Kosovska Etika

Укупно 1 порука

Zoran Stojakovic

17.11.2012 20:07:18

*Pomoz' Bog!*

**

*Podsecanje......*

**

*Zoran*

**



**

**

**

*Свети ава Јустин Ћелијски*

*КОСОВСКА ЕТИКА*

* Н*игде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у
историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре
550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са не-беском
правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми
смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали
њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за
небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са
честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем
страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује
наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је
најдрагоценије на земљи - живот, ради онога што је најдрагоценије на небу -
ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих
вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте небеска правда, јер
на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству,
косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу
са небом, осветили земљу небом. Где су пали, ту се земља претворила у небо;
а где почивају, ту је свето место, јер су мученици за божанску правду.

Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550
година. Тог судбоносног дана, она је кроз светога Кнеза и његове витезове
сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила зе-маљско и
небеско царство. О томе народна песма потресно казује и прича:

Полетео соко тица сива,

Од светиње од Јерусалима

И он носи тицу ластавицу.

То не био соко тица сива,

Веће био светитељ Илија:

Он не носи тице ластавице,

Веће књигу од Богородице,

Однесе је Кнезу на Косово,

Спусти књигу Цару на колено,

Сама књига Цару беседила:

"ЦареЛазо, честито колено!

Коме ћеш се приволети царству?

Или волиш царству небескоме,

Или волиш царству земаљскоме,

Седлај коње, притежи колане,

Витезови, сабље припасујте,

Па у Турке јуриш учините,

Сва ће турска изгинути војска;

Ако л волиш царству небескоме,

А ти сакрој на Косову цркву,

Не води јој темељ од мермера,

Већ од чисте свиле и скерлета,

Па причести и нареди војску;

Сва ће твоја изгинути војска,

Ти ћеш, Кнеже, шњоме погинути".

А кад царе саслушао речи,

Мисли царе мисли свакојаке:

"Мили Боже, што ћу и како ћу?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

Приволети царству земаљскоме,

Земаљско је за малена царство,

А небеско увек и довека ".

Цар воледе царству небескоме,

А неголи царству земаљскоме.

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђеља програма наше историје: жртвовали
привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до
наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог
Еванђеља ово: "Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно
остане; ако ли умре, много рода роди". Што важи за појединца, важи и за
народ: ако не умре за небеску правду, не може створити велика, вечна дела,
нити ће ући у Царство небеско, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за
небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења
не бива без смрти, али смрти за небеску правду, небеску истину. Такво је
наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што
небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту
је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта,
и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све
сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради
вечних вредности небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше
лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што
је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину
сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када
тужна царица Милица преклиње свога дичног брата Бошка Југовића да не иде у
бој на Косово већ да остане са њом у Крушевцу, да би имала брата од
заклетве, он јој овако одговара:

"Иди, сестро, на бијелу кулу,

А ја ти се не бих повратио,

Ни из руке крсташ барјак дао,

Да ми царе поклони Крушевац.

Да ми рече дружина остала,

Гле, страшљивца, Бошка Југовића,

Он не смеде поћи у Косово,

За крст часни крвцу прољевати,

И за своју вјеру умријети ".

А када сетна сестра свије руке око врата свог најмлађег брата, Војина
Ју-говића, преклињући га да остане са њом у Крушевцу, он јој овако одвраћа:

"Иди, сестро, на бијелу кулу,

Не бих ти се јунак повратио,

Ни цареве једеке пустио,

Да бих знао да бих погинуо,

Идем, сејо, у Косово равно,

За крст часни крвцу прољевати,

И за вјеру с браћом погинути".

Кад бесмртни орао наше историје, Милош Обилић, брани себе од клевете на
Косовској вечери, он овако кликће:

"Вала теби, славни кнез Лазаре!

Вала тебе на твојој здравици,

На здравици и на дару твоме;

Ал не вала на таквој беседи,

Јер, тако ме вјера не убила,

Ја невјера никад нисам био,

Нит сам био, нит ћу кад бити,

Него сутра мислим на Косово

За ришћанску веру погинути...

Сутра јесте лепи Видов данак,

Видјећемо у пољу Косову

Ко је вјера, ко ли је невјера!"

Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео небеском Царству,
надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској
Служби светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима,
свети Кнез је "сачувао заповести Божије на земљи"; био је "благ, кротак,
украшен незлобивошћу, истином и правдом", био је "око слепима, нога
хромима, потпора старима". Једном речју, био је оличење свих еванђелских
врлина. Зато се и определио за небеско Царство, јер свака еванђелска врлина
повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи
еванђелским животом, свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не
приволети се царству небеском. Његово мучеништво за Христа природна је
последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој
мери и за све косовске витезове.

Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље?
Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег,
свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске
етике, он је писац видовданског еванђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и
за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у
Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово
Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско
хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако
остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, времено
вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом
осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и
занатство, и уметност, и философију. По њему, народ постоји да би се
осветио и просветио вечном истином Христовом и вечним животом. Без тога -
народ без вечне вредности; без тога - народ је поворка ходајућих лешева.
Гинући за крст часни и веру хришћанску, косовски витезови су најочигледније
показали да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског
еванђеља.

Да није Светог Саве не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би
било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим
првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио
драму наше историје. Ни косовска етика ни народна етика не могу се схватити
ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и
приволео небесном Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске
силе да тако поступа у свим судбоносним ча-совима своје историје. Доказ
тог: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји
долази од Св. Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као свеколико
страдање народа нашег за Христову веру и небеско Царство на трновитим
путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у
нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје;
он је њена главна суђеница. Одмах за њим - Свети Косовски Кнез. Два лика
највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и
на свему што је битно наше.

Наша немањићка држава почела је светитељима, а завршила се - мученицима.
Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора све-титељски и
мученички одстрадавати. На том парадоксу стоји вечна правда Божија у овом
нашем маленом људском свету. Треба пострадати за небеску правду да би се
вечно живело у небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше
светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје.
Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само
верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од
трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш
би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног
брата - нихилизма, и заједничког им оца - атеизма, и праоца -
материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује
осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети
има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са
светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност
прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину,
која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он
учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона а задави
се од комарца. Земља живи небом - то је основни физички закон. Чак и за
живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за
живот човека, потребно је све то, и још нешто несравњено више: Бог! Јер,
човек живи Богом. Човек и јесте човек - Богом! То је основни закон људског
живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када
живе Богом и небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и
видовданске етике.

А данас?

Данас је пет стотина педесети Видовдан. Са високе косовске осматрачнице
врши се смотра над целокупном историјом нашом од Косова до данас. Врше је
Свети Сава и Свети Косовски Кнез. Све што је ушло у нашу историју као
саставни део њен, они мере непогрешном мером - мером видовданског еванђеља
и видовданске етике.

Ако је просвета, није ли испуњена духом видовданског еванђеља, и
видовданске етике, они је одбацују, јер није небеска, није истинска
просвета.

Ако је философија, није ли задојена видовданском, небеском мудрошћу, они је
не примају, јер је као слана вода, а сланом се водом жеђ не гаси.

Ако је наука, није ли прожета смиреном истином видовданског еванђеља, они
је се одричу, јер душу народну трује гордошћу и безверјем.

Ако је етика, није ли до једне душе са видовданском небеском етиком, они је
се гнушају, јер човека претвара у скота.

Ако је вера, није ли заснована на видовданском еванђељу, они је не
признају, јер не води у небесно Царство.

Ако је уметност, није ли понета видовданским заносом, они је одбацују, јер
није косовски стваралачка и еванђелски корисна.

Ако је култура, није ли грађена видовданском етиком, они је не примају, јер
је отров за народну душу, отров који трује све што је бесмртно и вечно, све
што душу мами у горње светове, у Царство небесно.

Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско
еванђеље и видовданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ
ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли
свештеник, ти си заиста народни свештеник ако си оличење видовданског
еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни
војсковођа ако се непрекидно жртвујеш за видовданско еванђеље и видовданску
етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник ако се у свом раду
руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли
занатлија, ти си заиста народни занатлија ако занат свој обављаш по правди
видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста
народни владика ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу
видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник ако те у
свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и
видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави
свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити
војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без
душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно
што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим
народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и
видовданска етика.