилим мора се осути, као што је се један већ осуо, да би Срби могли своје национално ткиво изаткати. Једна је царевина срушена, још једна ће се морати срушити, да би се пророчанство косовско потпуно остварило.

Неће се срушити ниједна од оних царевина, у којима се влада на принципима слободе и правде, ја вас уверавам.

Тиранија сама себи мора на крају пресећи крвне артерије, пошто је се дуго хранила туђом крвљу.

Себичност мора сама себе појести, пошто поједе све око себе.

Неправда сама себи мора ископати најдубљи гроб, пошто створи око себе гробље.

Кепеци, који се играју диктатуре над већим и бољим од себе морају на крају крајева скупо платити своју глупу шалу.

Политичари, који воде политику на начелу "подели па владај" неће се последњи смејати.

Монарси, који у својој надутој гордости више поштују прашљиве фирме и извештале грбове своје династије, но право свога народа, могу лако постати предмет сажаљења својих слугу.

Систем терора и шпијунаже то је једно чудовиште, које никад није имало дужи век од века једног човека. Умире један човек, а народ живи.

Влада застрашивањем је очајно и последње средство у рукама немоћних управитеља једне земље. Јесте ли гледали како и уплашена овца почиње да се костреши и енергично таба ногама пред опасношћу, која јој прети? Не чини то овца из храбрости, но из очајног страха. Од њеног енергичног табања и кострешења до њеног окретања на левокруг и дивљег бегања не протекне често ни један трен ока. Застрашивањем владају они, који су сами застрашени, као плашљиве и неразумне овце. Било је и у нашој српској историји времена, - многи од нас то и памте - кад су људи, неразумни и плашљиви као овце, покушавали да владају овим народом застрашивањем. Завршетак тих застрашивача, као што знате, био је онако исто страшан, као што је њихов живот био смешан. Нас донекле може извинити младост и неопитност, но шта би могло извинити једну стару монархију, у којој је застрашивање постало устав, из кога се сви закони изводе? Монархија, која је трулила на нашем југу, пожела је већ плодове своје дуговремене политике застрашивања. Монархија, која је до јуче била на нашем југу и које више нема, предсказала је својом судбом судбу и сваке оне монархије, у којој се влада сличним режимом, режимом страха и лажи. Паметан, ма и неваљао, имао би се чему поучити од судбе турске монархије. Неваљалство се може, истина, донекле држати памећу, но кад Бог хоће да казни неваљалца, он му одузме памет. И тад неваљалство, без памети, брзо тоне као олово на танком леду.

Нека свак извлачи какву зна поуку из садашњих балканских догађаја, што се нас тиче ми смо кроз њих уведени помпезно у општу историју човечанства. Сви догађаји из наше прошлости добијају сад сасвим друге размере, но што су их јуче имали. Пре сто осам година запаљен је од стране српске један турски хан у селу Жабарима и набијено је на колац од стране турске неколико Срба - револуционара. То су били догађаји сами по себи локалног значаја. Данас су то догађаји светског значаја онако исто, као и Гарибалдијево герилско ратовање против Аустрије у Ломбардији и као авантуре из Наполеонова живота, које су формирале један карактер, тако утицајан на ток светске историје. Сви велики историjски догађаји имају једну клицу малену као горушично зрно. И као што горушично зрно постепено узрасте и развије се у једно дрво, тако и догађаји по изгледу локални и незнатни, постепено доведу до великих светских догађаја. Паљење хана у селу Жабарима и набијање на колац неколико револуционара само су варнице онога пламена, који је у ове дане обузео сав Балкан, пламена, који је загрејао многе душе, но и спалио многе нечисте савести у овоме свету. Тако се постепено остваривало велико народно пророчанство. Као што се то пророчанство постепено коренило у души народној, тако се оно постепено и остваривало. И као што је пророчанство о Месији столећима држало јеврејски народ да не подлегне страховитим ударима судбе, тако је исто и српски народ столећима држао пророчанство о поновном националном васкрсу. То пророчанство, с којим смо се сви ми такорећи рађали; које смо наслеђивали од својих родитеља; пророчанство, које нам је инспирисано и у нама неговано и кућом и школом и војском и црквом од детињства до данас, - то пророчанство и дигло је цео наш народ као једног човека, - то пророчанство и гони нас данас на сва она пожртвовања, којима се страни свет диви, не познавајући вас.

Страни свет никада нас није довољно познавао и дуго нас још неће познати. Но важније је од тога да ми сами себе истински познамо.

Познајмо дакле, данас своју физичку и моралну моћ боље него што смо је јуче познавали. Ми смо сами себе јуче потцењивали. Данас то не морамо чинити; данас можемо без прецењивања себе довикнути свима тиранима нашега племена, који као застрашене овце костреше се и табају ногама на нашем прагу:

- Тирани, ми смо малени према вама у мучењу и понижавању људи; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у лукавству и перфидности и фарисејству; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у себичности и похлепности на туђу имовину; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у непоштовању туђих права и непризнавању туђих потреба; у томе сте ви велика сила.

- Ми смо малени према вама у сејању неслоге и мржње међу људима; у томе сте ви велика сила.

- Но има једна област, у којој сте ви мања сила од нас: то је област херојства:

Херојства у признању и поштовању човечанских права свакога човека.

Што год се усудите ви, тирани, учинити у тој области, само мишљу и речју, ми ћемо вас делом надмашити. Косовско пророчанство, које нам је Бог дао и које Бог кроз нас испуњава, даје нам ону снагу, коју ви немате одакле црпсти. Наша борба носи религиозни карактер од почетка, ваша - шпекулантски. С нама је Бог, с вама је страх, Бог нам помаже, да творимо дела која надмашују наш број и нашу моћ и која доводе вас до дивљења и до страха. Ви мислите нас је мање; варате се: с нама су и сви херојски духови наших предака од Косова до Куманова, који су многобројнији од ваше војске. И још једном: с нама је Бог, с вама је страх. Амин.