ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

1. Проповед

О СЛУШАОЦИМА И ПРЕДМЕТУ

Ево и Сунце зађе, уморни мали мрави, и ви сте се већ збили у вашем обиталишту, спремни за сан и одмор. Дуге и дуге часове седим ја више вашег дома и посматрам ужурбаност вашу, а ви ме и не опажате.

Не плашите се! Нисам дошао ни да вас у раду узбуњујем нити у сну узнемирујем. Напротив, рад сам да своју љубав према вама засведочим једним корисним по вас делом. Да би вам сан брже дошао и повратио вам снагу, тако потребну вам за сутра снагу, ја хоћу да вас љуљушкам причама о оном роду коме ја припадам.

Нека вас не зачуђава величина моја, као што мене више не изненађује маленкост ваша. И ви сте велики као ја према неизбројним другим световима, који су испод вас; и ја сам мален према онима, који су изнад мене. Но једнаки смо у томе, што смо и ја и ви учасници овог чудног живота у истом времену и на истом месту. Ко је од нас пре избио на светлост и ко ће пре утонути у мрак, свеједно је; главно је, да смо ми видели и познали, да, главно је, да смо се бићу, облику, начину живота и чудним деловањима један другом начудили. Да се начудимо један другом и самом себи и да се познамо узајамно - томе нас гони природа наша.

Ко је и шта је та природа, о томе нећемо сад разговарати. Само једно: - Она је дубока, мали мрави, као што је дубок мрак вашег лавиринтског обиталишта, неисцрпна је она као и живот који из ње извире. Страх би вас подишао и сан би побегао од вас, кад бих вам причао о дубини и тајанствености природе. Но ја то нећу, пријатељи моји, не. Нисам дошао да улевам у вашу племениту душу страх, но дубљи светски смисао и храброст.

О човеку ћу да вам говорим, о цару земаљском, човеку. Ништа на овој планети нема чудније, о чему бих вам могао говорити, ништа сложеније и фантастичније.

О почетку човека? Да не питате о томе, мали мрави? Ја се бојим да ме о томе питате. Ми људи увек морамо да питамо о почетку свега онога, о чему се говори. Ми смо несрећни зато, што то питање не можемо никад да прећутимо, да сакријемо, ни од себе ни од других. Да ли сте и ви, мрави, те исте среће, те исте несреће?

Повесница наше прошлости почиње с народом, не с човеком. Стотине држава, мравињака, дизани су и рушени пре нас, - и то је оно што нам повесница зна рећи о прошлости. Но о првом почетку живота на земљи, и о првом импулсу, који је претходио томе почетку, ми људи смо у великој неизвесности. Какво је било лице земљино онда, кад је се наш херојски прародитељ на њој пробудио, какво ли је било Сунце, какав ли ваздух и вода, какви ли биљни и животињски другови нашег прародитеља, какав ли пак сам његов изглед, лик, - то би смо ми људи радо хтели знати. Ми бисмо хтели да представимо себи онај свечани дан, кад се на бујном, младалачком крилу наше мајке земље родио праотац нашег рода. Хтели бисмо да га видимо као цара свега живог око њега, како се усхићава неописаном бајношћу лепе девојке Земље, из чијих се свежих груди он хранио слатким соком. Хтели бисмо да присуствујемо првом јутру, кад га жарки зраци Сунца буде из здравог сна. Хтели бисмо да откријемо тајне његовог примитивног духа и срца. Хтели бисмо - и на томе остајемо. Не остајемо ми при првој жељи зато, што ми тако хоћемо, но што морамо. Неизмерни су трудови наши из столећа у столеће, из године у годину, да откријемо нашу колевку, да фиксирамо нашег праоца, да осветлимо далеке тамне пределе прапрошлости, по којима се не ходи два пута. Ми покушавамо можда немогуће, но ми ипак покушавамо. Ми покушавамо, да што више приближимо себи оно, што се све више удаљује од нас. Где је клупче почело да се одмотава, ми не знамо: ми вучемо конац за собом и јуримо све даље од њега.

Блага месечева светлост обасјава ваш дом, мали мрави, но гле - ви већ спавате!