MIR BOZJI, HRISTOS SE RODI!

Radmila Loncar

05.01.2005 19:24:14

VESTI iz Frankfurta, dnevni list dijaspore na srpskom jeziku za Evropu, Ameriku i Australiju
BOZZICNI DODATAK- DAR CITAOCIMA
Obj. 06.januara 2005.



BOZICNA POSLANICA PATRIJARHA PAVLA I EPISKOPA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

MIR BOZJI, HRISTOS SE RODI!

. NJegova svetost se posebno obraca "duhovnoj deci u rasejanju, ali i otadzbini, koja zive u verski mesovitim sredinama, da prema svakome pokazu ne samo razumavanje, jer je to za hriscanina malo, vec ljubav"



Patrijarh srpski gospodin PAvle


Patrijarh srpski gospodin Pavle sa arhijerejima iz otadzbine i rasejanja, cestita monastvu, svestenstvu i svim vernicima Srpske pravoslavne crkve (SPC) najradosniji hriscanski praznik - Bozic, zeleci im "blagodat, milost i mir od Boga, i Gospoda nasega Isusa Hrista i Duha Svetoga", uz radosni bozicni pozdrav: "Mir Bozji, Hristos se rodi!"
NJegova svetost se u tradicionalnoj bozicnoj poslanici posebno obraca "duhovnoj deci u rasejanju, ali i u otadzbini, koja zive u verski mesovitim sredinama, da prema svakome pokazu ne samo razumavanje, jer je to za hriscanina malo, vec ljubav". Patrijarh poziva na zivot po Jevandelju i zeli da se "niko zbog naseg imena ili nasih dela ne nade uvreden, a kamoli povreden". Ukazuje da "hriscani nisu pozvani da drugoga samo trpe, vec i da ga vole".
"Danasnji praznik nam otkriva da nismo pozvani da budemo dobri, cestiti, plemeniti i uzorni gradani, vec daleko vise od toga: da postanemo deca Bozja. Da se staramo o svetu koji nas okruzuje i da taj svet prinosimo Bogu kako bi vecno postojao", porucuje patrijarh Pavle.


Motiv sa ikone Hristovog rodenja


Poglavar i arhijereji SPC-a napominju da se " nasoj braci na Kosovu i Metohiji oduzima cak i pravo na zivot" dok se "u svetu proklamuje sloboda": "Nasoj braci na raspetom Kosovu i Metohiji razoreni su domovi, spaljena ognjista, poruseni vekovni hramovi, grobovi prekopani. Na zemlji koju smo krvlju platili, oni nemaju gde da zive", navodi se u poslanici i naglasava da "opstajati i ostati na Kosovu i Metohiji, moguce je danas jedino sa Gospodom": "Zato neka ih Gospod obraduje neiskazanom radoscu", porucuje NJegova svetost ne zeleci, da o Bozicu proziva "one koji su krivi za takvo stanje" i upucujuci molitve da i njih obasja svetlost Bozica "ne bi li shvatili svu dubinu greha koji cine ne samo prema nasoj braci, vec i prema sebi i svome potomstvu".
Bozicnom poslanicom pozivaju se, takode, na ljubav i mudrost najodgovorniji ljudi u nasoj zemlji, svi oni koji uticu na ocuvanje vrednosti i stvaranju zakona na kojima pociva drzava, jedan narod i mnogi narodi, "da ne zaborave da je ovo hriscanska zemlja, da se ne postide svoga imena i porekla, da nas se ne postide preci nasi kad pred njih izademo".
"Pozivajuci ih na svest da je zemlja u kojoj zivimo hriscanska, mi ne trazimo 'prava carska', vec trazimo da se istina ne proglasava za laz, niti laz za istinu, nemoral za moral", porucuje NJegova svetost.
Patrijarh Pavle poziva duhovne kceri Srpske pravoslavne crkve "da radaju decu, a ne da ih nerodene u utrobi ubijaju izgovarajuci se planiranjem porodice".
"Neka se niko ne pravda siromastvom. Deci jeste potrebno mnogo toga, ali najvise im je potrebno ljubavi i mira u porodici. LJubav ne zavisi od novca, cesto biva sto je vise novca, ljubavi je manje. LJubav i mir su danas najpotrebniji nasem drustvu i nasoj porodici. Reforme o kojima se pricalo i prica imaju i dobre strane. Ali, ako nas zivot ne dozivi preobrazaj, ako ljubav Hristoliku ne postavimo za osnovu naseg zivljenja, uzaludan je svaki trud i rad", porucuje poglavar SPC-a.
Praznujuci Hristovo rodenje, patrijarh Pavle i srpski arhijereji mole se "novorodenom Bogomladencu da u godini koja dolazi bude manje nemira a vise mira, manje mrznje a vise ljubavi, manje nesloge a vise sloge i svakog blagoslova Bozjeg".



PORUKA BRACI U CRNOJ GORI


Zbog spasonosnog hriscanskog jedinstva patrijarh i vladike SPC pozivaju "svu nasu pravoslavnu bracu u Crnoj Gori da se u medusobnoj ljubavi saberu oko kolevke Bogomladenca Hrista, jer su, bez obzira na razlike u plemenskom i nacionalnom izjasnjavanju braca i po Bogu i po zajednickim precima". Arhijereji porucuju "da nas ne spasavaju ni nacije ni partije, nego Crkva Bozja ciju uzvisenu sluzbu mira i spasenja vrsi Mitropolija crnogorsko-primorska i ostale Svetosavske eparhije u Crnoj Gori

NEVOLJE U DOLINI PLACA


"Samo covek okamenjena srca ne uzasava se nad svim nevoljama, patnjama i stradanjima koja ispunjavaju ovaj svet... Nazalost, toliko je ratova, ubistava, zlocina, svakovrsnih nepravdi i ponizenja... Koliko je dece ostalo bez roditelja, koliko je roditelja ostalo bez dece, koliko suza proliveno za rodnim pragom... I treba li jos nabrajati sve nevolje u dolini placa, kako ovaj svet naziva otac Justin Popovic. Mir Bozji koji ovaj dan donosi, nedostajao je nasem narodu vise od hleba", istice patrijarh Pavle.



POZIV RASKOLNICIMA


- LJubav Hristova, koja nas je obasjala, poziva nas da takvu ljubav darujemo svima... U ime te ljubavi pozivamo nasu bracu u Republici Makedoniji, koji su u raskolu, da se okrenu novorodenom Bogomladencu, da se u zajednici radujemo, jer je On dosao da bismo svi bili jedno, kako kaze Gospod: "Da svi jedno budu, kao ti Oce sto si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu, da svijet veruje da si me ti poslao" - porucuje patrijarh Pavle

SMISAO ZIVOTA


"Cudesna i tajanstvena realnost praznika ostvaruje se samo u crkvi, na svetom sabranju, u Svetoj liturgiji. Tu se Bozic slavi, tu se primaju njegovi darovi u Svetoj evharistiji, gde se mi sjedinjujemo sa Bogom koji je postao covek. Zato praznujmo, ne teatralno, nego bozanski... Praznujmo ne nas praznik nego Gospodnji praznik... Hriscani koji znaju da je Hristos dosao, koji su svesni njegovog prisustva i u domu i na Svetoj liturgiji, i koji iscekuju njegov drugi dolazak, oni imaju sasvim drugaciji odnos prema zivotu, njegovom smislu i vrednostima, za razliku od onih koji ne razmisljaju na ovakav nacin, a traze nekakav smisao u svetu koji ih okruzuje", porucuje se u poslanici.


---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

RODENJE HRISTOVO - BOZIC

NAJRADOSNIJI SVENARODNI PRAZNIK



RAFAEL: Rodenje Hristovo


Bozic je, tumaci crkva, najradosniji i svenarodni porodicni praznik, jer tada je u Vitlejemu judejskom roden Isus Hristos, po hriscanskom verovanju Spasitelj sveta. NJegovim rodenjem zapocela je i hriscanska era.
Bozic za pravoslavne Srbe, Ruse i pripadnike Jerusalimske patrijarsije pocinje tacno u ponoc izmedu 6. i 7. januara, oglasavanjem crkvenih zvona, pojanjem bozicnih pesama i prvim bogosluzenjem. Jer, to je praznik radanja novog zivota, praznik dece i detinjstva, kao i roditelja, sto objasnjava smisao verskih obreda i prelepih narodnih obicaja ciji je osnovni cilj uznosenje molitvi Bogu da sacuva i uveca porodicu i imetak domacina. Od Bozica, pa do Bogojavljenja (19. januara) ljudi se pozdravljaju recima "Hristos se rodi" i otpozdravljaju "Vaistinu se rodi".
Rozdestvo Hristovo nije se, medutim, praznovalo u prva tri veka nase ere. Prva proslava o kojoj postoji zapis bila je u Rimu 354. godine kada je, kako navode teolozi, Bozic odvojen iz do tada zajednickog praznovanja Bogojavljenja. Mada je u crkvenim knjigama zapisano gotovo sve o rodenju Isusa Hrista, tokom vekova u nauci su se javljali oni koji su to osporavali. Ali, bilo je i "zvezdocataca" koji su, proucavajuci kretanje nebeskih tela, dokazali da se u vreme Isusovog rodenja zaista nesto cudesno desilo na nebu, da su se planete poredale u jednu liniju i da je Zvezda Vitlejemska koja je, po predanju, najavila Isusovo rodenje, zaista svetlela.



PREDANJE O RODENJU SINA BOZJEG


Kad se ispuni devet meseci od bezgresnog zaceca i vesti koju je arhangel Gavrilo javio Devi Mariji u Nazaretu, govoreci: "Raduj se, blagodatnaja, zaceces i rodices sina", po zemlji judejskoj nastalo je veliko komesanje stanovnistva, jer je bilo naredeno da se popise sav narod u Rimskoj imperiji, tako sto ce svako da ode u rodno mesto i tamo se upise u knjige carske.
Zato i drvodelja Josif krenu sa bremenitom Marijom u Vitlejem. Tamo se sleglo mnostvo naroda, oni nisu mogli da nadu konaciste, te se uputise u pecinu, gde su pastiri sklanjali stada. Tu se, u noci izmedu subote i nedelje 25. decembra (po julijanskom kalendaru, koji je ustanovljen 46. godine pre Hrista), porodila Bogorodica, "bez bola, kao sto je i zacela bez greha".
Povila je sina u lanene pelene, poklonila mu se kao Bogu i polozila ga u jasle na slami. Bogomladencu se zatim poklonio Josif, a zatim i pastiri koje su o bozanskom rozdestvu obavestili andeli, pevajuci: "Slava na visini Bogu i na Zemlji mir, medu ljudima dobra volja".



BEG OD CARA IRODA


Kad je Isusu bilo 40 dana, kaze predanje, po starozavetnom pravilu za musku decu, odnet je u Jerusalimski hram, gde ga je starac Simeon docekao i poznavsi ga kao sina Bozjeg, rekao: "Sada otpusti u miru slugu svojega, Gospode".
Po povratku u Vitlejem, andeo se javio Josifu i nalozio mu da sveta porodica ode u Misir, kako bi Bogomladenac bio spasen Irodovog pokolja dece mlade od dve godine. Ono malo stvari sto su imali stalo je na jedno magare na kojem je, kad se umori od pesacenja, jahala Bogorodica s malim Hristom u narucju. Posle izvesnog vremena presretose ih razbojnici, ali jedan od njih, kad ugleda dete, rece: "Kad bi Bog uzeo na sebe telo covecje, ne bi bio lepsi od ovoga deteta." I postedese ih pljacke.
U meduvremenu Irod je, ne mogavsi da otkrije Sina Bozjeg i presudi mu, naredio da se u Jerusalimu pogubi 14.000 nevine muske dece mladih od dve godine, a plac i jauk nesrecnih majki razlegao se na sve strane sveta.
Sveta porodica je zivela u Egiptu dok car Irod nije umro, a zatim su se vratili u Nazaret galilejski, u dom drvodelje pravednog Josifa. Tu je, po predanju, Hristos odrastao "napredujuci u premudrosti i rastu, u milosti kod Boga i kod ljudi".



ODRASTANJE BOGOMLADENCA


Ne znaju se datum i godina Isusovog rodenja. Po nekim tumacenjima roden je izmedu seste i cetvrte godine stare ere, jer je car Irod, u cije doba se rodio Hristos, umro u 4. godini pre nove ere.
A Isusovo odrastanje teklo je, po predanju, ovako: u trecoj godini decak je prestajao da sisa i poneo bi tradicionalnu jevrejsku odecu s resama. Posto je kod Judeja skolovanje bilo obavezno, u petoj godini je na verskoj nastavi poceo uciti Zakon (nauka o judejskoj veri). Sa 12 godina odveden je u jerusalimski starozavetni hram na praznik Pashe. Sa 13 godina stekao je pravo na zapise za izgovaranje celodnevne molitve.
Pored toga ucio je, bez sumnje, i drvodeljski zanat od svog poocima, a kad je Josif umro, Isus je verovatno od tog zanata izdrzavao svoju majku pre nego sto je poceo propovednicku sluzbu, kad mu je bilo oko 30 godina, drzeci se jevrejskih principa da svaki ucitelj ili tumac zakona mora imati 30 godina.



POREKLO ISUSOVOG IMENA


Ime Isus, po tumacenju teologa, izvodi se iz jevrejske reci Josua, koja znaci spasitelj, a Hristos (jevrejski mesija) znaci pomazani (pomazanik) i oznacava lice Bogom odredeno za poseban zadatak.



HRISTOS JE GOVORIO ARAMEJSKI


Premda su Hristos i gotovo svi njegovi ucenici govorili aramejski, a ne grcki, i mada su predanja o Isusu najpre prenosena na aramejskom jeziku, postepeno su sve vise bivala poznata u tekstovima na grckom. Otuda je bilo neizbezno sto su i semitska i grcka kultura i obicaji, koji se i onako tesko razlucuju, uticali na shvatanje i dalje prenosenje Isusove propovedi u apostolskom dobu.



Fotorobot Isusa hrista




Na kraju prvog veka nove (hriscanske) ere u likovnom izrazu poceo se formirati istorijski tip ovozemaljskog Isusa Hrista. Medutim, sa razvojem ikonografije nastupile su i promene u slikanju Hristovog lika.
Ikonopisci su, na primer, u cetvrtom veku slikali Isusa kao dobrog pastira, dok su potonji umetnici Renesanse tezili da pokazu njegovu ljudsku lepotu i duhovnu velicinu. Ali, sve su te slike bile daleko od toga kako je stvarno izgledao Isus, smatra ruski istoricar dr Boris Sapunov, koji je na osnovu istorijskih dokumenata, jevandeljskih tekstova, ali i uz pomoc savremenih tehnickih metoda, napravio fotorobot Sina bozjeg.
Prema istoricaru Sapunovu, Isus je bio visok 180 centimentara i imao je uska ramena. Glavu je drzao malo naklonjenu napred, lice mu je bilo izduzeno, glatko i bez bora, a nos tanak i izduzen. Kosa je bila boje lesnika, retka i duga do usiju. Gusta brada bila je boje zita, a oci svetle, bistre i blestave. Prsti ruku dugacki i tanki. Na osnovu takvog opisa sastavljen je fotorobot, a profesor sudske medicine sa Pravnog fakulteta iz Sankt Peterburga Vladimir Petrov je zakljucio da je Isus imao tzv. sindrom Morfana.
Covek sa tim sindromom je, prema njegovom objasnjenju, visokog rasta, relativno kratkog tela, ali dugackih ruku i nogu. Takvi ljudi imaju visak adrenalina u krvi. Na taj nacin odrzavaju visok psihicki i fizicki tonus. LJudi koji u sebi nose taj sindrom imaju velike umne sposobnosti. Medu njima su bili i Abraham Likoln, Sarl de Gol, Nikolo Paganini....



VITLEJEM, MESTO SPASITELJEVOG RODENJA




Za hriscane najznacajnije medu svetilistima u okolini Jerusalima je ono u Vitlejemu, mestu rodenja Isusa Hrista. Vitlejem je grad okruzen brdima, na cijem se velikom gradskom trgu nalazi svetiliste - Bazilika rodenja Gospoda Isusa Hrista, koja je izgradena iznad Pecine Isusovog rodenja. Podigli su je car Konstantin i carica Jelena u cetvrtom veku. Iz sredisnjeg oltarskog dela te bazilike stepenicama, s leve i desne strane, kroz uzan zasvoden otvor ispred kojeg su upaljena mnoga skupocena kandila, ulazi se u kriptu - Pecinu rodenja Gospoda Isusa Hrista.
Pecina je dugacka 12, a siroka tri metra, povrsine 36 kvm. U njoj sada, s ceone strane, u polukruznoj nisi ispred malog oltara, a ispod skupocenih draperija, neprekidno gori dvadesetak zlatnih i pozlacenih kandila. Samo mesto Hristovog rodenja je obelezeno belom mermernom plocom u cijoj je sredini velika cetrnaestokraka srebrna zvezda, na kojoj je na latinskom ispisano: "Ovde je Deva Marija rodila Isusa Hrista". Ovaj deo pecine pripada rimokatolicima, a drugi pravoslavnima.
Nekoliko koraka dalje, niz tri stepenika, silazi se u deo pecine poznatiji kao Jasle Isusove. To je omanji prostor u kojem je izdubljeno kameno korito, sada spolja oblozeno mermerom, a u kome su se nalazile drvene jasle u koje je Presveta Bogorodica polozila svoje novorodence. Tu je Isus posle podoja usnio svoj prvi san. Tu su se Hristu Bogomladencu poklonili pastiri, a potom i mudraci sa istoka: Melihor koji ga je darivao zlatom (kao cara), Gaspar - tamjanom (kao Boga) i Valtazar - izmirnom ili smirnom (kao coveka i mesiju). Svod i ulaz u ovaj prostor drze anticki stubovi u gornjem delu prekriveni draperijama.



BOZICNI OBICAJI KOD PRAVOSLAVNIH VERNIKA




Onaj ko je imao prilike da upozna bozicne praznike kod pravoslavnih Srba, Rusa i Grka, kao i Bugara, primetio je da ima razlika u narodnom proslavljanju, dok je liturgijski i molitveni deo slavlja u crkvi isti, s tim sto se Grci drze novog, gregorijanskog, a Srbi i Rusi starog, julijanskog kalendara. Tako Grci slave Bozic 25. decembra, a Srbi i Rusi 7. januara. Duzina bozicnog posta (6 sedmica) ista je kod ova tri pravoslavna naroda, kao i propisi o nacinu ishrane koje u te dane treba postovati.



Badnjacka vecera je posna, kao i kod svih hriscana, a na sam dan Bozica obavezan je odlazak na liturgiju, svecana porodicna trpeza i medusobno darivanje ukucana, s tim sto jedino Srbi imaju polozajnika, gosta koji prvi i jedini ulazi u kucu na dan Bozica.
U srpskom i rusinskom narodu je tradicionalno karakteristican badnjak za slavljenje Bozica, u Rusiji i Bugarskoj jelka, kod Grka (pomorskog naroda) je to lada, a u novije vreme i jelka.

BADNJAK


Etnologiji nije nepoznato da su jos pre dolaska Srba na Balkan stari Kelti nalagali cerovo drvo kad su cekali novo leto, te da su od njih to preuzeli Englezi. Badnjak je u proslosti bio blizak i Rusima, Bugarima, Makedoncima...
U Vojvodini, kod Rusina badnjak stoji u porti crkve, a ritualno ga na Badnje vece u svoje domove unose i Bunjevci, mada su unijati-grkokatolici.
Kod Bugara je u novijoj istoriji, pod ruskim uticajem, badnjak zamenjen jelkom, a do zavrsetka Drugog svetskog rata Bugari su takode u kuce unosili badnjak - cerovo drvo koje se oblacilo u kosulju i ciji se jedan kraj stavljao u vatru da gori celu noc (zvalo se bdnik).

GLEDACIJA


U Vojvodini se krajem 19. i pocetkom 20. veka kitila biljka gledacija - bodljikavo granje o koje su se vezivali umotani orasi, suvo voce i figuralno pecivo s medom. Grana se umotavala u zeleni papir i ukrasavala svaku kucu kao deo bozicnog rituala.

RUSKA LEGENDA




Protojerej Vitalij Tarasjev, staresina podvorja Moskovske patrijarsije u Beogradu, prica da "kod Rusa, postoji legenda koja govori o tome da, kada se Gospod Isus Hristos rodio u Vitlejemskoj pecini, tada je sva bozja tvorevina na zemlji darivala novorodenog Bogomladenca."



- Jedino jelka nije imala cime da daruje Spasitelja sveta, jer nije imala plodova, i zbog toga se rasplakala. Videvsi njenu tugu, andeo s neba skinuo je zvezdu i stavio je na vrh jelke, savetujuci jelku da samu sebe daruje. Zbog toga je obicaj da Rusi na Badnji dan kite jelku i njen vrh obavezno ukrasavaju zvezdom, koja simbolise Vitlejemsku zvezdu, onu koja je vodila mudrace i pastire do pecine u kojoj je Hristos roden. Pod jelku se stavljaju darovi za decu i ukucane, jer je kod Rusa Bozic najsvecaniji praznik porodice, pre svega dece i novorodencadi - prica otac Vitalij.

GRCI KITE LADU


Po grckoj tradiciji, na Badnji dan, 24. decembra, prema recima oca Panajotisa, grckog svestenika u Beogradu, u domovima i na raskrscima naseljenih mesta svecano se ukrasavaju jelke i makete ladi starinskog izgleda.
- Po nasem verovanju, Hristos vodi brod svojih vernika. Uz to, po selima na otvorenom, kao i u nekim srpskim krajevima, zadrzao se stari obicaj paljenja bozicnih vatri na Badnje vece, a u gradovima i kicenje jelki gde stablo simbolizuje Spasitelja, a grane apostole. Na Badnji dan grcka deca, sa okicenim malim ladama u rukama, isto kao sto cine i srpska, obilaze domove u svojim mestima, pevajuci radosne bozicne pesme i tako najavljuju rodenje Bogomladenca. Domacini ih zauzvrat darivaju slatkisima - objasnjava otac Panajotis.

SIMBOLI BADNJE VECERI I BOZICA

(Tumacenje Srpske pravoslavne crkve)




SLAMA u domovima je simbol jasli u Vitlejemskoj pecini u koje je polozen novorodeni Bogomladenac.
NOVCICI u slami simbolisu zlato kojim je darivan Isus.
ORASI u slami i u uglovima sobe simbolisu da Bog vlada nad sve cetiri strane sveta.
KADENJE DOMA je simbol smirne i tamjana kojima je takode darivan Bogomladenac.
BADNJAK (mlad ceric ili hrastic) predstavlja grane kojima je zalozena vatra po Isusovom rodenju. To je i simbol Isusa Hrista koji je u naponu svoje snage, silom svoga Bozanstva, raskinuo lance ropstva grehu, preporodio coveka i u njemu razbuktao plamen ljubavi prema dobru, vrlini - prema Bogu, najvecem dobru, omogucivsi mu spasenje od greha, zla i vecne smrti - smrti duhovne, kao sto i mlad ceric, odnosno hrastic, silinom svojom razbuktava vatru na ognjistu, a jarkim plamenom svojim obasjava sve kutove domova nasih.






POGACA se rukama lomi i simbolise samog Hristosa koji je za sebe kazao: "Ja sam hleb zivi (hleb zivota) koji side sa neba; koji jede od ovoga hleba zivece vavijek; i hleb koji cu ja dati za zivot svijeta".
RIBA je simbol Sina bozjeg. Na grckom jeziku preko koga su nasi preci primili hriscanstvo, riba je "ihtis", a to je skup inicijala Isusa Hrista. Zato je u prvim vremenima hriscanstva bila znak raspoznavanja za hriscane.
SO je simbol sile bozanske i blagodati bozje, koja cuva delo bozje, kao sto so cuva hleb i ribu od plesni i trulezi.
MED je proizvod najcistijeg stvorenja pod nebom - pcele, najslada materija zemaljska, simbolise sladost vecnog zivota pod okriljem Boga, koji nam je osigurao Spasitelj nas najpre svojim rodenjem u vitlejemskoj pecini.



BOZICNA PECENICA - "Bozicnjar" simbolise jagnje koje su pastiri poklonili bozjem novorodencetu. "Bozicnjar" je u srpskim krajevima najcesce prase, jer u vreme Bozica nema jaganjaca.
VINO predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, coveka pomirio sa Bogom i spasao ga vecne osude i smrti duhovne.
SVECA trokraka, koja se pali na Badnje vece i na Bozic, od cistog je voska. Ona svojom svetloscu simbolicki predstavlja Bozanstvo koje je bez pocetka i kraja. Sam Gospod Isus Hristos za sebe kaze: "Ja sam svetlost svetu... Dok imate svetlosti, verujte u svetlost da budete sinovi svetlosti".
POLOZAJNIK, jedini gost na sam Bozic, najcesce je musko dete ili mladic, jer po reci Spasitelja: "Ko primi dete u ime moje, mene prima". Zato se polozajnik prima kao sam Gospod - koji svojim rodenjem u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju.
CESNICA je najvazniji Bozicni kolac, mesi se u cast Isusa Hristosa i simbolise njegovu povojnicu. Srebrni ili zlatni novcic simbol je zlata kojim je Bozje novorodence darivano. Cesnica se lomi rukama, a clan porodice koji nade novcic u svom parcetu imace svakojakog bericeta.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

PRAVOSLAVLJE KAO IZVORNO HRISCANSTVO

JEDINSTVO CRKVE I PREDANJA

. Hriscani su danas medu najbrojnijim konfesijama na svetu . Ima ih oko milijardu i devetsto trideset miliona, a medu najbrojnijima su rimokatolici, zatim protestanti, pa pravoslavni



Patrijarh Pavle sa poglavarima sestrinskih crkava


Pravoslavlje je najbrojniji pravac istocnog hriscanstva i drzi se izvornog ucenja nastalog u doba Isusa Hrista, za vreme nepodeljene hriscanske crkve. Osnovni elementi ucenja odredeni su Biblijom, simvolima vere, kao i odlukama vaseljenskih sabora, svetim liturgijama, spisima svetih otaca i ikonama. Stari i Novi zavet se ne tumace odvojeno, vec su organski povezani sa crkvom i njenim predanjem.
Organizaciono, pravoslavne crkve su pomesne na cijem celu su poglavari koji nose titule: patrijarh, mitropolit ili arhiepiskop vec, prema dostojanstvu Crkve. Prvi medu jednakim poglavarima je Vaseljenski, odnosno carigradski patrijarh. U pravoslavnom svetu, osim Srpske pravoslavne crkve, starog kalendara danas se drzi jos Ruska crkva i Jerusalimska patrijarsija, kao i stare istocnopravoslavne monofizitske crkve: koptska, sirijska i palestinska kod Arapa, zatim jermenska crkva, pa etiopska medu crncima i indijska kod Indusa.
Hriscani su danas medu najbrojnijim konfesijama na svetu. Ima ih oko milijardu i devetsto trideset miliona. Medu njima su, prema "Enciklopediji zivih religija", kao pripadnici pojedinacnih tradicionalnih hriscanskih zajednica najbrojniji rimokatolici (968.025.000), zatim protestanti (395.867.000), pa pravoslavni sa 217.948.000 vernika, dok sve ostale mnogobrojne novije hriscanske organizacije (tzv. sekte) ukupno broje 346.113.000 sledbenika. Do 1054. godine (11. vek) svi hriscani su pripadali jedinstvenoj Crkvi, s tim sto su monofiziti cinili odvojenu granu, a tad se dogodio veliki raskol (sizma) izmedu istocnog i zapadnog hriscanstva, koji traje i danas. Te godine se u Carigradu (danasnji Istanbul), u Vizantiji (sada Turska), zapadno hriscanstvo izdvojilo iz jedinstvene Crkve i prenelo sediste u Rim, dok je protestantizam nastao odvajanjem od zapadne katolicke crkve u 16. veku. Ovo stanje traje i danas.

ORTODOKSNA DIJASPORA


Rec "dijaspora" je grckog porekla i znaci "rasejanje". Pravoslavnu dijasporu cine svi oni vernici nastanjeni, blize ili dalje od svojih matica pomesnih Crkava, po celom svetu. Najbrojnija je pravoslavna, odnosno ortodoksna dijaspora u Sjedinjenim Americkim Drzavama i broji oko sest miliona pravoslavnih hriscana. Brojna je i dijaspora u zemljama Zapadne Evrope, Kanade, Afrike, Azije i Australije. Medu pravoslavnima u rasejanju najbrojniji su oni ruskog, grckog, ukrajinskog i srpskog porekla.
Prisustvo pravoslavne dijaspore, smatra se u SPC, "utice blagotvorno i na narode medu kojima i sa kojima pravoslavni zajednicki zive. Tako danas imamo mnoge Nemce, Francuze, Engleze, Amerikance i druge koji su prigrlili drevnu veru svojih praotaca".

MISIONARENJE MEDU NEKRSTENIMA




Prvih 10 vekova hriscanstva obelezila je velika misionarska delatnost crkve Hristove, dok je drugi milenijum u istoriji ostao upamcen po propovednistvu. Veliku apostolsku revnost pokazala je Vizantijska crkva, dok je u novija vremena tu ulogu preuzela Rusija. Rezultati dvomilenijumskih aktivnosti danas su pravoslavni Indijanci i Eskimi na severu Amerike, zatim pravoslavni, mada jos uvek malobrojni: Korejci, Kinezi, Japanci, Indusi i Indonezani na Dalekom istoku i na jugoistoku Azije, ali i brojni crnci od severa do juga Afrike koji pripadaju Aleksandrijskoj patrijarsiji, ustanovljenoj jos u cetvrtom veku nove ere.

BOZIC ESKIMA I INDIJANCA



Pravoslavna molitva na Aljasci


- Pre nego sto je jedan deo Indijanca i Eskima, nomadskog naroda Aljaske, prihvatio pravoslavlje u 18. veku, oni su duge zimske noci u decembru i januaru provodili pripremajuci se za seoske manifestacije, kojima su izrazavali postovanje precima, ali i dusama zivotinja koje su ubili u lovu te godine, jer je ta lovina hranila eskimske porodice. I nakon sto su prihvatili pravoslavlje, u vreme proslave Bozica nastavili su da postuju pretke. Usvojili su rusku, odnosno ukrajinsku praksu da, pevajuci na crkvenoslovenskom jeziku andeosku pesmu "Slava Bogu na visini, a medu ljudima mir i dobra volja", od kuce do kuce nose veliku zvezdu od drveta, kao simbol vitlejemske zvezde koja je vodila mudrace sa istoka na poklonjenje novorodenom Isusu Hristu. Pevaju i crkvene pesme: tropar i kondak prazniku na crkvenoslovenskom, engleskom, eskimskom i indijanskim jezicima. Kada se obidu svi pravoslavni domovi zvezda se nosi na groblje da se iskaze postovanje precima - ispricao nam je pravoslavni episkop aljaski Nikolaj, dodajuci da je na Aljasci ipak dominantan samanizam.
O Bozicu se, kaze vladika, medu pravoslavnim Eskimima i Indijancima mogu takode cuti i predbozicne koledarske pesme na ukrajinskom jeziku. Koledari idu od kuce do kuce, posetu zavrsavaju sa himnom "Mnogaja ljeta" za domacina i porodicu, a ovi pozivaju koledare za trpezu i darivaju ih malim poklonima, za dusu i "vjecnaju pamjat" svojih preminulih clanova porodice, u prethodnoj godini. Ova tradicija se naziva "Zvezdenje" ili "Slavki", jer se sve radi u slavu Gospodnju i u cast rodenja Isusa Hrista.

JAPANCI


Mada je u Japanu veoma jak budizam, ipak ima i pravoslavnih Japanaca 35.000. Sabrani su u Japanskoj crkvi, autonomnoj u okviru Ruske pravoslavne crkve. Poglavar nosi titulu arhiepiskopa Tokija i mitropolita celog Japana. U 19. veku osnovao ju je ruski misionar sveti Nikola Kasatkin.

PRAVOSLAVNA AFRIKA




Severni deo africkog kontinenta uvek je bio u centru svetske kulture. Tu je procvetala civilizacija starog Egipta. Egipatska Aleksandrija je bila jedan od najvecih gradova grcko-rimskog sveta, a Aleksandrijska crkva koju je osnovao apostol Marko, zauzimala je prvo mesto medu hriscanskim zajednicama rimske imperije.
Pravoslavni i danas imaju svoje Misije i misionare u Ugandi, Keniji, Zairu, Juznoafrickoj Republici, itd, medu narodima crne boje. Na tom blagoslovenom poslu se narocito trudi Aleksandrijska patrijarsija, pod ciju duhovnu vlast pripada africki kontinent.

PLES ETIOPSKIH PRAVOSLAVACA


U Etiopskoj pravoslavnoj crkvi, koja broji oko 30 miliona vernika, sacuvao red starozavetnih obreda: obrezanje, uzdrzavanje od svinjetine, subota se praznuje isto kao i nedelja, a liturgija se sluzi na drvenim kovcezicima koji simbolisu Zavetni kovceg, jer se taj jevrejski uticaj uklapa sa lokalnim tradicijama, tako da i na litijama i molebanima kesi (svestenici) i dabtari (crkvenosluzitelji) u raznobojnim odezdama plesu lokalni africki ples cara Davida uz bubnjeve i jerihonske trube.




-----------------------------------------------------------------------------------------
SRECNO BADNJE VECE!

. U svitanje zapocinju glavni bozicni obredi kako bi se u cistoj kuci docekalo Badnje vece, uz posnu pretpraznicnu trpezu i nalozen badnjak, zapocelo praznicno bdenje




. Neodvojiv od Bozica, najradosnijeg hriscanskog praznovanja je i danasnji Badnji dan, najsvecaniji od svih predbozicnih praznika jer se provodi u iscekivanju rodenja Isusa Hrista, po hriscanskom verovanju, spasitelja sveta.
. U svitanje zapocinju glavni bozicni obredi kako bi se u cistoj i sredenoj kuci docekalo Badnje vece, uz posnu pretpraznicnu trpezu i nalozen badnjak, zapocelo praznicno bdenje. Na selu je ranije bio obicaj da se u cik zore pucanjem iz pusaka i prangije objavi polazak u sumu po badnjak, najvazniji ritualni element za Badnje vece i Bozic. Badnjak je kod pravoslavaca mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnje vece zajedno sa slamom unosi u kucu.
. Domacin, pre nego sto zamahne sekirom da odsece badnjak, prvo prekrsti i izgovori molitvu "Boze i badnjace sveti". Zatim u tri maha, "u ime Svete trojice", presece drvo, koje potom okrese. Onda pronade dren, odsece granu i kaze: "Na zdravlje nam bilo!" Potom sve to odnese pred kucu, a uvece badnjak i drenovu granu unosi u svoj dom na desnom ramenu. Svecanim tonom pozdravlja ukucane "Dobro vece i srecno vam Badnje vece!" A oni otpozdravljaju "Bog ti dobro dao i srece imao!"

Unosenje badnjaka

. Danas se u gradovima, najcesce, badnjak (buket cerovih ili hrastovih grancica) sa rukovetom slame i drenovom grancicom kupuje na pijaci.
Simbolika mu je ista: stoji u predsoblju, a kad sunce zade, domacin ga unosi u dnevnu (gostinsku) sobu, domacica posipa zitom, a grancice (kupljenog) badnjaka namaze medom, prelije vinom i celiva... U soliterskim stanovima, badnjak stoji na stolu ili pored ikone okrenut ka istoku, a slama je uglavnom ispod stolnjaka na kome su servirani orasi, smokve i suve sljive ukraseni zitom.


. Domacica posipa badnjak zitom, premazuje ga medom i poliva vinom. Zatim se preksrti, celiva Badnjak na mestu gde je premazanom medom i preliven vinom, i badnjacara u obraz uz poznato mirobozenje u kome Badnjacar (domacin) kaze: "Mir Bozji - Hristos se rodi", a domacica odgovara: "Vaistinu se Hristos rodi!" Ovo ljubljenje Badnjaka i mirobozenje se ponavlja sa svim ukucanima. Simbolika ovog susreta je u tome sto u vidu badnjaka, po ucenju Crkve, u dom ulazi Isus Hristos i svim clanovima donosi zdravlje (drenov prutic), izobilje plodova zemaljskih (zito) i duhovnu radost (med), koja je cak i slada, jer je osigurana nevinom krvlju (vino) Hristovom.
. Badnjacar onda uzme kadionicu, ode pred ikonu domace slave, pred kojom gori kandilo, okadi je, obide sve prostorije u domu, da sve zamirise na tamjan, zatim u sve sobe pospe slamu i zvececi (srebrni) novac, a u gostinskoj sobi gde je ikona jos i po tri oraha u sva cetiri ugla, bacajuci ih unakrst. Dok ovo domacin cini, obicno se peva Bozicni tropar "Rozdestvo tvoje Hriste Boze nas".
. U seoskim kucama slama na podu stoji sva tri dana praznika, a u gradovima ova simbolika je svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak. Slama se nikako, po zavrsetku praznika, ne sme spaliti, jer se veruje da to donosi nesrecu. Posle nalaganja badnjaka pocinje posna vecera koja za trpezom okuplja celu porodicu. Obavezna je upaljena sveca koja se stavlja u posudu sa mladim zitom zasejanim na svetog Nikolu, kao i tamjan kojim se kadi trpeza.




OBICAJI

PIJUKANJE




. Zanimljiv je i prastari obicaj da kad se slama iz sobe u sobu prosipa, neko od starijih kvoca, a za njim idu deca i pijucu, dok domacin razastrvsi slamu po podu baca zito, orahe, suve sljive i smokve, kojim toboze hrani svoje pilice.
Deca sakupljaju te darove, medu koje, u novije vreme, u slamu domacin ubaci i poneki metalni novcic.

Badnjacka sarma

. Potrebno je: oko 4 kg glavice kiselog kupusa, 1 kg fileta ribe (bez kosti), 250 gr pirinca, 250 gr sarenog pasulja, 500 gr crnog luka, po jedna kafena kasicica soli, mlevenog bibera, vegete, slatke aleve paprike, ljute tucane (ili aleve) paprike, 2 dcl ulja i 2 supene kasike ulja.
Priprema: pasulj obariti samo u vodi dok zrno ne pocne da se raspada, pa procediti. Kad je sitno iseckan luk izdinstan na ulju, dodati mu ribu isecenu na komadice i dinstati jos 15 minuta na umerenoj vatri. Zatim tu masu sastaviti sa kuvanim pasuljem i presnim pirincem i posoliti. Dodati biber, vegetu, slatku i ljutu papriku, i sve dobro izmesati. Ovom smesom puniti listove kiselog kupusa. U lonac sipati supenu kasiku ulja, pa poredati listove kupusa da pokriju dno. Zatim sloziti red sarmi. Preko sarmi staviti red listova kupusa, pa opet sarmu i tako redom. Poslednji red sarmi se pokrije liscem kupusa, pa prelije jednom supenom kasikom ulja. Nalije se voda, toliko da sarma ogrezne. Kad jelo provri, smanji se temperatura ringle na najnizu i poklopljena sarma krcka tri do cetiri sata, dok gotovo sva voda ne uvre. Povremeno se lonac protrese (nikako ne mesati jelo).


--------------------------------------------------------------


Posna corba

. Potrebno je: 750 gr sargarepe, 1 koren celera, 3 glavice crnog luka, 1 cen belog luka, 4 kasike ulja, 1 kasicica vegete, 500 gr graska, vezica persunovog lista, so i biber
po ukusu.
Priprema: ocistiti i iseckati sargarepu i celer na prutice, crni i beli luk ocistiti i sitno iseci. Zagrejati u tiganju dve kasike ulja i proprziti crni i beli luk, sargarepu, grasak i celer i sve dinstati oko 15 minuta. Posoliti, pobiberiti, dodati seckan persunov list i jos malo prodinstati (oko 15 min). Kada je gotovo, sipati u lonac u kojem je provrila voda sa biberom i vegetom. Kad provri, kuvati 10 minuta. Sluziti dok je corba topla.


--------------------------------------------------------------


Pastrmka sa bademom

. Potrebno je: 4 pastrmke, 2 veca limuna, supena kasika zacina od povrca (vegeta), 200 gr oljustenih badema, 250 gr margarina, 3 supene kasike ulja, 2 supene kasike brasna, malo persunovog lista.
Priprema: ociscene pastrmke preliti sokom od limuna i ostaviti da odstoje 20 minuta. Zatim ih staviti u sud za pecenje, utrobu posoliti zacinom od povrca, preliti uljem i odozgo poredati 200 gr na listice isecenog margarina. Staviti u rernu zagrejanu na 200 stepeni i ispeci. Za to vreme iseckati badem na listice, spustiti na 50 gr zagrejanog margarina, dodati brasno i sve proprziti, zatim umesati sok od drugog limuna i dve kasike vode, pa preliti pecenu i na oval poredanu ribu. Ukrasiti persunom.

ZNATE LI

STA BI TREBALO DA SE NADE NA SOFRI?




. Na sofru se prvo stavlja vino, so, med i badnjacka beskvasna pogaca. Obavezne su tri vrste jela, po ustaljenoj tradiciji - riba przena na ulju, posna corba, posna sarmica ili pasulj (obicno prebranac ili meljanac).
U situ, pored zita, kojim je sacekala badnjacara i Badnjak, domacica servira i razno voce: jabuke, orahe, kruske, suve sljive, smokve, badem, lesnik, suvo grozde. Protiv uroka, u nekim krajevima, ukucanima se daje i po cen belog luka. Domacin se pred sofrom prekrsti, zapali svecu, okadi trpezu i svu celjad, pa otpeva "Rozdestvo tvoje" i ocita "Oce nas". Onda razlomi badnjacku pogacu i svu celjad ponudi vecerom u kojoj se uz casu vina dizu zdravice. Ne sme se pojesti sve jelo, ni popiti sve pice. Nesto se ostavlja za preko noci, na onom mestu gde se veceralo. Na Badnje vece, kao ni o prvom i drugom danu Bozica, sofra se ne sklanja.






Hristos se rodi!

x Boziæ, dan roðenja Isusa Hrista je praznik raðanja novog zivota, praznik dece i detinjstva kao i roditelja sto najbolje objasnjava smisao verskih obreda i mnogobrojnih narodnih obièaja èiji je osnovni cilj uznosenje molitvi Bogu da saèuva i uveæa porodicu i imetak domaæina. Otuda su o prazniku najpre obavezna mirobozenja.

x Svi ukuæani, posle povratka iz crkve, sa jutrenja ili prazniène liturgije, a pre ruèka, sveèano obuèeni u novu odeæu, ljube se po triput i izgovaraju: "Mir Bozji, Hristos se rodi". U nekim krajevima, ovaj obred èini se na sledeæi naèin: domaæin uzme èasu crvenog vina, preksrti se i kaze: "Mir Bozji", a ukuæani drzeæi takoðe èase s vinom, odgovore "Da Bog blagoslovi". Onda se otpije gutljaj piæa i ritual ponavlja, s tim sto domaæin uvek govori "Mir Bozji" a ukuæani sada odgovaraju: "Da budemo zivi i zdravi", "Da zito rodi", "Da se blago umnozi", "Da nas sreæa prati", "Da nas bolest zaobiðe", "Da rata ne bude", itd. Posle mirobozenja postavlja se sveèana boziæna trpeza, a u to vreme veæ je na pragu i polozajnik.

x Prvog dana Boziæa ne odlazi se u posete i ne primaju se gosti, osim polozajnika, polaznika ili radovana, koji se posebno doèekuje, a on svoj dolazak ponegde objavljuje i pucanjem. Mada polaznik moze biti i putnik namernik, obièno se domaæin pre Boziæa dogovori sa nekim ko je sreæne ruke, a uz to mlad, lep, pametan i zdrav muskarac, da mu bude radovan koji, po tumaèenju Crkve, predstavlja mudrace s Istoka koji su se poklonili novoroðenom Bogomladencu.

x Boziæni ruèak je posebna institucija i za tu priliku okuplja se cela porodica. U kuæi vlada tiho praznièno blazenstvo, puna tri dana u koja se ni sofra ne sklanja. Kad svi stanu za sto, domaæin zapali sveæu, uzima kadionicu, okadi sve ukuæane i preda je nekom mlaðem da kadi celu kuæu. Obavezno se oèita Oèenas, a zatim lomi èesnica. Ona se, u nekim sredinama, okreæe kao slavski kolaè, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko je ukuæana.

x Potom ukuæani jedni drugima èestitaju praznik i poèinje obed za trpezom prepunom ðakonija koji treba da je neparan broj. Domaæin prvo odseèe levu pleæku, glavu i srce peèenice dajuæi svakom po parèe od srca da pojede bez hleba, a onda se kusa sve po redu. Ponegde postoji obièaj da prvi gutljaj supe svi ukuæani pojedu iz èinije jednom kasikom "radi sloznosti porodice", a zatim svako iz svog tanjira. Za Boziæni ruèak tradicionalno se sprema èorba ili supa (ali ne zivinska), peèenica sa prilogom od povræa, kupus kuvan sa suvim mesom, podvarak ili sarma, salate i kolaèi. Ruèak se, ponegde, postavlja na stolnjaku ispod kojeg je slama na stolu.



Koliko varnica, toliko parica



x Polozajnik, stupivsi desnom nogom preko praga, èestita praznik sa "Hristos se rodi", a ukuæani otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi". Polaznik bi zatim darivao ognjiste parom, a domaæica bi ga posipala zitom. Zatim prilazi vatri, uzme granu badnjaka i dzarajuæi, govori: "Koliko varnica, toliko sreæe, zdravlja, mira i ljubavi", "koliko, varnica, toliko parica i ostvarenih zelja"..., a ukuæani mu odgovaraju: "Amin, Boze daj!". U urbanim sredinama, obred spaljivalja granèica badnjaka, moze se obaviti i u adekvatnoj posudi, pazeæi da ne izbije pozar. Polozajnik je, inaèe, celodnevni gost, a ispraæa se darovima: kosuljom, èarapama, novcem i boziænim kolaèem.



Nenaèeta" voda za zdravlje



x U nekim srpskim krajevima na Boziæ izjutra rano, pre izlaska sunca, voda se ceremonijalno daruje i zahvata, bunar ili izvor se posipa zitom i kiti, a u vodu stavljaju, bosiljak, crvena jabuka, pupoljak drena i drugi plodovi "radi zdravlja". Po "nenaèetu", "nedirnutu" boziænu vodu, odlazilo se i vraæalo æuteæi "da èeljad i zivina ne bi skitali po selu". Od te vode domaæica je prvo odlivala za mesnje èesnice, zatim za obredno umivanje ukuæana, a tom vodom su nalivana i sva jela za boziæni ruèak. Posle umivanja ukuæani bi darivali vodonose, mlaðe snase ili devojke...

Danas, u gradskim domovima koji drze do tradicije, domaæice bi ustale u boziæno svitanje i u veæu posudu, u kojoj se nalazi bosiljak, drenov pupoljak i rumena jabuka, prve bi natoèile "nenaèetu" vodu, prethodno oktivsi èesmu. Prvog dana Boziæa zene bi izjutra prvo kupale decu, zatim im sekle nokte i onda ih oblaèile u novo ruho. Oèuvao se i obièaj da na Boziæ izjutra ukuæani progutaju po jedan drenov pupoljak i popiju malo "nenaèete" vode, "da tokom cele godine budu zdravi kao dren."



Èesnica Isusova povojnica



x Najvazniji Boziæni kolaè je èesnica i mesi se u èast Isusa Hrista i simbolise njegovu povojnicu. Od belog je pseniènog brasna umesena sa "nenaèetom" ili osvestanom vodom kao beskvasna pogaèa. U èesnicu se stavlja srebrni ili zlatni novèiæ. Ukrasena je i u nekim krajevima okiæena figurama od testa u obliku domaæih zivotinja, klasja, oruða, kolevke, knjige, itd. Sare na èesnici prave se ivicom prvog ivera koji je otpao pri seèenju badnjaka. Prvo parèe se ostavlja za kuæu, drugo za putnika namerinika, a ostala uzimaju ukuæani. Po simbolima koji se naðu na pojedinim parèadima zakljuèuje se u kome æe poslu neko imati uspeha u toku godine, a onaj ko naðe novèiæ imaæe svakojakog beriæeta. U Vojvodini i po gradovima èesnica se pravi od kora, kao suva pita s orasima, premazana medom, èime se, po tumaèenju etnologa, odstupa od tradicionalnog obreda.



Peèenica




x Kod Srba, boziæna peèenica je najèesæe prase ili nazime (mlado svinjèe), a u nekim krajevima je to jagnje ili mlada ovca i naziva se "veselica". Peèenica bi trebalo da bude bela, bez belega i telesnog nedostatka. Kokos, guska ili æurka, u mnogim krajevima ne smeju biti na prazniènoj trpezi zbog uverenja da je pernata zivina simbol "nazadovanja i rasturanja kuæe, jer kljuca i baca zemlju iza sebe". A tamo gde se kolje petao ili kokos, obièno bi se odmah odbacili glava i noge. Peèenica je, tumaèe etnolozi, prinosenje zrtve Bogu i vuèe korene iz predhrisæanskog perioda, a pominje se i u starozavetnim knjigama.



Proslava u gradskim uslovima



x Boziæ je prvenstveno praznik dece, jer se na danasnjii dan rodilo najlepse i najsvetije dete u istoriji ljudskog roda, istièu teolozi. Oni pouèavaju da i u urbanim sredinama, gde nema vatre i odnjista, i gde je na visoke spratove nekima tesko da unose slamu i velike badnjake - Boziæ, ipak, moze da se proslavi dostojno. Umesto velikog drveta uzmu se manje hrastove granèice i manja kolièina slame. Sve to zajedno s peèenicom unosi se u kuæu i stavlja ispod slavske ikone na istoènom zidu stana ili kuæe. Zapali se kandilo i sveæa da simbolisu vatru i ognjiste. Kuæa se okadi tamjanom, izgovore se ili iz molitvenika proèitaju molitve i praznik se provodi u prijatnoj porodiènoj atmosferi i razgovoru uz slusanje crkvene muzike ili gledanje filmova verske sadrzine.



Vijanje Boziæa



x Poznat je i obièaj "Vijanje Boziæa" U Vojvodini i Istoènoj Srbiji, drugog dana Boziæa, momci i tek ozenjeni muskarci sveèano obuèeni, isteruju konje, ogræu ih æilimom i okite peskirom, pa pevajuæi jasu seoskim ulicama. Jahaèi bi svraæali u kuæe gde ima devojaka za udaju ili kod rodbine, gde bi ih èastili piæem i kolaèima. U selima, drugog dana praznika, ako ima snega, deda upregne sveèano ukrasene konje, na saonice smesti svoju i komsijsku decu i svi bi radosno leteli kroz snezna polja.



Vino je obavezno



x U nekim sredinama o boziænim praznicima pije se samo vino, i to pre svega crveno, dok je rakija ili drugo zestoko piæe zabranjivano "da èeljad ne bi dobila groznicu i da muski ukuæani ne bi besneli preko godine".

U drugim krajevima, pak, obièaj je da se na Boziæ ujutru pije i kuvana rakija, mada vino ima daleko veæu upotrebu, jer "èokot vinove loze i grozðe simbolizuju zivot i spasenje".

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------




COVEK KOJI NE ZABORAVLJA KORENE: SRBIN VLADIKA NIKOLAJ SORAIC, EPISKOP ALJSKE

INDIJANCI I ESKIMI KRSTE SE S TRI PRSTA

. Hercegovac po poreklu, roden u Bjutu, vladika je Americke pravoslavne crkve . Hiljade stanovnika dalekog severa primilo pravoslavnu veru



LITURGIJA : Svestenstvo aljaske eparhije


Na Aljasci, dalekom severozapadu Sjedinjenih Americkih Drzava, od davnina postoje pravoslavni Indijanci i Eskimi koji se takode krste s tri prsta. NJima je danas, verovali ili ne, nadlezni episkop niko drugi do Srbin - Nikolaj Soraic, vladika Americke pravoslavne crkve, roden u gradu Bjutu.
Pravoslavlje je, prica 56-godisnji vladika, prvi put stiglo u Ameriku 1794. godine dolaskom desetorice monaha iz manastira Valamo iz ruske Karelije. Oni su dosli u grad Sitka, u to vreme srediste Aljaske.
- Ti misionari su odmah poceli da propovedaju Hristovo jevandelje i na hiljade aljaskih Eskima i Indijanaca primilo je pravoslavnu veru. Danas, kao eparhija u okviru Americke pravoslavne crkve, imamo 97 parohija od kojih neke vode poreklo iz vremena prvih ruskih misionara, zatim 54 svestenosluzitelja i bogosloviju, vise nego sto je ikad Aljaska imala - napominje preosveceni Nikolaj.

Beogradski postdiplomac

Vladika Nikolaj roden je 9. aprila 1949. u Bjutu, drzava Montana (SAD). Zavrsio je Bogosloviju i teoloske studije u Americi, a postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu. Zamonasio se 1970, a dve godine kasnije sluzio je u srpskoj crkvi Svetog Save u kalifornijskoj Alhambri. Po zavrsetku postdiplomskih studija sluzbovao je u srpskoj crkvi Svetog Simeona u Las Vegasu, a potom je 1988, dobivsi prethodno kanonski otpust iz SPC, postao klirik Americke pravoslavne crkve. Za episkopa Aljaske izabran je i ustolicen pre tri godine.


Vladika, koji je, preziciznije receno, Amerikanac srpskog porekla, prosle godine je prvi put posetio Hercegovinu, postojbinu svojih predaka, mada je u ondasnjoj velikoj Jugoslaviji boravio prvi put pre 26 leta. Tada, medutim, nije stigao do pradedovskog zavicaja jer se, seca se on, tog aprila 1979. godine, dogodio zemljotres na Crnogorskom primorju.

Pravoslavni kumovi

Zanimljivo je pomenuti i to da je arhimandrit Sevastijan Dabovic bio jedan od osnivaca i srpskog Hrama svetog Save u Daglasu na Aljasci, koji je podignut 1902, a kumovi na osvecenju bili su pravoslavni Indijanci. U ovom hramu sluzio je u decembru 1904. godine episkop Aljaski Inokentije. Medutim, crkva je 1937. godine izgorela u pozaru, a u blizini ovog mesta i danas postoji srpsko groblje iz tog vremena.


- Ono sto sam na prolece 2004. godine doziveo u familiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Hercegovini nisam mogao ni da zamislim jer sam na svakom koraku docekivan srdacno, s postovanjem. Okupili se svi Sorajici iz Dubocice, njih 37, od cetvorogodisnje Saske do 81-godisnjeg Spasoja, da me docekaju, pozdrave, ugoste, iako godinama nisam imao nikakve kontakte sa rodacima, sve dok me preko Interneta nije pronasao unuk mog strica Save Borko Sorajic iz LJubinja - prica vladika Nikolaj.

Zvona na poklon

Arhimandrit Sevastijan Dabovic, americki Srbin, izgradio je, prica nas sagovornik, prvi pravoslavni srpski hram u SAD, 1894. godine, u DZeksonu u Kaliforniji i posvetio ga svetom Savi. U to vreme pravoslavni hramovi i svestenstvo bili su pod patronatom eparhije Ruske pravoslavne crkve u Americi. Interesantno je da su tada zvona za ovu crkvu poklonili pravoslavni Indijanci i Eskimi s Aljaske.


U potrazi za boljim zivotom, Nikolajev najstariji stric Savo Sorajic iz ljubinjskog sela Dubocice otisnuo se prvi u Ameriku jos pre Drugog svetskog rata.
-Taj stric je pomogao mom ocu Nikoli da pode za njim preko Atlantika. Nikola je planirao da ostane nekoliko godina, zaradi i ustedi dolare, pa da se vrati u rodno LJubinje. Ali, nikad se vise nije vratio. Iskrcao se u NJujorku, odatle nastavio put Cikaga, zatim se odselio u Arizonu, presao u Vajoming, pa u Montanu gde je radeci kao rudar ziveo u gradu Bjutu. Tu se ozenio Verom O'Bilovic, rodenom u Americi, ali je poreklom iz Kamenog u Boki Kotorskoj. Oboje su bili aktivni clanovi srpske pravoslavne zajednice u u Bjutu - zavrsava pricu nas sagovornik koji nikad ne zaboravlja svoje korene.


Uspesni biznismeni

Krajem 19. veka prvi Srbi, rudari, poceli su u vecem broju da pristizu u aljaske rudnike u okolini grada DZuno. Medutim, u prvoj polovini 20. veka, zatvaranjem tih rudnika, vecina Srba je otisla u potrazi za novim poslom, pa se parohija srpske crkve ugasila.
Danas na Aljasci zivi tridesetak srpskih porodica, uglavnom koncentrisanih u Ankoridzu. NJihovi domacini su, svi odreda, vrlo uspesni poslovni ljudi, a jedan od njih, Ilija Pekic, sinovac pocivseg knjizevnika Borislava Pekica, cak je i roden na Aljasci.



Od haosa do raskola

Americka pravoslavna crkva vodi poreklo od Ruske pravoslavne crkve koja je pocetkom 19. veka osnovala osmu eparhiju, u Severnoj Americi. Kad je nastao haos posle Oktobarske revolucije, doslo je do rascepa u toj prvobitnoj ruskoj Severnoamerickoj dijecezi na posebne etnicke eparhije, a od nekih je potom nastala Americka pravoslavna crkva. Godine 1970. Moskovska patrijarsija dala je autokefalnost Americkoj pravoslavnoj crkvi. .







BLAGOSLOV: Epsikop sa malom Eskimkom




DUHOVNI PASTIR: Vladika Nikolaj Soraic











BOZICNI DODATAK PRIREDILA: Radmila. LONCAR