Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica  
 

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

VLADIKA NIKOLAJ
TEODUL

 

 

LICE ISUSOVO

 

Koje bi lice najviše voleo da vidiš, Teodule? Od svih lica ljudskih, koja su se od početka sveta pokazala pod suncem, čije bi lice želeo nenasito gledati, Teodule?

Veliki car i prorok drevnih vremena video je za života svoga milione čovečjih lica. Video je, gledao je, i ostao je nezadovoljan. Nije ga mogla zadovoljiti prolazna lepota ljudska. Varljivost njenu dobro je on upoznao i na drugima i na sebi. Pa žedan lepote nevarljive, trajne i savršene, on je vapijao k Bogu: Tražim lice Tvoje, Gospode! (Ps. 27.) I opet drugom prilikom ponavlja: Za jedno samo molim Gospoda... da gledam krasotu Gospodnju (Ps. 26, 4.) i opet uzdiše i viče: Pokaži svijetlo lice Tvoje rabu Tvojemu. (Ps. 30, 17.)

Pa još savetuje svoje: Tražite Gospoda i silu Njegovu, tražite lice Njegovo bez prestanka. (Ps. 104, 4.)

No ono što je taj nadahnuti muž želeo i tražio, nije mu se dalo da vidi, kao i nikom drugom do silaska Sina Božjeg na zemlju. Kao što je Gospod sam rekao svojim učenicima: Zaista vam kažem da su mnogi proroci i pravednici želeli vidjeti što vi vidite, i ne vidješe; i čuti što vi čujete, i ne čuše. (Mat. 13, 17.)

Kakvo je moralo biti Isusovo lice, kad je moglo da razneži Preteču Jovana, onako surovog prema sebi i strogog prema drugima, te je zaradovano uzviknuo: Gle, Jagnje Božije!

Kakvo li je bilo ono lice, u koje svi u zbornici Nazaretskoj sa divljenjem gledahu, kada On otpočinjući Svoju učiteljsku službu uze da čita iz proroka Isaije: Duh je Gospodnji na meni, zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima?

Zaista, neobično je moralo biti lice Mesijino, kad su mnoge hiljade ljudi po tri dana netremice gledali u Njega, zaboravljajući na glad telesnu i na umor fizički;

i kad su mnogi ostavljali svoje poslove i jurili za Njim i preko jezera Galilejskog, samo još i još da Ga gledaju i slušaju; i još i još da stoje u prisustvu Njegovom;

i kad je jedan izvikani grešnik, bogati Zakhej u Jerihonu, osmelio se pred licem naroda koji ga je mrzeo, po peti se na drvo samo da bi video to lice;

i kad se car Avgar iz daleke Haldeje našao pobuđen da pošlje svog slikara, da mu na platnu naslika lice Isusovo, da bi ga bar na slici mogao gledati?

Iz priče o caru Avgaru mi dobijamo vanredna obaveštenja o licu Isusovom. Ovaj car Avgar poslao beše iz svoje prestonice Edese najboljeg slikara po imenu Ananija u zemlju Izrailjevu, da mu naslika Isusovo lice i donese.

Posle dugog putovanja Ananija stigne tamo kamo je bio poslat od svoga gospodara. Jednoga dana nađe on Isusa usred velike gomile naroda. Stane izdaleka, razapne platno i počne da slika lice Isusovo. No posao mu nije išao nimalo lako. Tek što bi on počeo da slika, lice bi se Isusovo promenilo, i on je otpočinjao iznova na drugom platnu. No i tu, čim je pomislio, da će sad uhvatiti crte i boje lica, lice bi se opet promenilo. On je uzeo treće platno, no to mu se opet isto dogodilo. Platno za platnom on je bacao, i uvek na novom otpočinjao posao, ali bez uspeha. Lice se neprestano menjalo, a Isus je svaki čas ličio na drugog čoveka. Ananija počne pada ti u očajanje. Događalo mu se nešto što mu se nikad u njegovom slikarskom poslu nije dogodilo ni s jednim čovekom.

Vidoviti Gospod prozre u nameru slikarevu, pa ga pri zove i po milosti svojoj spase ga od očajanja. Uzme od nje ga jednu krpu platna, stavi je sebi na lice, i lik Njegov čudesno pokaže se otisnut i naslikan jasno na platnu. Slikar Ananija primi platno iz ruku Spasiteljevih, po kloni mu se i zablagodari sa trepetom i divljenjem, pa se vrati doma. Kad su ga u Edesi pitali, kakav izgleda Isus Hristos, on je pričao, kako On liči na svakog čoveka, i kako svaki čovek može videti sebe gledajući u Njega.

Ovo svedočanstvo istina nije zapisano u Jevanđelju ali je sačuvano u Predanju pravoslavne crkve, u žitiju velikog apostola Tadije i u žitiju cara Avgara. Ono nam mnogo kazuje o karakteru Gospoda izraženom na telesnom licu Njegovom.

Svemoćni božanski Duh pronicao je kroz zemljanu gra ću tela Isusova i zračio je prema svakom čoveku onom vrlinom koja je bila u svakom dotičnom pojedincu. On je došao da traži zagubljeno, tj. ono što je u čoveku bilo pretrpano zemljom i grehom, ono što je i sam čovek prestao da ceni i povraća. Neka je to ma i stoti deo čovekove duše, Isus će poznati, i ustremiće se svojim duhom, da to izbavi kao stotu ovcu zapletenu u trnje, ili kao jednu drahmu iz prašine, ili kao blago skriveno u zapuštenom polju. Kao sunčana svetlost što padne na pesak u kome se nalazi jedno zrno kristala. I to jedno jedino zrno kristala u hrpi tamnog peska zasjaće se od sunca i pokazaće odblesak; kao neko malo sunce zaronjeno u pesku prema velikom suncu nebesnom - prima pozdrav i otpozdravlja.

Tako je i svaki čovek pogledavši u Isusa, osetio Nje ga u sebi i poznao sebe na licu Njegovom. Jer na licu Sina čovečjega video je svaki čovek sebe u onome što ga je još činilo čovekom. Tako je Zakhej morao uzdrhtati od straha i radosti kada je u dušu njegovu ušao zrak svetlosti sa lica Gospodnjeg i udario u onaj kristal čovečnosti usred zemljurine njegove cariničke sebičnosti i gramžljivosti, - udario i baš pogodio u taj kristalčić i izazvao odsjaj i odblesak. Najednom sva se ona tamna zemljurina sebičnosti svukla sa onog malog kristala, i oslobođeni kristal zasvetlio je svetlošću Hristovom u pokajanoj i rasplakanoj duši Zakhejevoj. Obasjan uzviknu izbavljeni čovek: Gospode, evo pola imanja svojega daću siromasima, i ako sam koga zanio (oštetio) vrati ću onoliko četvoro. Tako govori i spaseni davljenik, govori kao od Hristova duha, a Hristos opet odgovarajući govori kao iz srca samoga Zakheja: Danas dođe spasenije domu ovome.

Žena grešnica, poznata grešnica u gradu, naročito meću farisejima, (Lk. 7, 39.) morala se zgaditi na sebe kad je prvi put videla lice Isusovo. Nešto se zazelenelo na đubrištu duše njene i počelo da raste. I to joj više nije davalo mira. Svoje prabiće poznala je ona na licu Isusovom. Od tada nešto se tesnilo u njenoj duši; nešto se rvalo: đubre sa nečim što se zelenilo, što je palo u dušu kao svetlo seme sa onoga božanskog lica. Najzad nadvlada u njoj ono novo, čisto i sveto, i ona uzme svoj novac grehom stečen, kupi najskupoceniji nardov miris, i ode ka Isusu, pa izlije na Njega taj miris zajedno sa suzama svojim. Slepi fariseji gledali su u tom jednu sablažnjivu scenu. Da je, rekoše, On prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče; jer je grješnica. Vaistinu znao je Gospod ono što su oni znali, ali oni nisu znali ono što je On znao. Oni su znali samo njen greh i ništa više, a On je znao i nešto drugo, što je na đubrištu greha raslo i u hrpi peska blistalo. Oni su bili kao mesec, pod čijom bledom svetlošću i kristali ostaju tamni i bez odbleska kao i prost pesak. A On - plamteće Sunce pravde, što deli i razlikuje, izazvao je od blesak svetlošću lica svoga na skrivenom zrnu kristala u duši žene grešnice. Zato ukori fariseje, blede mese ce, a ženi reče: Opraštaju ti se grijesi (tj. đubre tvoje ja izbacujem iz tebe); Vjera tvoja pomože ti, idi s mirom!

Pa pogledaj na desnog razbojnika na krstu. U mukama prepirao se on sa svojim drugom levičarem. Ovaj je hulio na Gospoda, a onaj ga branio govoreći: Zar se ti ne bojiš Boga; mi smo još pravedno osuđeni, jer primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili, ali On nikakva zla nije učinio. Ne piše, da je ovaj blagorazumni razbojnik ikada ranije video i čuo Isusa. Prvi put sa krsta, uvijajući se od bolova, on se okrenuo ka srednjem krstu i našao licem u lice sa Njim. I svetlost lica Njegovog osvetlila je nešto u duši njegovoj, nešto potonulo, zapretano, zaboravljeno, što se od postanja sve ta, od kolena na koleno, od pretka na potomka, borilo, i uzalud mučilo, da izađe na površinu. Pod uticajem toga lica, iako izmučenog, iskrvavljenog i pomodrelog, on se setio nečega praiskonskog u sebi, nečega čovečanskog i božanskog, i baš po tome osetio se srodan Raspetome u sredini. Živeći on se osećao zlotvorom i životinjom, a umirući on se osetio čovekom. Oluja života izvalila je njegovo životno drvo iz korena, ali on je uspeo da svoj koren uvuče u izvor vode žive, te da otuda uvlači hranu i ne umre. Spomeni me se Gospode kad dođeš u carstvo tvoje. Sat dva razmišljaše u mukama na krstu; sat dva pokajanja i gađenja na promašeni život svoj; sat dva gledanja u lice Isusovo, i - zadobijena milost Božja, podmlađenje, oživotvorenje, i presađenje u Raj. Zaista ti kažem, progovori mu Sin Božji u agoniji, zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u Raju.

Ovo su samo nekoliko klasičnih primera. A kamo mnoge hiljade onih prostodušnih, ma i grešnih, duša koje se nisu mogle odvojiti od lica Isusova? Učenici, koji pođoše za Njim bez reči. Nikodim, koji ne razumede ništa, ali zbog svetlosti lica Njegova posta Njegov potajni sledbenik. Josif i Gamalil i mnogi drugi od imena i ugleda isto tako, pred takvima Gospod Isus izgledao je kao naj krasniji od sinova čovječijih.

Ali mnogi opet ostaše neočarani licem Njegovim. Ko su ti? To su oni, u kojima se i poslednje zrno kristala pretvorilo u pesak. To su kneževi jevrejski, fariseji i sveštenici i književnici, koji su otrovom licemerstva i sujete i birokratizma sebe bili sasvim umrtvili. Lice Hristovo njima ništa nije govorilo, ništa značilo. Oni su gledali u to lice, kao slepci u sunce, i mogli su za sebe ponoviti reči proročke: Ne bi obličja ni ljepote u njega, i vidjesmo ga i ne bješe ništa na očima čega radi bi smo ga poželjeli. To su bili onda, to i sada među nama: licemeri, budale slijepe, vođi slijepih koji oceđuju komarce a proždiru kamile, čaše spolja oprane a unutra pune nečistoće, okrečeni grobovi, puni smrti i mrtvačkih kostiju, ubice proroka i duhovnika, zmije i porodi aspidini, izrodi ljudski i deca satanina. Kajafa, Irod i Pilat gledali su lice Isusovo, no nisu mogli naći na tom licu nijednu crtu svoju, niti je ijedan zrak toga lica mogao naći ijednu tačku u njihovoj duši na kojoj bi se zaustavio i koja bi ga otpozdravila.

Izuzev njih i takvih, i onda i sada i do kraja vremena, lice Isusovo predstavlja lice Svečoveka. Svaki čovek, u kome je ma i najmanji kutić duše ostao nesavladan smrću grehovnom mogao je sebe videti na licu Hristovo me, i svetlost lica Hristova mogla je ući u nj i oživeti mu svu dušu.

Kaži mi sada, o Teodule, koje bi lice više od svega želeo da vidiš? I nenasito da gledaš u večnosti?

 

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

 

 

 
  Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica