ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

13. Проповед

О ВЕЛИКИМ ПЛАНОВИМА

Драги мрави! Ходећи поред једног гробља бејах изненађен кикотом, који допираше до мојих ушију с овога места, на које је забрањено улазити са псима и смехом.

- Чим је дозвољен приступ смеху у овај град туге и озбиљности, помислих ја с негодовањем, онда свакако није учињен изузетак и у погледу паса. И при том почех ослушкивати да ли ћу чути лајање. И не преварих се, - чух; но за чудо то лајање, праћено кикотом, беше за мене разумљиво.

- Заносио се човек великим плановима, хахаха! Сад нека се одмори, грешник, заједно са својим плановима. Или не; он сам нека се сад одмара под земљом, јер његови планови нису се дали закопати: они су се разлетели по свету, да траже какву другу слабу главу, сличну овој, у каквој су и до сад били, те да се у њој настане и распињу је до смрти, - ававав! Само нека су подаље од наше главе! Наша глава зна да је живот људски кратак и трошан, зато не мисли о ваздушним кулама, но о ономе, што је оку и језику најближе. Ав!

- Нашег покојног друга мучио је план о оснивању једне државе, у којој би било више правде и солидарности међу људима, него што је данас има. За остварење тога плана наш друг је све предвидео, само не своју смрт. Зато ми који предвиђамо смрт пре или после, затварамо тврдо своју главу, ако на нас насрну осиротели сад велики планови покојника.

Тако лајаше један бас; један тенор потом ругаше се овако:

- Он је мислио и о бушењу земље скроз, и о спајању мора с морем, и планине с планином; он је пребирао и разлагао све елементе земаљске, с надом, да ће наћи основни елеменат, из кога је се све што постоји пројавило; маштао је и о електричној комуникацији између земље и осталих звезда, заносио се одшифровањем животињског језика, и није могао никад слатко да једе од размишљања, како да се појача и прошири функција људског мозга.

Но ми знамо, да је смрт на прагу, зато се смејемо његовим великим плановима, хахаха! И зато се држимо онога, што се да опипати и омирисати у ограниченом времену и простору, ав!

Кад се ова оргија већ довољно приближи мени, тако, да моји нерви почеше да се костреше, ја узвикнух:

- Ко сте ви?

- Ми смо људи, - чух одговор.

- Аа, тако: значи, ви сте људи? Збиља?

- Да, ми смо људи; сахранили смо једног свог друга, који је имао дуже планове од живота и веће од људског мозга. А ти, ко си ти?

- Ја сам син туге, рекох, коме је забрањен улазак у тај град, од како је вама допуштен. Кад се опет при улазу у ово гробље дигне табла коју сте ви оборили, ја ћу поћи на гроб онога, кога ви однекуд називате својим другом, да му се поклоним.

И чеках, да се удари ценa на улазак у гробље; но како не би изгледа, да ће моме чекању скоро бити крај, ја се удаљих у пустињу.

Ходећи поред Мртвог мора, смотрих човека, где баца мрежу y воду.

- Ваљда си ти једини човек у свету, рекох му, који не зна да у том мору нема рибе?

Како ми он ништа не одговори, ја седох крај њега и остах до вечера. Кад се Сунце смириваше и његови последњи зраци дрхтаху на површини воденој, ја скочих и засмејах се.

- Ти се свакако смејеш зато, што си се сад тек сетио, да је се Сунце над нама смејало нашем беспосличењу, - тумачаше тако мој риболовац, водоловац.

- Но откуд ти знаш да се ја томе смејем?

- Отуда, рече, што се и ја сваки дан при заходу Сунца томе смејем.

- Бавиш ли се ти још чим-год осим беспосличењем? - упитах га ја. Или је беспосличење твоје једино наслеђено и усавршено занимање?

- Бавио сам се, вели, некад великим плановима, а сад се бавим: преко данa бурлањем мора, увече до поноћи смејањем, а од поноћи до Сунца плакањем.

- Зашто си променио своје прво, тако узвишено занимање?

-Та нисам ra ја ни променио! Оно је и сад моје занимање. Некад сам се бавио великим плановима и покушавао међу људима да их остварим, но тиме се изложих опасности, којој се излажу сви они, који добро желе људима. "Мислити можеш о великим плановима, но мислити о њиховом остварењу не смеш." Тако ми рекоше моја браћа и протераше ме из своје средине. Зато и седим сад овде и занимам се истим великим плановима као пре. Море бурлам овом мрежом, да би заварао мисли своје, које ме подстрекавају непрестано на какву акцију; увече кад сустану руке од бурлања ја се смејем, да би растерао своје мисли, а после поноћи плачем зато, што видим, да само у овом положају могу бити добар људима.

- Знаш ли ти оно место, где је забрањено улазити са псима и смехом? - упитах га ја.

- Знам, рече; тамо је сад скинута та забрана.

- Сад је она понова дигнута. Хајдемо прво тамо, а потом ћу те ја увести међу људе. Нису, пријатељу, људи недоступни великим плановима, но велики су планови недоступни њима због велике галаме. Због велике галаме, због великог галиматијаса њихових осећаја и њиховог језика, људи само у пола чују и у четврт разумеју велике мисли, зато их прогоне. Хајдeмо да тражимо, пре свега, лека против галаме људске, против галиматијаса људског.

И ми обојица остависмо Мртво море за леђима, мали мрави, и окретосмо се лицем Полу-Живоме мору људском, с великим планом: да га учинимо сасвим Живим.