ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

12. Проповед

О ВРЛИНИ

Питају ме људи, мали мрави: Кажи нам, ради кога нас је Бог створио: ради нас или ради других? Ако нас је створио ради нас, врлина нам је штетна, ако нас је створио ради других, врлина нам је мрска. У оба случаја дакле, ми нисмо у стању пригрлити врлину, коју су нам пророци проповедали. Јер како би пригрлили без лицемерства нешто, што нам је штетно или мрско? - питају ме људи.

А ја им велим.

Погледајте Сунце кад јутром излази и кад вечером залази и помислите, рад кога оно показује толику своју лепоту, ако не рад вас? Погледајте ову нашу неуморну Пепељугу, како се сваки дан труди, да у одређено време окрене Сунцу ону страну, на којој су ваше њиве и ваш дом, ваша деца и ви сами, и помислите, рад кога се она сваки дан тако ревносно труди, ако не рад вас. Погледајте море и горе и ливаде, у којима живе безбројна јата, безбројне поворке, и безбројна стада, и помислите, рад кога су њихови животи, ако не рад вашег. Ваздух и светлост и вода и минерали - рад кога су ако не рад вас? Сама земља са свим својим плодовима, рад кога је, ако не рад вас?

И кад то видите и о томе промислите, тад промислите још и о овоме. Рад кога сте ви, ако не рад достојанства планете, на којој сте? Рад кога су очи ваше, ако не рад лепоте Сунца, и уши ваше ако не рад музике неба и земље? Рад чега су руке и ноге ваше, ако не рад драме, коју нисте ви устројили? Рад чега је ваше живо тело, ако не рад поезије природе, и мртво, ако не рад пира оних, за које сте ви велики као земља за вас?

И кад и о једном и о другом будете промислили, тад ћете ме разумети, кад вам будем рекао, да је Бог створио и вас ради других и друге ради вас. Разумећете ме, драга браћо, да све постоји рад свега.

Онда, кад ово будете разумели, врлина вам неће бити ни штетна ни мрска.

Јер како да буде ваша врлина штетна вама, кад је она корисна свима? И како да вам она буде мрска, кад је лепа?

Чујте и реците, како вам се допада ово, што сам ја чуо једнога дана под једним орахом. Седећи једнога дана под орахом, омиљеним ми од детињства, ја чух, где лишће на ораху љутито рече:

Зашто ми, овако мали и слаби, да се печемо на овом Сунцу ради великог и моћног ораха? Зашто да ми чувамо његове гране у хладу и да удишемо ваздух, који је његовим гранама, тако дугим, и стаблу, тако дебелом, за живот потребан? Није ли Бог нас створио ради нас самих, а не ради њих? - Не морамо се један на другог љутити, одговорише им гране и стабло. Ваша мисао закључује у себи смрт и вашу и нашу. Задржите своје за себе, а ми ћемо опет своје за себе.

И би тако. Лишће преста да даје гранама и стаблу ваздух и светлост, а гране и стабло престаше, да лишћу спроводе храну.

Доцније сам ја морао тражити хлада под другим орахом, јер на овом старом лишће је брзо ужутело и одлетело тамо куда је ветар хтео, а гранати и дебели орах је усахнуо.

О браћо, ви не желите судбину свету, какву је имао овај орах? Не, ви то не желите, ја познајем срце ваше. Још мање ви можете желети такву судбину најближој грани, која вас држи. А најближа грана, која вас држи, и која вам спроводи из дубине храну у замену за оно мало светлости и ваздуха, што јој ви сада дајете, - та грана јесте човечанство. -- Од двога имате да бирате једно: или судбину ораха или врлину. Изaберите врлину, браћо моја, ја вас заклињем: изaберите врлину, да би сте живели! -

Тако ја одговорих на питање своје браће, мали мрави. И обазрех се на васиону, да чујем њен суд о моме одговору. Но васиона беше равнодушна, као да ме није ни чула. И ја не осетих увреду, али бол осетих од њене равнодушности. И почех да се разговарам у безмесечној безвезданој ноћи са својим болом. И рекох му: Зар не можеш и ти бити равнодушан? Не могу, вели.