ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

7. Проповед

О РАТУ

Ходећи кроз живот, мали мрави, чух један разговор, који и вама може страх задати од људи. Пита мали Велизар мајку своју:

- Што се тресе земља, мајко моја? Зашто јече дубраве несвојим гласом? Зашто је ваздух тако тежак као да га неко збија у земљу, и Сунце тако увело, као да је болесно? Зашто, мајко, стада беже с ливаде и тице се крију у своје дупље? Зашто, мајко, оца и браће нема данас код куће, и ти, зашто си ти тако бледа? Зашто су тако горе мирне од јуче, - ниједним листом не трепере, као да су у растопљен метал умочене и охлађене? Зашто си ти тако ћутљива, тако тиха, - као дух ходиш на врху прстију; говори мајко, зашто?

- Зато, што је рат, сине. То људи ратују, - зато.

- То људи ратују, велиш, мајко? Но не шапћи, мајко, говори гласније и јасније. Шта значи то рат, мајко?

- То значи, да се људи бију, сине. То значи, да се људи кољу оним мачем, који им је Христос донео, и оним мачевима, које ни до Христа ни после никад није рђа нагризла, - вечно сјајним и оточеним мачевима.

- Хахаха! - насмеја се Велизар. То значи, другим речима, да човек човеку испупчи врат као ја пилету, и кад се кожа на врату добро затегне, онда човек по човеку заструже ножем, тамо-амо, као ја по пилету, и кад рскавица зашкрипи и кост испод рскавице зазвечи, онда се један човек опружи на земљи, а други остане стојећи пред црвеним водоскоком, задовољан као ја над закланим пилетом. Је ли тако, мајко? Хахаха! Па зар се од тога сва природа уплашила?

- Ћути, грозно дете! Рече мајка и задрхта при том. Ћути, није тако. То је коб, која над људским родом виси.

Време пролази, Велизар стари. Пита мали Теодор, син Велизарев, своју мајку: - Што се тресе земља, мајко моја? Зашто жене у црнини ходе и нејака деца земљу ору? Где су људи, где је отац, мајко моја!? Зашто се песма нигде не чује и зашто старци ходе гологлави? Зашто се толики свет цео дан око поште тиска? Зашто ти, мајко тако често ноћу, устајеш пењеш се на кров куће и гледаш на север, тако дуго гледаш на север, одакле долази некакав тутањ и где некакви необични пожари свакотренутно вежу небо са земљом? Зашто си ти тако бледа, тако ћутљива и тиха: - као дух ходиш на врх прстију: говори мајко, зашто?

- Зато, што је рат, сине. То људи ратују, - зато.

- То људи ратују, велиш, мајко? Но не шапћи, говори гласније и јасније. Шта значи то рат, мајко?

- То значи, да човек човека оловом решета и огњем пали. А ово значи, да људи настављају занат својих отаца: да својом крвљу натапају и својим костурима означавају међе на њој. А ово значи, да је људима милија црна земља но њихова крвна браћа. А ово значи, да људима није мила стара пророчка реч о њиховом братству.

- Хахаха! - насмеја се Теодор. То значи, другим речима, да човек човеку ломи једно по једно ребро, и прави се да не чује крцкање костију, као што ја ломим пруће на старој котарици, па кад се отворе једна врата на прсима, онда човек човеку наспе ватре унутра, као ја у изломљену котарицу, па кад ватра почне да стињава крв и глође срце, тад човек стоји више човека, пред стубом дима, и прави се да не осећа никакав мирис, као ја над изломљеном и запаљеном котарицом. Јесам ли те добро разумео, мајко? Хахаха! Па зар ти због тога не можеш да спаваш?

- Ћути, грозно дете! Рече мајка и задрхта при том. Ћути; ниси ме разумео. То је коб, која над људским родом царује.

Време пролази, Теодор стари.

Пита мали Борис, син Теодоров, своју мајку:

- Какав је то урнебес око нас, мајко? Какве то људе већ неколико дана провозе поред наше куће, с белим платном око главе, око ногу, око руку, око груди? Погледај на улицу, мајко, како испод тих кола капљу црвене капи у прашину! То се крв нечија просипа; - чија, мајко? Зашто је наше гробље тамо у брду већ од дужег времена тако напуњено народом, мајко, зашто свештеник свако јутро тако рано тамо јури и тако позно отуда се враћа? Зашто смо ја и ти тако дуго сами код куће, мајко? Зашто је се вранац сам вратио кући без оца, мајко, с пуним бисагама усирене крви и очевим калпаком у тој крви? Зашто су некакви непознати људи, мајко, отерали сву нашу стоку испред куће? Но пре свега реци ми, зашто плачеш и дан и ноћ, мајко?

- Зато што је рат, сине. То људи ратују; зато.

- То људи ратују, велиш, мајко? Но не шапћи, говори гласније и јасније. Шта значи то рат, мајко?

- То значи да људи руше и оно што су они зидали и оно што је Бог зидао. А ово значи, да људи пљују на све оно, што су некад звали лепим, и бацају се блатом на све оно што су некад звали добрим. А ово значи, да људи дају прилике и себи и Богу за ново стварање. Бог се, сине неће уморити у стварању, но људи се често и лако уморе за ново стварање; они само онаказе, упрљају, раскомадају, разруше, па онда уморени, седају на рушевине и с гуслама у рукама, као слепци на пијацама, плачу над прошлошћу и просе хлеб у Бога.

Рат је победа коби, сине, над људским родом.

- Ах, мајко, како су бедни људи, с којима ћу и ја сутра можда у рат против коби? Кад ће рат, мајко, значити победу људског рода над коби? Ах, мајко, тај дан биће од сад циљ свих мојих жеља и све моје снаге! Ратовати с људима, мајко, за мене је мала и одвратна и презрива ствар.