ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

14. Проповед

О МРТВИМА

Без сна сам провео и ову ноћ, мали мрави. Сан, заузет око других људи, као да је на мене сасвим заборавио. Ја сам га чекао и чекао, и због дугог чекања омрзао сам и њега и себе; њега, што ме је ставио у тако глуп положај, да чекам на њ; себе, што сам се дао дуго држати у том глупом положају. Нема, мрави, глупљег положаја од чекања сна који не долази.

Оставио сам постељу и рекао сам јој, ако сан дође, нека сам спава на њој! Ишао сам потом у ливаду и пошао ходати тамо-амо. Месечине није било, и ја сам осветљавао себи пут мислима, многобројним мислима, које су час трчале предамном са својим малим фењерима, а час се пењале ка звездама, као да им тобож помогну увећати њихову светлост и расејати таму.

- О несташне мисли моје, рекох им ја, поштујте таму и не тумарајте тако распуштено по њеноме царству, јер њено царство није царство нас живих, но царство мртвих.

- Па где су ти мртви? - питаху ме мисли моје.

- Они су око нас, над нама, под нама, у нама; они испуњавају сву таму. Они разговарају ћутањем; ућутите се, и чућете њихов разговор.

И наста тишина, неизмерна и немислива тишина; таква тишина, да би клаћење сказаљке времена одјекивало у њој као гром. И мислима мојим откри се у том тренутку једно ново царство, виђење кога мени би пријатније од ма кога сна.

Целу ливаду покрише беличаве, светлуцаве фигуре, чији редови постајаху све гушћи и гушћи, јер између једних ницаху све нови и нови редови. Моје се мисли задржаше на једном густом реду фигура, које као трава изникоше око мојих ногу и узрастоше до мојих очију.

- Ми смо душе оне траве, која је некад на овој ливади расла. Тако ја разабрах говор овога најближег реда, који се тискаше око мене и представљаше ми се.

- Кад смо ми живеле у виду траве на овој ливади, ми смо имале здравији сан од тебе. Многе и многе генерације наше познају тебе, познајемо те све ми, које смо те гледале, кад си нас ти при светлости гледао и кад си нас у бесаним ноћима твојим стопама иза сна будио. Ти си нас жалио, кад си видео, како нас косе, газе, једу или сагоревају, чак и онда жалио си нас, кад си сам ти био принуђен, да ускораваш нашу смрт; жалио си нас гледајући како се ми, беспомоћни предајемо у жртву свакоме, ко од нас жртву жели. Ти си знао, да смо ми твоје сестре, од једнога Оца, који је на небу, и од једне мајке, која је Земља; - и зато што си то знао, ти си нас жалио; - и зато што си нас жалио, тебе је сан избегавао.

Тебе мори уска и досадна проповед људи о њиховом братству. Твоја душа узмућује се, кад чује продавце језика, где сваки дан вичу: сви су људи међу собом - браћа. Твоја душа зна да су сви људи и нама браћа, и нама, који у биљу живимо; - зато је души твојој досадна уска проповед о искључивом братству људи, и због те досаде избегава душа твоја продавце језика, - и сан твоју душу.

У томе овај ред беше потиснут другим редом, који се као згусну око мене.

- Ми смо душе оних животиња, којима ова ливада није била непозната за време телесног живота. Тако се представљаше овај ред. Кад смо ми живеле у облику животиња, ми смо имале здравији сан од тебе, јер ми нисмо сазнавале наше братство ни с тобом кога смо се бојале, ни с биљем које смо равнодушно гризле, или из њега постепено животне сокове испијале. Ти си имао и имаш сазнање, да смо ми твоје сестре, твоје рођене сестре, од једнога Оца, који је на небу, и од једне мајке, која је Земља. А с тим сазнањем сан је непомирљив.

Тебе мори уска и досадна проповед људи о искључивом братству њихову. Ти се стидиш што људи нису још успели до сад да дођу до једног вишег сазнања. Ти се стидиш, што људи не знају, или боје се да знају, да смо им ми браћа. А од свакога стида сан бега.

Тад нагрну један већи ред, не мање густ него прва два, и моје мисли овако разумеше њихов разговор:

- Ми смо душе људи, који су под овом ливадом сахрањени, или који су некад по овој ливади ходили, или некад на њој били споменути. Кад смо ми живели на земљи, сан је био према нама расположенији него што је сад према теби. Од тебе сан бежи стога, што си ти уселио у себе нешто што само нама мртвима припада, наиме: сазнање о свеопштем братству свега што на земљи живи. Они, који само братство људи проповедају, мисле, да ће тиме довољно аргументисати своју другу проповед, основану на тој, - проповед о једнакости људи. Сви су људи браћа међу собом, дакле, сви су људи једнаки међу собом - тако гласи њихова цела проповед. И ова проповед за живот ваш не вреди ништа, јер живот је природа основала на једном другом принципу, - на принципу братства и неједнакости.

Твоја проповед гласи, или не, - твоја проповед не гласи никако - но твоја мисао јесте, да све што живи на земљи сачињава једно братство, које произлази од истих родитеља. Кад би ти пошао за проповедницима људског братства, ти би могао рећи: Људи, животиње и биље јесу браћа међу собом, дакле људи, животиње и биље су једнаки међу собом. Но како ти живот са свих страна довикује: Нема у моме царству једнаке браће, ти и не можеш да идеш за оним проповедницима. И сан те избегава, јер сан је један подао створ, који не сме нигде да се осами.

После овога ја опазих, како се ливада, на којој стајах, развуче с краја у крај земље и покри новим легионима душа које избијаху из мрака, као бели таласи из дубине морске.

- Ах, како је огромно царство мртвих! - узвикнух ја с дивљењем.

- Тако огромно, да је царство живих, које ћеш видети сутра на светлости, само један ништаван део овога царства, - рече глас једне душе, која као да сеђаше на моме рамену.

- Ко си ти, душо, која ми тако говориш? - упитах ја.

- Ја сам једна од оних душа, чија тела почивају у египатским пирамидама.

- А ја сам једна од оних, чија тела сачињавају полинезијска острва, - рече други неко.

- А ја сам душа једне палме, - рече неко трећи.

- А ја душа једне брезе.

- А ја душа Питагоре.

- А ја душа Цезарева.

И наста један шум, као шум опалог лишћа, које ветар само лагано по врху додирне. И кад наста тишина око мене, још се у даљини чујаше тај лаки шум: и до саме зоре он се није губио.

- Како се зове ваше царство? - упитах ја.

Ви га зовете царство мртвих или прошлост, а у нас оно се назива царство живих или садашњост. Ваше царство за нас је царство прошлости, јер ми смо били, што сте ви. Ви нас тражите за собом, а ми идемо пред вама. Ви шаљете на нас често анатему, често благослов, но и једно и друго не пада на нас, јер ви их бацате за се.

Ваше царство и наше царство јесте једно царство, јединосушно и нераздељиво.

Кад је зора наступила, мали мрави, кад је се на истоку отворило једно црвено море опкољено полукругом таме, ја сам се враћао по тамној ливади са умореним мислима својим дома. На постељи ме је чекао сан, који кад ме угледа рече жалосно:

- Ја те сву ноћ овде чекам, и сад већ морам ићи. На ову подлу лаж у мене се згрчише боре на челу, и као да се умножише. Ја се поново огрнух својом кабаницом и дођох над ваш дом, другови моји, и чеках док вас Сунце не пробуди, да се с вама разговорим.