ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

15. Проповед

О ГОРЕЋОЈ КУПИНИ

Заборавите умор ваш, мали мрави, и ходите да гледамо горећу купину, која над нашим главама пламти. Ходите да бројимо пламене језике, који из дубине неба као бајке искачу пред нашим очима. Један пламени језик везан је за други златним и брилијантским концима, а сви пламенови укупно пожар су једне купине, која гори и не сагорева. Ко зна, од кад гори? Ко зна, зашто не сагорева? Ах, мали мрави, ја и ви то не знамо! Ја и ви смо само позвани, да се издалека, издалека, боси и гологлави, поклонимо тој пламеној купини, која пламеном дише, пламеном гледа, и пламеном говори.

О васионо, о пламена купино, вапио сам ја још једне друге ноћи, мали мрави; вапио сам из даљине, из дубине: о пламена купино, како је твоје право име? Гле, ја те зовем пламеном купином, но зовем те тако само полугласно, получујно, безгласно и нечујно, као што зовем путника на друму у шуми, коме не знам имена, а кога осећам потребу при сусрету ословити. Ја знам, да ти ниси ни пламен ни купина, јер да си пламен, ти би жегла, а да си купипа сагоревала би. Но како да те зовем, сјајна поезијо? Збиља да ли сјајном поезијом?

Ти ћутиш и буктиш, пламена купино! За моје уши ти ћутиш дубље од гробова, тврђе од једног атома у средини гранитне стене. И у ћутању своме ти си за све моје мере неизмерна у величанствености и лепоти. Каква ли си тек у говору своме за онога, ко те чује! Благо ономе, ко чује говор твој, ко разуме пламене језике твоје! А ја сам пред тобом као глув на концерту, који види како се дува и вуче по инструментима, који види но не чује. И ја видим твоју музику, - но само видим. Не љути се на мене, велика музико, што ти не аплаудирам друкчије но гробним и гранитним ћутањем. Најхармоничнији аплауз, који ти човек са земље може дати јесте ћутање, једно ћутање, при коме се сваки нерв у језик претвара.

О пламена купино, како је твоје право име? Гле, ти ћутиш и пламеновима својим исписујеш своје име по небу, пред очима мојим. Но шта вреди, кад је азбука твоја мени непозната? Шта вреди, кад очи моје, моје малене очи, не могу да догледају крајеве твога једнога слова? Но и у једноме недогледном слову твоме ти си за мене неизмерна поезија. Каква ли си тек у целим стиховима својим за онога, ко разуме азбуку твоју! Благо оном ко је дорастао до разумевања пламене поезије твоје!

Заборавите умор ваш, мали мрави, и чујте, какав глас из гореће купине допре до моје дубине, до дубине, другови моји, која је и вама знана.

- Ко то зове из дубине к мени? Ко ме то ословљава по имену? То је свакако син земљин, последњи пород земљин, увек незадовољни. Има неколико минута, како га је земља родила, и за тих неколико минута он је испунио све путеве к мени својим вапајима, час ласкавим, час погрдним. Чудан је тај најновији пород земљин! Кад је земља рађала папрат, ја сам чула само један глас, глас земљин, који ми је говорио: Ја спремам ову папрат за зимницу ономе, који ће доћи доцније. Кад је рађала мамуте и змије, тад сам чула опет само један глас, који је гушио све друге, глас земљин, који ми је говорио: Ове мамуте и змије и друга титанска чудовишта ја спремам за зимницу ономе, који ће доћи доцније. Кад се земља замотала у лед и снег, ја сам чула само један лаган шапат земље, који ми је говорио: Сад се одмарам и спремам, да родим онога, који треба да дође. И гле, од како јe родила човека земља као да је умрла, - до мене допиру само гласови човека; све је путеве к мени испунио човек својом виком. Да није збиља земља умрла при рођењу човека?

О земљин најмлађи сине, обазри се на мајку своју! Гле она је једна пламена купина, од које си ти један пламеи, једап пламичак, немиран и пролазан. Од свију варница, које с пламене купине, земље, прште, ти најгласније пуцаш и пајвише у висину скачеш. Ти си један део купине; једна мала купина ти си, која гори и сагорева. И не жели да будеш купина, која гори и не сагорева. Ниси једном ти горео, и не сагореваш сад последњи пут. Гле, и велика папрат, стара велика папрат, која је прва покривала топле груди земље, горела је трипут до сад: горела је над земљом, кад је расла, горела је под земљом, чекајући тебе, и гори сад, служећи теби. И земља, стара и велика мајка твоја, непрестано гори и сагорева. И цела пламена купина света пепрестано гори и сагорева.

Она гори и сагорева, пречишћујући се огњем. Ко је више пута горео, тај сад гори светлијим и чистијим огњем.

Једнога дапа, увече, зраци небесни разнели су по васиони твоју бајку, човече, о фениксу. И звезде су тад климнуле главом и рекле: Гле малога земљиног сина где изрече наше право име! Да, човече, ми звезде смо пламена тица, која гори, и сагорева, и поново гори. Но ти сам ниси поверовао у своју бајку, јер ти уопште не верујеш сам у своје бајке, из бојазни, да се њима не преувеличава; у самој ствари ти не треба да верујеш у њих не због тога, што се њима преувеличава, но због тога што се њима умањује. Твоје бајке су умањење, а не преувеличање бајке васионске.

Заборавите умор ваш, мали мрави, и ходите да гледамо горећу купину, која над нашим главама и под нашим ногама пламти, да је гледамо и да слушамо, да ли ће и сад исти одговор дати на наше љубопитство, какав је мени једне ноћи она дала, - не знам, да ли она, да ли дух земљин.