ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

10. Проповед

О КРАЉЕВИЋУ ГАУТАМИ

Ходећи једног жарког дана, мали мрави, свратих у хлад једне старе палме, да се расхладим и одахнем. Кад сам се довољно и расхладио и одахнуо, устадох и појмих да пођем даље. Но у том тренутку ослови ме палма: Зар ниједне мисли, неблагодарни, нећеш мени поклонити за хлад који сам ти дала? Не трпим ли ја доста неблагодарности од мајмуна и змија, да треба још и од вас људи да трпим? Или мислиш ти, да ти ја ништа друго не могу дати осим хлада?

- А шта би ми ти још могла дати осим хлада, на коме сам ти ја уосталом од срца благодаран, добра палмо? - рекох ја.

- Могла биx ти дати, на пр. једну истиниту бајку о краљевом сину, који је пошао да тражи истину, и овде подамном је нашао.

- Та за Бога? Тада кажи ми брже ту бајку, добра палмо, кажи. Ево поклонићу ти не једну но све мисли своје, само ми кажи ту бајку.

- Бајку о краљевом сину, који је тражио истину, само ја једна знам између свих оних, који се праве да је знају. Ти је можеш чути и од сваког лотоса, но не тако праизворну и достоверну. Лотоси су горди, што је душа краљевог сина некад у њима тобож живела, и од те гордости они не могу довољно да се предаду беспристрасном чувању и предавању истине.

- Нећу лотосе ни питати, ако ми ти кажеш, добра палмо. Но кажи!

- Млад као роса и леп као Сунце при јутарњој роси, стао је једнога подне краљев син у мој хлад и махнуо руком по челу, на коме није било зноја. На његовом челу није било зноја од жаркога подне, но било је таме од тешких мисли; и млади краљев син је махнуо руком, да скине таму и растера тешке мисли своје. Два дана и две ноћи стајао је он пода мном и с времена на време махао руком по челу. Дању је ћутао и гледао у себе, ноћу је ћутао и гледао у звезде. Трећега подне он овако проговори:

- Како да се избавим из чаробнога круга својих мисли? Како да изађем на један прав пут, на коме глава не кружи и несвест не прети? Да не долази овај чаробан круг мисли од чаробног круга живота? Да живот није један чаробан круг?

Заиста, живот није друго до један чаробан круг. И зато што је живот један чаробан круг, и мисли моје знају само за кружно кретање. Живот се креће у кругу, зато и мисли мора да се крећу у кругу. Како, дакле, да се избавим из чаробног круга живота?

Непрестано кружење у чаробном кругу бића доводи до беснила. Досадио ми је непрестани шкргут зуба око мене и непрестано ковитлање мисли у мени. Треба се лечити од тога беснила. Но како да се човек излечи од беснила, које долази од великог кружења, ако се најпре не избави тога кружења? Како пак да се избави тога чаробног кружења? О, велики Вишну, како?

Како да се управи пут живота, да не савија више у бескрајни круг, но да дође до једнога краја? Или, како да се скрене у страну с тог кружног пута, да се скрене и устави? Само да је се кружења избавити, кружења, које заражује беснилом све оне, који се по несрећи у њему нађу! Кокош носи јаје, јаје носи кокош - и пут бића непрестано кружи, и беснило кокотања непрестано кружи. Па докле, докле, о Агни?

Душа се сели из тела у тело, и кад обиђе сва тела, опет се враћа у своје прво тело, и точак бића поново се заокреће. Одмора жели душа моја, за искупљењем из круга бића чезне она. Доста је одећа променила она, мрске су јој све постале, мрске као беснило и тешки као панцир од гвожђа. Можеш ли ме ти скинути с точка живота, о Шива!

Не, не; нити је Вишну Бог, нити је Агни Бог, нити је Шива Бог. И Вишну и Агни и Шива су у покрету, док прави Бог мора да је ван покрета; и Вишну и Агни и Шива у кругу су сравњења и различења, тј. у кругу су бића, док Бог мора да је ван сваког сравњења и различења, тј. ван круга бића; и Вишну и Агни и Шива су у одећи, у телу, и отуда су под прагом искупљења. Не, не; нити је Вишну Бог, нити је Агни Бог, нити је Шива Бог, нити ми се вреди њима обраћати.

Сам себи се морам обратити, сам својој мисли. Мисао своју најпре морам искупити од сваке жеље за бићем, а кад мисао искупим, тад ћу имати бар један спокојан кутић, одакле могу изводити даље искупљење. Мишљу својом треба да се вежем за царство покоја Божијег. Искупити најпре мисао од општења са светом и ограничити је једино на општење са небићем, са Богом, са самом собом, чистом и несмешаном. Општење са светом значи задуживање свету, а дужника свет не пушта од себе. Ко више општи са људима, са животињама, биљем и минералима, тога душа више мора да се сели у тела њихова. Ко више ужива мешајући се са бићима око себе, једући их, или радујући се или жалостећи се њима ма на који начин, тога душа бива све више смешана и заплетена у круг тих бића, и мора се селити из једног у друго.

Не мислити о бићима око себе и не желети их; уздићи мисао изнад бића, до небића, до спокојног, божанског небића, у томе, је искупљење. Да ли у томе? У томе, у томе, да у томе.

И рекавши то млади краљевић последњи пут махну руком по челу и скиде таму, која је дотле на њему пребивала. Скинувши таму с чела он скиде и своје краљевско одело са себе и положи га у мој хлад и удаљи се лаганим кораком, с прекрштеним рукама на прсима.

Те ноћи дође к мени млада краљица у сјајној пратњи. Обливши сузама доламу и чалму свога мужа, она ме поче миловати и питати:

- Кажи ми, добра палмо, где је млади краљевић, муж мој? Гле, он је скоро био под тобом у овом оделу.

- Лепа краљицо, рекох јој ја, муж твој не жели бити више ни муж, ни отац, ни краљ, ни грађанин. Он је се одрекао свега: свију жеља и свију богова; само једно жели он још.

- А то је?

- Да буде он Бог.

Кад то чу млада краљица и њена свита, сви се толико разгневише на мене, да ме почеше бичевима шибати и мачевима насецати.

Педесет година од тада је прошло. Ране су моје зарасле, но успомена моја на младог краљевића није се изгубила. Лотоси су око мене ницали и почели ми досађивати својим хвалисавим анегдотама о мудроме краљевићу, чија се слава проносила свуда по трави, свуда по лишћу, по камењу и међу животињама.

Једнога јутра заустави се пода мном једна група просјака. У белобрадоме, меланхоличноме вођи њиховоме ја познадох негда младог краљевића. Ја га једина познадох; лотоси га нису познали. Тек што поседаше у мој хлад, приђе једна група младих људи и клече пред старца.

- Учитељу, рекоше, шта нам треба чинити па да будемо спасени?

Старац одговори:

- Ништа не треба да чините, но треба да мислите. Отргните мисао вашу од променљивог и пролазног лица бића и уздигните је над бићем, ван бића, до небића. Нека се очи ваше не заустављају на бојама света, јер су боје обманљиве; нека се уши ваше не заустављају на тоновима, јер су тонови обманљиви. Све што је за очи и уши у свету примамљиво, све је обманљиво, јер све је привидно и пролазно као сен. Отргните мисао своју од ове трке сени, раскините све везе са свима нестварним визијама око себе, које вас маме у крило своје, у крило жеља и трпљења, и удубите се у себе, у чисту мисао, где нема покрета, ни боја, ни тонова, ни жеља. Тад ћете бити спасени у царству онога, који је ван бића, који је без бића, - у Нирвани.

Кад се испосници удаљише, један млад човек управи на мене питање:

- Јеси ли га ти разумела, палмо? Ја нисам.

- Он жели да буде Бог, одговорих ја, и вас учи, да то будете. Презриво ме погледа млади човек и оде од мене. Насмејаше се лотоси око мене, чувши мој одговор младићу, грохотом се насмејаше.

- Луда палмо ти, шта говориш? Како може неко желети да буде Бог, ко је чуо, да места богова Вишну, Агни и Шива нису још упражњена?

- Луди лотоси ви, одговорих ја, како мало познајете ви овога мудраца! Да је икад душа његова становала у вама, ви би га боље познавали. Да је једног минута његова душа била у вама, ви би знали, да он не признаје ни Вишну, ни Агни, ни Шиву за богове. Но није.

Педесет година од тада је прошло. Гнев мој према лотосима изгубио се, но успомена моја на старога мудраца није се изгубила.

Једнога јутра почеше зидари да зидају онај храм, који ја мојим врхом могу видети, а чије белуцање кроз гране и ти можеш приметити, онај велики прекрасни храм.

- Коме то људи подижу нови храм? - упита ме тога дана орао. Знаш ли ти палмо?

- Знам, одговорих ја. Некад је у сјају и раскоши живео један краљев син. Једнога дана он је оставио свој краљевски двор и своју жену и пошао, да тражи истину. Нашао ју је овде пода мном. Од тада до смрти је тражио да постане Бог, но не Бог као Вишну, или Агни, или Шива, не Бог у телу, у покрету, у бићу, но Бог ван тела, ван покрета и ван бића. И постао је. Постати Бог је значило ослободити се од бића, искупити се из чаробног круга живота. Но он није желео да буде Бог, који ће над људима владати и коме ће људи храмове подизати. Људи подижу храм својој мисли, а не његовој.

Такву ми бајку, мали мрави, исприча палма својим шумним лишћем једнога жаркога дана. Можете ли поверовати у ту бајку, другови моји? Шта веле ваши скептици? Ја сам одмах поверовао палмином причању. Та ми се бајка чинила позната, блиска. О мрави, мрави, та то је једна од свакодневних бајки живота. То је бајка о томе, како се мисао људска бори за светлост, како се распиње и страда у тој борби, како племенито гине, и како у другом облику васкрсава.