ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

БЕСЕДА О КРАЈЊОЈ ПОБЕДИ ДОБРА

Посвећена онима, који страдају без наде.

Нико под Сунцем није велики, драга браћо, осим човека, који верује у крајњу победу добра. И нико озбиљно не верује у Бога осим човека, који верује у крајњу победу добра. Те две вере се подударају као што се сунчана светлост подудара са Сунцем. Као што се не може признавати сунчана светлост, а одрицати Сунце, тако се не може признавати крајња победа добра, а одрицати Бог. Нити обратно. Веровати у Бога значи веровати у крајњу победу добра; веровати у крајњу победу добра може само човек са вером у Бога. У тренутку, браћо, кад потамни ваша вера у крајњу победу добра, знајте, да је потамнела ваша вера у Бога. Људи, који кажу да верују постојано у Бога, а међутим тврде да зло увек побеђује добро, нису ниуколико свесни своје вере. Јер ако Бог постоји, то њему припада победа, а ником другом. У свету се бори добро и зло. Ако би злу припала крајња победа, то би значило, да је Бог зла сила. Но Бог пре не би постојао но што би постојао као зла сила. Постоји ли Бог, то он постоји неминовно као добра сила; постоји ли Бог као добра сила, то је крајња победа добра неминовна последица егзистенције Бога. Вера у Бога отуда значи веру у крајњу победу добра.

Ви сви, браћо, верујете у Бога, но има ли један међу вама, који би веровао у крајњу победу добра? То јест има ли један, који би веровао доследно? Нека вас не чуди и не вређа моје питање: гле, од увек је било много верујућих у Бога, а мало верујућих у крајњу победу добра; и гле, од увек је вређан Бог на тај начин, што се моћ његова сматрала слабијом од моћи зла.

Ја знам које су две највеће лудости под Сунцем: једна је: вера у Бога без вере у крајњу победу добра; друга је: вера у крајњу победу добра без вере у Бога. Једно је огањ који се губи у мраку, друго је мрак, који се негде и негда завршује огњем.

Како то? Како то? - питаћете. Не треба питати. У главама оних, који носе ове две лудости, не може никад да се образује један разуман одговор на ово питање.

Како то? Како то? Никако; вера у Бога никако није огањ који се гаси у мраку; вера у крајњу победу добра никако није мрак, који се негде сам од себе разгорева у огањ. Вера у Бога и крајњу победу добра, то је једно дрво са стаблом и круном. Сама вера у Бога, то је дрво са стаблом, без круне. Сама вера у крајњу победу добра, то је круна без стабла, која виси у ваздуху. У свету се препиру две групе људи: једно су побожни, који не верују у победу добра друго су безбожни, који верују у победу добра. Једној групи име је заблуда, и другој групи име је заблуда. Једни су стабло без круне, други су круна у ваздуху. Има ли ко год међу вама, чија би душа била довољно широка и довољно јака за једну нормалну, потпуну веру? Има ли ко год, чији дух не би представљао разбијено огледало, у коме се могу да огледају само ситни делови хармоније света и живота? Има ли ко год, кога истовремено осветљава вера у Бога и загрева вера у крајњу победу добра? Ако има један, онда време наше није без Месије, ако има два, три и десет, онда време наше није без пророка и апостола, нити без хероја, нити без мудраца.

Ко је Месија? То је човек, који види Бога у своме животу и у животу свега око себе и види крајњу победу добра у свету.

Ко је пророк? То је човек, који се осећа надахнут Богом и надахнут вером у крајњу победу добра.

Ко је апостол? То је човек, који проповеда Бога и крајњу победу добра.

Ко је херој? То је човек, који је уверен, да ће добро на крају крајева победити зло и који се за живота неустрашиво истиче као бранитељ и заточеник добра.

Ко је мудрац? То је човек, чије мисли воде Богу и чије срце гори вером у победу добра.

Свако време у историји носи нарочито обележје као што свака планета у васиони носи своју нарочиту боју. Сва времена су уткана тесно једно у друго као разнобојна потка у једно исто ткиво. Обележје једног времена је култ телу и физичкој снази; обележје другог времена философска повученост и аскетизам; обележје трећег времена неговање науке и уметности; обележје четвртог времена влада технике.

Влада технике обележје је управо нашег времена. Никад техника није била тако развијена као у време, у коме ми живимо. Њена влада прелази готово у апсолутизам. Све друге области људског духа и људске активности морају се задовољити са једним скромним рангом у сравњењу са свепотискујућом техником. Изгледа да се чак и црква Христова мора у наше време задовољити једним скромним рангом пред модерном техником. Тако је и у ствари. Да; права црква Христова уосталом увек је задовољна рангом, који јој људи даду, но права црква Христова никад није задовољна људима. Црква Христова је сталан протест против људи онаквих какви су.

Шта је идеал цркве?

Идеал цркве је побожан човек с вером у крајњу победу добра. Док год таквог човека не види у средини својој, црква не мирује са својим протестом. Нађе ли се такав један човек црква опет не мирује са протестом што се и сви чланови њени не пожуре ка савршенству овога једнога.

Идеал цркве није нешто немогуће и неостварљиво. Идеал цркве виђен је до сад много пута остварен у историји човечанства. Свој идеал црква је Христова гледала до сад остварен на своме Месији, на својим пророцима и апостолима, и херојима и мудрацима. Но црква још увек постоји, и ако је њен идеал остварен толико пута до сад; црква постоји, да би све људе привела своме идеалу, и постоји непрестано као институт незадовољства према људима и добронамерне критике и васпитања људи.

Има много људи који живе у великој даљини од идеала Христове цркве. Ти људи, који су сиромашни вером у Бога и крајњу победу добра, пркосно истичу неко своје богатство, мислећи да је то њихово богатство несравњено веће од онога, које црква предлаже.

Црква предлаже свима људима на земљи богатство у вери у крајњу победу добра, као једино богатство, које могу имати сви људи и које мора надживети и наследити сва остала богатства. Не оглушите се, браћо, о овај спасоносан предлог цркве, јер црква га не чини због себе но због вас. Човек, коме идеал Христове цркве остане вазда недоступан, није потпун човек но карикатура од човека, није цело правилно огледало, но излупани и испреметани комадићи, који показују разроко и искривљено лице.

Сетите се људи, здравих и лепих и снажних телом, који не верују у победу добра над злом. И ја се сећам таквих људи, и изгледа ми као да се сећам једног ситно истуцаног огледала у златном оквиру.

Сетите се философа и свештеника, који неуморно причају, како је правда боља од неправде, но како је опет неправда јача од правде, од увек до сад, и од сад до увек. И ја се сећам таквих људи и изгледа ми као да се сећам болесника који би говорили: - Здрави људи су истина бољи од болесних, но болесни су јачи од здравих.

Сетите се милионара, под теретом чијих милиона душа њихова животари као пребијена змија под теретом гвоздене полуге, и који од свег срца јадају се што овај свет мора пропасти зато, што мали и сиромашни људи, с породицама и војним и пореским обавезама, траже један грош повишице своје наднице. И ја се сећам таквих људи, и изгледа ми као да се сећам људских ликова у издубљеном оптичком огледалу, који децу нагоне на неуздржани смеј својом спљошћеношћу, својим погачастим главама и ногама и у елипсу развученим трупом.

Сетите се уметника, који види лепоту искључиво у своме уметничком производу, у слици, или статуи, или симфонији, или поеми. За таквог уметника сав је свет једна брутална ругоба, из које је он кристализовао један комадић лепоте у своме делу. За њега је ругоба, или дисхармонија, облик и живот овога света. И ја се сећам таквих уметника и изгледа ми као да се сећам напућеног дечка, који захвати из мора воде у шкољку, па се окрене леђима мору и пакосно говори, како је море то што је у шкољци, и како другог мора нема, а оно што је иза његових леђа то је пустиња Сахара.

Сетите се научника, који класификује неколико минерала или испише неколико хемијских формула на листу хартије, и онда с прекором гледа на цркву, која проповеда неки виши разум од његовог. Све минерале и све хемијске елементе и њихова једињења створио је неразум, а човечији, научнички разум кумовао је свима тим продуктима неразума, и, ето, зато ван разума људског нема разума у васиони. Тако мисли тај човечуљак, који је веома далеко од вере у крајњу победу добра и који долази у класу карикатура људске природе и у разбијена огледала.

Сетите се уопште свих оних људи, старих и младих, који се сваки дан жале на триjумф неправде и неморала и ругобе и неразума у свету. Сетите се тих људи, који своју веру у крајњу победу зла у свету заснивају често на врло ситним разлозима, најчешће на дневним непријатностима; сетите се тих људи, да погледајте их: они су свудa око вас, загледајте и у себе и видите, да нису они и у вама самима, и чујте онда ову просту причу, коју црква Христова у ове дане прича као одговор људима на њихову песимистичку малодушност, на њихову маловерност и зловерност.

Једно дете родило се у пећини. Друга деца рађају се у светлим собама, у перју и свили, па опет се жале на надмоћ зла над добром у свету. Оно дете из пећине и из сламе никад се није на то жалило; оно је веровало у Бога и крајњу победу добра.

То дете које је рођено у пећини, у слами, принуђено је било да остави свој завичај, тако мио сваком детињем срцу, и да бежи с родитељима у туђу, далеку земљу, да би спасло само живот свој од смушене ћуди деспота његовог завичаја. Друга деца не осете горчину хлеба у туђем завичају, и не осете од свога владаоца ништа осим очинске бриге и милоште и нежности, па ипак верују да је зло јаче од добра. А оно дете, које је још као дете осетило тако тешка зла као што су: тиранија и подлост и мучан живот у туђини, све је више крепило у себи веру у крајњу победу добра.

Од тог детета које је рођено у пећини и које је рано морало бегати из свог завичаја и од тираније, порастао је дечко, који је морао радити заморан посао у радионици дрводељској. Други дечаци не раде често ништа заморно до свог зрелог узраста, па ипак се жале на множину и тежину зла у свету. А онај дечко, који је морао секиром и брадвом тесати и тиме живот свој издржавати, није се жалио ни на множину нити на тежину зла у свету, но радосно је подносио све напоре с вером у крајњу победу добра.

Од тога дечка, који се родио на слами, који је рано бегао испред тираније из свог завичаја, и који је у младости својој морао радити заморан дрводељски посао, порастао је човек, који је волео људе, волео свет, волео живот, и који је пошао да утврђује људе у вери и у крајњу победу добра. Но није било лако утврдити људе у вери у крајњу победу добра. Људи, притиснути сиромаштином и бедом, и незнањем и болестима, нису могли поверовати у добро, јер је зло као коров убило сваку веру у души њиховој.

Власници пак и богаташи, који су своју власт и своје богатство на злу заснивали, нису смели поверовати у добро, које се противило њиховом злом богатству и њиховој злој власти.

Тога човека, који је учио људе, да крајња победа припада добру, а не злу, кушао је једном демон зла. Показао му је сва царства земаљска и све лепоте света и рекао му тад: Ако се поклониш мени, све ће то бити твоје (Лк. 4.). Но тога човека није могао очарати тренутни тријумф зла у овоме свету, он је тврдо веровао, да ће крајњи и вечни тријумф припасти добру, и зато је одбио захтев демонски, говорећи: Једином се Богу треба клањати и њему једином служити.

Тога човека, који се није хтео поклонити злу ни по цену владе над свима царствима земаљским, исмејали су људи због његове вере у крајњу победу добра. И то нису Га због тога исмејали последњи но први људи његовог народа. Тешко народу, чији први људи не верују у крајњу победу добра! Пропашће и ти људи и тај народ, као што пропадају слепци вођени слепцима, као што је пропао народ израиљски вођен лицемерним и малодушним патриотима.

И најзад тај човек, који је рођен у слами и у вери у крајњу победу добра, који ни у туђој земљи није изгубио ту веру, који није малаксао у тој вери ни због трудног и напорног свог занимања, нити због кушања демонског, нити због исмевања људског, - тај човек је био осуђен због своје вере, и био је пљуван и шибан; и био је у разбојнике увршћен и с разбојницима као разбојник на смрт осуђен и на крст распет. Но он је све отрпео остајући снажан у својој вери, да је власт зла само тренутна и да ће добро на крају ипак победити.

Кад је он био распет на Голготи, зло је у истини тријумфовало. Никад тријумф зла није изгледао тако потпун као у томе тренутку. Кад је овај праведник издануо у најтежим мукама, које су се још једном понављале у души његове мајке испод крста, његови пријатељи стајали су погружени и у срцу своме утврђивали веру у крајњу победу зла у свету. Вера у победу добра, коју је у њиховој души утврђивао распети Христос кроз толике дане друговања с њима, угасила се у њима као лелујави и несигурни пламен свеће, одуван ветром у ноћи.

Ови пријатељи распетога праведника враћали су се увече у Јерусалим, помажући у ходу старој и несрећној мајци преко каменитог брега. За леђима је мајка остављала Голготу, но Голгота је непрестано ишла пред њом. На тамном небу су сијале звезде. Погружени другови могли су с болом рећи звездама: Гле, ви ипак сијате, звезде! Дакле, и небо се радује победи зла над добром?

Тако су могли, с болном иронијом, рећи звездама Христови ученици и пријатељи, враћајући се с Голготе. Но нити би они то рекли, нити би жалост стезала душу њихову, да су у том часу могли дићи завесу будућности и видети само многобројне храмове, подигнуте у славу њиховог Учитеља. Нити би стара и несрећна мајка посртала од изнемоглости низ каменити брег, да је могла сазнати, да голготско страдање њеног сина не значи последњи чин у његовом животу, као што уопште страдање и пропаст није и не може бити последњи чин ни у једној драми добра.

То је проста прича, коју црква у ове дане прича вернима. Завршетак те приче гласи: Христос је победио, добро је победило, ожалошћени: горе срца!

Та проста старинска прича у стању је и у нашем техничком веку да подмлади многа увела срца и да поврати веру многим разочараним душама. Мноro има увелих срца и много разочараних душа у нашем времену. Као олово тешко и као олово хладно - такво је наше време; како да под његовом оловном тежином и оловном хладноћом не буде много увелости и много разочараности? Таква је влада технике; она је тешка и хладна; она удаљава човека од њега самога, она преноси тежиште вредности у свету са човека на машине, са живога на мртво. У миру се цени вредност једнога народа по множини фабрика, покретних чудовишта, парних машина, и увек само машина; у рату се цени моћ једнога народа опет по множини техничке опреме, по множини пушака, и топова, и вреднота, и машина, и увек само машина. Модерна техника је постала као један гигантски панцир, иза кога се човек једва да приметити. Дело је засенило делаоца, ствар је засенила живот.

Интимни душевни живот човеков је далеко, далеко запостављен иза техничке виртуозности. Несталност спољашњег живота створила је несталност и живота унутрашњег, душевног; донела нервозу и паралисала вољу. Отуда очајање, опуштање руку низа се и исповест, да зло побеђује добро у овоме свету. Усред тог савременог очајања и нервозе и кршења руку диже се црква Христова као вечни и свемогући доказ супротног гледишта. Усред страховите хуке овог техничког столећа, која заглушује плач и јецање побеђених злом, усред фабричног дима, који скрива Сунце сиротнима, усред великоварошког безбоштва и сујеверја и злочина и хистеричног сладострашћа, црква Христова говори, као што је увек говорила и као што ће увек говорити: Ипак крајња победа припада добру! Глас цркве није увек најјачи: цркву надвикује често пута очајање и злочин, и неправда и непоштење, но зато је глас цркве најтрајнији; једним равномерним гласом не престаје она хиљадама година да понавља своју паролу:

- Крајња победа припада добру.

Поред црквених зидина пролази човек, који је неправдом стекао огромно богатство, баца презрив поглед на цркву и вели:

- Боља је, цркво, неправда од правде. Док сам се држао правде ја сам био презрен и гоњен од људи, а кад сам се неправдом обогатио сви ме цене и уважавају. То је правда, цркво, гладна и боса.

Томе човеку има црква да каже ово:

- Грешни човече, ја чекам крај сваког човека и сваке ствари, дочекајмо и твој крај и видећемо шта је боље: твоја угојена неправда или моја гладна и боса правда. Ја сам видела крај милиона таквих, који су као и ти ходили на штулама неправде, и видела сам њихово вратоломство у блату и банкротство у стиду, док је гладна и боса правда трновитим путем ходила к победи. Ја ћу видети и твој крај, а ти мој нећеш. Поред црквених зидина пролазе масе људи, уцвељених и ожалошћених у овом животу.

- "Чиме нас можеш ти утешити цркво?" - питају они с горчином и безнадежношћу.

"Вером у крајњу победу добра, - одговара црква. Ја сам споменик и доказ те победе".

И ту црква поновo може да подсети на ону своју свету по простоти и истинитости и утешности причу о рођеном у слами витлејемској и распетом на крсту голготском детету, чији је сав живот значио трпљење од зла но и веру у победу добра, и чија је смрт значила победу добра, најславнију и најдуготрајнију победу добра од постања света до данас. Но није само та једна проста света прича. Црква их зна стотине и хиљаде сличних. Целе године, из дана у дан, црква прича по једну или више таквих прича, као доказ победе добра над злом. Црква и није ништа друго до збир тих доказа о крајњој победи добра над злом, који служе као извор утехе и охрабрења новим покољењима. Вара се ко мисли, да црква почива на једној голој теорији, која се да доказивати и побијати. Не, црква почива на фактима непобитним. И вара се ко мисли, да црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Црква Христова расте. Сви људи, који верују у крајњу победу добра, јесу живе стене, из којих је саграђена црква Христова. Хришћанин, који, под притиском тренутног зла, поверује у крајњу победу зла у свету, престаје уствари бити Хришћанин. Свештеник - песимист то је лажан слуга Христов. Јер песимист верује у победу зла над добром, неправде над правдом, ругобе над лепотом, мрака над светлошћу. Свештеник или Хришћанин, који би тако веровао, веровао би значи у победу злог демона над Христом. Коме онда служи такав свештеник и такав Хришћанин? Сама вера у победу зла над добром јесте служба злу. Ко верује у победу зла, а назива се слуга добра, тај срцем својим служи злу, а језиком добру. У наше, техничко, време људи теже верују у победу добра но што су веровали људи ранијих времена. Откуда то долази? Поглавито отуда, што људи нашег времена више посвећују труда и времена развићу код себе какве техничке способности но карактера. И у ранија времена људи су се морали из младости образовати за неки нарочити посао, но зато се ипак претежни значај придавао образовању карактера. Отуда у наше време има много бољих вештака и мајстора сваког посла, но мало карактерних људи, насупрот ранијим временима, која су имала истина мање вештака, али зато више људи. Отуда и песимизам нашег времена, и разочарење и очајање и самоубиства! Некад се човек узимао као мерило ствари, сад се ствар узима као мерило човека. Некад се човек ценио према ономе шта он може, сад се човек цени према ономе шта он уме. Ко уме да састави један роман, или напише на брзу руку новинарски чланак, или направи какав нов апарат за кување или летење, или конструише какву машину за ткање или осветљење, томе се опраштају обично све слабости карактера, - његова техничка направа мера је његове вредности, и апологија његовог живота, и улазница у прва друштва. Онај пак ко може да издржи зло, а не заплаче, и ко може да види туђу невољу и помогне је, и ко може да од две кошуље једну одвоји и да ономе ко нема ниједне, и ко може да једну сломљену душу усправи и охрабри, тај се не види иза онога, који уме да из гвожђарије састави неку нову машину за круњење кукуруза, или бомбу за рушење и уништење. Некад је човек био човеку идол, данас је машина човеку идол. Некад је негован у свету култ души, сад се негује култ техници. Зато је некад човек био отпорнији према злу и постојанији у вери у крајњу победу добра но што је данас. Зар то није довољан разлог да црква Христова данас буде пуна незадовољства према људима, незадовољства и сажаљења.

Цркви није тешко понижавање, које она трпи од људи; цркви је тешка несрећа људи. Црква није противна савршенству модерне технике, напротив она јој се радује; црква је само противна деспотској влади те технике над човеком. Црква има свој ранг вредности: прво долази Бог, па човек, па техника. Наше време обрнуло је тај ранг вредности и ставило овај ред: техника, па човек, па Бог. Отуда несрећа, отуда песимизам! Црква показује пут среће: то је вера у крајњу победу добра. Ти не верујеш, пријатељу у крајњу победу добра? Покушај једном озбиљно да даш себи рачуна о свом неверовању. Гле, наука тврди, да ће настати једном царство разума. Гле, уметност и философија пророкују долазак царства среће. Гле, црква проповеда долазак царства небесног, царства правде и љубави, и своју проповед подржава са онолико доказа колико цигала има у њој. А влада разума и среће и правде и љубави - то је влада добра. С каквим аргументом стајеш ти, пријатељу, насупрот и науци и уметности и философији и цркви? Покушај да даш једном себи озбиљна рачуна о свом неверовању у победу добра. Ја сам уверен, да твоје неверовање почива на малодушности, и да оно у ствари и није толико неверовање колико једна мрачна слутња.

Ти не верујеш, мајко, у крајњу победу добра? Твоја душа је, велиш, сам песимизам. Но песимизам је бесплодан, он не рађа. Ти се ниси могла назвати мајком, да ниси веровала у добро. Једна је мајка стајала испод крста свога сина. Зар твоја несрећа може бити већа?

Ти не верујеш радниче, у крајњу победу добра? Но твој је рад тако тежак, да ће ти без вере у добро клонути ноге под његовом тежином, и олабавити мишице, и мисао потамнети. Погледај у цркву! Она ти маше белом марамом и говори: Само напред, без страха и сумње! Ја сам сазидана на слави хиљаде радника, чији је терет био тежи од твог. Њихова победа дошла је од њихове вере у победу.

Ти не верујеш, старче, у крајњу победу добра? Твоје неверовање је твој гроб, - не очекуј тежи и тамнији гроб. Око тебе свуда кључа живот, који те потискује с теретним уважењем. Само те црква гледа с љубављу и сажаљењем. Ти се све већма осамљујеш, покољења око тебе постају ти све непознатија. Језик борбе и страсти, којим говоре нова покољења око тебе и којим си и ти некад говорио, постаје ти све неразумљивији. Ти ћутиш; ти си сам; ти си једна покретна хумка прашине; претуриће се једнога дана та хумка, и од прашине њене мрави ће правити мравињаке. Наслони се на цркву, гле, она верује у победу живота над смрћу, у васкрсење мртвих. Она ти говори о смрти као о новом рођењу, које ће те увести у нов живот, ближи Оцу твом небесном. Она ти говори као слабом младенцу, који се нуждава у родитељској помоћи и љубави. Старче, ти си старац само у очима света, ти си младенац у очима цркве.

А ти, младићу, зар ти не верујеш у крајњу победу добра? Ти и не увиђаш колико својим неверовањем компромитујеш младост. Младост ништа друго није до оваплоћена вера у победу добра. Јеси ли видео врело воде што кључа из земље? Затисни га блатом, оно ће за часак, два, избити изнад блата; запуши га шушњем, оно ће и кроз шушањ набујати; притисни га каменом, оно ће на другу страну опет изићи на Сунце. Таква је младост са вером у победу добра. Кроз сиромаштину, кроз болест и неправду, кроз терет и интриге, кроз све дебеле слојеве зла избиће права младост на поља обасјана светлошћу њене вере у победу добра.

Не дајмо се, браћо, никад заварати тренутним успехом зла. Наша вера често мора бити јача од стварности. Зло често доводи нашу веру у искушење. Ако вера наша не стоји увек на стражи, зло ће нас изненадити и савладати. Негујмо културу технике, - техника је гордост нашег времена; негујмо још више културу душе, - јер душа човечија гордост је свих времена. Још дуго свет неће пропасти, техника није последња реч духа људског, и душа људска имаће, сем технике, много још да ствара. Вера у победу добра то је основни творачки импулс душе, то је основни импулс живота. Ми имамо много више несвесне него свесне вере у добро, зато и живимо. Куд и камо би живот наш био и срећнији, кад би сва наша несвесна, инстинктивна вера у добро постала свесна. Осветимо нашу веру свешћу, осветимо наш живот вером. Благо човеку, који верујући у Бога верује у крајњу победу добра у свету. Још дуго свет неће пропасти, не, никад свет неће пропасти, - он ће се завршити победом и тријумфом добра. Амин.