Светосавље.орг :: Библиотека  
 

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

 

 

 

ИСПОВЕСТ ЦРВЕНЕ ГОРЕ

 

Једна ведра и хладна јесења ноћ кад отвори изјутра очи угледа Ананду Вран-Гаврана седећег крај извора у буковој гори. Целу ноћ беше пробавио Ананда слушајући исповест црвених букава, која се свођаше на следеће:

- Дошло је време, да човек огади човеку.

Човек је тражио Бога кроз човека, и постао је безбожан.

Човек је тражио срећу у човеку, и унесрећио се;

Тражио је надахнућа од човека, и омлитавио је као павит, што се савија у врео песак да нађе воде;

Тражио је светлости у човекy, и запао је у таму акрепску;

Тражио је љубав и истину од човека, малаксао је тражећи, и вратио се празних руку свом празном огњишту;

Тражио је све у човеку, и очекивао све од човека, но обогаћен једино разочарењем и гађењем повукао се сада у своју очајну сиромаштину.

Међутим Бог је имао чистије обиталиште у нама, дрвећу, него у човеку. И ми смо пружали бистрији извор мира и среће него човек. Ми, мирне и неустрашиве букве планинске, давале смо више надахнућа, више светлости и истине, и више љубавног огња што осветљава широки и вечити живот, но човек, самозвани цар природе.

Зашто нас човек никада сестрама не назива, - горди човек, нас смирене букве?

Зашто се никад не поучи од нас стрпљењу? И чистоти. И ведрини?

Навикао је да само као разбојник долази к нама са секиром на рамену. Никад да ослушне нашу ћутњу! Никад да разуме наше шумљење?

Долазио је с телом, да нађе огрева за тело. Па је долазио с телом, да нађе хлада телу, хлада и одмора, сна и здравља. Само је с телом и за тело долазио к нама. Никад с душом, да би срео нашу душу. Никад с осећањем братства да се здрави с нама. Још мање са смирењем, да нас пита за истину и савет. Зато смо га прозвали разбојником. Цело биљно царство прозвало га је одметником и разбојником.

Разбојник је грабио и отимао бездушно од све остале земљине деце, и гле, данас је просјак већи од свију. Глад и жеђ његова је данас већа него при ступању у пустињу историје.

Разбојник је заснивао своје царство и господство на овој планети кроз тисуће и тисуће година. И гле, земљино лице је оружњало од рушевина његових дела!

Разбојник је водио рат с Богом и природом за цело време свог битисања. Бог и природа су му се ћутке подавали, и пред његовом размаженом сујетом измицали. Он се смејао раскалашно као победилац обојега. Гле, данас на измаку историје, Бог и природа могли би се насмејати над њим, кад би били вулгарни као он. Но Бог и природа нису вулгарни, те се не смеју мизерији палога и пропалога.

Да ли нас слушаш, Вране Гавране. У теби је душа свих бића и свих ствари, зато теби отварамо душу, јер си ти први отворио душу нама. Иди и кажи онима, који тебе разумеју боље него нас: дошло је време расплате. Господ, који се узалуд обраћао људима кроз људе, ево проговара у последње дане кроз безјезичне ствари и елементе. И вели:

- Нека се покаје одметник и разбојник земне планете, и нека се врати с пута, који га све даље одводи од природе и Мене.

Колико је капљи у плахој пролетњој киши још је више душа увређених разбојником, човеком. У последње дане оне почињу добијати језике и подносити жалбу Богу: Господе, ми смо пресити безбожне тираније човекове. Он нам изломи, без милости, сва тела наша, а за душе нас никад и не упита. Водио нас је слепо, и сада је пао у рупу мрачну, где се име Твоје не слави, и повукао је и нас за собом. Спаси нас, Господе, и спаси њега кроз нас и због нас!

Кад црвена гора заврши своју исповест и своју молитву, ведра и хладна јесења ноћ отвори своје сањиве очи. Сунчеви бакарни зраци пружише се по црвенолисним главама моћних букава, и цела гора доби изглед једног лепог но језивог пламеног језика.

Вран Гавран се диже, стресе се као у грозници, баци један пријатељски поглед брбљивом потоку, као тражећи извињење што и њега није могао саслушати, па загрли букву крај извора и пољуби је. Очи му беху пуне суза, а срце навираше од стида и одушевљења. Лагано се спусти низ црвену гору, корачајући ка источној, сунчевој страни, и посматрајући колут сунчев, који се све више смањиваше што јачу топлоту отпушташе и што више светлих зракова просипаше - по блату.

 

 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

 

 

 
  Светосавље.орг :: Библиотека