ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ
3. Проповед
О БОЈАЗНИ ОД СМРТИ
Ходећи међу људима, мали мрави, прикључих ово. Фанаилов отац упита једног дана:
- Фанаило, сине мој, колико је часова?
- Сад ће дванаест, оче.
- Фанаило, сине мој, то је мој час. Питај ме брже што имаш.
- Што се људи, оче, боје смрти?
- Који људи?
- Што се безумни, оче боје смрти?
- Они то сами не знају. Они се и не боје, но животни инстинкт који је у њима.
- Ко зна за њихов страх?
- Онај, ко располаже њиховим животним инстинктом.
- Што се умни, оче, боје смрти?
- Фанаило, сине мој, колико је часова,
- Сад избија дванаест. Што се умни, оче, боје смрти?
Фaнаилова мајка упита једног дана:
- Фанаило, сине мој, колико је часова?
- Сад ће дванаест, мајко.
- Фанаило, сине мој, то је мој час. Питај ме брже што имаш.
- Што се људи, мајко, боје смрти?
- Који људи?
- Што се умни, мајко, боје смрти?
- Зато, што желе бити умнији, а сумњају, да ће им смрт моћи више казати о животу, но што им је живот могао казати о смрти. И у колико је већа њихова сумња од њихове наде, да ће им сазнање у смрти решити загонетку живота, утолико је већи и њихов страх од смрти.
- Што се праведни, мајко, боје смрти.
- Фанаило, сине мој, колико је часова?
- Сад избија дванаест. Што се праведни, мајко, боје смрти?
Фанаилова сестра упита једне ноћи:
- Фанаило, брате мој, колико је часова?
- Сад ће дванаест, сестро.
- Фанаило, брате мој, то је мој час. Питај ме брже што имаш.
- Што се људи, сестро, боје смрти?
- Који људи?
- Што се праведни, сестро, боје смрти?
- Кога ти, брате мој, називаш праведним?
- Оне, који су за правду живели и за правду страдали у животу. Што се они, сестро боје смрти?
- Зато што не могу да савладају једну мисао, која им непрестано шапће, да су само за једну реч живели и за једну реч страдали, која се у смрти више не изговара.
- Што се неправедни, сестро, боте смрти?
- Фанаило, брате мој, колико је часова?
- Сад избија дванаест. Што се неправедни, сестро, боје смрти?
Фанаилов брат упита једне ноћи:
- Фанаило, брате мој, колико је часова?
- Сад ће дванаест, брате.
- Фанаило, брате мој, то је мој час. Питај ме брже што имаш.
- Што се људи, брате, боје смрти?
- Који људи?
- Што се неправедни, брате, боје смрти?
- Кога ти, брате мој, називаш неправедним?
- Оне, које није дирало то што други за њих живе и други за њих страдају.
- Зато, што не могу да савладају једну мисао, која им непрестано шапће, да је сав њихов живот био ветар, који је обарао све на што је наилазио, но ветар који се најзад у смрти згушњава у једну стварност, у којој ће они морати сву оштету, и још с великим интересом, накнадити.
- Што се сва бића, брате, у природи боје смрти?
- Фанаило, брате мој, колико је часова?
- Сад избија дванаест. Што се сва жива бића, брате, у природи боје смрти?
Фанаило упита сам себе једног дана:
- Фанаило, Фанаило бојиш ли се смрти?
- Не бојим се, не бојим.
- А што се сва жива бића, Фанаило, у природи боје смрти?
- Зато, што не долазе благовремено до сазнања, да је њихова смрт као и њихов живот само део једног целог живота, који никад не понире у бездан, но у коме поједини потоци пониру у његову сен, да поново убрзо опет избију на светлост.
- Фанаило, Фанаило, гле избија дванаест; то је твој час.
О, драги мрави, како се мени допадао овај Фанаило! Сетите га се некад пред смрт, и то сећање учиниће, да с осмејком предусретне смрт, кад вам се приближи. И ја ћу га се извесно сетити пред моју смрт. Но још боље сетимо га се и раније, - још у подне живота нашег сетимо га се.
|