ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

17. Проповед

О СЕЈАЧИМА

Ја волим сејаче, мали мрави, волим их свом душом. Данас сам их гледао, како сеју, и слушао њихов разговор. Желите ли, да вам кажем шта сам чуо? Онда чујте; - Гле како се притајили и Марс и Јупитер и упрли погледе у нас, као да су и они ради да чују. Изађите на кров вашe палате, поклоните се Марсу и Јупитеру, тој сјајној браћи наше мајке Земље и слушајте.

Беху три сејача на њиви, и сва три, као по команди, у корак корачаху и одмерено замахиваху руком са семеном десно и лево. Пре Сунца они су већ били на њиви, и до изласка Сунца ћутке су корачали у косом реду један за другим и, замахујући руком по привикнутом такту, ћутке бацали семе по мекој, црној земљи. Кад се Сунце родило, и кад су зраци његови у читавим ројевима, као несташна деца, почела да се играју по њиви, завирујући под сваки грумичак земље и тражећи бачене семенке, тад ће рећи први сејач:

- Другови моји, помозимо Богу! Помозимо Богу, јер Бог је нама помогао; помозимо му, да нам опет помогне! Сејмо, сејмо, јер Велики Сејач нас је и подигао, да нас види са семеном на њиви. Сејмо, другови, сејмо - за остало се не бринемо. Онај, ко нас је послао на њиву и дао нам семе, брине се о свему осталом. Видите ли, колико посленика Његових има на овој њиви осим нас? И Сунце је један од тих посленика, један од наших сатрудника. Сејмо, браћо, сејмо!

Кад семeна нема на њиви, тад се Сунце љути на нас. Његови зраци тад цео дан беспослени ходе и празни се враћају увече дома. А Сунце не воли, да се његови зраци, послати земљи, враћају њему, као што ни ми не волимо, да нам неко враћа наш поклон. Заиста је срамота, браћо моја, да ми сустанемо пре у сејању него Сунце у грејању. Како да није срамота, да неко, ко је јуче изишао на њиву, сустане пре но онај, ко је на тој њиви још од рођења саме њиве?

И ваздух је један од посленика на овој њиви, и вода је један. И њих двоје су наши и сунчеви сатрудници. И они с нама помажу Богу.

Кад семена нема на њиви, тада се ваздух и вода љуте на нас, јер и они не могу да испуне своју дужност, зато што ми нисмо испунили своју. Кад семена нема на њиви, тад ваздух жалостиво фијуче над глувом њивом: његов глас тад нема ко да чује, нити његово миловање да осети. Кад семена нема на њиви, тад вода бежи с њиве опет у море или у висину не задржавајући се и не смејући да се задржи беспослена на пустој, ћелавој њиви. Зато сејмо, браћо, сејмо!

И сви они, који су живели пре нас посленици су на овој њиви; и они су наши сатрудници. Њихова тела испод земље жуде да изиђу на Сунце; њихове очи жуде, да ма кроз какво семе још једном погледају по овом чудном свету; њихове кости жуде за приликом, да покажу, да у њима не станује смрт но живот. Но кад семена нема на њиви, тад се сва та њива бића, којима прошлост припада, љуте на нас, јер она не могу да оживе зато, што им ми не дамо прилике за то. Они су готови, да помогну Богу и да оправдају његов назив "Бог живих, а не мртвих", но кад ми не сејемо, тад су и они принуђени да ћуте и жмуре. Зато, другови, сејмо!

И сва три сејача у један глас узвикнуше радосно:

- Сејмо, сејмо!

Кад је Сунце стојало у подне на зениту, ознојени сејачи су ћутке корачали један за другим, и ћутке замахивали руком десно и лево по привикнутом такту.

Тад ће други сејач прекинути ћутање овим речима:

- Свако семе доноси свој плод; и оно, које падне на пут или на камен, доноси свој. Но ми смо позвани, да сејемо по њиви, а не по путу и по камену, зато будимо пажљиви. Не бацајмо семе по путу и по камену, не зато, што оно тамо неће имати свога плода, но зато, што ми не смемо простачки бити задовољни са сваким плодом, којим се наш труд награди.

Семе на камену и на путу донеће свој плод, но тај плод неће бити достојан нас и наших сатрудника. Ценимо семе, које сејемо, и не сејмо га ма где. Наша су сва зрна избројана, и њих је само у нашим очима много, но њих је тако немного у очима Сунца. Бог може да баца семе и по путу и по камену, јер Он треба да храни и тице небесне и тице земаљске, јер у Њега нису зрна избројана. А нама је дато семе и указана њива за сејање. Нама не може бити свеједно, да ли ће плод бити десетострук или једнострук; боље десетострук него једнострук. Животи, које ми пробудимо на земљи, појачавају наш живот. Зато сејмо, другови, пажљиво!

И сва три сејача у један глас узвикнуше радосно:

Сејмо, пажљиво, сејмо!

Када је Сунце залазило, освежено вечерњим хладом лице сејача сијало се у тамноцрвеној боји; њихова полувлажна коса гипко се таласала на ветру, а они су ћутке корачали један за другим и ћутке замахивали руком по привикнутом такту.

Тад ће трећи сејач прекинути ћутање овим речима:

- Сејмо и не бринимо се о жетви. Онај, ко је насејао, небо звездама и земљу људима, бринуће се о жетеоцима. Има пуно жетеоца, који жању, где нису сејали. И бура и рат и болест такви су жетеоци. Можда ће они пожети оно, што ми данас сејемо. Ми не волимо незване жетеоце на нашој њиви; но под Божијом руком таквих жетеоца има много, и он их понекад и преко наше воље шаље на нашу њиву. У таквом случају стегнимо срце и сејмо поново и чекајмо другу и трећу и четврту жетву.

Брига је Божија друга, шира од бриге наше. Ми сејемо и мислимо, да сејемо само за нас; Бог сеје кроз нас, но не само за нас. Кроз нас Бог сеје и за све оне, које је једино успео да научи да жању. За све безруке и безоке и безумне, који гмижу под земљом и над земљом, он сеје кроз нас. Не љутимо се због тога, јер Бог на тај начин спрема нашим семеном ђубре за будуће семе. Јер сви ови инвалиди, за које ми сејемо, нагнојиће својим трбусима њиву за један десетоструки плод, који ће и нама једног лета пасти у део.

Не љутимо се, ако се и рукати и окати и умни, које је Бог успео да научи и да сеју и жању, као и нас, спусте међу ове безруке и безноге и пођу у њиховим редовима на нашу њиву, да жању. Шта имамо да се љутимо на оне, који осећају више снаге у себи, да се спусте међу скакавце, него да се дигну међу људе? Недостојно је за нас, помоћнике Божије, љутити се на инвалиде, помоћнике црви и скакаваца. Безумно је љутити се на оне, који сву садашњост испуне старањем о будућем ђубрету за њиву, на којој ће други сејати.

Помозимо Богу, другови, у сејању, јер Он нас је зато позвао, и будимо вољни, да му помогнемо и у жетви, ако нас позове.

И сва три сејача у један глас узвикнуше радосно:

Ми Богу, Богу помажемо.

О мали мрави, како ја безгранично волим сејаче! Гле Марс и Јупитер почињу да трепере, као да се и они радују сејачима! Ја знам да се и ви радујете. Како се не би и ви радовали, кад ће из посејаног семена понићи класје око вашег дома, између кога ћете се ви шетати, као синови људски између високих палми?