ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

2. Проповед

О РУКОТКАНИМ ХРАМОВИМА

Кроз колико сте рукотканих храмова данас прошли, мали мрави? На колико сте литургија данас присуствовали, на колико жртвоприношења?

Ах, не казујте ми то у бројевима, јер и ја вам то у бројевима не бих могао рећи. Гле, све је у природи безбројно. Ја сам покушавао да бројим и збуњивао сам се, и опет покушавао - и падао од умора, и опет покушавао и - сазнао сам. Сазнао сам, да природа с осмехом погледа на моје бројеве, с презривим, увредљивим осмехом. Таман сам ја избројао десет, а она ми лагано шане: Један! И ја поново погледам по мојој десетици и видим, да она у истини не представља десет ткања, но једно. Ја почињем с том новом, природином јединицом да бројим, но кад дођем до моје нове десетице, опет чујем насмешљиви шапат: Један! И ја поново погледам по мојој новој десетици и видим, да она у истини не представља десет ткања, но једно. Тад почињем ја с том новом јединицом, но кад дођем до нове десетице, опет чујем исти подсмех: Један! И ја проверавам моју нову десетицу и видим, да она одиста није десетица но јединица. Ја почињем с новим крајем, и опет с новим, и опет с новим, док моја мисао не дође до свог последњег краја, и још за једну десетицу даље од сваког краја, и тад - ах, тад шапат природе постане гласан смех и иронија њена несносна, несносна: природа поново изговара један, и мисао моја, уморена и увређена, скрива се у тамни вео и пада у болесничку постељу.

Ја сам покушавао и обратан пут. Тамо где су очи моје виделе један рукоткани природни храм, ја сам и бројао један; но природа ми је с осмехом, с подсмехом, у еху одговарала: Десет! Тад сам ја пажљивије разгледао моју јединицу, и уверио сам се, да је природа у праву. Ја сам спуштао поглед свој за једну десетицу и опет изговарао: Један; но иронички ехо опет ме је исправљао говорећи: Десет! Ја сам се опет спуштао за једну десетицу и опет изговарао: Један. И опет демант. И опет се спуштао, и опет демант. И опет је, мали мрави, боловала мисао моја, уморена и увређена.

Једнога пролећа, кад је мисао моја оздрављавала, ја сам лежао у трави, под Сунцем. И мисао моја, измамљена Сунцем, усправи се у својој болесничкој постељи и на моје изненађење, управи овако питање природи:

- Кажи ми, добра природо, колико има у теби рукотканих храмова? Кажи ми и излечи ме, - гле, ја болујем зато, што не могу да их избројим.

Ја се уплаших од овог изненадног питања моје мисли, и побојах се, да је нештедна природа својом увредљивом иронијом опет не свали у постељу.

- Не зови ме добром, одговори природа, јер ја сам само ткаља добра. Не питај ме о броју мојих рукотканих храмова, јер ја ти не могу казати истину у твојим бројевима, а моје бројеве ти не можеш изговорити.

- Кажи ми, питаше даље моја мисао, црвена од напрегнутости, кажи ми, праведна природо, где се налазим ја у ткиву твојих храмова?

- Не зови ме праведном, одговори природа са истом краткоћом и с још више ироније; не зови ме праведном, јер ја сам само ткаља правде. Не питај ме о месту на коме се ти налазиш у ткиву мојих храмова, јер ја ти не могу истину казати, пошто ти не познајеш ни jедан мој крај!

- Кажи ми, јецаше даље моја мисао, бледа од изнемоглости, кажи ми, лепа природо, бар један крај твога ткива.

- Не зови ме лепом, одговори природа с дивљим смехом, јер ја сам само ткаља лепоте. Не питај ме ни о једном крају моме, јер ја ти не могу истину казати, пошто су моји крајеви и сувише везани један с другим, да би их ти могао распознати, и сувише сродни са средином, да би их ти могао разликовати.

Ах, мали мрави! И не дослушав овај одговор, мисао се моја заогрну тамним велом и спусти се у постељу, и болова још до једног пролећа.