ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

6. Проповед

О ПРОЛАЗНОСТИ ЦВЕЋА

Наша страна глобycа опет је пред очима Сунца. Устајте, мали мрави, и погледајте, како облици и боје, бивши изгубљени у тами ноћној, поново васкрсавају при једном погледу сунчевом. Устајте и пребројте се. Гле, кад смо ми спавали, земља је била будна и на послу! Пребројте колико је јучерашњих грађана ваших земља узела и колико вам их је нових послала за ову ноћ. Пребројте, ако можете, колико је нових облика и боја извела јутрос земља Сунцу на смотру, и колико је успела за ову једну ноћ да сакрије од оних, које је јуче изводила. Гле, колико се данас новорођенчади показују нашем погледу с узвиком: Ево и нас овде!

Једно јагње, које се јуче није могло видети, стоји данас пред нама и сушећи се и растећи према Сунцу блеји: Ево и мене овде!

Једна ружа, која је до ноћас спавала под зеленим покривачем, гле, сад се буди и стидљиво смеје на очи Сунца - ево и мене!

Једна длака у мојој коси скинула је ноћас за време мога сна црнину са себе и обучена у бело поздравља ме јутрос и подругљиво понавља: Ево и мене најзад!

Један нов свет је дошао данас, мали мрави, који нас, јучерашње, потискује и с чуђењем нам довикује: Зар сте ви још овде?

Збиља, мрави, зар смо ми још овде? Мени се чини, ми смо овде, а не ми смо још овде. Гле, и ми смо данас новорођени, као и ови око нас, који нас потискују. Зато и ми данас кличемо, не: ево нас још овде, него: ево и нас овде! Гле, и на нама је земља сву ноћ делала, и за ову једну ноћ изменила нам и облик и боју. Нас јучерашњих више нема; сви смо ми данашњи. Мислите ли ви, да земља иједнога дана сме извести Сунцу на смотру старе облике и старе боје? Мислите ли ви, да ми можемо назвати себе јучерашњим, седећи за столом домаћина, коме је име Данас? Кад бих ја тако помислио, моја бела длака, које јуче није било, похитала би с подругљивим демантом. Та то ја видим сву измену на мени од јуче само у једној белој длаци; Сунце пак и земља виде више, много више. Не мислите, да је земља сву ноћ млела око мене и у мени, сву ноћ месила и премешавала око мене и у мени, сву ноћ витлала вихорима материје око мене и у мени, и да је успела само једну длаку на мојој глави да измени. Све је успела да измени, другови моји у кратковидости, све, као и на пробуђеној ружи и новорођеноме јагњету. Ми видимо само, кад земља роди, но не и кад рађа; њену новорођенчад ми видимо тек онда, кад се она примакну смрти. Ми видимо, кад земља самеље, но не и кад меље. Тајанствена је њена радионица, као што је тајанствена њена девојачка топла, утроба.

Лакше, лакше, мали мрави, неко долази; гле, ми нисмо сами! Један отац и син стоје више тек откривене руже. То је Саладин и његов син, Саладин, прослављен са своје мудрости. Ослушнимо, другови, речи мудрости, јер нам оне не могу шкодити.

- Прошлог лета овде је цвала једна друга ружа, којој смо се ја и ти, оче, тако радовали, вели син, као што се сад овој радујемо. Но зашто су, руже тако кратковечне?

- Зато, да би се ми могли радовати, одговара старац с осмехом. Мислиш ли ти, сине, да би нас могла радовати једна ружа, која би била стара као ја, или баш и као ти?

- Но та пролазност, оче, и ако с једне стране увећава нашу радост, мути је, с друге стране. Мени је тешко, кад помислим, да ће ова ружа, која је ето тек сад рођена, кроз неколико дана бити мртва. Гле, седамдесет генерација ружа прошло је само за твога века, оче! Још ми је теже кад помислим, да тај невини цвет, који нас тако радосно гледа, и не слути, како блиско њега стоји заманута коса смрти. Само неколико дана, јадна ружо! Похитај, те диши и гледај! Само неколико дана!

На то ће старац рећи:

-Ти сине, оплакујеш једну ствар, која троструким животом живи, и која ниједан не може изгубити. Један живот ове руже јесте живот јучерашњи, други је живот данашњи, а трећи живот сутрашњи.

- Кажи ми то, оче, другим речима.

- Један је живот ове руже у ружама, које су пре ње биле, други је у њој самој, трећи је у ружама, које ће после ње бити.

- Кажи ми то, оче, другим речима.

-Један је живот ове руже у духу, који ју је гледао пре садашњег њеног откровења, и који је се сад сећа, други је у духу, који је сад гледа, и који ће је се сећати, трећи је у духу, који ће је гледати у сећању. Дух, који је ову ружу некад гледао и који је се сад сећа, јесте дух провиђења; дух који је сад гледа и који ће је се сећати јесте, дух откровења; дух, који ће је гледати и у провиђењу и у откровењу, јесте дух засићења.

- Кажи ми то, оче, другим речима.

- Ова ружа чини део живота нашег духа од тренутка, кад су је очи наше виделе, као што ће она чинити део телесног живота козе, која је обрсти. Наш дух дели живот духа Божијега. Ружа ова отуда не може умрети док не умре наш дух; наш дух не може умрети, док не умре дух земљин; дух земљин не може умрети, док не умре дух Божији.

- Кажи ми то, оче, другим речима.

- Ова је ружа, сине, пролазна као ветар и непролазна као Бог. Ова је ружа, сине, нова као јутрошње јутро, и стара као свет.

То рекавши отац се наслони на раме сину, и ено их, мали мрави, ено их где одоше.