ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

4. Проповед

О СТРАСТИМА

Ходећи међу људима чух где говоре: Страсти воде смрти! Слажете ли се и ви с људима, мали мрави?

Но гле и спавање води смрти, а спавање није страст! И читање и разговор, и циркус и путовање - све то води смрти, јер све то осеца један по један купон нашега века, и све то лако и еластично, гура нас напред к смрти.

Данас сам био cа својим пријатељима на гробљу, где смо сахранили једнога од нас, или један део свакога од нас. Кад смо покојника заогрнули земљом, поседали смо унаоколо свеже хумке и удубили се у размишљање. Но у таквом тренутку ми људи смо врло слаби на мисли. Све наше мисли у том тренутку беже из свести и крију се, и кад их ми с великим усиљавањем измамимо, оне се само одазову, и одмах побегну, као рђави војници са бојног поља. О, да вам jе видети какво лице имају људи на гробљу, кад једнога између себе сахране, па онда поседају около његовог гроба! С отвореним устима и развученим осмејком само на једној страни лица, и само у пола, у овом моменту и најразумнији личе на идиоте, који, кад га шибају, не зна да ли да плаче, да ли да се смеје.

Седећи тако у идиотском безмислију, рећи ће један између нас:

- Страсти воде смрти.

Чувши ове речи, ја осетих, где се једна страна мога лица још више згрчи, као побуђујући ме више на смех но на плач.

- Но гле, рекох ја, не дижући очију са свежег бусења, нити мисли испод гроба, у коме је лежао наш пријатељ, - гле, и спавање води смрти; и читање и разговор, и циркус и путовање, све то води смрти.

- Значи, ти ниси за угушење страсти? - рекоше остали моји другови у глас.

- Не говорите, рекох, у множини, пријатељи моји, кад говорите о страстима једнога човека. Један човек не може имати више од једне страсти; ако их има више од једне, онда он нема ниједне. Страст не значи демократско уређење душе, но деспотско. Раздељена страст на неколико делова јесте као раздељена дубока река на неколико рукава, које свака овца може блејући прегазити и не мислећи о води но о трави с оне стране воде. Преко нераздељене страсти пак нема моста, и још мање се она нераздељена да прегазити.

Страст је дубоко страдање, пријатељи моји, страдање, обмотано у једну фину опну, која се назива сласт. Страст није свако страдање но само оно, које има и сласти у себи, или око себе, или на дну себе, или на врх себе. Страст је један огањ, који нас греје зато, што је близу нас, и који нас сагорева зато што је сувише близу. Чега се више бојите ви: да сагорете у огњу, или да се удавите влагом гасећи пожар? Бојите ли се више пликова или шкрофула? Знам, знам, бојите се подједнако и једног и другог, тј. бојите се подједнако и присуства и одсуства страсти. Зато и ходите ви кроз живот са шареном душом, као дете са лађама, с једном половином црвеном, а другом зеленом. О, како ми је одвратна шарена душа!

Страст се не да угушити у свету све докле Бог буде хтео да живот постоји. Јер гле, живот наш није друго до страст, тј. није друго до страдање окађено слашћу. А ви бисте желели да се страдање угуши и да остане сама сласт, је ли? О, пријатељи, ви не знате шта желите! Ви желите да се живот оплића, да постане водвиљ! Ви се бојите дубине; трагедију ви не подносите! А трагедија је баш гала-представа у репертоару земље. Водвиљ се даје за публику с умањеном ценом, - за публику с малом ценом.

Чујете ли, пријатељи: страст није свако страдање, но само страдање од себе. Ко није у овом животу никад страдао од себе, тај тешко подноси и страдања од других. Страдање од себе ми називамо слатким страдањем, страдање од других - горким.

Ко није осетио у сласти горчину, тај не може осетити у горчини сласт.

Ко није страдао од пожара у себи, тај ће зајаукати кад му људи прст прже.

Зашто, дакле, желите ви да ја будем ватрогасац? Зашто да давим, да гушим, да угушујем страсти своје као Стамбол своје калифе? Зашто? Ви знате само да су калифи сагорели Александрију, но ја знам да су они и Гранаду сазидали.

Но ви не волите калифе, - а страсти су калифи. Ви волите шарену, разроку душу, волите црвено-зелене лаће.

Та не, не! Не можете ви бити моји пријатељи и пријатељи овога под земљом, и притом волети разроку душу. Устајмо, пријатељи!

Тако ја рекох, мали мрави, и дигох се, и погледах по својим пријатељима. Ах, какво лице видех у њих, кад их погледах! Један образ у свакога од њих беше искривљен, смежуран од ироније, а други безизразан као мермер. То страст, од које они страдаху, беше исписана на лицу њиховом. И ја их загрлих, и беху ми два пут милија, - ови страстотрпци.