ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

ОРГИЈА НА ГРОБЉУ

Говорено у миру, годину дана после рата, у корист инвалидске сирочади.

После речи уваженог г. Вајлса, речи скроз библијске и дубоко религиозне, која јасно сведочи, да душевна култура говорника има базис и надахнуће у Библији као и душевна култура велике енглеске нације, којој он припада, изгледаће вам чудно, поштована браћо и сестре, да ја - иако не световњак као г. Вајлс - говорим на тему више световну. У самој ствари предмет мога говора биће исто тако библијски као и предмет мога предговорника. Ја хоћу да вам говорим о прошлој години, која међу листовима наше историје преставља један у истини библијски лист. Хоћу да вам говорим о догађају, који је потврдио једанпут више многобројне истине библијске, као:

- да правда најзад побеђује,

- да и најцрњем ропству засија једнога дана светлост слободе,

- да је сваком тиранству крајња плата понижење и срам.

У ово време, пре триста шесет и пет дана, наши војници су се мрзли у рововима под Једреном и Скадром. А сад је све мирно, као после буре. Једна барица, којој нико није могао измерити дно, јер јој је дно изгледало равно с површином, заталасала се силно, и кад су се таласи на њој стишали, свет је поново погледао у ту барицу и зачудио се, како раније нико није имао очи да види, да то и није барица но дубоко језеро. Једна нација, која је као вавилонска грешница посута пепелом чупала себи косе и јадиковала над својом мизерном судбом, и у акорду са свима суседима и мимопролазницима изливала клетве и грдње на себе, засветлила је ове године библијском, старозаветном врлином тако силно, да је збунила све тужиоце и клеветнике своје, и - сама се нашла збуњена и застиђена као младост кад јој се први пут каже да је лепа.

Данас, после триста шесет и пет дана, када смо сви дошли к себи, када смо завукли руке у ребра васкрслог српског народа и на начин неверног Томе уверили се, да оно што доживесмо у скоро минулим данима није сан него јава, није уображење него стварност, и то највећа стварност, какву је доживела наша генерација, ја хоћу да вам говорим о тој стварности.

Хоћу да говорим о рату и миру, о Јуче и Данас, о ономе што се зби пре триста шесет и пет дана и о ономе што се збива сада, после триста шесет и пет дана. Хоћу да говорим о нашој победи и о ономе, што је дошло после победе.

- Победисмо, јел те?

- Како победисмо? - питамо ми један другог и себе као будећи се иза сна. Како?

Први одговор: - Јер смо имали добре топове.

Заиста наши су топови били изврсни. Ко је само видео те сјајне, масивне машине, морао је осетити страхопоштовање и језу. Не зна се шта је било импозантније, да ли сама машина, или огромна опрема исте: каре, кола, муниција, гвожђарија и дрвенарија, и коњски прибори. Све је било једро и здраво, добро утегнуто, чврсто везано, очишћено и углачано. Све се кретало са свечаношћу једне процесије, са тачношћу једног механизма, и са тутњем планинских тешких облака. Па још ко је слушао и гледао те страшне машине у дејству!

Наши брдски топчићи испунили су били све дубодолине албанске и ућуткали или претворили у шапат својим заповедничким тоном све остале гласове људске и животињске, од Шар-планине до Јадранског мора, за неколико месеци, да, за читавих неколико месеци. Наша пољска артиљерија на Куманову косила је непријатеља као судба што коси у временима њене богате жетве. Наше хаубице од Кочана погађале су тачно непријатељску артиљерију и пешадију на Калеманском пољу. Сваки метак изривао је читаве бунаре. Тако много има тих бунара, да цело Калеманско поље изгледа као богињаво лице. Градски топови пред Битољем и Рајчанским Ридом пламтели су са вулканским ужасом и разоравали и месили са земљом све што се находило на месту, куда су они били управљени.

Имали смо и пушке, и митраљезе, и сабље и ножеве. Све је било изврсно, све наоштрено и углачано. Мртве ствари служиле су као и живе. Кад данас погледамо топове и пушке и митраљезе, изгледа нам као да гледамо живе ратнике, који се одмарају у непомичности и ћутању. После победа војници су целивали своје оружје, нарочито топове, са захвалношћу. Страни дописници хвалили су наше оружје, стране фабрике које су радиле то оружје направиле су себи огромну рекламу, приписујући све победе наше својим гвозденим творевинама.

Сад ће народи поручивати оружје из тих фабрика, у уверењу, да је с њим и победа везана.

И тако, дакле, слушајући и од стручних и нестручних похвале нашем оружју, ми би могли помислити, да смо победили због доброг оружја. Могли би рећи: - Топови су нам донели победу над свима непријатељима у овој години.

У истини, да је наша војска била наоружана тојагама као прва војска средњевековних крсташа, не би могло бити ни речи о победи. Но с друге стране зар не имађаху Бугари на Чаталџи исто тако добре топове? И зар Грци код Лерина не оставише непријатељу дванаест својих топова, исто тако добрих и сјајних, какви и наши беху у овоме рату? И зар Турци најзад, не разуверише довољно до сада кроз уста својих генерала и својих европских инструктора свет у стеченом веровању, као да су њихови топови лоши и њихова муниција неупотребљива? Морамо, дакле, дати други одговор.

Други одговор би гласио: - Победисмо бројем. Наш број задивио је и нас саме: како број људи, тако и број стоке, тако и број материјала. Живели смо сви у обмани, да нас је у овој земљи било нешто испод три милиона. Тако се писало по статистикама, и тако се предавало по школама. У самој ствари, било нас је нешто преко три милиона. Мобилизација је демантовала нашу стару статистику. Наш народ је растао и множио се и напунио ову земљу и није знао број свој. У први мах мобилизације тврдило се, да је мобилисано нешто преко 200 хиљада, у други мах - нешто преко 300 хиљада. У самој ствари покренуто је било нешто преко 400 хиљада. Ми смо били надмоћнији од непријатеља и на Косову и на Куманову и на Битољу. Не увек много надмоћнији, али тек надмоћнији. Број нашег људства био је нешто надмоћнији, но број наше стоке био је далеко надмоћнији. Наша дивна стока! Она је заслужила споменик и бесмрће. Да су некако Турци пробили наше убојне редове, нашли би силни плен у стоци. Наш плен пак у стоци турској, коју је војска нашла пробивши турске убојне редове, не вреди помена. Код Турака само су људи били на бини при игрању велике трагедије, као у класичној драми. А код нас? Код нас цео један микрокоcмос: и људи, и животиње, и ствари. Све у огромном броју, све као у утакмици, ко ће кога превазићи. Једна раскошна сценeрија као у модерној драми.

Изгледа да бројем победисмо. И сам Наполеон се старао да буде на сваком месту борбе надмоћнији бројем од свог непријатеља. Изгледа на први мах, да је број најважнија чињеница у рату. Међутим то само тако изгледа на први поглед.

Бројна надмоћ никад није била поуздана гаранција победе. Имали су Филистинци већу војску од Саулове, па су ипак били побеђени.

Ксеркс је имао више него десет пута већу војску од Грка, па је ипак претрпео пораз.

Дарије је био тучен од мање војске Александрове. На Куликовском пољу Димитрије Донски победио је далеко многобројнију монголску силу Мамајеву.

Наполеонов велики број распрштао се у Русији у ништа. И на Мишару је мањи број победио већи. Па и тек минули наш рат показао је, да често мањи број држи већи број у шаху, или га побеђује и одгони. У Албанији су Турци с Арнаутима били много надмоћнији од наших Дринаца другог и Шумадинаца првог позива.

У рату с Бугарима наш број био је мањи од броја бугарског.

Чак и на Куманову мањина је однела победу над већином. Ја мислим на Младо Нагоричане, где су два наша пука борећи се понаособ један за другим, са несравњено већом силом, углавном изнели битку на својим плећима.

Незадовољни овим другим, ми морамо тражити трећи одговор на постављено питање.

Чује се, и од стручњака подвлачи се трећи одговор: - Победисмо одушевљењем и свешћу. Заиста било је и одушевљења и свести. Но ја држим, да је било много више свести него одушевљења. Мало је, врло мало уопште одушевљења за рат у савременој Европи. Савремени културни свет оружа се више из страха него из воље за ратом. Што год је човек културнији, то је мање одушевљен за рат. Јер што год је човек културнији то он више истиче мозак него крв за регулатора односа међу људима. Тамо има више одушевљења, где је крв јача од мозга. Ако смо ми културнији од Турака и Арнаута, па и од Бугара, - што изгледа да ја несумњиво - онда је код нас морало бити мање одушевљења него код њих. Но то изузетно није био сада случај - то је извесно. Наш војник није био мање одушевљен од непријатеља. Јер док је непријатељу бујна крв подгревала одушевљење, нашем војнику је мисао електрисала крв. А мисао је свест. Турци су имали много одушевљења, но то је одушевљење подржавано крвљу. Наше одушевљење је подржавала наша свест. Турци су ушли у рат с нама с далеко више мржње према нама, него што смо ми имали према њима онда кад смо прешли границу и почели борбу. Мржња као и љубав, као и све на свету стари и слаби. Наша стара мржња према Турцима од старости је била већ ослабила. Да су Турци нас напали, та стара мржња наша разбуктала би се изнова у свој страхоти својој. Но ми смо напали њих. А нападач никад нема у срцу онолико мржње колико је има нападнути. Нападнути се револтира, док нападач рачуна. Код нас је било више свести и рачуна, код Турака више фанатичног одушевљења. У другом рату, код нас је било исто онолико одушевљења, онолико притајеног фанатичног гнева, колико код Бугара рачуна. Јер у првом рату ми смо били нападачи, а у другом нападнути. Наше одушевљење у првом рату подстицано је више свешћу, у другом више крвљу.

Свест нашег народа о нужности рата била је довољно велика. Још у време мобилизације створена је у свести народној једна дилема, која је сву нашу војску и сваког војника напосе пратила кроз оба рата. Та дилема је гласила: победити или пропасти. Мучно да је било и једног војника, коме у очи рата није био познат у главним потезима политички положај Србије. Знао је свак, да је Србија стешњена суседима и да је од мора ограђена. Знао је свак за главног, северног непријатеља Србије, за Аустрију, која је и дању и ноћу сневала и сновала само несрећу и пораз Србије. Знао је, речју, свак, да би побеђена Србија значила пропалу Србију.

Осим тога, у души свакога нашега војника била је жива традиција народна. Та традиција садржавала је народне завете, који су као највећа реликвија предавани с оца на сина. Косово је у тој традицији била најразумљивија и најзвучнија реч, која се није могла изговорити, а да не нађе одјека почев с једног па до другог краја Српства. Косово је била неисплаћена облигација, која је, као и сваки дуг, притискивала свакога Србина, као дужника. Објава рата 1912. год. значила је позив на суд, да се дуг исплати. Тако је народ и схватио. Велики је био суд и велике судије, пред које је наша генерација била позвана. 1912. год. ми смо били позвани на суд пред Немању и Св. Саву, пред Душана и Лазара, и Милоша и Карађорђа.

"Дуг се мора платити, пред таквим судијама се не сме српско име упрљати"; - то је била најсветија мисао сваког мобилисаног српског војника. Могли сте онда рећи ма коме, ко се журно спремао на зборно место: "Чујеш, за тај косовски дуг мораћеш положити свој живот?" - добили би увек исти, резигнирани но одлучни одговор: - Знам, но тако мора бити.

Понављам: свест о победи и нужности рата била је велика. Но ту свест имали су и Бури у време свог познатог сукоба с Енглезима. Па ипак сама та свест њихова није им могла донети ништа слично нашем Куманову или Битољу.

Постоји и четврти одговор: - Победила је историјска правда. Својом инвазијом из Азије Турци су оборили Византију, која је већ била зрела за опадање. Но они су отишли још даље од Византије и подјармили су младе словенске народе, који су грешили и због погрешака страдали, али који су били још млади и орни за живот и стварање. Косово је дошло као казна наших грехова политичких и моралних. И Косово је, дакле, дошло као неумитна историјска правда. И робовање наше било је заслужена казна за прошлост и челичење за будућност.

У свакој казни има тако једна страна негативна и једна позитивна. Наше робовање је казна, чија је негативна страна испаштање за прошлост, а чија је позитивна страна челичење и подмлађивање за будућност.

Једнога дана дошао је крај испаштању, казна је била равна греху, и набујала и подмлађена снага народна неодољиво је тражила примене у слободи. Но требало је слободу извојевати. Прво се на то морала употребити снага народна.

Као што се народна слобода поступно губила, тако се она поступно и повраћала. Пре сто година почела се повраћати слобода српском народу. Она се још није потпуно повратила, но она се мора повратити. Мене томе учи историја и неумитна правда, која у ној влада. Историја не пише јероглифима, но очигледним фактима. Но најочигледније ствари људи често најмање виде. Астроном, који проучава величину Сатурнових прстенова, и не сећа се, да су два пута два четири. И ако историјска правда боде очи свакоме, ипак свак није у стању да је види. Заузети далеким предметима, ми не видимо предмете блиске, и гледајући у таму на хоризонту, ми не видимо светлост пред ногама.

Ток наше историје јасан је као дан. Ми се налазимо већ сто година у процесу ослобођења и пењања. Нема те силе земаљске, која ће тај процес моћи спречити. Он је почет и до сада до половине доведен. Он мора доћи своме крају. Ко би то одрекао, тај би одрекао законе у историји људској. А ко одриче законе у историји, тај не може без недоследности и противречности признати ни законе физичке ни хемијске. Историја није једна бесмислена смеша, но једно врло вешто и врло доследно ткање. Ко има духовне очи да види, може да види куда води сваки покрет невидљивог чунка, који се без престанка креће тамо-амо.

Специјално наша историја је јасније ткање од ма које друге историје у Европи. Класична по јасности и одређености потеза! Царевање, робовање, ослобођење. То је наша историја. Ко би желео да студира законе историјске наша би му историја најбоље послужила као модел за то. Историјски закони то је историјска правда. Историјска правда била би неправда, када би народ, који се ропством спремао четири столећа за слободу, живео у овој само једно столеће к не ослободивши се потпуно. То би била историјска погрешка, недоследност. А историјски закони су непогрешни и доследни као сви закони.

Ми смо били праведна страна у даном тренутку, на Куманову к Брегалници, и у том тренутку правда је увеличана лаворовим венцем победе на нама и кроз нас.

Но историјска правда била би само празна реч, ако она не би представљала једну живу силу. Она би значила само једно фатално сурвавање камења низбрдо. Један камен потиснуо други, овај, трећи, овај четврти, док се није осула цела гомила, која је све више расла што се даље котрљала, и све брже јурила у пропаст, у бездан, уколико је бивала већа. То би значила правда као нежива сила. Зато је недовољан одговор, да смо ми победили историјском правдом.

Ево и петог одговора: - Победили смо вером у живу правду, која управља историјом. Победили смо вером у Бога.

Кад би овај одговор дао неко од оних који су из велике даљине и са удобних места посматрали рат, као представу у позоришту, онда он не би имао великог значаја. Овај одговор је међутим врло значајан онда кад он долази из уста оних људи, који су претурили преко главе на кумановском пољу ону страшну ноћ између 10. и 11. октобра. И овај одговор постаје још кудикамо значајнији, што се он чује и из многих уста, која пре рата никад нису ништа изговарала до хулу на веру и Бога.

- "Поможе нам Бог" - говорили су по болницама рањеници, који су остали способни за говор; говорили су то исто и официри и редови.

Као један сан све се зби, невероватно брзо и невероватно успешно. Једна година дана претворила је стотине хиљада песимиста у оптимисте. Једне целе године дана веровало се у Србији у Бога. Опасност је била пред вратима, и ми смо сви потражили Бога за савезника и пустили га у наше домове и у наше душе. Једне целе године Србија је била храм Божији. Сваки од нас био је по једна запаљена свећа, која је горела пред лицем Божијим као жртва на олтару. Душа свакога од нас представљала је целе године једну непрекидну молитву. Но, година је завршена, молитва је услишена, жртва је примљена, и - сад многи почињу да гасе своје свеће и да се окрећу леђима олтару!

У великим и изванредним догађајима сав свет осети присуство Бога: у ратовима, у помрачењима Сунца, у катастрофама.

Велики духови пак осећају Бога у свако доба и на сваком месту.

Јесте ли стављали ратницима ово питање: - "Кад сте, ратници, нарочито осетили присуство Бога међу вама?"

Ја сам их питао. Рекли су ми: - На Куманову, у Албанији и на Брегалници.

На Куманову, поред свеколике наше бројне надмоћи над Турцима, ми смо једнога тренутка стајали више пред поразом него пред победом. На левоме крилу била је наша ситуација као ситуација једнога човека, који се наднео телом над амбисом и држао се пипајући само рукама по камењу, које се осипа.

У Албанији, при маршу на море, Арнаути су могли наше колоне одсећи, заградити и потпуно уништити.

После Брдице наши су били поражени и смућени. Ситуација 28. јануара пред Скадром била је оваква: Испред наших трупа непријатељ надмоћнији, с једним великим успехом од прошле ноћи, позади наших трупа неразоружана арнаутска села и море: села без путева, море без лађа. Да су Турци искористили свој успех од 27. јануара, као што нису, наши би или сви изгинули или подавили се у мору.

На Брегалници, 17. јуна, Аустрија и Бугарска држале су као у руци, да ће изненада нападнута српска војска бити тучена и одгурнута.

Но ипак у сва три случаја ситуација је решена далеко повољније него што се могло и пожелети. Куманово је постало символ српског јунаштва и ратне среће. Скадар је узет и његово узеће прославио је сав словенски свет од Јадрана до Тихог океана. Брегалница је донела срам нападачима и част нападнутим. У сва три судбоносна случаја - да не помињем безброј друге - невидљива помоћ Божија постаје заиста сасвим очигледна. Као иронијом наша је ствар у сва три главна случаја доведена била до обронка, и са обронка нагло тек тргнута и спашена. У дванаестом часу, кад су се најгушћи облаци надносили и бацали мрак на наше очи и на нашу душу, Сунце се изненадно појављивало у свем свом неслућеном блеску. Жива Божија правда долазила је у дванаестом часу на својим огњеним колима и бацала тег на ону страну теразија, на којој је писало име правде.

- Значи победио је Бог?

- Изнад греха и смрти.

- Да ли је победио Бог?

Они, који су толико пута огледали своје лице у огледалу смрти за време ратова, они у то не сумњају, они то питање себи и не стављају.

Рецимо, победио је Бог. Но како би победио Бог без људи? Без људи не би ни рата било. Како би људи ратовали без рачуна и без страсти? Шта би пак вредели рачун и страсти без оружја? И обратно: Шта помаже оружје без мишица? Шта вреди за рат мишица без свести и без вештине? Шта све ово опет без невидљиве помоћи историјске правде, живе правде Божије? Као што је оружје у сравњењу с људима мртва и непокретна машина, тако су и људи у сравњењу с Богом мртве и непокретне машине.

Не може се дакле, приписати победа искључиво једноме од поменутих чинилаца. Само сви срећно сабрани у једном моменту и на једном месту, дали су резултат, који ми називамо својом победом. Ниједна победа није тако проста ствар. Свака победа је резултат компликованих услова. Да муња сине, није довољан један облак и једна врста електрине, но потребно је сједињење негативне и позитивне електрине из облака, који су њихови носиоци. Да биљка никне потребно је од познатих услова: и хумуса, и влаге, и светлости и топлоте. И једна победа, у рату или миру, у борби физичкој или духовној, јесте биљка, која нема само један корен и не храни се само једним јелом. Стекле су се све погодбе за нашу победу и омогућиле је. И жива правда историјска, и народ свестан и одушевљен, и велики број, и светло оружје.

Ја бих сад ставио једно друго, уже питање: - Ко се од нас људи може назвати победиоцем? Да ли сви ми који смо преживели 1912. и 1913. год. или само они који су се борили? И да ли само они који су погинули или и они који су у животу остали?

Прави и потпуни победиоци су они који су погинули у рату. То је мој одговор. Они који су умрли једном добром смрћу за један добар идеал, они су победиоци. О онима који су остали још да живе не може се донети још дефинитиван суд. Победиоци су само они људи који или живе једним добрим животом или умру једном добром смрћу. Човек са злим животом побеђен је од зла, и човек са злом смрћу побеђен је од зла. Никад се не може назвати побеђеним онај човек, који погине борећи се за праведну ствар. Побеђен је међутим онај човек, који живи за неправедну ствар. Сви ми дакле, који смо се у последњим ратовима борили за праведну ствар, моћи ћемо се назвати потпуним победиоцима, ако сад будемо живели за правду. Ми смо заостали у свету да однесемо у миру још једну победу, да би као победиоци били равни онима, који су изгинули.

Но погледајте: ми, преостали из ратова, ми сведоци толиких чуда, која се с нама и кроз нас збише за ово последње време, ми, који смо се као гласници вратили из рата да опевамо својим животом славу, коју наше очи видеше и наше уши чуше, - ми смо већ почели трпети пораз. Стара предратна оргија наша опет је отпочела. Стара прљава проза диже се као плима и у нама и око нас и прети да нас затрпа до очију и до мозга, те да у слепилу изгубимо пут, којим смо пошли и да у лудилу заборавимо оно, што се зби. Навире поново у нама стара саможивост и стара тесногрудост. Почињемо опет да се предајемо маловерству и песимизму. Подиже се опет стара тутњава за уживањем и стара демонска фикс-идеја за обогаћењем. Завезују се опет старе интриге на штету ближњих и штету државе; продужују се опет сашаптавања, која, кад се објаве, значе незаслужено одликовање или штету сиромашнијих грађана.

Ја сам мислио, да ће се наредити годишња жалост у Србији, - бар једногодишња. Кад се званично наређује једномесечна жалост за каквим било шпанским принцом, - мислио сам - како да се не нареди једногодишња жалост за неких двадесет хиљада изгинулих грађана ове земље, који су овој земљи користили више од ма кога умрлог принца шпанског?

Ја сам држао да ће се у целој земљи вити по селима и градовима црни барјаци бар једну годину дана, и да ће се Београд застрти црнином од Славије до Калемегдана у знак пијетета према двадесет хиљада десница, које сад црви мирно разједају зато, што су збрисале дебелу прашину са имена српског. И мислио сам, да ће се установити један општи народни пост, сваке, или бар ове године, из туге и штедње, јер имали би за ким тужити и имали би за кога штедети. Тужили би за онима, који се нису вратили са бојишта, и штедели би за оне, који су се вратили као богаљи у празну и хладну кућу.

И мислио сам, да ће се посведневно вршити за упокојене литургије за оне, чије су се душе измешале у другоме свету са душама косовских јунака. Мислио сам, речју, да ће наше владање бар за једну годину дана бити као владање човека на гробљу. Јер гле, ми живимо на гробљу, на најмилијем и најсветијем гробљу. Шумадија је једно гробље. Маћедонија је такође једно гробље. Свежа гробља по Маћедонији то су нови темељи нашем животу. По тим гробљима ми ћемо орати и од њих се хранити. Та гробља биће дуго храна нашем телу и нашем духу. Ко се од нас данас може похвалити српским именом, а да не помене та гробља као оправдање своје хвале?

Мислио сам једно, а гле, збило се друго! Наш Београд пун је лудог и развратног кикота и данас као и пре. Човека подузима језа од кикота на гробљу. Не подузима језа само оне тупе душе, које не знају никад где се налазе.

Место жалости стижу са свих страна Србије извештаји о забавама и маскарадама.

Место поста свак је удвостручио свој апетит и своју прождрљивост.

Место штедње спопала су нас два гадаринска беса: једне тврдичлук, друге раскош.

Отворила се једна глад за животом сад, после рата, но не за највишим и најбољим животом. Они, који су целу једну годину дана носили туђу главу на себи, и носили два срца у грудима, уобразили су сад да имају више уста и више стомака.

И, та болест се шири. Треба је што пре спречити, да се не шири. Треба забранити оргију у овој години на светом гробљу, које се зове Србија. Треба специјално за ову годину прописати шта је врлина, а шта грех.

Врлина је ове године сматрати српску земљу светим гробљем, које испуњава душу тугом и херојством. Грех је сматрати је зверињаком где се живи зверови отимају око фуражи преко још топле крви изгинулих зверова.

Врлина је ове године сејати цвеће по проливеној крви људској. Грех је сејати коров и трње и по води, а камоли по овогодишњој крви људској. Наше мисли, наша осећања и наша дела могу бити семе од цвећа и семе од бунике. Задржимо семе од бунике за друго време и за другу њиву, а ове године сејмо по Србији, по овој крвавој њиви, само семе од цвећа.

Врлина је осетити се више човеком и бити више човечан. Грех је испољавати и сад, у миру, своје ратне инстинкте над немоћним и незаштићеним. Рат вуче често собом беду и порок, као корњача оклоп. Постарајмо се, да овај наш рат ослободимо од тих последица хунских ратова. Објавимо рат злим последицама рата. Очовечимо се и удружимо се данас овде, као што смо били јуче на Куманову.

Врлина је радити и штедети и постити. Грех је у овој години леновати и расипати и прождрљив бити. Радом ћемо исхранити себе, штедњом инвалиде; постом ћемо бити научени и на рад и на штедњу. Не ради и не штеди и не пости онај, ко уображава, да свет треба на њему и с њим да се сврши.

Врлина је за ову нашу склерозну генерацију да једе мање меса, да би многи безлебни имали довољно хлеба. Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

Врлина је за ову нашу реуматичну генерацију да се чува, да њен прозеб костију не пређе и у душу. Грех је највећи имати прозеблу, реуматичну душу. За прозебле кости постоје многе бање, но где су бање за прозебле душе, које се само унутрашњим огњем могу разгрејати?

Врлина је за ову нашу аеропланску и трустовско-индустријску генерацију да, кад погледа звездано небо, призна, да ово није изашло из њених фабрика. Грех је толико се запретати у ситне свакодневне послове и не погледати никад у звезде и не запитати се: У којој ли су од европских фабрика ти сјајни колоси васионски изфабриковани? Но, без шале, браћо, врлина је имати веру оних људи, који су прошле године као метеори летели од победе к победи.

Ја сам гледао те метеоре како се лагано гасе. У Албанији, много конака далеко од својих, они су умирали често без свеће од воска, но увек са једном запаљеном свећом у души, са вером у Бога. Од дана мобилизације до смрти та се свећа у њима није гасила. С њом су отишли и на онај свет. Та светлост их је једино грејала и осветљавала у многим страшним данима и ноћима, када су покисли и гладни чучали у блату, с уздржаним дахом, са згрченим мускулима и хладним гвожђем у руци. У сивом изгужваном оделу, с укаљаним телима, ћутљиви и мирни, они су личили на рђаве статуе од иловаче. Од свега душевнога ништа у њима није било тако будно као вера у Бога.

- Ево нас, Судбо, и чини од нас шта хоћеш!

То је шаптао сваки од њих. То је изражавало и њино лице.

Одмах после бродолома код острва Халкиса, ја сам се састао са нашим војницима - бродоломницима. Мислио сам да ћу их наћи узбуђене и узнемирене. Ништа мање од тога. Они су били спокојни као да нису двадесет сати страховите буре морске висили између живота и смрти, него као да су се на зејтину доклизали из Солуна на Халкис. За њих су смрт и живот потпуно изједначени. "Живети или умрети, то је свеједно!" Кад то човек каже, онда нема границе његовој неустрашивости. Обоје је у Божијој руци и под Божијом влашћу.

Таква је била вера ратника. Ја поштујем ту веру. Ја се никад не бих сагласио на оргије на гробовима оних, који су с таквом вером прешли из живота у смрт, или правилније рећи: из живота у живот.

Врлина је имати такву веру, јер она води победи. Грех је немати је, јер то води поразу.

За сваку победу потребна је вера, вера у Бога и вера у себе. Потребна је та вера и за једну победу културну као и за победу физичку.

Нама предстоји победа културна. Та победа од сутра биће најбољи споменик, који ћемо ми подићи победи од јуче. Лажно је и дрско оно тврђење: Они јучерашњи победили су зато да би данашњи и сутрашњи живели и уживали. Апсурд! Не, - него: Они су победили, да би и ми победили. Њихова победа услов је наше победе. Атила и Тамерлан водили су рат, да би после рата могли уживати. Модерни народи воде рат, да би потом могли радити и стварати. И ми смо ратовали не да ратујемо, и не да после рата уживамо, но да дођемо до услова за рад и стварање.

И дошли смо до тих услова. Али то није крајња, но полазна тачка. Ми смо доспели ове године до једне нове тачке у националном раду. Кад се набави машина и подложи угљем, и намажу точкови, и заврну завртњи, и шофер стане на своје место - то све није учињено, да би машина стајала у месту, но да би се кретала. Таква је машина сада и наша отаџбина. Ратом је она подмазана и подложена и исправљена, ратом су положени сви точкови на шине, ратом је прокрчен пут. Па зар сад да стојимо, и одмарамо се, и оргијамо?

Не, но напред! Напред - то је једина дозвољена реч, програматична реч наших дана. Наш програм државни и верски и социјални исписан је крвљу и костима мученика и великомученика, на чије гробове ми стајемо, куда год се макнемо по овој земљи. Сваки гроб је цео програм, јер сваки гроб има да нам каже:

- Ја сам остао овде, да би ви ишли напред.

Кад би се ископало двадесет хиљада костура, који сад труну у Маћедонији, Албанији и Тракији, и поставили један поред другог у крст од Београда до Битоља, и од Призрена до Пирота, као стражари, као судије, - ми би постали бољи. Такав крст од костура могао би се направити улицама и у свакој вароши у Србији. У старим грчким градовима стајали су по улицама пенати у виду мермерних статуа. Замислите наше пенате у виду скелета по улицама! О како би тај призор био страшно подсећање и страшно бодење савести! Ми би се сви при таквом призору разумели и споразумели. Земља би ова тад постала савез радника, савез одушевљених, енергичних и побожних радника. Земља би ова тад била један идеалан оригинал, а не једна банална копија. И долазили би људи са свих страна и дивили се нашој земљи и говорили: "Заиста ова је земља један велики храм на једном гробљу. Сваки је човек у њој једна запаљена свећа, која гори, и сваки је грађанин у исто време свештеник, који својом вером, својим радом и својом љубављу приноси жртву на жртвенику великом, под којим су мошти хиљада светих мученика што за ову земљу живот положише, од Косова до данас". Ми имамо моћи да таквом учинимо ову земљу. Но пре моћи имамо дужност. Дужност даје и моћ.

Наша је дужност да од ове скупоцене земље направимо не хан него храм. Ми имамо моћи за то.

Дужност нам је да погледамо с више вере у себе и с више поверења један у другог него што смо се гледали пре ове епохалне године. Моћ за то у нашим је рукама.

Дужност је родитеља, да не сматрају децу своју за искључиву својину своју, но да их васпитавају мало за себе, а доста за друштво. Мајка природа научила је довољно свако дете себичности, мајка Српкиња нема томе шта да дода, но има да одузме. Мајке, свемоћне мајке српске, имају и ту моћ.

Дужност је учитеља и свих просветитеља, - тих генерала културне борбе - да науче себе на даноноћно бдење над својом војском, да не би претрпели пораз у рату мирнодобском, културном, који је објављен онога дана, кад је објављена ликвидација прошлог рата, физичког и крвавог. Генерали садашњег рата нека се угледају на генерале из прошлог рата.

Наше омладине је дужност, да пева и ради. Тешко омладини која не пева, и тешко омладини која не ради. Омладина, која не схвата живот као поезију, ма и трагичну није никаква омладина. А заиста, ако ичија омладина има шта и има кога опевати, то има данашња српска омладина. Бити млад и бити лењ пак то је контрадикција као истовремено бити и не бити. Лењост је Нирвана, Небиће, од које права младост бежи.

Српских свештеника дужност је да не заборављајући општечовечански идеал мира, љубави и братства, помажу и српски национални идеал. Борба за националне идеале у нашем времену то је само један ступањ, на који морамо стати, да би с њега могли више у висину корачати ка општечовечанском идеалу. Не може се са најнижег ступња скочити на највиши. Национална борба нашег времена то је огањ, кроз који сви народи на земљи морају проћи, да би очишћени и прекаљени могли ући у царство Божије. Национална борба је тесаоница и глачаоница човечанства.

Разумимо време, у коме живимо. Свако време налаже нарочите дужности. Ако будемо мислили на дужности оних, који ће живети хиљаду година после нас, нећемо испунити дужност овога времена и овога места, где нас је Провиђење ставило. А ако ми не испунимо своју дужност, неће ни наши потомци после хиљаду година моћи своју испунити.

Ми се не можемо жалити на Провиђење, што нас је ставило у ово време и на ово место. Наш век је ипак век не мање величине, не мање славе од прошлих векова. Он је врх свега прошлога и темељ свега будућег.

Не можемо cе жалити ни на место где смо. Ово место је једно велико и славно гробље. Народ који ми сачињавамо јесте народ велике прошлости и велике будућности. Од нас зависи да и садашњост овога народа буде велика.

Оставимо оргије женама оних који више не господаре Косовом. Оргије на овом нашем гробљу злочин су и обесвећење. Ми смо увек још у теснацу, иако је Србија проширена. Наша стешњеност је наша трагедија и наша величина. Но почело је се разведравати над нашом трагедијом. Можемо дакле, бити оптимисти. Раширене су границе Србије, раширимо и ми душу своју. За свакога српског грађанина мора бити у Србији места и посла. Не сме неко имати сувише места без имало посла, а неко сувише посла без имало места. Стеснимо се, да би сви имали места. Не спутавајмо један другоме руке, јер много руку треба за рад и стварање. Не исмевајмо убеђења један другог, но тражимо оно што је заједничко свима и на томе зидајмо. Нужно је, да има различитих убеђења, како у свету тако и у сваком народу, да би се избегла пренагљеност у једном правцу.

Поштујмо се као савременици и помажимо се као санародници.

Убришимо сузе сирочади оних, чија смо дела ми позвани да опевамо. Како ћемо певати ми, ако та сирочад буду поред нас плакала? Радост наша биће нам горка, ако је не поделимо са онима, који са штакама и завојима пролазе поред нас улицама и подсећају нас собом на рат. Хлеб наш претвориће се у камен, ако допустимо, да ти јуначни инвалиди просе од нас мрве, што са нашег стола падају.

Не, браћо, ми не смемо то допустити.

Сви ми морамо помоћи, да се на овом светом гробљу, које ми својом отаџбином зовемо, ускрати свака оргија неправде, и да се од наших праведних дела сагради споменик достојан оних, који победише, и победу нама у наслеђе оставише, као капитал, који се не сме трошити, но који се мора увећавати. И само тада можемо се надати на милост Онога, који нам је и до сад био милостив. И само тада моћи ће се и на небу и на земљи рећи о нашој земљи:

- Србија није отаџбина великих људи. Србија је нешто више: она је отаџбина великог народа.