ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

ПРВА НОЋ СУЂЕЊА

између недеље и понедеоника

Др Адлер сазвао је свој логорски ратни суд и представника Тајне Државне Полиције - који се управо сам наметнуо - и отпочео суђење командиру бараке број 99.

- Како се ти зовеш?

- Спасо Спасовић.

- Шта значи то име?

- Значи Исус Исусовић.

- Није ли то јеврејско име?

- Некад је било јеврејско, сад је хришћанско.

- Шта си по народности и вери?

- Србин православне вероисповести.

- Јеси ли универзитетски школован?

- Јесам.

- У којој си науци стручан?

- У Теологији и историји.

- Зашто у две а не у једној?

- Сматрао сам да су те две науке нераздвојне, једна без друге је непојамна.

- Којој политичкој партији припадаш?

- Ниједној.

- Зашто?

- Зато што сам убеђен да све политичке партије више обећавају него што могу дати, и тако воде народ у Земљу Недођију.

- Шта значи та реч?

- Земља Недођија означава земљу среће коју су политички агитатори увек обећавали а никад видели пре смрти.

- Мислиш ли ти тако и о политичким партијама и теоријама у целој Европи?

- Да, у целој Европи, какве су оне сада.

- И о комунизму?

- Наравно.

- И о национал социјализму?

- Такође.

- Још једном: мислиш ли ти да наша немачка национал-социјалистичка странка води немачки народ у Земљу Недођију?

- Сасвим тако.

- Да ли то мржња према Немцима говори из тебе?

- Ако би ја судио Немце по њиховим злочинима према моме народу, моја би мржња била оправдана. Али ја сам познавао и друкчије Немце, те морам говорити по разуму.

Чувши ово Гестаповац, намршти се и удари песницом о сто вичући:

- Господине председниче, стрељати га овога часа и не губити време!

Др Адлер узе га за руку и благо рече:

- Будите стрпљиви, имамо целу седмицу на расположењу. Овај је као командир најодговорнији кривац те се морамо на њему највише задржати.

Тада се др Адлер окрете оптуженом и доста оштро рече:

- Пази Спасовићу, пази добро шта говориш. Глава ти о концу виси.

- Не виси о концу, господине пуковниче, него ју ја гледам већ одсечену у мојим рукама као свети Јован на икони.

Онда се наставише унакрсна питања.

Први судија: Кад је рат са Србијом свршен 1941, зашто се ниси одмах предао него си се бунтовнички одметнуо у шуму?

Спасо: Рат није ни до данас још свршен. А ја сам у редовној војсци као официр и у шуми као бунтовник, како ви то називате, био једно исто: српски војник против немачких ратника.

Први судија: Ко те је побудио да се одметнеш у гору?

Спасо: Немци.

Гестаповац: Како то?

Спасо: Ево како. Четрдесет Прве ја сам гледао како Немци стрељају 3000 невиних Срба за 30 Немаца, које су српски војници у борби убили на друму Крагујевац - Горњи Милановац. Згрозио сам се на ту нечовечност и одбегао у шуму, да живећи са зверовима штитим свој народ, и да погинем у часној борби за Крст Часни. По примеру мојих крстоносних предака, од којих је један говорио кнегињи Милици.

"Идем госпо у поље Косово

"За крст часни с браћом погинути".

Други судија: Па зар није и наш вођ кренуо у Русију у крсташки рат против безбожника?

Спасо: Кренуо је, али не у име часног крста као Барбароса, кога је српски жупан Стеван Немања срдачно примио у Нишу, снабдео храном и с почастима испратио. Него у име свастике, тј. сломљеног нехристовог крста, који етички стоји ниже и од полумесеца. Због тога се у Европи нико није ни одазвао његовом позиву и пошао у такозвани крсташки рат.

- То није истина, викну Гестаповац, и снажно лупи о сто. То је лаж да се нико није одазвао. Многи су се одазвали.

Спасо: Нико по савести и доброј вољи, као у време Барбаросе, него или из страха или с рачуном на материјалну добит. Отуда и они који су се одазвали више су били на терету немачке војске него од помоћи. Зар није тако?

- Тако је! усуди се узвикнути један нижи официр. Погледа га Гестаповац убиственим погледом тако да он

уплашено обори главу и завеза језик.

Пошто су се изређала још многа питања, јави се иследник, који је претресао сву бараку број 99. показа један свежањ хартије и рече:

- Овај рукопис, господо, нашао сам у сламњачи капетана Спасовића. Стављам га на увиђај. Писан је српском ћирилицом, али тако нејасно и скраћено, да га нико од наших тумача не може да прочита. Као да је шифром писан.

Председник: Је ли ово твој дневник Спасовићу?

Спасо: Није дневник, господине пуковниче, него тако неке моје мисли и запажања опште природе, а дневник није.

Председник: Ти нам ово мораш начисто и тачно преписати, да можемо знати шта је. За два дана, разумеш?

Спасо: Разумем.

Потом би Спасо одведен у ћелију самицу.

А кад се врата за Спасом затворише, викну Гестапвац:

- Да се стреља још ове ноћи!

- Лако ћемо га стрељати, одговори пуковник Адлер. У нашим је рукама. Пресуду ћемо изрећи над њим и над свима осталим у идућу суботу.

- Али без знања др Адлера те ноћи беше стрељано 25 заробљеника из бараке број 99.